Stanovništvo Stepanovićeva po prezimenima od 1919. do 1945. godine

 

„Mi, ratni dobrovoljci, davali smo sve od sebe, žrtvujući i svoje živote na bojištima. Sledećeg dana će opet mnogi naši poginuti na bojnim poljima. No, i posle nas će biti ratova, ali vi, mladi, školarci, đaci, kada budete stasali za rat i borili se za slobodu i drukčije ideje vodilje nego što su danas naše, ponesite u svojim srcima samopregor dobrovoljaca i NEMOJTE NAS ZABORAVITI“- napisao je u predahu ratnih operacija,  na izgužvanom papiriću,  Milan Vakanjac, solunski oficir.

Stogodišnja istorija je potvrdila da je  srpski narod  ginuo na bojnim poljima u još dva rata,  ali nije potvrdila da se o ratnicima, posebno dobrovoljcima oslobodilačkih ratova uvek dovoljno vodilo računa.

Tekst je napisan sa namerom da se  povodom stogodišnjice  od pobede saveznika u Velikom ratu i  osnivanja dobrovoljačke kolonije Stepanovićevo (Marijin majur) kod Novog Sada podsetimo na taj period, odnosno da usporimo zaborav pisanom rečju o doživljenom u tom mukotrpnom ali svetlom perodu srpske istorije.

U  Velikom ratu učestvovalo je  38 zemalja sa 1,5 milijardi stanovnika (tri četvrtine svetskog stanovništva).  Od toga su Austrougarska, Kraljevina Bugarska, Nemačko carstvo i Osmansko carstvo činile savez Centralnih sila, protiv kojih se vodio rat.  Počelo je objavom rata Austrougarske Srbiji, 28. jula 1914. godine. Mobilisano je oko  70 miliona vojnika, najviše u Rusiji, 19. miliona. U ratu je ubijeno  preko 18 miliona ljudi,  20 miliona je  ranjeno. Bilo je  preko 38 miliona ljudskih žrtava.

Srbija  je  izgubila  trećinu svoga stanovništva (1.247.435 ljudi). Od toga je oko  450.000 vojnika poginulo ili umrlo od rana. Oko 60 posto muškaraca je izgubilo život.  Ranjenih je bilo 1.250.000  ljudi. Među ratnicima značajnu ulogu su imali srpski dobrovoljci iz krajeva u kojima su Srbi vekovima živeli, ali i mnogi dobrovoljci iz Kraljevine Srbije koji nisu buli obuhvaćeni vojnom obavezom zbog maloletnosti ili zdravstvenih razloga.

Savremenici događaja  o srpskoj vojsci i srpskom narodu

Makenzen, komandant na Istočnom i Sremskom frontu,  nakon svog prvog neuspelog napada na Srbiju,   svojim vojnicima je  izjavio: „ Vi ne polazite ni na italijanki, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na Srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije... Borili smo se protiv takve vojske o kojoj smo slušali samo u bajkama! Branili su se besprimernom hrabrošću!”

 Kada je osvojio Beograd, Makenzen  je naredio  da se poginuli srpski branioci sahrane na Topčideru. Na spomeniku koji im je podigao, naredio je da se napiše: “Ovde počivaju srpski junaci!” Tekst je napisan na nemačkom i srpskom jeziku.

Vilhem II, poslednji nemaki car   u telegramu  kralju Ferdinandu, oktobra 1918. godine napisao je: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika  odlučilo je rat. SRAMOTA!“

Ferdinand, bugraski kralj “Ovo je kraj svih nas!“

Afred Kraus, austrijski general: „ Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja...“

Franše dꞌ Epere, francuski maršal „Ko su ti  junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja na svetu? To su seljaci, skoro svi, to su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva.“

Lojd Džordž, tadašnji britanski predsednik vlade, u proceni Solunskog fronta, u memoarima je napisao: „...Tamo je zadat smrtonosan udarac Centralnim silama. Navala Srba na neprijatelja koji je bio ukopan u stenje iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga u ovom ratu. Srbija je dala cvet svoje omladine. Ceklokupni gubici iznosili su preko mulion žrtava. Ovo su velike žrtve za jedan mali narod. Ali Srbija je podnela ove žrtve za oslobođenje i i ujedinjenje Južnih Slovena!“

Šarl De Gol: Srpsko slobodoljublje je na čuvenju u svim vojnim školama Evrope. Slava tog malog, ali žilavog i smelog naroda daleko se čula i ostaće redak primer u evropskoj istoriji.

Tom  V.  Vilson, predsednik SAD:  „...Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani moćnim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.“

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD:  „Kada se bude pisala istorija ovog rata, njen najslavniji odeljak nosiće naziv SRBIJA! Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo-oni se moraju nagraditi.“

Karsten Angel, norveški pukovnik,  1915: „ Došli smo sa malo poštovanja za srpske vojnike, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod  miran, samopouzdan, rodoljubiv.  Našli smo najbolje vojnike  na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju.“

Šef misije japanskog Crvenog krsta u Parizu u vreme Prvog svetskog rata, profesor medicinskog fakulteta: „ Do ovog rata mi Japanci uživali smo glas vojnika sa najjačim ratničkim duhom. Ovoga puta moramo priznati da nam je srpski vojnik to prvenstvo oduzeo. Ne zamerite, gospodo Srbi, što smo na to malo i ljubomorni!“

ARČIBALD RAJS: „...Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar da vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti život više ništa ne znači. To je zato što lik tih legendarnih junaka izlazi iz vas samih. Sačinjen je od komadića koje odaje vaša duša...Narod vam je ponosan, ali ne i ohol.Taj ponos nije mana, već vrlina...najzad vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatite brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi...“

Posle Velikog rata raspala su se carstva:  Austrougarsko i Osmansko, Nemačko i Rusko. Formirane su nove države, među kojima  i Kraljevstvo Srba Hrvata i Slovenaca. Nekoliko dana pre toga,  Velika Narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji je 25. novembra  1918. godine u Novom Sadu proglasila otcepljenje od Ugarske  i prisjedinjenje Kraljevini Srbiji. Na Velikoj narodnoj skupštini u Podgorici, 26. novembra 1918. godine, doneta je odluka o ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom pod dinastijom Karađorđevića. (Danas postoje  i nova tumačenja, nastala na osnovu dnevne politike,  te odluke, sa navođenjem da je to bilo pod upotrebom sile, pretnji i prevare). Prvog decembra 1918. godine,  Kraljevstvo Srba Hrvata i Slovenaca,  proglasio je regent Aleksandar I  Karađorđević, u ime svog oca, kralja Petra I  Karađorđevića. Od 15. jula 1920. nova država se zvala   Kraljevina Srba Hrvata  i Slovenaca, a od 1929. godine, Kraljevina Jugoslavija. Trajala je  do Drugog svetskog rata, a formalno monarhija je ukinuta 29. novembra 1945. godine,  i proglašena republika.

U toku Velikog rata, 1916/1917. godine, Vlada Kraljevine Srbije  je donela odluku da se posle rata ratnicima dobrovoljcima, kao priznanje, dodeli zemlja. To se i ostvarilo stvaranjem nove države. Šestog januara 1919. godine,  regent prestolonaslednik Kraljevstva Srba Hrvata i Slovenaca,  Aleksandar Karađorđević je u objavljenom Manifestu naveo: „Ja želim da se odmah pristupi pravednom rešenju agrarnog pitanja, i da se ukinu kmetstvo i veliki zemljišni posedi. U oba slučaja zemlja će se podeliti među siromašne zemljoradnike, s pravičnom nadoknadom dosadašnjim vlasnicima. Zato sam pozvao moju Vladu da odmah obrazuje Komisiju, koja će spremiti rešenje agrarnog pitanja, a seljake-kmetove pozivam da, s poverenjem u moju kraljevsku reč, mirno sačekaju, da im naša država zakonskim putem preda zemlju“. Nastajala su dobrovoljačka naselja.

STEPANOVIĆEVO

Naseljavanje dobrovoljačke kolonije Marijin majur  kod Novog Sada počelo je 1919. godine. Naselje se tako zvalo  do 1927. godine, kada  su ga osnivači  dobrovoljci solunci  nazvali Stepanovićevo, po Stepi Stepanoviću, komandantu većine njegovih tadašnjih  naseljenika. Stepanovićevo se nalazi  u Bačkoj,  koja sa Banatom i Sremom čini Autonomnu pokrajinu Vojvodinu u severnom delu Republike  Srbije. Udaljeno je od Novog Sada 25 kilometra, i čini njegovo  prigradsko naselje. U okolini su naselja Rumenka, Zmajevo, Ravno Selo, Bački Petrovac, Kisač Futog i Kulpin.

Bilo je predviđeno da u novoformirano  selo dođe Vojvoda Stepa  27. novembra 1927. godine. Pripremljen je  svečani doček Vojvode, ali se Stepa naglo razboleo i nije mogao doći. Međutim, bilo je mnogo važnih zvanica: zastupnik i sekretar  Narodne, zastupnik vojvode Stepe Stepanović, general Živan Ranković, ministar i šef kabineta ministra agrarne reforme, zastupnik Jugoslovenske vojske, sekretar Saveza zemljoradničkih zadruga, narodni poslanici i drugi.

Toga dana na osvećenju sela, posle službe se obratio novokisački paroh G. Malivuk: „Gospodine Ministre, Gospodine generale, našeg dičnog Vojvode zameniče, draga braćo! Među svim narodima nema tog, koji je čeznuo i voleo slobodu kao naš. On se borio za nju stolećima iako je bio verski i politički raskomadan. Verom, umnom snagom i snagom mišića uspelo mu je da izvede oslobođenje i ujedinjenje. To je delo obeleženo patnjama i naporima celog naroda. Moralna snaga je pobedila i narod oslobodila. U časovima borbe vodili su narod njegovi Velikani, a jedan između najvećih bio je Vojvoda Stepa Stepanović. Njegovi sokolovi, da bi mogli pokazati koliko cene zasluge svoga vođe, rešili  da svojoj koloniji dadnu ime Stepanovićevo. Oni time hoće da  mu iskažu blagodarnost i da mlađim naraštajima dokažu da je bio legendaran predstavnik borbi, koje su ih i dovele na ovo mesto. Neka ga Bog još mnogo godina poživi...Dobrovoljci-kolonisti i agrarni interesenti sakupljeni na proslavi pri krštenju novog sela prozvanog Vašim slavnim imenom pozdravljaju svoga dičnog vođu iz minulih ratova“

U zdravici povodom slavlja general Ranković je izneo da se raduje  što u novom Stepanovićevu-Stepinom selu ima vrlo lepih kuća i veliki broj zdrave omladine,  i da zbog napretka sela Vojvoda Stepa može biti ponosan na njih. (Do tada  su izgrađene   302 kuće za 341 porodicu. Na Alparu je izgrađeno 49 i malom Irmovu 12 kuća)

Vojvoda Stepa Stepanović (1856-1929)

„Obiliću, Srđo, smeli Strahinj-bane
Primi vence ove srca što te ljube!
Jer ti roblja bedne vedrio si dane,
I veriga teških krho alke grube…”

Aleksa Šantić: „Vojvodi Stepi“ (1919)

Stepa Stepanović  je rođen u Kumodražu, po nekim izvorima,  njegov deda Stepa je došao pre Velike seobe iz Like ili Hercegovine, a po nekim došao je Velikom seobom od Leskovca. Učestvovao  je u svim ratovima Srbije od 1876 do 1918. godine. U Balkanskom ratu je komandovao čuvenom Drugom armijom, u Prvom svetskom ratu je izvršio mobilizaciju celokupne srpske vojske, pobedio Austrijance  na Ceru. Njegova  Druga armija se istakla u bici na Drini,  u Kolubarskoj bici, i na proboju Solunskog fronta. Na bojištu je pokazivao hrabrost, ulazeći u najžešće borbene redove. Ali to je iskazivao veoma mirno, staloženo. Bio je veoma obrazovan. Proučavao je srpsku i svetsku književnost, naročito Jakšića i Getea. a. Voleo je narodne pesme,  narodnu nošnju,  svetovne i verske običaje itd.  Voleo je prirodu,  da šeta istim stazama, da se odmara na istim mestima, ali sve na mirnijem mestu. Bio je vojno aktivan  43 godine.

Najznačajnija  odlikovanja  Stepe Stepanovića su: Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 1, 2, 3, 4. i 5. reda; Orden Karađorđeve  zvezde 3.i 4. reda; Orden belog orla sa mačevima 3. reda; Orden belog orla 3. i 4. reda; Orden takovskog krsta 2.,3. i 4. reda; Orden Svetog Save 1. Reda; Zlatna i Srebrna medalja za hrabrost; Medalja kralja Petra I; Spomenice za Srpsko-turske ratove 1876-1878., za srpsko-bugarske ratove 1885-1886.; za oslobođenje Kosova 1912., Spomen krst 1913., Spomenica na Prvi svetski rat 1914-1918., Albanska spomenica. Inostrana odlikovanja: Orden Svetog Spasitelja 1. reda, Grčka; Orden rata 2. i 3. reda, Engleska; Orden Italijanske krune 1. reda, Italija; Orden Svetog Đorđa 4. reda, Rusija; Orden Svetog Stanislava sa mačevima  3.  reda, Rusija; Orden Svetog Stanislava 1. reda, Rusija; Orden Legije časti, Francuska; Medalja za hrabrost, Engleska; Medalja Miloša Obilića, Crna Gora itd.

Vojvoda  Stepa Stepanović je preminuo i sahranjen u  Čačku  1929. godine. Među prvim telegramima saučešća, bio je telegram  stanovnika  novog naselja Stepanovićevo: “Dobrovoljci sela slavnog Vojvode izražavaju naiskrenije saučešće povodom smrti nezaboravnog svoga vojskovođe.“

Mnogo je škola njegovog imena i mnogo ulica po naseljima. Ali, mesto Stepanovićevo u Bačkoj je jedinstveno u Srbiji, jer su prvi kolonisti solunci, novoformiranom naselju dali ime po svome hrabrom vojkovođi. Stanovnici susednih naselja svoje komšijsko naselje  zovu Stepanovo i Step. To je specifično  naselje po društveno-istorijskom okruženju, po  načinu formiranja, po imenu,  po tome kako su ga bivši ratnici Velikog rata  teško ali  sa zadovoljstvom stvarali, ali i kako su ga oni, kao  i njihovi potomci prisilno napuštali, kao izbeglice stradali, ali i vraćali se  i oporavljali, podizali mlađe generacije  u  vojvođanskoj ravnici, daleko od zavičaja svojih predaka.

Autonomna pokrajina Vojvodina

U AP Vojvodini  živi preko dva miliona stanovnika u oko 450 naselja, od toga je 177 naselja u Bačkoj. Jedno od njih je Stepanovićevo kao prigrasko naselje Novog Sada. Na razdaljini od 20 kilometara jugoistočno  od Kikinde, u opštini Nova Crnja  je manje  naselje Vojvoda Stepa, drugo naselje u Vojvodini koje je dobilo ime po čuvenom vojskovođi Stepi, koje je, takođe,  naseljeno u isto vreme  dobrovoljcima Velikog rata.

Klima vojvođanske ravnice je kontinetalna, sa toplim letima i hladnim zimama. Duvaju košava, severac (hladni), južni (topli) i zapadni vetar (vlažni). Postoje  ekstremne temperaturne ralike. Plovna kanalska mreža  hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav je najduža u Evropi. Ima više reka, jezera, termalnih izvorišta sa temperaturama  od 27 do 50˚ C,  a voda više  izvora je iskorišćena za banjska lečilišta- Banja Junaković, Kanjiža, Bezdanska banja,  Slankmen, Rusanda, Vrdnik itd.

Preko Vojvodine vode  putevi od severne i centralne Evrope ka Bliskom istoku i dalje. Ovde su se smenjivala i mešala razna plemena i narodi. U poslednjem milenijumu stare ere, prostor Vojvodine naseljavali su  Iliri i Tračani. U trećem veku pre nove ere bila je velika keltska seoba iz centralne Evrope. U prvom veku došli su Rimljani. Dunav je postao granica, na kojoj su nicala utvrđenja, vojni logori, osmatračnice. Najvažniji rimski grad bio je Sirmijum (Sremska Mitrovica), a u tom prostoru, rođeno 10 rimskih careva. Iz Novog Sada preko Dunava, dolazi  se na Petrovaradinsku tvrđavu, koju je  gradila Austrija od 1692. do 1780. godine, kao zaštitu od nadiranja Turaka.

Nacionalni park, Fruška Gora, ima  oko 1.500 biljnih vrsta, ima najveću  koncentraciju lipe u Evropi.   NATO agresijom od 78 dana, 1999. godine, uništeno je preko 12 ha   biljnog i životinjskog sveta, od toga stradale su i lipove, grabove i bukove šume, a neka stabla stara  i preko   100 godina.  Pored Fruške gore, glavna meta napada je bila  rafinerija, zatim mostovi, vojne kasarne, telekomunikacuoni sistemi, osnovna škola itd.    Nekadašnja  Srpska Atina je postala ekološka crna tačka.  Za to do sada NIKO nije odgovarao!

[caption id="attachment_69285" align="alignleft" width="250"] Krušedol[/caption]

[caption id="attachment_69287" align="alignleft" width="300"] Šišatovac[/caption]

 

 

 

 

 

 

 

 

Od 35 podignutih srpskih manastira na Fruškoj Gori, sačuvano je 16. Manastiri su oštećeni u Drugom svetskom ratu, a nekoliko  je  oštećeno u NATO bombardovanju 1999. U jednom od najlepših manastira,  Hopovu se izvesno  vreme zamonašio i boravio Dositej Obradović. Hopovo je bilo sedište episkopije. Manastir Krušedol je zadužbina poslednjih srpskih despota u Sremu. Tu su sahranjeni: porodica Đorđa Brankovića, zatim  Arsenije III Čarnojević i Arsenije IV. Jovanović Šakabenda i Milan Obrenović. U manastiru Šišatovac (Remeta) iz 16. veka, u mladosti se od kolere lečio Nikola Tesla. Tu je službovao  i sahranjen arhimandrit Petronije Trbojević (1876-1933), doktor prava i bogoslovije, najstariji sin Tesline sestre Angeline.  Januara 1928. godine, u pismu ujaku Nikoli, naveo je :“...Mi nećaci moramo se ugledati na svoga velikog ujaka...Ako dođete u Evropu, budite dobri posetiti i manastir Šišatovac

Carica Marija Terezija je  Rackoj varoši poklonila specifičan  sat na Petrovaradinskoj tvrđavi, nazvan pijani sat. Mala kazaljka pokazuje minute, a velika sate (da bi lađari i stanovništvo iz daljine videli tačno vreme.

Na  severu AP Vojvodine  je Palićko jezero i Subotička peščara, a u južnom Banatu je Deliblatska  peščara, nazvana Mala Sahara, koja je  jedina pustinja u Evropi. Fruška gora ima bogate vinograde, naročito Vršačko vinogorje, koje je u 19. veku  bilo među najvećima u Evropi, a poznato je još iz perioda Rimljana. Jedno od najzaštićenijih prirodnih dobara u svetu (1874.) je Obedska bara (Ruma).  Nalazi se na listi svetski značajnih vlažnih staništa, sa retkim pticama, biljkama, ribama i drugim životinjama.

Češće se navodi podatak da u AP Vojvodini živi 27 nacionalnosti, uslovljeno migracijama u različitim društveno-političkim okolnostima. Po popisu stanovništva Republike Srbije, 2011. godine,  u Srbiji žive pripadnici  21 etničke zajednice, čija brojnost prelazi 2.000 stanovnika (po brojnosti: Srbi, Mađari /najviše u Vojvodini/, Romi /južna i istočna Srbija, Vojvodina/, Bošnjaci /region Šumadija i Zapadna Srbija/, Hrvati, Slovaci, Crnogorci, Vlasi, Rumuni, Jugosloveni, Muslimani, Makedonci, Bugari, Bunjevci, Rusini, Goranci, Albanci, Ukrajinci,  Slovenci, Nemci, Rusi itd). Svojim Ustavom i nizom zakona, Srbija je uredila pravni položaj nacionalnih manjina-ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, sa zabranom bilo kakve diskriminacije.

Seobe i kolonizacije u Vojvodinu

Prostor AP Vojvodina je migratorno-kolonizaciono i multietničko područje. Na podruju Vojvodine su slivovi velikih evropskih reka Dunava, Tise i Save, a zemljište je bogato termalnim izvorima.  Ovde su se smenjivale imperije, austroturski ratovi su vođeni od 15 do sredine 18 veka. U 15 veku, kada su počela masovnija naseljavanja  Srba,  područje  bilo veoma močvarno i vlažno, sa puno komaraca, podložno malariji i tuberkulozi. Kako kaže Jovan Cvijić, „Dve struje, kosovska i vardarska, formirale su sa stanovništvom moravske Srbije...nove, vrlo jake struje, koje su prešle Savu i Dunav i razlile se po Panonskom bazenu i Erdelju među staro slovensko stanovništvo...Ove struje, naročito dinarske, postepeno naseljavaju  Banat, Bačku, Srem i jedan deo Slavonije...“

Značajnije, planske  i masovnije migracije, naročito kolonizacije su nastajale posle većih  ratova: Bečki rat (1683-1699), Austro-turski ratovi (1716-1718 i 1737-1739.), Prvi svetski rat (1914-1918), Drugi svetski rat (1941-1945) i Građanski rat na teritoriji bivše SFRJ od devedesetih godina dvadesetog veka.

Sredinom 16. veka, Habzburgška monarhija  je u formiranoj  Vojnoj Granici (Krajina), naseljavala  hrišćanski živalj, a najviše je bilo Srba. Cilj je bio zaštita  od Otomanske imeperije. U Bečkom ratu (1683-1699.), u kojem je   Turska bila poražena,  Habzburgovci su krenuli prema jugu Srbije. Priključili su im se Srbi, koji su 1688 digli ustanak protiv Turaka. Posle bitke na Kačaniku,  poraženi  habzburgovci su se  povlačili  prema Nišu i severu. Turci su nadirali prema Prizrenu i Peći, spalili su  Prištinu, činili su zverstva te je  povlačenje nastavljeno  prema Beogradu i Ugarskoj.

[caption id="attachment_69288" align="alignleft" width="800"] Paja Jovanović, Seoba Srba, 1896.[/caption]

Povlačenje Srba, odnosno Veliku seobu Srba, 1690. godine, predvodio je Arsenije III Čarnojević, pećki i srpski patrijarh. Leopold I je dozvolio da se  Srbi nasele do Budima i Komorana. U 5 iskazanih privilegija (1690, 1691., 1696.), obećao je  otvaranje srpskih škola, slobodu veroispovesti, slobodu izbora vojvode, oslobođenje od javnog tereta, osim u ratnim uslovima itd. Arsenije III Čarnojević je  dobio  pravo da bude crkveni poglavar (mitropolit i patrijah) pravoslavnih Srba u Habzburškoj monariji (1690-1706.). Međutim, neki njegovi zahtevi nisu ispunjeni.

Posle  Požarevačkog mira, 1718. godine, na prostore Vojvodine,  Bečki dvor je kolonizovao Nemce, Slovake, Čehe, Mađare, Rusine, Srbe, Hrvate, Špance, Portugalce itd. Prve jevrejske porodice zabeležene su dvadesetih godina toga veka.   Kada se austro-turski rat nepovoljno završio za Austriju 1739. godine, povlačenjem austrijske vojske, zbog straha od turske omazde,  1740. godine  povlačilio se i deo srpskog stanovništva. To je bila  Druga velika seoba Srba u  Austriju, pod patrijarhom Arsenijem 4. Jovanovićem Šakabendom.   Marija Terezija ga je 1741. godine postavila  za  duhovnog poglavara Srba u Habzburškoj monarhiji.

Vojna Granica  (Krajina) je ukinuta u Banatu i Bačkoj 1873., u Sremu 1882.godine. Austrougarskom nagodom 1876., stvorena je Austrougarska, koja je trajala do 31. oktobra 1918. godine. Posle Velikog rata od 1914. do 1918. godine, i stvaranja Kraljevstva Srba Hrvata i Slovenaca, izvršena je agrarna reforma i kolonizacija.

Novi Sad

Novi Sad  je drugi grad po veličini u Republici Srbiji i glavni administrativni, kulturni, politički centar Južnobačkog okruga.

Novi Sad je utemeljen 1694. godine, kao Racka varoš  (srpska varoš) kada je imao samo 32 domaćinstva, 12 vojničkih i 20 zanatlijskih. Međutim, arheološka istraživanja na ovom područjua pokazuju tragove naseobina još od pre 3.000 godina. Od 1702. naselje je u sastavu Habzburške Voje granice, a posle Karlovačkog mira, 1718. godine znatno se umnožilo srpsko stanovništvo. Po popisu stanovništva iz 1720. godine, ovde je bilo 112 srpskih, 15 mađarskih i 14 nemačkih domaćinstava. Naseljavanjem Srba graničara, naselje se veoma brzo razvijalo. Prvog februara 1748. godine Marija Terezija ga je „učinila slobodnim kraljevskim gradom“ tako što su ga bogati građani otkupili od države za 80.000 rajnskih forinti. Grad je nazvan: Neoplanta (lat.), Uj-videgh (mađ.), Neu-Satz (nem), Novi Sad.

Tokom 18. i 19. veka Novi Sad je bio centar političkog, kulturnog i društvenog života celokupnog srpskog naroda. U Sremskim Karlovcima je 1791. godine otvorena   srpska gimnazija, u Novom Sadu je 1810. otvorena Srpska pravoslavna velika gimnazija novosadska. U njemu je Matica srpska od 1826. godine. U Sremskim Karlovcima, na majskoj skuptini 1848. godine, građani su  proglasili stvaranje Srpske Vojvodine.  Karlovačka mitropolija je uzdignuta na rang patrijaršije, koja je postojala na prostoru Habzburše monarhije, i trajala je do 1920. godine, kada se ujedinila sa Beogradskom mitropolijom u jedinstvenu Srpsku patrijaršiju. U Novom Sadu je 1861. godine osnovan prvi profesionalni teatar - Srpsko narodno pozorište, najstarije profesionalno pozorište u Južnih Slovena  U drugoj polovini 19. veka, Novi Sad je nazvan  Srpska Atina.

Početkom 20. veka (1910) grad je  imao    34.000 stanovnika, posle kolonizacije, 1948. imao je 69.431, a 2011. godine preko 250.000 stanovnika. Od 1956. godine, u Novom Sadu se održava Festival nacionalne drame i pozorišta takmičarskog karatera- Sterijino pozorje. Od 1957. organizuje se Međunarodni poljoprivredni sajam, što je najveći agrobiznis događaj u ovom delu Evrope. Od 1958. godine, održavaju se  „Zmajeve dečje igre“. Od 2.000. godine, održava se  Exit, najveći letnji muzički festival. Pored  priznanja da je Najbolji evropski festiva (2014.), dobio je više drugih priznanja.Okuplja na Petrovaradinskoj tvrđavi i Novom Sadu omladinu sveta.

Novi Sad je 14. 10. 2016. godine u Briselu proglašen Evropskom prestonicom kulture za 2021. godinu. Ovakva titula se dodeljuje svake godine izabranim evropskim gradovima od 1985. godine. Novi Sad je prvi grad van Evropske unije koji je dobio ovu titulu.  Koliko će to imati značaja za Stepanovićevo, kao prigradsko naselje Novog Sada, ostaje da se vidi.

Futog je manje gradsko naselje, do 1933. godine, opštinsko središte Stepanovićeva. Od Novog Sada je udaljen 11, a od Stepanovićeva 15 kilometara. U 13 veku ovo naselje uz Dunav,  bilo je poznati trgovački centar. Nekada se govorilo da se kraj Futoga nalazi Racka varoš-Petrovaradinski šanac-Novi Sad. Dunavom se, preko Futoga, obavljala trgovina na relaciji  Evropa- Mala Azija. U 16. veku Futog je dobio status varoši-Opidum.  Od 18 veka u Starom Futogu su živeli Nemci a u Novom Srbi.  Bio je  komorsko mesto Habzburške monarhije. Naselje je iznajmljivano  ugarskim i srpskim vlastelinskim porodicama. Od 1740. do 1770. godine  vlastelinstvo je pripadalo porodici Čarnojević, od kojeg ga je otkupio grof A.H. Futaki,  predsednik dvorskog ratnog saveta, blizak Mariji Tereziji. On je  tu 1777. godine  sagradio velelepni dvorac, koji  ima  neobičnu istoriju. Posle njegove smrti dvorac je prešao u vlasništvo grofa Brunsvika, čija se ćerka udala za  Hermana Koteka, a poslednji posednik Futoškog vlastelinstva i drugih poseda u Južnoj Bačkoj i Sremu, bio je grof Rudolf 3 Oto Herman Kotek.  Imanje je nasledio od oca i strica 1903. godine.  Kotek je bio   član ugarskog gornjeg doma i carski i kraljevski komornik.  Bio je bliski rođak Sofije Kotek, vojvotkinje Hoenberg,  supruge Franca Ferdinanda.

Posle njegove smrti,  1921. godine, Dvorac u Futogu i posedi testamentom  su pripali njegovim sestričinama, Mariji  i Johani  Šenborn, iz Slavnice kod Maribora. Naslednice  su prodale dvorac grofu F. Šenbornu, od koga ga je 1940. godine  kupio J. Tišler,  doktor hemije, koji je  u dvorcu organizovao prve zimske tečajeve iz poljoprivrede. Od njega je dvorac kupio A. Palavičini. Posle Drugog svetskog rata ( 1947.).  Dvorac u Futogu je pretvoren u Poljopruvrednu školu,  koja  je i danas u toj građevini.

Na nekadašnjem Kotekovom imanju nastala su naselja Tankosićevo (pripojeno je Kisaču) i Veterenik. Veternik je nastao kao  Kolonija  slepih Solunaca. Par dana pred proboj Solunskog fronta 1918. godine  na Dobrom polju, Sokolu, Kožuvu i Veterniku, neprijateljski bugarski vojnici su bacili iperit. Tada je oslepljena jedna dobrovoljačka jedinica od oko 45 boraca. Većina tih invalida živela je u zemunskom domu, pa im je država dala dugoročni besamatni kredit za koji su im izgrađene kuće kod Novog Sada i tako je nikla kolonija Veternik.

Za Kotekovo imanje i dvorce  na njemu znalo se u visokim  krugovima Beča, Budimpešte,  Rima itd. Tu su dolazili prinčevi iz Habzburške dinastije, grofovi, lovci, političari, veoma poznate ličnosti iz Austrije,  Ugarske,  Austrougarske,  Italije itd.  U Futogu je više puta zasedao Ugarski parlament. Za ovu  nekadašnju grofoviju, naročito Dvorac u Futogu, u kome je sada Poljoprivredna škola, vezano je više zanimljivosti.

Poljoprivredna škola- nekadašnji poznati Dvorac u Futogu

U Futogu je jedno vreme živeo  Arsenije III Čarnojević, a od  1744-1770. godine, vlastelinstvo Čarnojevića  je bilo jedno od najvećih u Bačkoj.

U arboretumu futoškog Dvorca, Johan Štraus Mlađi komponovao je  valcer Na lepom plavom Dunavu (1867.).  Na Kotekovom imanju je tridesetogodišnji Rudolf od Austrije (prestolonaslednik Franca Jozefa) upoznao sedamnaestogodišnju groficu Mariju Večeru. Zna se da je ljubavni par okončao  život 1889. godine u poznatom austrijskom  zamku Majerling, ali ne znaju se  okolnosti toga događaja. Na prostoru  današnjeg Stepanovićeva, Futoga, Novog Sada,  šetali su Franc Ferdinand i Sofija Koteg  nekoliko  dana  pre atentata na njih  u Sarajevu, 1914.godine.

U podrumu  dvorca  boravio je  zarobljenik   August fon Makenzen (1849-1945.), nemački feldmaršal, komadant na Istočnom i sremskom frontu u Velikom  ratu. Novemra 1915. je krenuo je na Srbiju i  osvojio Beograd... Na kraju su ga zarobile srpske jedinice savezničke armije i bio je zarobljenik u Futogu do novembra 1919. godine. Novosadski list  Zastava, od 15 februara 1919. godine, je preneo tekst iz nemačkog lista Noye Prussische Zeitunga, u kome je zabeleženo da je Makenzenov ađutant naveo: „...od 4. januara    (1919) nalazimo se u ropstvu u Starom Futogu. Iz dana u dan čekamo da nam se sudba poboljša, ali zapovednik francuske vojske o tome kanda i ne  misli. Kod grofa Koteka u Kaštelu nam je dobro, ali nemamo slobode da se krećemo. Ceo stan je ograđen ogradom a čuvaju nas pet stražara francuskih. Samo nam je kratko vreme slobodno da šetamo. Maršal sva ova čuda podnosi mirno i nada se da će zdrav doći kući u Nemačku“. Makenzena je u Futogu  čuvao i Mišićev poručnik iz Gvozdenog topličkog  puka. Često je šetao pod krošnjama kestena. (U dubokoj starosti je Makenzen bio državni savetnik u naciostičkoj Nemačkoj).

Agrarna reforma i kolonizacija  posle Prvog svetskog rata

Vlada nove države je preko Ministarstva agrarne reforme i kolonizacije  u periodu  1919.-1931. godine  donela više uredbi, naredbi, rešenja, ukaza i  zakona:

Zakoni 1922. godine: Zakon o zabrani otuđivanja i opterećivanja zemljišta velikih poseda; Zakon o provedbi  delimične eksproprijsacije za pripremu agrarne reforme; Zakon o postupku pri deobi  državnih  dobara  u svrhe agrarne reforme; Zakon o delimičnoj ekspriprijaciji  zemljišta velikih poseda za javne interese, kolonizaciju i izgradnju radničkih i činovničkih stanova i vrtova (obezbeđivao je fond za potrebe kolonizacije);  Zakon  o definitivnom utvrđivanju objekata i subjekata agrarne reforme,  revizija nadeljenja agrarnih interesenata, kolonista i dobrovoljaca, 1925. ;Zakon o ratnim  dobrovoljcima Karljevine Jugoslavije,1928 (uredba o dobrovoljcima 1919.); Zakon o likvidaciji agrarne reforme  na velikim posedima, 1931. godine

U članu 13  Uredbe  o dobrovoljcima (1919.) piše: “Dobrovoljcima zemljoradnicima razdeliće se radi naseljenja i to borcima po 5 hektara, a neborcima po 3 hektara plodne zemlje tamo gde se naseljavanje bude vršilo prema planu, koji će izraditi ministarstvo za agrarnu reformu.“  Polemisalo se oko toga ko su borci, ko su neborci, status borca je mogao preći  u status neborca i obrnuto, jer su se odluke meljale. To se regulisalo istoimenim zakonom 1928. godine.

Pod udarnom agrarnom reformom bili su posedi privatnih lica, političkih opština, crkvena dobra, državna dobra, zaklade i urbarijalne zajednice. Određivana je veličina poseda za agrarnu reformu. Među posednicima u Bačkoj, najviše zemljišta je imao Rudolf Kotek, mlađi, koji je imao imanja u Novom  i Starom Futogu, Begeču, Gložanu, B. Pertovcu i Kisaču. Od 137 posednika  9 je imalo posed iznad 3.000 katastarskih jutara. Rudolf Kotek je imao preko 20.000 katastarskih jutara.  Donet je niz zakonskih mera koji se odnosio na prava velikoposednika, o odnosu države prema njima, ali i njihove obaveze. Veleposednicima je  zagarantovano pravo na maksimum i pravo da sami biraju polovinu površine maksimuma koja im se ekspropiše.

Prvenstvo pri dodeljovanju zemlje imali su solunci, ratni  invalidi, udovice i siročad ratnika,  dobrovoljci i porodice dobrovoljaca. Zatim je dodeljivana zemlja agrarnim interesentima, kolonistima sa opštim uslovima, optantiima,  izbeglicama  i drugim. Veoma su bile važne mere i propisi o agrarnom zadrugarstvu, jer je bilo predviđeno da naseljenici svoja prava ostvaruju preko agrarnih  zajednica ( zadruga).

Agrarnu reformu i kolonizaciju sprovodilo je Ministarstvo za agrarnu reformu i kolonizaciju, a u  Bačkoj preko  Županijskih agrarnih ureda u Novom Sadu i Subotici, a od avgusta 1923., preko   Sreskog načelstva u Novom Sadu. Međutim, u praksi su agrarna reforma i kolonizacija pokazivale i svoje manjkavosti,  na šta su upućivali životni primeri, ali na šta su ukazivali i stručnjaci. Nije bilo lako  udovoljiti  potrebama dobrovoljaca, i ostalih naseljenika,  ali i dotadašnjih vlasnika poseda, kao i lokalnih bezzemljaša, ili onih koji su smatrali da imaju  malo zemlje  za svoja domaćinstva, pa nisu blagonaklono gledali i doživljavali došljake. Zakonom  o ratnim dobrovoljcima Kraljevine Jugoslavije, 1928. godine, su svi dobrovoljci i njihovi naslednici imali  pravo  na dobijenu zemlju. Ali,  revizijom uverenja o dodeli zemlje, dolazilo je do toga da su dobrovoljci  morali ponovo konkurisati za nova uverenja da su dobrovoljci. Od 1929. godine, nadležnost agrarne reforme i kolonizacije  prešla   je na Ministarstvo za poljoprivredu- Odeljenje za agrarnu politiku.

Primenom zakona utvrđivali su se objekti i subjekti agrarne reforme i postupak oko  eksproprijacije i prenos vlasništva u zemljišne knjige- sređivanje vlasničkih odnosa.

U Vojvodini,  u 136 naselja, doselilo se 19.266 porodica.  Do 1927. godine, u Bačkoj su  kolonizacijom osnovane oko   64 dobrovoljačke kolonije, sa 6.518 porodica,  sa 29.465 članova. Do 1940. godine, od 165.803 (ili 8,9%) naseljenika, bilo je oko 122.000 (74%).  unutarrejonskih migranata iz drugih krajeva Vojvodine. To je  bila prva organizovana migracija- kolonizacija Srba. Poznati lekar, etnolog, geograf, istoričar, fotograf..., dr Radivoj Simonović (1858-1950.), koga je Jovan Skerlić nazvao  somborskim Rusoom, o kolonizaciji posle Prvog svetskog rata, napisao je:  “Posle 1918. godine naselilo se iz Like i Bosne nekoliko hiljada dobrovoljaca, ali kolonizacija je tako nevešta, kao da je sprovode oni, koji srpski narod mrze i hoće da upropaste.“

U vreme kolonizacije, bilo je više  nesporazuma, naročito između doseljenika i bivših vlasnika veleposeda i doseljenika i straosedelaca, ali dužim zajedničkim životom, nesporazumi su nestajali.

 O DOBROVOLJCIMA OSLOBODILAČKIH RATOVA 1912-1918.

O Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu- Velikom ratu, pisali su mnogi svetski poznati istoričari i teoretičari. O nekim događajima su se iznosila i iznose različita mišljenja, što je u nauci i razumljivo i prihvatljivo. Ali, javljaju se i revizije istorije, čak do tog stepena da se u Crnoj Gori nailazi na tumačenja  da je srpska vojska u Crnoj Gori u Vekikom ratu bila okupacijska. U Hrvatskoj se rehabilituje ustaštvo, tumačeći da je NDH bila prava država Hrvatskog naroda, a da su Kraljevina Jugogoslavija i FNRS-SFRJ bile  tamnica istog tog naroda. Jasenovcu i drugim logorima NDH se pripisuje humani značaj- kao radnim logorima, time vređajući i umanjujući žrtve, naročito srpskog naroda. Upravo je baš NDH odmah uvela nove pravne odredbe kojima se osvetoljubivo okomila na dobrovoljce oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine.

Tema ovog rada nisu ratna događanja, osim dodirnih tačaka kada se piše o dobrovoljcima  Kraljevine Srbije, koji su naseljavali Vojvodinu posle Velikog rata.

Mnogi istoričari i teoretičari  navode  različite podatke o tome koliko je bilo dobrovoljaca, iz kojih krajeva i zemalja su došli u pomoć Kraljevini Srbiji, koji su ih motivi navodili da se opredele kao dobrovoljci, iz kojih su socijalnih grupa,   da li su i koliko priznate njihove zasluge, zašto su zaboravljani, o raskoraku njihovog doprinosa i priznanja za doprinos, o nepravdi koja im je nanošena u tri politička tipa države u kojoj su živeli oni ili njihovi potomci  itd.

Dobrovoljci Baklanski ratova i Velikog rata (95%,  Srbi), uglavnom su bili strani državljani koji su došli da brane Srbiju,  po sopstvenoj želji iz  patriotskih, nacionalnih, ideoloških, religijskih ili drugih pobuda.  Iako na početku rata,  Srpska vlada 1914. -1915. godine nije zvanično iskazivala potrebu za dobrovoljcima, jer je mobilisala  preko 400.000 regularne armije, već 1914, godine su počeli pristizati samovoljno i samoorganizovano. Stiglo oko  4.000 dobrovoljaca, koji su  bili u sastavu srpske ili crnogorske vojske, ili u posebnim jedinicama.

Obrazovani dobrovoljački odredi- Zlatiborski, Jadarski, Rudnički i Gornjački,  pokazali su izuzetnu hrabrost i požrtvovanje. Jadarski odred, na čelu sa  Vojvodom Vukom je izgubio preko 60% saboraca. Vojvoda Vuk je učestvovao u borbama za Makedoniju, u balkanskim ratovima,   Cerskoj bici, prešao Albansku golgotu, i bio komandant Dobrovoljačkog odreda na Solunskom frontu. Poginuo je  novembra 1916. na osvajanju  Kajmakčalana.  Borci Sremskog dobrovoljačkog odreda (oko 400) u odbrani  Beograda 1914. i 1915. godine su svi izginuli.

Od samog početka rata 1914. godine, u Nišu je bilo zarobljeno oko 70.000 austrougarske vojske. Od 50 000  zarobljenih i prebeglih Srba te vojske, oko 14.000 su učestvovali na proboju Solunskog fronta. Iz Grčke su se 1914. godine pridružila  22 dobrovoljca. Međutim,  kada je u 1914 i 1915. godini  stradalo mnogo vojnika i civila na ratištima, ali i od  epidemije  tifusa   i drugih bolesti, iskazivala se potreba za dobrovoljcima, pozivani su u pomoć Srbiji.

Dobrovoljci iz Rusije

U prvobitnim uspesima ruske vojske na frontu protiv Centralnih sila, deo  Austrougarske vojske je bio  zarobljen i skoncentrisan u  ruskim logorima.  U njoj su  bili  mobilisani i Srbi (95%), Hrvati, Slovenci itd. Tada su se mnogi  u Galiciji i Bukovini  predali Rusima. Tražili su  od Rusa da  ih prebace u rusku vojsku i  na ratišta za odbranu Kraljevine Srbije.    Po sporazumu ruske i srpske vlade, u leto 1915. godine, iz  Rusije je do polovine oktobra 1915. godine u Srbiju Dunavom stiglo 3.500   dobrovoljaca, koji su se sa srpskom vojskom učestvovali u Cerskoj i Kolubarskoj bici. Novembra 1915. u Odesi formiran je Prvi srpski dobrovoljački odred sa oko 1.000 vojnika.  Prva dobrovoljačka divizija je formirana aprila 1916. godine. Imala je oko 19.000 vojnika. Rusiju je poslat general Mihailo Živković (komandant odbrane Beograda 1914.), koji je u Odesi formirao  Drugu dobrovoljaćku diviziju. Juna 1916. godine, postaljen je za komandanta Srpskog dobrovoljačkog  korpusa.

Pomoć oko formiranja  odreda i divizija i korpusa  dobrovoljaca pružio je ruski car Nikolaj II  Romanov, koji je bio u Odesi na smotri.

Srpski dobrovoljački korpus je učestvovao u borbi na Dobrudži  1916. u sastavu  47  Ruskog korpusa. Iako je  cilj ove ofanzive bio da se spreči prodiranje bugarske vojske, nije se u tome  uspelo. Tada  mnogo dobrovoljaca  izginulo ili nestalo. Preživeli su se  sa ruskom vojskom povukli u Rusiju.  Uoči Februarske revolucije u Rusiji, u Srpskom dobrovoljačkom korpusu bilo je 42.260 dobrovoljaca. U Korpusu su  bili Srbi-  Banaćani, Sremci, Baranjci, Slavonci, Ličani, Banijaci, Kordunaši,  Hercegovci, Bokelji i Dalmatinaci. Bio je manji broj Hrvata i Slovenaca i Čeha itd.

Pošto je austrougarska diplomatija pratila zbivanja u vezi sa formiranjem dobrovoljačkih jedinica od njenih državljana - dezertera, među kojima je bilo  95% Srba, nešto Hrvata, Slovenaca i Čeha i drugih, vrbovanjem pojedinaca i grupa, propagandom, potoplaćivanjem i ucenama, u Korpusu je počelo  osipanje dobrovoljaca. Nailazi se na podatak da se tada izdvojilo oko 9.000 tzv. „Franjinih dobrovoljaca„  među kojima su se čuli uzvici “Nećemo Kralja Petra!“ Živeo Franja Josif!“ Pošto se tražilo da se Srpski korpus preimenuje u jugoslovenski, da Hrvati i Slovenci imaju isključivo svoju komandu, da se ne mešaju sa Srbima, jer im se i vera razlikuje itd., u cilju poštovanja svakog dobrovoljca u presudnim momentima, Srpski korpus je promenio ime u Dobrovoljački korpus Srba, Hrvata i Slovenaca. Insistiralo se da se ne smatra  vojskom kraljevine Srbije već  vojskom nove države-jugoslovenske. To bilo vreme u kome se intenzivnije stvarala klima za ujedinjenje južnih slovena u jednu državu, ali ideju  jugoslovenstva su već tada različito tumačili pripadnici tri naroda.  Iako brojčano smanjen, maja 1917. godine korpus je  13.000 ljudi, krenuo za Solunski front.

Prva grupa dobrovoljaca iz Odese krenula je 7. decembra 1917. godine, sigla je za tri meseca, putujući preko Arhangelska i Severnog ledenog mora do Francuske, pa za Solun, gde je sa srpskom vojskom formirana  Vardarska divizija.

Druga grupa je putovala od  Odese preko  Sibira, Kine, Singapura, Indije Sueckog kanala (Port Said, Egipat), i u Solun je stigla posle osam meseci, aprila 1918.godine  Zbog veoma napornog i dugog puta i zbog političke situacije u Rusiji, nisu svi stigli u Solun. U Vladivostoku se nisu svi ukrcali na brodove, a iz Kineske luke su ih preuzeli britanski brodovi kojima su oplovili Aziju da bi došli na ratište. Po dolasku u Solun, ojačana je srpska vojska sa 16 dobrovoljačkih četa, koje su raspoređene po raznim pukovima. Ali, pretežno  od dobrovoljaca, formirana je nova Jugoslovenska divizija. U oči proboja Solunskog fronta,  bilo je oko 25.000 dobrovoljaca. Među njima je bilo 617 Hrvata i 349 Slovenaca.

Dobrovoljci iz Amerike

U SAD je živelo oko 40.000 austrougarskih državljana- Srba iz Like, Banije, Korduna, Bosne, Hercegovine, Banata, Bačke, Srema i Boke Kotorske. Već u vreme aneksione krize (1908) i Balkanskih ratova, u SAD su počele intezivnije sa radom razne iseljeničke organizacije, dobrotvorna društva, crkvene školske opštine ca ciljem da se materijalno i u ljudstvu pomogne  Srbiji. Najveća srpska organizacija u Americi i Kanadi bio je Savez ujedinjenih Srba „Sloga“ ( 1909 ). Pedsednik je bio Mihailo Pupin. U Njujorku je osnovan Srpski centralni odbor, u kome su svoje učešće imali Tesla i Pupin. Kanadske vlasti su formirale logore za sve doseljenike koji su bili državljani Centralnih sila, pa su iz tih logora uključivani Srbi za dobrovoljce. Među njima je bilo, ali znatno manje,  Hrvata,  Slovenaca i dobrovoljaca drugih naroda. Formirano je više fondova: Crkveno-prosvetni u Njujorku, Srpski Kulturni i Dobrovoljački, Srpski Narodni fond u San Francisku itd. Od  1908. godine, osnivana su sokolska društva (Ohajo, Detroit), pa Sokolska župa sa  preko 20 sokolskih udruženja, sa sedištem  u Čikagu. U vreme Balkanskih ratova, Sokoli su organizovali slanje lekova i zavojnog materijala u Srbiju. Kada je izbio Prvi svetski rat Sokoli su organizovali prikupljanje dobrovoljaca. U SAD i Južnoj Americi organizovana je Jugoslovenska  odbrana koja se povezala sa Jugoslovenskom odbranom u Londonu. Dobrovoljci su se sami organizovali za dolazak u Srbiju.  Sa zastavama su došli u Bizertu (Tunis), i posle obuke za Solun. Međutim, decembra 1914. godine, od 480 dobrovoljaca  koji su brodom krenuli u odbranu Srbije, spasilo se samo 180, kada je brod naišao na minu u Drimskom zalivu.

U jesen 1916. godine, u SAD je boravila srpska vojna misija sa ciljem da se prikupe i organizuju dobrovoljci u SAD i Kanadi.

U Prvom svetskom ratu bilo je oko 41.500 dobrovoljaca iz Severne i Južne Amerike, Australije, Novog Zelanda, Francuske, Egipta i Južne Afrike, Turske itd. U proboju Solunskog fronta učestvovalo je oko 30.000 dobrovoljaca iz  tih zemalja.

Iako je italijanska vlada   sprečila 25.000 dobrovoljaca da se priključe odbrani Srbije. krajem 1917. godine, u Italiji je formiran Jugoslovenski dobrovoljački bataljon od 1.000 dobrovoljaca, koji se borio  sa italijanskom vojskom  protiv Austrougarske.

Posleratno samoorganizovanje dobrovoljaca 1912-1918. godine i odnosi vlasti novoformiranih država prema njima

Posle  Velikog rata, u novostvorenoj državi Srba,  Hrvata i Slovenaca,    dobrovoljci  su  formirali  saveze po sreskim mestima. Na njihovo insistriranje, doneto je više zakona o regulisanju prava dobrovoljaca.  Donet je Zakon o ratnim  dobrovoljcima Karljevine Jugoslavije, 1928 (Uredba o dobrovoljcima 1919.). Tim zakonom su svi dobrovoljci i njihovi naslednici imali  pravo  na dobijenu zemlju.

Savez ratnih dobrovoljaca 1912-1918. Kraljevine Jugoslavije, osnovan 1931. godine.  Do decembra 1938. godine, dobrovoljačko pravo je priznato za 32.756 boraca i 4.000 neboraca. Tada je konstovano da je vlasništvo dobijene zemlje potvrdilo 19.200 dobrovoljaca u Vojvodini  i oko 2.000 u južnim krajevima. Do početka Drugog svetskog rata nisu bila rešena pitanja vezana za dobrovoljce.  Postavljalo se i postavlja pitanje zašto nisu bila rešena dobrovoljačka prava. Navode se primeri sabotaže u organima vlasti Kraljevine Jugoslavije u kojima su u komisijama-radi mira- učestvovali Hrvati i Slovenci. Na primer, u petočlanoj komisiji Ministarstva popoprivrede  za dodelu zemlje bila su dva Hrvata, dva Slovenca i jedan Srbin, a među dobrovoljcima je bilo više od 95 posto Srba. Sabotiralo se u dodeli zemlje i donošenju propisa kojima bi se  regulosala prava dobrovoljaca. Međutim, 1941, godine počinje direktni  progon dobrovoljaca  sa svih okupiranih teritorija-Kosova i Metohije, Makedonije, Bačke i Baranje. NDH je 18 aprila 1941. godine donela zakonsku odredbu kojom se srpskim dobrovoljcima oduzima celokupna imovina i predaje Hrvatima. Nastupila su hapšnja, progon, ubistava i bacanje u jame.

Međutim, verovatno u cilju razvijanja bratstva i jedinstva,  nova vlast  FNRJ je 1947. godine donela Odluku o zabrani rada Saveza ratnih dobrovoljaca 1912-1918. Nestala je arhiva sa podacima  o ratnim dobrovoljacima. U Beogradu je 1969. godine,  na Vidovdan,  osnovano  Udruženje dobrpvoljaca 1912-1918. (naslednik ranijeg saveza), zatim  1990. godine osnovano je Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918. njihovih potomaka i poštovalaca.    Takvo udruženje pod imenom Obilić postoji u Novom Sadu.

Konačno, posle jednog veka, ratnici oslobodilačkih ratova i među njima dobrovoljci opet su u  cenru ineresovanja države i njenih građana. Pohvalno je što se, konačno,   državi Srbiji vraća sećanje na istorijski vredne datume oslobodilačkih ratova u kojima su gubili živote njeni građani ratnici i druge žrtve, među njima  i srpski dobrovoljci, građani drugih država. Obeležavaju se važni istorijski datumi značajni za Srbiju i srpski narod. Valjda to osećaju potomci dobrovoljaca i u Stepanovićevu, čijim precima dobrovoljcima osnivačima naselja je posvećen ovaj tekst.

DOBROVOLJAČKA KOLONIJA MARIJIN MAJUR - STEPANOVIĆEVO

Ne može se tačno utvrditi  broj novoosnovanih  naselja u Bačkoj posle Prvog svetskog rata. Navode se podaci da su dobrovoljci osnivali potpuno nova naselja (do 64), a da su se autokolonisti i optanti  naseljavali u produžetku  ili pored starih naselja.  Takođe se ne može  precizirati tačan broj naseljenika u pojedinim novoosnovanim naseljima.

Naseljavanje i novi način života u novoj sredini

Nakon završetka Velikog rata, demobilisani ratnici su odlaskom u svoj zavičaj, organizovali  Dobrovoljačke saveze,  preko kojih su  sledili odluku Vrhovne komande Kraljevine Srbije iz 1917. godine- da će  nakon rata kao  dobrovoljci dobiti nagradu-  dobrovoljačku zemlju. U Novom Sadu je Dobrovoljački savez formiran 1919., preko koga je organizovano povezivanje dobrovoljaca po Vojvodini, ali i Hercegovini, Lici i Crnoj Gori itd.

Stepanovićevo je  kolonija dobrovoljaca oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine, koji su se počeli naseljavati u proleća 1919. godine. Među njima je veći broj Solunaca, ali se ne može tačno znati koliko ih se ovde naselilo.  Navodi se da ih je bilo do 226. Naselili su se na nekadašnje imanje Rudolfa Koteka.

Vlastelinska porodica Kotek je imala 5 grofovskih pustara od Futoga do Novog Sada:  Otov majur, Irmovo,  Alpar, Henrika i Marijin Majur. Grofovi porodice Kotek su podizali svoje pustare na uzdignutijem zemljištu, kojem je u kišnim danima manje pretila poplava,  ali i manja opasnost od podzemnih voda. Na imanjima Koteka, gajilo se voće, povrće, cveće, žitarice, hmelj, ali i stoka, ali i pčelarstvom.  Početkom devetnaestog veka porodica Kotek je  imala veliku ergelu i trkalište za najpoznatije rase konja. Imali su kudeljaru, ciglanu,  čardake, magazine itd.  Sve poslove obavljali su biroši, koji su živeli na imanju. Marijin majur  se nalazio na pruzi Novi Sad -Subotica.  Kotek je  oko 1910. izgradio sebi manju uskotračnu prugu, koja vezivala njegove posede- Irmovo, Otov majur, Alpar i Marijin majur. Uz kuće za biroše, postojao je četvorospratni magazin za žito. Pustara (pusta) Marijin majur  se nalazila na pogodnom mestu, što je i privulko dobrovoljce Velikog rata  da tu izgrade svoju koloniju.

Prvi kolonisti na  imanju Rudolfa Koteka bila je grupa  dobrovoljaca iz Hercegovine 1919. godine.  Nevesinjci  su  preko  vlasti u Beogradu tražili   da im se dodeli zemlja u Bačkoj. Odbili su ponuđeno naseljavanje uz rumunsku granicu i pored više nesporazuma, naselili su se na Kotekovom imanju, na Marijinom majuru, gde su  dobili na privremeno uživanje  po 6 k.j zemlje.

Naseljavanje je nastavljeno dobrovoljcima soluncima  iz Like i  Hercegovine Naseljenici su dobijali zemlju i pokućnicu. Pošto  nisu imali gde stanovati,  raspoređivani su  po grofovskim kućama i njihovim stajama, magazinima, šupama,  biroškim kućama itd. Više porodica je koristilo isti stambeni prostor. Iako pod nepovoljnim uslovima, dolaskom na ledinu, još nesređenog stanja,   dobrovoljci su dolazili i organizovali svoj život u potpuno novoj sredini. Prvo muško  novorođenče u novom naselju bio je Jokić Stojana Dejan, rođen 21. februara 1921. godine, žensko novorođenče je Ružić Jove Nada, rođena 11. aprila 1921. godine. Do  kraja 1922.godine na Kotekovom imanju bilo je naseljeno 155 porodica, sa oko 360 članova. Naseljavali su se iz srezova Nevesinje, Gacko, Stolac, Trebinje, Bileća, ali i iz ličkih srezova Gračac, Gospić, Udbine i Korenica. Najviše ih je bilo sa 6 članova porodice. Dodelu zemlje na Marijinom Majuru tražili su i begečki invalidi, i nisu je tada dobili, a  sremski dobrovoljci iz više sela (Ledinci, Rakovac, Čerević, Bukovac, kamenica i Sremski Karlocvci), su dobili zemlju  na Marijinom majuru,  ali ne koliko su očekivali. Kolonistima je  pomagao Agrarni ured u Novom Sadu, dobijali su plugove i sitniji alat besplatno,  starosedeoci su im pomagali  semenom, ali dobrovoljci su udruženi  kupovali konje ili volove.

Kolonizovani su  Solunci i drugi  dobrovoljci borci i neborci, ali kasnije po vezama i preporukama naseljenih  dolazili su rođaci, poznanici, prijatelji iz zavičaja doseljenih. Za zemlju su bili veoma zainteresovani  kolonisti pod opštim uslovima, autokolonisti, mesni agrarni interesenti, optanti itd ( u daljem tekstu svi su  naseljenici).. Nesređen način života u novim klimatskim uslovima (voda, vazduh) u nepoznatoj sredini, bez zdravstvene zaštite, uticali su na pojavu raznih bolesti. Umirali su od tuberkuloze i drugih bolesti,  naročito deca.

Država je planirala  izgradnju radničkih i činovničkih stanova i vrtova, ali to nije realizovano. Ministarstvo za agrarnu reformu je februara 1920. godine donelo Uredbu o delimičnoj eksproprijaciji, kojom su naseljenici,  bili dužni da sagrade kuće u roku tri godine nakon uvođenja u posed. Ako to ne učine, gubili su pravo vlasništva nad zemljom, koja se vraćala državi. Iste godine Ministarstvo za agrarnu reformu i kolonizaciju je izdalo Naredbu o korišćenju budžetskih sredstava, iz kojih je dražava  davala pozajmice naseljenicima, da bi sa olakšicama organizovali svoj život u novoj sredini. Ali, uslov je bio da  se formiraju udruženja i zadruge, od najmanje  10 punoletnih lica. Formirali su Agrarne zajednice  na Marinom majuru, na Alparu i na Henrika pusti 1921. godine. Kasnije su se prve dve  spojile, tako da su  1935. ostale  dve agrarne zajednice-  zadruge. Formiran je Savez agrarnih zajednica u Novom Sadu (1923.).  Preko Agrarnih zajednica nabavljali su poljoprivredene alatke, seme, sadnice, priplodnu stoku, ali i dobijali  bezkamatne pozajmice. Prva agrarna zajednica je 1930. godine imala 163, a Druga 92 člana. Formirane su po zavičajnom poreklu. Pozajmice su bile predviđene za  nabavku materijala za gradnju kuća, staja, za  nabavku poljoprivrednih mašina, alata, sprava, za zaprežnu (sprežnu) i priplodnu  stoku, za seme, žito, odeću itd. Po određenom sistemu, neke pozajmice su vraćane kroz 3 godine, neke od treće, četvrte do sedme. Za nabavku materijala za kuće, pozajmica je bila i na  40. godina. Međutim, bilo je i onih meštana koji su isključivani  iz agrarnih zajednica, jer nisu vraćali pozajmljeni novac. Pred rat podignut je Dom agrarne zajednice. Državnim merama 1938. godine Agrarne zajednice su prerasle u Kreditne zadruge.

Za naseljavanje, odnosno izgradnju kuća i omogućavanje novog života, Ministarstvo za kolonizaciju je dodelilo određenu sumu novca. Dobrovoljci solunci su dobijali beskamatnu pozajmicu na osnovu molbe, ali samo u prvoj godini po doseljenju. Kasnije samo u slučaju nerodne godine ili elementarnih nepogoda. Morali su naznačiti zašto pozajmicu traže: ishranu, odeću i obuću, gradnju kuće i pomoćnih prostorija, za  nabavku semena,  za poljoprivredne alatke itd. Zajam se vraćao na osnovu odluka u kom periodu i kada ga treba vratiti državi. Već 1923. godine bilo je 465 stanovnika.   Naseljenici su bili, uglavnom,  mlađi ljudi: od 16 do 40 godina, ma da je bilo i starijih, ali i mlađih, među onima koji su se kasnije naselili.

Prvi su podigli temelje za nove kuće Todor Jelača, Pavle Pribić i Miloš Škarić (1923.). Kuće su izgrađene od tvrdog materijala, a manje ih je bilo  od  naboja. Kuće su bile tipske- sa dve sobe, kuhinjom, hodnikom i ostavom. Izgrađivali su  staje za stoku, magacine za žito itd. Naselje je izgrađivano po uzoru na druga vojvođanska naselja, u kojima se ulice seku pod pravim uglom. Kroz selo je prolazila železnička pruga. Neki naseljenici su gradili kuće  i kod Kisača, jer im je tamo nadeljena zemlja,   pa je stvoren zaselak Stepanovićeva TankosićevoMinistarstvo poljoprivrede je 1931. godine je donelo odluku da svi naseljenici moraju otkupiti pokućnicu koju su dobili uz zemljišni posed.  Komisija za likvidaciju agrarne reforme, 1933. godine je odlučila  da svi subjekti agrarne reforme mogu  otkupiti dodeljenu zemlju u roku od dva meseca, što se masovno i uradilo.

Međutim, i pored toga što su dobili dobrovoljačku zemlju,  otkupili je, vredniji kolonisti su krčili šume i  dokupljivali zemljište za obradu. Bavili su se poljoprivredom, najviše zemljoradnjom i stočarstvom. Gajili su kukuruz, pšenicu, ali i hmelj i šećernu repu. Prihvatali su nove agrotehničke mere i prvi su srezu  koristili veštačko đubrivo.

Pošto je među kolonističim  stanovništvom bilo više  nepismenih, uglavnom žena,  a došli su iz klimatski drugačijih uslova u ravnu Vojvodinu, nije bilo jednostavno prilagođavanje na klimu (aklimatizacija), ishranu, odevanje i novi običajni vid ponašanja. Međutim, veoma brzo su pokazivali interesovanje za novi način života. Bili su zainteresovani za izgled svoga novog naselja, kao i za način organizovanja rada u poljoprivredi,  školi, zdravstvu,  u organizovanju kulturnih  manifestacija itd.

Osnovna škola je počela sa radom na Alparu školske 1923/24. godine. Prve godine radilo je odeljenje prvog i drugog razreda, sa 38 učenika. Sa redovno upisanim đacima bili su i oni koji su ratom bili ometeni u školovanju.  Prvi učitelj je bio  Milorad Novkov iz Kovilja, ratni dobrovoljac sa Dobrudže  i Solunskog fronta. Školske 1929/30. bilo je 125 đaka, broj se povećavao tako da je 1933/34.  bilo je 240 đaka. Nastava je izvođena u kombinovanim odeljenjima. Nova školska zgrada je izgrađena pred Drugi svetski rat. Posle rata Škola u Stepanovićevu je bila najmodernija školska zgrada u novosadskom srezu.

[caption id="attachment_69291" align="alignleft" width="300"] Prva zgrada škole[/caption]

[caption id="attachment_69292" align="alignleft" width="300"] Drugi razred osnovne škole 1934.[/caption]

    

 

 

 

 

 

 

Zdravstveno-prosvetni tečajevi su počeli sa radom 1925 godine. Formirana je domaćička škola, koja je radila do 1938. godine. Tu su se žene i devojke obučavale za kuvanje, šivenje, i krojenje, pravljenje zimnice itd. Nastava je trajala u večernjim časovima, jer se preko dana radilo u polju.

[caption id="attachment_69293" align="alignleft" width="300"] Zdravsteva stanica i parno kupatilo[/caption]

[caption id="attachment_69294" align="alignleft" width="300"] Zgrada opštine (sada Mesna zajednica)[/caption]

 

 

 

 

 

 

 

Tečajeve vezane za zdravstvene probleme održavao je dr Jovan Popović, šef Socijalno-medicinskog odeljenja u Državnom higijenskom zavodu u Novom Sadu. Posebno se odnosio prema koloniji Stepanovićevo, gde su kolonizovani njegovi saborci, što su poštovali Stepanovičani. Jovan je radio  u ratnim poljskim bolnicama u Mladenovcu i  Drinskoj diviziji.  Zabeležio je svoje mišljenje o snalaženju doseljenika u novim uslovima:

„Bolesnik zbog koga sam dolazio nalazio se u odeljenju koje je nekad bilo za svinjac. Ono je sad izlepljeno i okrečeno, ali je tek svinjac pod čardakom. Bilo je to što se s tim narodom dešavalo pravo čudo. Bolesnik im još nije pravio toliko posla  koliko rođenje deteta, ili još više samrtnik. Rođenje deteta su morali da prijave u Futogu koji je bio od njih udaljen 15 km, a dete da krste u Pašićevu (Zmajevu) ili Starim Rovama (Ravnom Selu), novih 5-6 km. A kakve su ih tek procedure čekale kad im je neko umro! Smrtni slučaj je opet morao da se prijavi u Futogu- to im je bila opština-međutim, predhodno je moralo trebalo imati lekarsko uverenje o pregledu mrtvaca. Nije se jedared desilo da su su mi mrtvaca doneli pred kuću radi pregleda i stavljanja uverenja da ne bi morali da dvared teraju kola- da me iznesu i opet vrate.  I, najposle,  trebalo je mrtvaca ne gde i sahraniti, jer nisu imali groblja...“ Svoje pokojnike su  sahranjicvali u Kisaču do 1923.“

[caption id="attachment_69295" align="alignleft" width="300"] Sokolovski slet omladine, 1936. godine[/caption]

Kada se  1934. godine Stepanovićevo izdvojilo iz Futoške opšine i dobilo svoju opštinu, selo je oživelo. Diplomirana babica, Velinka Ružić je došla u Stepanovićebvo  1935. godine, zatim Magdalena Fuks, koja je radila  do 1939. godine.

Otvorena je narodna čitaonica i  knjižnica, 1938 godine imala je oko 2.000 knjiga. Intenzivniji je bio  i politički rad,  Meštani su formirali tri stranke, po zavičajnom poreklu: Zemljoradnička stranka ( članovi Hercegovci), Samostalna demokratska stranka (Ličani) i  Jugoslovensaka radikalna zajednica. Društvo Soko je bilo veoma masovno. Okupljalo je mlade u razne sportske  i kulturne manifastacije. Oko 1935. Formiran je FK “Dobrovoljac“

Selo je otvorilo poštu 1938. godine i uspostavljena telefonska veza sa Novim Sadom. Komisija za likvidaciju agrarne reforme Dunavske banovine je 1. maja 1938. godine donela odluku da se izvrši indentifikacija stanovnika. Do 1937. godine, kolonisti su izgradili 321 kuću. Kao agrarni subjeki morali su  otkupiti potkućnice i u katastar uneti svoje vlasništvo. Uoči rata, 1939. godine, Stepanovićevo je imalo  1850 stanovnika.

Naseljenici - dobrovoljci kolonisti i drugi kolonisti u Stepanovićevu, po prezimenima i zavičajnom poreklu

U ovom tekstu za spiskove naseljenih  u Marijin majur- Stepanovićevo, korišćeno je više izvora. Međutim, izvori su oprečni pa je utoliko bilo teže sačiniti verodostojne spiskove, što ne može ni ovde učini. Izvori:

- Vaso Kolak, navodi spiskove 200 dobrovoljaca i 132 kolonista, ukupno 332 naseljenika. ( Stepanovićevo, 1956. - rukopis od 36 kucanih  stranica u Rukopisnom odelenju Matice srpske). Kolakov rukopis su detaljnije koristili  kasniji pisci  knjiga o Stepanovićevu Ilija Petrović i Vladimir Brkić, navodeći svoje i Kolakovo koautorstvo, koji u vreme pisanja tih knjiga nije bio među živima.

- Ilija Petrović 1999. godine navodi 398 dobrovoljaca kolonista i 230 drugih kolonista, odnosno 620 naseljenika. (Vaso Kolak Ilija Petrović Dobrovoljačka kolonija Stepanovćevo, 1999.). Broj naseljenika u Stepanovićevo  u ovoj knjizi je skoro duplo veći u odnosu na broj koji je naveo Kolak.

-  Vladimir Brkić 2002. godine navodi  203 dobrovoljca -koloniste i 134 drugih kolonista, odnosno 337 naseljenika(Inž.  Vladimir Brkić prof. Vasa S.Kolak  STEPANOVIĆEVO monografija 1919-2.000,  2002.). Ovde su podaci skoro isti kao kod  V.  Kolaka.

- Ilija Petrović 2009. godine navodi 218 dobrovoljaca iz Amerike, Rusije, Francuske, Austrougarske, Srbije i Crne Gore i još drugih  280 dobrovoljaca ( „dobrovoljci izvan prethodne kategorizacije /173/, dobrovoljci pod sumnjom /19/, dobrovoljci iz drugih spiskova /88/“). To ukupno iznosi 485 dobrovoljaca. Navodi koloniste pod opštim uslovima /36/, autokoloniste i mesne agrarne interesente /176/, i  autokoloniste iz kasnijeg perioda /74/; ukupno 286 kolonista. Iz toga proizilazi da se u Stepanovićevo naselilo 218+280+286=784 porodica, što po mišljenju  meštana, realno,  nije moguće obzirom na ukupan broj stanovnika (Ilija Petrović: Stepanovićevo 1919-1945. (Drugo popravljeno izdanje), Novi Sad, 2009.

- Mihajlo Stojaković 1993. godine navodi spisak 380 dobrovoljaca koji su dobili zemlju u Stepanovićevu. Ne navodi druge naseljenike, ali ne zna se  koliko je dobrovoljaca  iskoristilo  pravo na zemlju, odnosno koliko se naselilo. ( Srpski dobrovoljci u  oslobodilačkim ratovima,  Dnevnik, novembar 1993. godine; feljton od 8 novembra u 17 nastavaka).

Navode se podaci od 200 do 485 dobrovoljaca, i od 132 do 486 drugih kolonista...

[caption id="attachment_69296" align="aligncenter" width="460"] Milena Vučković Lela u biblioteci Stepanovićeva, na izradi Rodoslova osnivača Stepanovićeva, 2018.[/caption]

Na Vidovdan 2018. godine, kada su  meštani  na Dan sela  Stepanovićeva obeležili Stogodišnjicu od pobedonosnog Velikog rata,  u prostorijama Mesne zajednice, izložen je i javno tekstom propraćen   Rodoslov za 150 dobrovoljaca- osnivača kolonije Stepanovićevo.  Rodoslov je sačinila Vučković Milena Lela, bibliotekarka Gradske biblioteke Novi Sad, ogranka u Stepanovićevu. Planira  da do Vidovdana 2019. godine sačini rodoslov za još 137 dobrovoljaca. Znači, naseljeno je  287 dobrovoljaca- osnivača kolonije (150+137=287). U tom spisku je i 30 dobrovoljaca,  koji su u Marijinom majuru  dobili zemlju,  ali posle kraćeg vremena  nastanili su se u  Tankosićevu, koje je kasnije pripojeno Kisaču. To će zvanično biti javno dokumentovano preko završenog Rodoslova osnivača kolonije Stepanovićevo (Marijin majur). Prikupljajući podatke koristila je i napisane knjige o selu, ali obilazila porodice  dobrovoljaca. Posetama  „ od kuće do kuće“ i razgovora sa potomcima, prikupila je mnogo mažnih podataka, predmeta,  priloga i fotografija o dobrovoljcima, ali i oselu.

Ne postoje tačni podaci koliko je bilo Solunaca, može se naići na podatak da ih je bilo 226., što znači većina.

Pošto konačni spisak dobrovoljaca, osnivača Stepanovićeva  nije dovršen, spiskovi dobrovoljaca i drugih kolonista Stepanovićeva su ovde prikazani na osnovu knjige Ilije Petrovića, iz 2009.godine. Zainteresovani će, verovatno,  2019. godine  moći da dođu do tačnijih podataka o naseljenicima mesta.

Dobrovoljci iz Amerike

Lika: Gračac: Babić L. Savo, Bajić M. Nikola,  N. Sava; Brujić Đ. Stevan, Đ. Dmitar;  Brčin V. Petar, L. Mile; Vojvodić M. Đuro; Vojnović Petar; Dukić Petar; Dučić Božo; Đekić D. Danilo, P. Đuro, J. Simo, M. Todor; Zorić Đ. Rade; Ilić M. Ilija, R. Jovan, S. Jovo, Ilić T. Simo; Jelača T. Jovo,  D. Todor, N. Mile, P. Mile, D. Mile; Kesić T. Jovan, Đ. Petar; Kovačević S. Rade; Kontić  N. Milan,  M. Miloš; Kričović M. Nikola; Lončar B. Ljubomir; Obradović M. Đuro; Rastović V.  Petar,  T. Stevan; Radusin I. Nikola; Sovilj P.  Đuro,  Jovo; Stanisavljević M. Obrad; Suša I. Nikola; Tintor  N.Tomo; Trbojević  I. Božo; CvetkovićĐ. Toma; Čanković  M. Đuro; Čiča M. Luka; Čuturilo  I. Mile; Gospić: Kuprešnin Jovan; Rajčević Ljubomir; Jerković Dmitar;  Vuletić Iso; Gledić M. Dane; Bjegović S. Dmitar; Bogdanović A.Aleksa, A. Petar; Vračar Š.  Marko,  Š. Stevo; Kokotović D. Mile; Uzelac  M. Dane; Udbina: Cvijanović S. Marko; Vračar M. Stanko; Dragojević I. Marko; Smiljanić P.Jovo

Hercegovina:  Stolac: Bukvić Đ. Miloš; Dabić M. Jovo; Jokić R. Anđelko, R. Stojan; Jokišić S. Simo; Kolak T.Todor; Ružić M. Ilija; Samardžić S. Janko; Nevesinje: Kovačević Ć. Anto, T. Boško; Prodanović Đ. Ćetko; Bileća: Ilić S. Jovo; Jakšić V. Maksim; Nosović M. Petar,  M. Jovan; Parežanin Đoko;  B. Krupa: Drobac  J. Rade; Ljubuški: Jelić Đ. Bogoljub; Bihać: Vukašinović M. Ilija; Trebinje: Lalić J. Miloš,  P. Gavro;  Gacko: Šuković Š. Blagoje

Vojvodina: Beočin: Elmer A. Josip; Lazarov V. Lazar; Barjaktarević G. Naum, B. Palanka; Botić V.Svetozar, Vrbas; Ninkov(ić) L. Dušan,  B. Topola

Ostalo: Sanski Most: Milinković T. Obrad; Rodić Gojko; Slunj: Inđić J. Ilija; Barać J. Marko; Andrić M. Anton, Vukovar; Čorak J. Rade, Korenica; Lončar M. Dane, Otočac; Biga M. Nikola, Plitvice; Vučković T. Pero; Gaćeša S. Mile, Vojnić; Grmuša J. Stojan, Glina; Mileković B. Ivan, Petrinja; Krivokuća M. Mile, Vrginmost; Ćulibrk S. Nikola, Novi Grad; Babić  P. Rade, Obrovac;  Suđić K. Ivo, Budva; Šaranović I. Radovan, Danilovgrad; Đorđević Piskulis N.  Mihajlo-Grk, Smirna, Turska; Urvačev Sergije Matvejevič,  Moskva

Dobrovoljci iz Rusije

Hercegovina: Stolac: Abramović B. Risto; Bjelica M. Novica; Brkić A. Blagoje;  J. Lazar J.; Bukvić M. Božo; Bukvić M. Danilo; Vukosav R. Jovo,  J. Tripo; Dobranić-Bjelica Đ. Marko; Đogo V. Danilo; Žarković L. Krsto; Jelačić I. Milan; Karić J. Nikola, Š. Nikola,  Š. Risto; Komar J. Dušan; Kuljić S. Đoko,  S.Mihajlo; Medan T. Maksim,  Š. Jovo; Mihić P. Danilo,  Mihić M. Spasoje, L. Gojko; Oborina K. Mihajlo; Pudar P.  Đorđe; Radišić I. Aćim, J. Vasilj; Ružić S. Jovo,  S. Spasoje,  N. Stevan Samardžić M.Tomo, T. Vidoje; Soldo Novica,  N. Milan; Hereta S. Jovo; S. Rade; Šotra T.  Vaso; Nevesinje: Bratić L. Novak; Trebinje: Zurovac V. Milan; Kovačević Đ. Maksim; Šiljegović I. Milan

Lika: Gračac: Dautović M. Mile; Drobac M. Vaso, Đ. Nikola; Dukić D. Toma; Dupor N. Miloš; Radusin D. Tomo; Tojagić L. Lazar; Orlović  K. Stevan, Todor; Cvetković N.  Vaso;  Kričović A.  Mile;  Otočac: Aleksić R. Milivoje; Kosovac S. Milan; Lončr M.  Aleksa; Mirković D. Milan; Gospić: Bogdanović Luka; Radošević S. Marko; Rakić N. Đuro; Biga Iso, Korenica;

Ostalo:  Vukašinović O. Luka, Bihać;  Dabić S.  Branko,  Ljubinje; Lugonja S. Ostoja, Bugojno; Petrović P. Mile, Cazin; Preočanin B. Milan, Sinj; Ružić N Rade, B. Krupa; Vizjak Albert-Alojz Karlov, Celje:

Nepoznato: Bjelica Milan;  Paripović Božo

Dobrovoljci iz Austrougarske

Lika: Gračac: Gaćeša L. Ilija; Dobrić T. Ilija; Drezgić  I.Nikola, Drezgić L. Rade; Ilić J.Milan; R. Milan; Otočac:  Brakus  S. Mile; Lončar D. Miloš; Narandžić M. Stojan; Gospić: Počuča B.  Stevo; Rajčević S. Đorđe; Stanisavljević V. Stevan; Škarić Đ. Dušan , Đ. Miloš;  Vojvodić  N. Đuro, Gornji Lapac

Hercegovina: Stolac: Vukosav S. Vaso; Dobranić  J. Anđelko; Kolak A. Mihajlo;   Mirković A. Stevo; Topalović Đ.  Savo;  Pudar P. Jovo;

Dusić J. Ostoja, Banja Luka;

Vojvodina: Arsenović M. Sima, Stapar, Bačka; Đaković T. Pera,  Novi Sad

Nepoznato:  Popara Vojo

Dobrovoljci iz Francuske

Gračac: Brčin D. Nikola; Lončar J. Đuro;  Nevesinje: Buha T. Aleksa, Zmajevo: Đoko Andrić

Dobrovoljci iz  Kraljevine Crne Gore

a/  Došlo je 10 Hercegovaca koji su bili u crnogorskoj vojsci: Stolac: Vukosav Marko; Jelačić Đ. Maksim; Bileća: Inić J. Jefto; Jakšić Đ. Šćepan, M. Obren; Nosović M. Mato; Svorcan S. Vidak, M. Rade: Nevesinje: Kovačević J.Đorđe,  J. Obrad

b/ Iz Crne Gore došla su 2 dobrovoljca, Podgorica: Ivanović V. Savo; Cetinje: Moštrokol  P.Radovan

Iz Kraljevine Srbije: U Stepanovićevu je kolonizovana  Milunka  R. Savić, nazvana Srpska Jovanka Orleanka.

Dobrovoljci koji ne pripadaju prethodno navedenim grupama (280?!)

Lika: Gračac: Babić Danilo, S. Rade Savin; Bajić Danilo; Vojvodić Petar; Gaćeša Mile; Drobac  S. Rade, J. Ljubomir; Đekić Rade;  Inđić Nikola; Kontić Milan; Rastović Marko; Sovilj Đuro; Otočac: Gomirac Rade; Inić Ilija; Kordić Proko; Kosovac  Bude; Narandžić Milan; Smiljanić Jovo; Sovilj Đuro; Holjevac Đura; Gospić: Mandarić Nikola; Mioković Bogdan; Mrkailo Jovan; Paripović Đuro;  Udbina: Grković dr Milan; Korenica: Pribić Radivoje

Hercegovina: Stolac: Bjelica J. Milutin; Brkić Marko, R. Jovan,  T. Risto; Dobranić Jovan; Đurica Milan; Jelačić Đuro; Jokić R. Petar, S. Risto; Jokišić V.Spasoje, S. Vojin; Karić Nikola;   Komar Jovica; Komnenović T.Lazo,  L. Branko; Kružević Vaso; Kuljić J. Simo,  T. Jovo; Milidrag Trifko; Pudar Jovo; Topalović Risto; Hereta S. Dragoslav, S. Mihajlo; Samardžić Mitar; Bileća: Anđelić J. Mirko,  J. Risto;  T. Jovo; Batinić Jovan; Bjelica Krsto; Vučinić Petar; Davidović Todor; Kašiković A. Sava; S. Jefto; S. Trifko;  Nosović Milutin;  Parežanin Božo; Dželatović Aleksa, Dželatović Lazar;  Šarenac Tripko; Gacko: Avdalović Jovan; Aškrabić Risto; Davidović Đoko; Kovačević N. Lazar;   Mijatović-Trifković Jovan; Popović  G. Andrija, Marko; G. Obren; P. Gligor; Radulović Mitar; Rončević  V. Dušan, M. Vaso,  M. Damjan;  M. Mitar; Starović Sava; Stojanović B. Simo; S. Anto; Tepavčević K. Petar,  P. Andrija; Čučković F. Jefto, F. Petar; Šarenac Trifko; Šiljegović Ilija; Šupić  Đ. Ilija, M. Nikola;   Nevesinje: Buha Vasilj; Vasiljević Petar; Vuković Vasilije; Gudelj N. Jovo, N.   Milan; Ivković Lazar; Kovač  M. Krsto, M.  Petar; Kovačević Petar, R. Todor;   Glamoč:  Radlović D. Todor, T. Krsto; Vujnić T. Miloš; Jajce: Brkić Milan; B. Grahovo: Radlović Špiro; Mićić Simo; Marić Đorđe, Mostar; Vuković Sofronije, Tuzla;  Vučković Ostoja, Prijedor; Karišik Jovo,  Mostar; Lojpur Novica, Čapljina; Majstorović Nikola, Bos. Petrovac;  Mrdić Petar, Trebinje; Popara Mojsije, Lijevno; Čurić Ante, Travnik; Džombić Sava, Banja Luka

Vojvodina:  Novi Sad: Antonijević dr Dušan; Brzak Kosta;  Budisavljević Đorđe; Vasić Todor; V. Paja; Veselinov(ić) Marko;  Grgurović Đorđe; Grujić Slavko; Damjanov(ić) J. Mladen, L. Nenad,  L. Novak; Damjanov Đura; Dejanović Milan; Diklić Branko; Zličić  Ž. Katica (udova); Živanović Jovan; Ilić Petar; Isajević Dimitrije;  Jevrić Stevan; Jeftić  Stevan; Karanović Sava; Krstić M. Sava, Todor; Kovačević P. Mitar, R. Miloš; Kozarov(ić) M. Dušan , M. Branko,  P. Čedomir; Kolarski Rada; Kuzmanov(ić) Nikola; Kuzmanović B. Milan;  Lupurov Petar; Maletić Bogdan; Marinković Pavle; Milković Sima; Milorado(ić) D. Dušan, L. Nikola; Mirković M. Jovan,  S. Đoka; Mihelčić Žarko; Narandžić Milan;  Nenadović Jaša; Nedeljković Platon; Nikolić  S. Stevan,  S. Živan; Ninković Vlajko; Novkov Milorad; Ognjanov Milan; Pavlović Trivun;  Pantelić Paja; Pašćan Milan; Prodanov(ić) Đura; Peškan Milan; Petrović Petar; Popović Sima; Radošević Jovan; Rakić Stevan; Selir Vinko; Senešan Paja; Sentomaški Todor;  Simić Mitar; Slankamenac Vesa;  Stankov(ić) C. Stevan, V. Lazar;  P. Đorđe; Stefanović Dušan; Stojadinović Pavle; Stojaković Ignjat; Tankosić V. Paja, K.Jovan; Topalov(ić) Jovan; Cvetnarević Radivoj; Faorović Žarko; Fratričević-Dragičević Pavle; Fujka A Laza; Cvetić Dimitrije; Čerevicki  S. Jovan, P. Rada;  Špic Emil; Bačka Palanka: Ajduković P. Milan, S. Rada; Vatraljev Petar; Gavrilović Miloš; Igić Nikola; Milić Todor;  Pajić Petar; Panin Triva; Popin V. Stanko,  V. Sava, Cvejić Timotije; Ajduk(ović) Milan; Crnjak Milan; Šijak Jovo; Santovac Jovan; Vrbas: (Zmajevo, Ravno Selo): Andrić Đoka; Andrić Milenko; Botić Lazar; Bujandrić Lazar; Vukosavljev Vitomir; Gajicki Triva; Dobrić Svetozar; Dević Paja;  Žižakov Milan; Isakov Toša; Janković Milan;   Kolarović Dušan; Rakić P. Ivan;  S. Dušan ,  T. Milivoj;  Marinkov J. Gavra, S.Vlada; Nedeljkov Sima; Stanimirov Vladimir; Šuvakov Stevan; Beočin: Bikić Ivan;  Vukelić Joca; Dokić Milorad; Žabić Ilija; Gojković Ž. Dušan; M. Gojko; Jeremić Živko; Srbin Milan; Sudarski Sava; Tešić Petar; Todorović Milorad; Urubdžić Milan;  Matić Milisav;  Belić Nikola; Čerubić Milan;  B. Petrovac:  Kukavski Paja; Menđan Pavel; Novaković Vladimir; Veselinović Vlada; Titel:  Sazdanić Milorad; Trifunović Vojislav; Atanacković Stanko, Kula; Šuvakov Stevan; Srbobran:  Vučković Marko; Žabalj: Dejanović Milenko; Novi Bečej: Milićev Milorad;  Kovilj: Novkov Milorad; Stara Pazova: Radosavljević Nikola; Inđija: Fujka Aćim Stevanov;  Alibunar: Gergelji Matija;

Ostalo: Zemun: Beljinac Bogdan; Georgijević Borislav; Beograd: Mikić Milan;  Tomanović Milutin; Crna Gora: Vuletić Blažo; Đonović Milan; Radulović Blažo; Dajković Tomo; Đurašević Krsto; Vasić Vasilije, Trstenik; Golubović Andra, Kuršumlija; Tomanović Milutin, Nikšić: Čurić Ante, Travnik; Jovanović Jovan, Sarajevo; Nikoliš Jovan, Petrinja; Velimirović Mihajlo, Slunj; Dvornić Žarko, Beli Manastir; Kovačević Miloš, Novi Grad; Hrvaćanin Mojo, Kostajnica; Burja Mirko Leopoldov, Ljubljana;  Novaković Robert, Benkovac; Kostić Gligorije, Prilep;

Nepoznato:  Radojković Stevan; Trojanović Toma; Jelača N. Maksim; Babić F.Lazar; Pajić P. Danilo;  Plačković P.Dančika; Rom Vinko

Dobrovoljci borci koji su  dobili zemlju u Marijinom majuru, a posle kraćeg vremena nastanili se u Tankosićevu ( Kisač):

Anđelić T. Jovan, J. Marko, Bogdanović B.  Nikola, Vujović S. Nikola, Vučinić A. Petar, Gudelj N. Milan, Kovačević R. Miloš, Kovač M. Petar, Kovač M. Krsto, Milić S. Branko, Mrdić S. Petar, Parežanin L. Božo,  Đoko, Pašćan S. Milan, Popović  G. Marko,  Obren,  Andrija,  N. Todor, Popov G. Sava, Prodanović Đ. Ćetko, Radulović T. Krsto,  Špiro, Rončević M. Vaso,  Damjan,  Mitar, Tepavčević K. Petar, Čučković F. Petar, Jefto, Kašiković S. Jefto, Trifko, Samardžić Ilija. (Ovaj spisak  nastanjenih u Tankosićevu, uzet je u biblioteci od Milene Vučković Lele).

Dobrovoljci nosioci Karađorđeve zvezde s mačevima u Stepanovićevu

U Marijin majur-Stepanovićevo, naseljena  su četiri nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima, ali i drugih priznanja: Milunka Savić, Miloš T. Vučić- Vujnić, Dmitar B. Jerković i Aćim Radišić.

Milunka Savić (1892-1973.)

Milunka R. Savić  rođena je 1892. godine u Koprivnici kod kod Raške. Imala je mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana. Kad je objavljena mobilizacija septembra  1912. godine, prijavila se u Beogradu kao Milun Savić.  Ratovala je u srpskim oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine, ulazeći u najžešće okršaje, ranjavana je više puta. Njoj je najteže palo ranjavanje u Drugom balkanskom ratu, kad je otkriveno da ranjenik u muškoj uniformi, sa kratko ošišanom kosom nije mladi  Milun, već Milunka. Kao izuzetno sposobna i hrabra ratnica, ulazila je u najžešće okršaje oslobodilačkih ratova, kao vonik,   kaplar, jurišni komadir i narednik. Bila je jedina žena bombaš  u srpskoj vojsci.

[caption id="attachment_69298" align="alignleft" width="275"] U ovoj kući živela je velika srpska heroina Milunka Savić[/caption]

Posle rata Kolonizovana je kao Solunac u Marijin majur. Tu je izgradila kuću, jedno vreme živela. Radila je u Mostaru i Sarajevu, gde je radila u Zavodu za izradu vojne odeće sa  suprugom Veljkom Gligorovićem. Posle kraćeg vremena vratili su se u Beograd. Svojoj sestri Slavki, koja se kasnije doselila,    1927. godine je  ostavila kuću i imanje u Stepanovićevu, a ona je ostala u Beogradu, gde je   pored ćerke, odgajala   tri devojčice, od kojih  joj je jedna  bila njena rođaka. Radila je 25 godina, a   10 godina joj je priznato za učešće u ratovima. Od  plate, ali i od primanja za ratne zasluge od Francuske, K. Jugoslavije i FNRJ, zatim od šića  vojničkih šinjela, kasnije od  penzije, pomogla je u odrastanju 32 dece, najvećim delom svojih rođaka i seljana. Prema njoj su grešile vlasti Kraljevine Jugoslavije i države stvorene posle Drugog svetskog rata. Jedan vremenski period je zaboravljena u svojoj zemlji za koju se borila, ali su joj veliku pažnju posvetili Francuzi.

Dobila je više visokih srpskih  i francuskih vojničkih priznanja (odlikovanja, medalje, ordenje, spomenice). Najznačajnija su: Zlatna Karađorđeva zvezda sa mačevima (1917), Zlatna medalja za hrabrost „Miloš Obilić“; Spomenica  rata za oslobođenje 1914-1918.; Albanska spomenica; Inostrana odlikovanja: Orden legije časti 4. i 5. reda, Francuska;  Ratni krst 1914-1918. sa zlatnom palmom, Francuska. Po izvorima se navodi  da je Milunka Savić najodlikovanija žena u istoriji ratovanja.

Postavljanje spomen-pločeUmrla je  u Beogradu 1973. godine. Posle 40 godina, uz saglasnost njenih potomaka,  sa Novog groblja su preneti njeni posmrtni ostaci i uz zvuke Tamo daleko, sahranjeni  u Aleji velikana, 10. novembra 2013. godine. Tako je  ispravljena  greška načinjena Srpskoj  heroini, koju su Francuzi prozvali srpska Jovanka Orleanka. Obnovljena su sećanja na nju preko snimljenog filma, TV emisija, novinskih tekstova, izložbi itd. U više gradova Srbije, ulice su dobile njeno ime. U njenu čast podignute su Spomen ploče na njenoj bivšoj kući na Voždovcu, u ulici koja nosi njeno ime, na bivšoj njenoj kući u Stepanovićevu itd, a u Jošaničkoj banji, podignut joj je  spomenik.

Miloš T. Vučić-Vujnić (1888-1941)

Miloš T. Vujnić je rođen 1888. godine u mestu Glavica kod Grmeča. Sa 17 godina je došao u Kraljevinu Srbiju i pristupio komitskom pokretu. To je bilo vreme aneksije Bosne i Hercegovine, vreme napetosti u srpskom narodu, zbog Austrougarske okupacije.  Kao dobrovoljac uključio se Prvi balkanski rat, učestvujući u Dobrovoljačkom odredu  Vojvode Vuka. Učetvovao je  Prvom svetskom ratu, takođe u Dobrovoljačkom odredu Vojvode Vuka na Solunskom frontu. Posle proboja Solunskog fronta, bio je  među oslobodiocima Beograda. Kao dobrovoljcu Soluncu dodeljeno mu je 8 k.j.340 kv.hv. zemlje  kao nezemljoradniku u   Stepanovićevu. Zemlju je zadržao, a 1932. godine rešenjem je „oslobođen naseljavanja i lične obrade zemlje kao nezemljoradnik“. Živeo je u Glamoču, gde se bavio  ugostiteljstvom i trgovinom. Iako je u Balkanskim ratovima i u Velikom ratu bio u najsloženijim ratnim operacijama, kada je  počeo Drugi svetski rat, opet je pristupio kao dobrovoljac.  Međutim, uhvaćen je sa 80 Srba i bačen u jamu Korićna kod Glamoča 1941. godine.

Miloš -Vučić Vujnić je nosilac visokih ratnih priznanja: Za hrabrost iskazanu u Balkanskim ratovima, naročito u Kumanovskoj bitki,  dobio je Zlatnu medalju za hrabrost, dobio je Medalju -Spomenica  rata za oslobođenje 1914-1918. Za pokazanu izuzetnu hrabrost u borbi na Kajmakčalanu  1916. godine dobio je Zlatni vojnički orden Karađođevu zvezdu s mačevima. Nosilac je Albanske spomenice.

Dmitar B. Jerković (1892.- ?)

Dmitar B Jerković je rođen 1892. godine u Divoselu kod Gospića. Po zanimanju je bio stolar. Na Solunski front je došao kao dobrovoljac iz Sjedinjnih američkih država. Posle završetka rata, nastanjen je sa pet članova porodice u Marijinom Majuru. Dobio je 8 kj 1100 kv.hv dobrovoljačke zemlje i potkućnicu od 800 kv.hv.

Za izuzetnu hrabrost  odlikon Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, zatim je dobitnik Medalje - Spomenica  rata za oslobođenje 1914-1918. i Albanske spomenice. Kao zaslužni srpski ratnik, pozivan je  na Dvor Karađorđevića u Beogradu

Aćim I. Radišić (1890-1941)

Aćim Radišić je jedan od osnivača kolonije Stepanovićevo. Rođen je 1890. godine u Dabrici, opština Berkovići, Austrougarska. Hercegovačko selo Dabrica zvali  su Mala Venecija u kršu jer ima 77 živopisnih izvora.

Kao ratnik Prvog srpskog dobrovoljačkog odreda, odnosno Prve srpske dobrovoljačke divizije  u Odesi, učestvovao je u ratnim okršajima na Dobrudži i na Solunskom frontu. Međutim, u jednom sukobu protiv bugarske armije, pokazao je svoje izuzetno junaštvo. Kada je  bugarska armija gađala bombama po  rovovima saveznika,   Radišić je   bačenu bombu od strane Bugara,  vratio na bugarsku stranu i  tako  je spasao mnogo svojih saboraca.

Za izuzetnu hrabrost i požrtvovanje dobio je najviše ratno odlikovanje Kraljevine Srbije- Zlatni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima, zatim Medalju - Spomenica  rata za oslobođenje 1914-1918. i Albansku spomenicu. Kao zaslužni srpski ratnik, Aćim Radišić je pozivan  na Dvor Karađorđevića u Beogradu.

 Kad je Veliki rat završen, Aćim Radišić se  vratio  u rodnu  Dabricu. Tamo se   oženio sa  Marom iz Dragovilja, u opštini Stolac. Mara je, kao o devojka  iz imućnije porodice,  prekršila  staru  srpsku tradiciju- nije pristala da joj roditelji odaberu muža, te je pobegla za viteza Aćima. Kolonizovani su u Marijin majur, odnosno Steanovićevo u Bačkoj.  Aćim je sagradio  kuću u koju su se uselili 1927. godine. Imali su  tri ćerke i dva sina, svi rođeni u ravnoj Vojvodini. Radeći na vojvođanskoj ravnici na dobijenom dobrovoljačkom imanju,  Fruška Gora  ih  je podsećala na Hrgud u  rodnoj Hercegovini. Pored poljoprivrednih poslova na dobijenom imanju za svoje ratne zasluge,  Aćim je    kupovao još  zemljišnih parcela, vredno ih obrađujući.

Kao izbeglice iz Stepanovićeva, 1941. godine Radišići su desetak dana zadržali u  Sremačkom selu Oganj (Ogar). Aćim je  odlučio da se vrate   u Hercegovinu. Posle, ratnih okršaja na Dobrudži, mukotrpnog  putovanja  do Solunskog fronta, ratovanja za oslobođenje Srbije,  posle dvadesetogodišnjeg predaha u miru, ovaj  ratnik doživljava najbolniji kraj- u rodnom kraju izgubio mu  se svaki trag. Porodica je naknadno doznala da su ga ubile ustaše muslimani i bacile u jamu na Vidovom polju 1941. godine.  Posle rata se njegova porodica vratila u Stepanovićevo, gde su se morali snalaziti opet iz početka! U  toj kući, živi  Aćimov unuk Radoslav  sa porodicom i majkom Nevenkom, suprugom Uroša, Aćimovog mlađeg sina, koji  je imao samo 4 godine, kada mu je nestao otac. Kod njih se redovno okuplja Aćimovo i Marino potomstvo.

Kolonisti pod opštim uslovima, autokolonisti, agrarni interesenti i optanti

 (Spiskovi su  sačinjeni na  osnovu knjige Ilije Petrovića, izdate 2009. )

U Marijin majur - Stepanovićevo naselilo se 286 kolonista  pod opštim uslovima, autokolonista, agrarnih interesenata i optanata. Među njima je bio podjednak broj Ličana (74) i Hercegovaca (70), iz ostalih krajeva bivše Kraljevine Jugoslavije (50), iz Vojvodine (42), 3 optanta i za  46 naseljenika nedostaju bliži podaci.

Kolonisti sa opštim uslovima

Lika: Gračac: Brčin D. Vaso; Drezgić  I. Nikola; Duraković Smiljana (udova Prokina); Dučić I. Đuro; Marčetić J. Marko; Cvetković N. Vasa; Sinj: Četnik L. Vaso; Ogulin: Katić I.Mile; Otočac: Kosovac S. Ilija

Hercegovina: Stolac: Abramović-Dobranić J. Blagoje; Bjelica M. Nikola, Brkić J. Risto, Š. Aleksa; Ružić I. Vukan; Vukosav T. Simo; Trebinje: Vujović S.  Nikola; Nevesinje: Vuković J. Vasilije

 Ostalo: Smederevo: Jovanović D. Ljubomir; Jonović M.  Ilija; Lazarevac: Bojer M. Milan, Đorđević Đ. Nikola; Ilić Ž. Živadin; Milenković P. Stevan; Milojević LJ.Stevan; Pantić K.Živojin; Stojković D. Milovan, D. Stanoje; Gojković R.Bogdan; Topola: Zečević R.Života; Užice: Jevtić M. Nedeljko;  Božić S. Dušan, Kocenjeva; Zemun: Budisavljević Katarina (udova Dimitrijeva); Alibunar: Milić S. Branko; Novi Sad: Popović M. Isa; Cetinje: Vukčević  M. Petar

Nepoznato: Vujinović Smilja (udova Josipova)

Autokolonisti i mesni agrarni interesenti

Hercegovina: Stolac: Bjelica M. Krsto; Brkić A. Danilo; Vukosav S. Marko,  S.Đorđe; Gordić L. Pero, L.Marko; Dabić S. Gojko, S. Ilija; Jelačić Đ. Risto, M. Ćetko; Karić M. Risto; Kolak T. Simo; Mirković A. Sreten; Radišić Ivana Lazar, J. Stevan; Ružić S. Radislav; Samardžić R.Todor; Smiljanić I. Gojko; Šakota R. Milan; Nevesinje: Bratić M. Luka; Vuković R. Branko; Ivković S.Tripo; Kovač M.Uroš; Kovačević Đ. Gajo,  L. Savo,  T. Risto; Prodanović  S.Jovan, T. Đuro; Imotski: Važić N.  Ilija; B. Rade,  B.Marko,  N. Ilija, I. Špiro, I. Nikodim,  Bojana (udova Jovanova);  Čelar J. Đuro; Bugojno: Lugonja S. Đuro; Mrčajac I.Krsto; Bihać: Vukašinović O. Miloš; Bursać I.Jovan; S. Mihajlo; Gacko: Nikolić Božana (udova Mihajlova); Popović N. Aćim, N.Todor,  T. Damjan; Rončević  P. Jefto; Lijevno: Jovičić J. Savo; Skakić  L.Boško; Bileća: Bjelica K.  Risto, K. Todor; Vučinić A. Ćetko; Trebinje: Mrdić S. Đoka,  S. Ilija; Cazin: Petrović P. Janko,  P. Todor, Mladić I. Vaso, Foča;  Belančić M.Dušan, Novi Kneževac; Ljubinje: Bogdanović N. Bogdan, Sava (udova Nikolina);  Bosanski Petrovac: Ćulibrk S.  Anđelko;  Cvetković Stana (udova Stevina)

Lika: Gračac: Agbaba Ilija; Batinić Mitra Janko, Petar; Brmbota Mane; Brčin Dane, Vučković Ilija; Dobrić I. Obrad, Obrada Đuro,  Nikola, T. Mile; Drobac  Stevan; Dukić V. Tomo, Tomin Jovo, Đuro; Dupor Dane; Ilić M. Jovo,  R. Ilija, S.Milan; Inđić Božo; Jakšić Smilja; Jelača Todor; Kesić Đ. Mile,  S. Petar; Kovačević Ilija; Kričković Dušan; Lalić Milan, Mioković Mile; Orlović Kojo; Ostojić M. Milka; Radusin  I. Jovan, L. Milan, Rastović V. Lazar, V. Mile, T. Nikola; Sovilj G. Pavle,  P. Savo; Petrov Stevan, S.  Mile, S. Tomo, Stanisavljević Dane; Trbojević Nikola; Ćuk Rade;  Ćulibrk Jeka; Čuturilo Nikola;  Donji Lapac: Vojvodić Jovo; Ljubojević Ilija; Sedlan Ilija; Otočac: Agbaba M. Bogdan, I. Mile; Gomirac Milan; Lončar Markov Mile,  Božo, Manojlov Mihajlo, Mitrov Rade;  Kordić Todor; Kosovac M. Drago,  P. Mane,  S. Danilo; Milošević Miloš; Udbina: Dragojević Jovo; Čorak Stevan; Korenica: Pribić P.Danilo,  I. Pavle; Gospić: Vuletić Mile;  Kuprešanin Danilo;  Rajčević Đuro;

Vojvodina: Sremska Kamenica: Bajazet Persa (udova Todorova); Bajić T.Slavko, Mitar (?); Brajić Živana Joca,  Lazar; Grgur Svetolik; Dražić Đoka; Zaharić Dragutin; Jovanović  M. Lazar, M.Todor; Rakić Milivoj; Todorović D. Svetislav; Anka (udova Jezdimirova); Mirković Evica (udova); Mišković Slavko; Naodović Mitar; Čerevicki Milan; Kisač: Valenčik Miša; Ganji Andrija; Grnja M.Miša, Erža (udova Pajina); Dir Miša; Zaćkova Erža (udova Ondrišova); Josimović Stevan;  Krošljak Julka (Šuljin), Lenja Pavel; Martiš Andrija; Melih Paljo; Samartonski Jovan;  Skalicki Erža (udova Jovanova); Tancik Pavle; Tir A. Andrija, Kata (Ključik); Ožvat  A.Jovan,  Šandora Mišo, Pavel; Urban J. Zuza; Šuljan Jovan;  Bački Petrovac: Govorčin Pera; Juga Paljo; Ruma: Kovačević Milena (udova Petrova); Novi Slankamen: Kolarić Angelina (udova Lazina); Beočin: Nikolić Ljubica (udova Lazarova)

Ostalo: Smederevo: Ilić Ž.  Petar; Milenković P. Stanoje;  Milojević  S. Danilo,   Milutin;  Gojković  R. Jovan; Stojković S. Bogomir; Pantić Ž. Milorad;   Lazarevac:  Milić B.Milorad; Tomić J. Ljubomir,  T.  Jovan; Požarevac: Arsić Ć. Sava; Vranje: Mitić M. Kosta; Raška:  Savić  Radenka Savka, sestra Milunke Savić; Sinj: Bajilo  P. Dušan; Lazić  N. Petar, Šušak P. Ilija; Četnik M.  Petar;  Zečević  Kata (udova Milanova), Studenica;  Slunj: Barać J. Milan; Grgić L. Milan; Petrinja: Musulin S. Dušan; Ogulin: Katić M. Božo, Đuro; Latas  Đ. Mane;   Brač: Rendić P. Simo;  Sanski Most: Gužvica S. Kojo, P. Mitar; Predojević S. Vaso; Tadić-Andulajević L.Jovan; Ćulibrk Anđelko;   Belikov Jovan Kirilovič, Moskva; Vukčević T.  Spasoje, Cetinje

Nepoznato: Agbaba Dušan; Ajduk P. Milan, Anđelić J. Dragoljub; Bjelica Đ. Vaso; Vasić M. Vasilije; Gavrilov A. Miloš; Mirković N. Slavka; Grbić P. Ilija; Gužvica P. Dušan; Dusić I.Đuro; Ivelić M. Ante; Lončar B. Bogdan, Munižaba D. Božo, Ružić S. Risto,  Turanski K. Danilo; Ćirić  D. Miodrag; Šiljegović  M. Petar; Brkić Vaso, Radislav; Vranješ Mile; Vukašinović Lazar, Milan;  Vučković Bogdan, Dane; Gojković Bogdan, Đekić Dušan; Inđić Milica; Kovačević Dušan, Spasoje; Komnenović Nikola; Kordić Milka; Lučić  I. Đuro; Majstorović Nikola; Milidrag Stoja (udova Đurina); Milošević Milan, Ostojić Svetozar; Pantić Milan; Paripović Božo; Pudar Nikola; Radmanić Jozo, Savić Stevan; Sovilj Rade; Topalović Spasoje; Ćulibrk S. Luka, Petar; Čuturilo Luka; Šiljegović Gojko; Šiljegović M. Petar; Šuput Petar.

Optanti: Rumunija: Bogić Ž. Milutin; Tomić T. Mihajlo; Italija: Trampuž J. Josip

STEPANOVIČANI U DRUGOM SVETSKOM RATU

Drudi svetski rat je počeo 1. septembra 1939. godine, napadom Hitlerove vojske na Poljsku, i veoma brzo se proširio na druge države Evrope i sveta. Kada je Vlada kraljevine Jugoslavije potpisala protokol o pristupanju Trojnom paktu, 26. i 26.marta 1941. godine izbile su demonstracije u mnogim gradovima Jugoslavije... Bez objave rata, 6. aprila 1941. godine, nemački avioni su bombardovali Beograd,  Skoplje, Kumanovo, Niš, Zagreb, Ljubljanu. Italijani su bombardovali Split, Boku Kotorsku, Šibenik, Mostar, Cetinje itd. Jugoslavija je kapitulirala, da bo odmah bila raskomadana i podeljena na  interesne zone.

Desetog aprila 1941. godine formirana je ustaška Nezavisna Država Hrvatska  (NDH). Širom zemlje formirani su partizanski odredi i grupe NOPO, a zatim divizije, i korpusi, počela je odbrana zemlje...

Progon dobrovoljaca Velikog rata od okupacionih vlasti 1941.

Od 1941. do 1944. godine, Hortijeve trupe su okupirale Bačku, Baranju, Prekomurje i Međumurje. Banat je bio pod vlašću  Nemačke, Srem pod vlašću ustaške NDH. Posle dve nedelje od ulaska Hortijevih trupa u Kraljevinu Jugoslaviju, Mađarska vojska je ušla u Bačku  i Baranju. Okupacioni vojni komandant Novog Sada izdao je naredbu 25. aprila 1941.godine:

„Sva ona lica srpske, bosanske i crnogorske, te ciganske narodnosti, nadalje Jevreji, koji pre 31. oktobra 1918. godine nisu imala opštinsku zavičajnost na području velike Mađarske (bez Hrvatske), a nisu ni potomci ovakvih lica, to jest useljenici ili kolonisti, dužni su napustiti područje države u roku od tri dana počevši od 29.-og ovog meseca u 0.00 sati.“   Horti je uskratio državljanstvo svima koji u Bačkoj nisu živeli do 31. oktobra 1918. godine. Promenjena su imena  naselja. Stepanovićevu su promenili ime u Hortyvàr.

Uredba se odnosila uglavnom na dobrovoljce Prvog svetskog rata, naročito Solunce . Glavni cilj je bila Bačka u kojoj su u to vreme nicale  dobrovoljačke kolonije. U Bačku je bilo naseljeno najviše bivših ratnika dobrovoljaca, a oko  2.000 je kolonizovano na Kosovo. Mađarski vojnici su ubili 3.506 Srba, solunskih dobrovoljaca i njihovih potomaka i viđenijih Srba.

Početkom rata u Bačkoj je bilo 48.000 lica, na koja je odnosila naredba, uglavnom dobrovoljaca. Iseljavani su iz kuća u sabirne logore u Bečeju, Bačkoj Topoli, Subotici, Somboru, Apatinu, Vrbasu, Novom Sadu, Begeču, Odžacima, Titelu, Bačkoj Palanci, i Kanjiži. Drugi su proterivani u Srbiju. Odredili su im  dva pravca: preko Petrovaradina i  preko Sremske Mitrovice, koja su tada bili u sastavu NDH. Hortijevci su ljude terali preko Dunava,  ustaše su ubijale ili su ih vraćale i nekoliko puta. Mnogo ih je umrlo u sabirnim logorima. Najozlogašeniji  sabirni logori bili su  Šarvar (800 žrtava), Bač i Nađkanjiža. Od gladi, bolesti (dizenterija, tifus, tuberkuloza itd.), nastradalo je  i nestalo   13.000 ljudi.

Iz Vojvodine je do 1. juna  1941. godine proterano oko 35.000 Srba, odvedeno u mađarske logore 13.000, a ubijeno oko 5.000 ljudi, među kojima je bilo najviše  dobrovoljaca, solunskih boraca  i njihovih potomaka.

Upad  u Stepanovićevo

Mađarski vojnici  upali su u selo 13 aprila 1941. godine. Od Nove Atanackova, koji je od 1936. godine bio beležnik u opštini Stepanovićevo, zahtevali su da kaže koji su meštani sumnjivi, gde su mlinska polja u blizini sela itd. Po njihovom naređenju, sa njima je otišao u Kisač i  Pašićevo. Posle 5 dana,  u selo je došla grupa hortijevaca, pregledali su opštinske prostorije i okolinu. Major mađarske vojske je naredio da se svi muškarci od 16 do 60 godina postroje kod ciglane, s leve strane železničke pruge, da se skinu do pojasa sa dignutim rukama u vis. Umirivali su ljude da im se neće ništa desiti, da ponesu hranu za dva dana, ali da će za svaku sigurnost uzeti taoce. Druga grupa meštana sakupljena je u Sokolskom domu, pored opštine. Na pašnjaku je planirano streljanje meštana. Po pričama meštana, streljanje nije izvršeno zahvaljujući Mariji Atanackov, mađarici, rođenoj kod Kapošvara, supruzi Novaka  Atanackova.  Međutim, 21. aprila 1941. godine, sva domaćistva su imala rok od dva sata da se spakuju i izađu na drum. Hortijevci su upadali su u kuće, pretresali,  uzimali što su hteli, izbacivali žene i decu, i terali ih mitraljezima. Pretili su im neprekidno upozoravajući da budu mirni, jer ako pukne i jedna puška, da će ih sve pobiti i da će spaliti selo.  Pretres je trajao ceo dan. Žene i decu su isterali na ledinu, a muškarce od 16 do 60 su isterali pred opštinski odbor. Sutradan im je naređeno da u roku dva sata spakuju i natovare na kola najnužnije stvari i izađu na glavnu ulicu. Ako bilo koga posle toga nađu u kući, biće ubijen. Govorili su da nemaju pravo tu da žive i da idu u racku Srbiju. Na brzinu spakovani, stanovnici sela su isterani na drum prema Kisaču, gde su ih dočekali Mađari. Mnogi ljudi su išli peške, a u zaprežna kola su bila natovarena deca i  stariji, sa stvarima iz više porodica. Konjicom su sprovedeni  kraj sela. Odredili su 30 osoba za taoce. Iz Stepanovićeva su  krenuli popodne oko 4 sata, pešačili do Gajdobre pa do  Futoga. Odatle su sprovedeni preko Rumenke, gde su takođe doživeli neprijatnosti,  do Begečke skele na Dunavu. Usput su ih maltretirali, tukli, sve otimali, prekorevali što su došli u njihovu  zemlju. Kod Begečke skele su prenoćili, zatim su prebačeni u sremsko selo  Banoštor. Tu su ih prihvatili kao izbeglice, kao i u Manđelosu i Svilošu. Većina je ostala u Sremu još desetak dana. Međutim, ustaške vlasti u Sremu nisu dozvolile da ostanu, jer  su im sa porugama govorili da u njihovoj državi za njih nema mesta nego u logorima. Izbeglička kolona je preko Save  12. maja 1941. godine i prešla  u Mačvu, gde su ih primili Srbi, među kojima je bilo Solunaca. Neki su tu su stupili u partizane. Kada su došli u  Mačvu i Pocerinu, tamo su  neprijatelji masovno uništavali civilno stanovništvo. Mnogo ljudi je stradalo  u Bogatiću, Noćaju, Zemunu (Batajnici), kod Umke, u Ražnju, Posavini, kod Obrenovca, Šapcu, Jarku i Mačvanskoj Mitrovici.

Tada je stradalo više izbeglih iz Stepanovićeva.  Stepanočani su bili razasuti po  raznim krajevima Jugoslavije. Više  njih se uključilo u rat protiv okupatora. Jedan deo je otišao za Hercegovinu i Liku. Nisu ni stigli da se priljuče borcima, hapsili su ih, mučili  i ubijali, samo zato što su Srbi.

Poginuli u partizanskim jedinicama 1941-1945

Biga N. Bogdan,  Brčin Nikola, Brčin P. Petar, Brujić. M. Božidar,  Govorčin P. Jovan, Dobranić B. Radovan, Dusić O. Milan, Dusić O. Mirko,  Ivančeević Savo,  Jelača T. Desanka, Kolak T. Dušan, Kričković N. Vojislav, N. Iso,  Lugonja Đ. Milivoje, Đ. Svetozar,  Radusin T. Stevo,  Čelar Đ. Stevo, Četnik P. Jovan.

Nisu preživeli rat (U zagradi je mesto gde je lice stradalo)

Abramović Mitra 1869., Dabar, Stolac ( Dabar),  Jelka, 1898., Bračići (Dabar), Agbaba Soka, 1923., Stepanovićevo (Vinkovci), Belikov Jovan, 1914., Šuljagovsk, Moskva  Stepanovićevo  (preminuo), Bjelica Krista, 1900., Stolac (Berkovići), Sava, 1901., Stolac (Meć), Bratić Luka, 1880., Crgovo, Nevesinje (Beograd), Brkić Darinka,  1914., Saraorci, Smederevo (Beograd), Bratić Novak, 1894., Crgovo, Nevesinje (Stolac), Brkić Milan, 1920, Stolac (Beograd),  Petar, 1937., Stepanovićevo (Beograd), Brujić Miloš, 1920, Gračac, Brčin Vaso, 1924., Stepanovićevo (Rudna Glava), Brčin Ružica, 1894., Gornja Dubrava, Gračac (Gračac),  Sara, 1922., Stepanovićevo (Gračac), Buković Aleksa, 1923., Stolac (Stolac),  Božidar, 1888., Gornje Hrasno, Stolac (Stolac), Danilo, 1894.,  Gornje Hrasno, Stolac (Stolac), Važić Nikola,1868., Ržana, Imotski (Šabac), Vojnović Jela, 1921., Stepanovićevo (Rudopolje), Vukašinović Luka, 1892.,  Grmauša, Bihać (Grmuša), Vuković Marija, 1972., Gračac (Mala Moštanica), Vukosav  Mijat, 1910., Dabrica, Stolac (Dabrica),  Milica, 1873., Nevesinje (Nevesinje), Gledić Milica, 1894.,Studenci, Gospić (Bašaid), Golubović Andrija, 1874., Vetelica, (Beograd), Gomirac Stevo, 1913., Vrhovine, Otočac (Kraljevo), Gordić Desanka, 1934., Stepanovićevo (Srbinje),  Dušanka, 1934., Stepanovićevo (Srbinje),  Pero, Hrgud, Stolac (Srbinje), Dobranić Stoja, 1887., Bileća (Dabar), Dupor Miloš, 1883., Štikada, Gračac ( Gračac), Dučić Desanka, 1923., Stepanovićevo (Beograd),  Đuro, 1890., Gračac (Gračac),  Miloš, 1923., Stepanovićevo (Gračac), Đekić Pajo, 1923.,   Stepanovićevo (Obrovac), Đogo Nedeljko, 1926., Stepanovićevo (Beograd), Žarković Krsto, 1895., G. Hrasno, Stolac (Čapljina), Cveta, 1925. Stepanovićevo (Gornja Rasina), Zečević  Zorka, 1902., Budisava, Novi Sad (Lipovac), Ilić  Dušanka, 1941., Stepanovićevo (Mazin), Janja, 1890., Mazin, Gračac (Mazin), Mara, 1873., Brezovac, Aranđelovac (Brezovac), Simo, 1892., Mazin, Gračac (Beograd),   Soka, 1888, Gračac (Mazin), Jakšić Darinka, 1936., Stepanovićevo (Beograd), Jelača Gojko, 1912., Gračac (Pančevo),  Zora, 1920, Stepanovićevo (Gračac),  Ilija, 1921., Stepanovićevo (Donji Milanovac), Jelačić Dušan, 19215., Stepanovićevo (Trusina), Milorad, 1922., Stepanovićevo (Trusina), Risto, Stepanovićevo (Bogatić), Spasoje, 1911., Trusina, Nevesinje (Sremska Mitrovica), Ćetko, 1879., Donja Trusina, Nevesinje (Stolac), Jerković  Danica, 1938., Stepanovićevo (Divoselo), Jelica, 1935., Stepanovićevo (Divoselo), Milica, 1932., Stepanovićevo ( Divoselo), Toda, 1896., Divoselo, Gospić (Divoselo), Jovičić Vasilije, 1880, Golubić (Drvar), Jokić Gojko, 1915, Poplat, Stolac (Beograd),  Dejan, 1921., Stepanovićevo ( Ljubinje), Stojan, 1885., Donji Poplat, Stolac (Poplat), Jokišić Voja, 1902., Donji Polat, Stolac (Vidovo polje), Kesić Dušan, 1928., Stepanovićevo (Jasenovac),  Petar, 1891., Kijani, Gračac (Požarevac), Kovačević Milica,  1895., Gacko, Foča (Srbinje),  Pera, 1885., Gračac (Koška), Kokotović Bosiljka,1927., Stepanovićevo (Selevac), Kolak Đurđa, 1855., Ljubinje (Veliki Radinci),  Milica, 1941., Stepanovićevo (preminula), Komnenović Nikole Dragoljub ( Poplat), Kontić Milan, Gračac (Gračac), Kosovac Ilija, 1893., Škalić, Otočac (Mala Moštanica), Kuljić Tomislav, 1889., Orašja, Trebinje (Zupci), Lalić Miloš,1889, Orašja,  Trebinje (Zupci), Obrad, 1932., Stepanovićevo (Zupci), Lončar Danica, 1926., Đuro, 1924., Miloš, 1930., Stepanovićevo (Šabac), Medan Čedomir, 1920., Dabrica, Stolac (Dabrica), Mihić Dušan, 1920, Stolac (Stolac), Dušanka, 1926., Stepanovićevo,  (Vlasenica), Narandžić Danko,1922., Stepanovićevo (Noćaj), Nosović Petar, 1893., Korita, Bileća (Korita), Oborina Sara, 1901. Stolac (Poplat), Popara Mojsije, 1892., Mali Gradac (Mali Gradac), Počuča Slavko, 1925., Stepanovićevo (Divoselo),  Stevan, 1886., Divoselo, Gospić (Divoselo), Cveta, 1888., Divoselo (Divoselo), Pribić Danilo, 1907., Bihać (Sremska Mitrovica), Prodanović Ćetko, 1893., Zalom, Nevesinje (Stepanovićevo), Radišić Ivana Aćim, 1890., Dabrica, Stolac (Stolac),  Jovana Vasilj, 1882. Dabrica, Stolac (Stolac), Lazar, 1900., Stolac (Stolac), Radusin Milka, 1899., Gračac (Gračac), Rajčević Dušanka, 1932., Stepanovićevo (Divoselo), Đorđe, 1938., Stepanovićevo (Divoselo), Marija, 1904., Divoselo, Gospić (Divoselo), Sveta, 1936., Stepanovićevo (Divoselo), Rastović Nikola,1897., Gračac (Zadar), Ružić Jovo, 1887., Donji Poplat, Stolac (Poplat), Slavko, 1923. Stepanovićevo ( Mostar),  Čedomir, 1925., Stepanovićevo (Mostar), Samardžić Milenko, 1924., Stepanovićevo (Beograd), Samardžić Simo, 1927., Stepanovićevo (Beograd), Svorcan Đuro, 1922., Stepanovićevo (Korita),  Rade, 1898., Korita, Bileć (Korita), Sovilj Dušan, 1923., Stepanovićevo (Beograd), Stanisavljević Mile, 1920., Gračac (Beograd), Suša  Miloš, 1921., Stepanovićevo (Gračac),  Nikola , 1885., Štikada, Gračac (Kladovo), Topalović Mara, 1860, Ubsko, Ljubinje (Hrgud),  Savo, 1891., Hrgud, Stolac (Sikirica),  Cvijeta, 1890., Dabrica, Stolac (Hrgud), Trbojević Đorđe, 1926., Stepanovićevo (Obrovac), Čelar Vidosava, 1927., Stepanovićevo (Obrež), Čelar Ruža, 1923., Stepanovićevo (Obrež), Čorak Stevo, 1894., Podlapac, Udbina (Mala Moštanica), Šuković Blagoje, 1880., Stepen, Gacko (Stepanovićevo), Šuput  Nikola, 1921., Ličko  Petrovo Selo, Korenica (Bihać),  Petar, 1892., Ličko Petrovo  Selo, Korenica ( Garevica),  Stevo, 1923., Ličko Petrovo Selo, Korenica (Garevica).

Lica za koja ne postoje  bliži podaci:

Bajić Petra Dane, Bajilo Petra Dušan, Barać Marka Katica, Mirko, Barać Maća, Bjelica Krste Todor, Brčin Dane, Brčin Roža, Brkić Alekse Blagoje, Bukvić Đure Miloš, Vukosav Sime Vaso,  Đorđe,  Tripka Simo, Dobranić Famija, Zurovac Milan, Vaso, Inđić Kata, Mara, Toma, Jakšić Radomir, 1922., Stepanovićevo, Vojin, Đorđa Šćeran, Jelača Mile, Jelačić Riste Aćim, Jerković Mitra Ljuba, Komar Dušana Milan, Kuljić Đoke Vladimir, Ljubomir, Mihajla Ranko, Majtorović Nikola, 1845., Bosanski Petrovac, Medan Trifka Maksim, Maksima Slavko, Mioković Rade, 1922., Stepanovićevo, Oborina Mihajla Gojko, Milan, Koje Mihajlo, Pribić Evica, Pavle, Pajo, Pudar Đorđe, Đorđa Vitomir, Radišić Vasilja Milenko, Rajčević Mara, Stevo, Ružić Jelena, Riste Vera, Srbislav, Ružić Ilije Milan, Samardžić Đurđa, Svorcan Spasoja Vidak, Sovilj Jeka, Milana Jelena, Pavla Savo, Suša Nikole Mićo, Topalović Milenko, 1927., Stepanovićevo, Čorak  Rade, Čuturilo Luka, Petar, Smilja, Petra Petar.

(Podaci  o poginulim meštanima Sepanovićeva u partizanskim jedinicama i  meštanima koji nisu preživeli rat, sačinjeni su na osnovu spiskova dobijenih od  Vučković Milene Lele, bibliotekarke u Stepanovićevu).

Rat se  završio sovjetskim osvajanjem Berlina i nemačkom predojom 8. maja 1945. godine, a 15. avgusta 1945. godine predao se Japan. Pobedom Saveznika, slomljen je fašizam.  Kraljevina Jugoslavija koja se raspala već 1941. godine, u ratu je  izgubila oko 1.700.000 ljudi.

POVRATAK PROGNANIKA U STEPANOVIĆEVO

Kada su ovo područje oslobodili partizani i Sovjetska Crvena armija  1944. godine, izbegli Stepanovičani su se vraćali kući. Prve porodice su došle 25 oktobra 1944. godine.U vreme okupacije, tu su naseljeni  Mađari iz Srema, kao i Mađari iz Erdelja i Bukovice (250 porodica). Pošto po njihovom doseljenju nije bilo dovoljno kuća,   1942. godine podigli su 105 kuća, i taj kraj nazvali Pešta.. Okupatori su napuštajući selo, poneli sve što su mogli, a kuće su popalili, uništili.  Poslednje porodice meštana Stepanovićeva su se vratile do  kraja 1946. godine.

Kolonizovani u Stepanovićevo  posle Drugog svetskog rata (1945-1948.)

Posle Drugog Svetskog rata,  u drugoj Jugoslaviji (DFJ odnosno FNRJ),  opet je vršena agrarna reforma i kolonizacija. Planirana je  od kraja 1944. godine,  kada  se odlučilo da će u  državnu svojinu preći sva  imovina Nemačkog Rajha i njegovih državljana,  da će se konfiskovati  imovina ratnih zločinaca i domaćih pomagača da će se izuzeti  Nemci  koji su učestvovali u NOR-u, i oni koji se nisu držali neprijateljski u vreme okupacije.

Kolonizacija je izvršena u periodu 1945-do 1948. godine. U Vojvodinu je kolonizovano preko 40.000 porodica, sa preko 250.000 stanovnika, uglavnom srpskog stanovništva. Od toga u Bačku, preko 50%, u Banat 32% i u Srem 18% porodica. Ali, uporedo su tekla  lokalna pomeranja stanovništva, tzv. unutrašnja kolonizacija, kao i inverzna (povratna) kretanja.

U Stepanovićevo je kolonizovano  18 porodica  iz Like i Hercegovine. Dobili su zemlju i kuću: Gordić udova Marka Ilinka (6) iz Hrguda, dobila je 9 k.j. 360 kv.hb; Šiljegović Vase Ilija (6) iz Stepanovićeva, 9 k.j 360kv..hv; Jelačić Đure Stojan (3) iz Dabrice, 8 k.j 342 kv.hv. Ali, kuću u Stepanovićevu a zemlju od 3 do 9 k.j. u Pašićevu, dobili su: Bjelica Miroslav, Medak (4); Vukašinović udova Milana Jelena, Otočac; Vukašinović Rade (11), Bihać; Vučković Danila Marica (4), Medak; Vukosav udova Đorđa Jelena (4), Dabrica; Dukić Tome Jovan (7), Gračac;  Petrović Janko (3), Cazin; Predojević Simo (4), Stepanovićevo; Radišić udova Lazara Sava rođ. Čabrilo(5), Dabrica; Rajčević Đuro (6), Gospić; Savić Stevan (7), Drvar; Četnik Petar (6), Sinj; Vujović Stanoje (5), Bileća; Jelačić Bogdan (5), Dabrica (U zagradi je broj članova porodice).

[caption id="attachment_69302" align="alignleft" width="300"] Železnička stanica, 1955.[/caption]

[caption id="attachment_69303" align="alignleft" width="300"] Pruga uzanog koloseka, 1955.[/caption]

 

 

 

 

 

 

 

Prisilne seobe Srba od devedesetih godina 20. veka

Od devedesetih godina prošlog veka, raspadom SFRJ, opet su  za Vojvodinu bili karakteristični i migratorni procesi izbegličkih grupa i pojedinaca. Stizale su  izbeglice i druga lica ugrožena ratom iz bivših Jugoslovenskih republika,  najviše iz Hrvatske. Najveći talas je bio avgusta 1995. godine,  kada su „demokratske vlasti“ Republike Hrvatske, organizovale vojnu agresiju Bljesak i Oluja na područja gde je vekovima živelo srpsko stanovništvo. Tada su proterale preko 250.000 Srba.

Godine 1996. godine u Srbiji je  bilo  229.811 izbeglica  i 29.908 drugih lica ugrožih ratom, koja se ne ubrajaju u izbeglice, ukupno 259.719 lica. Preko 54% izbeglica došlo je u Vojvodinu. Najbrojnije raseljavanje sa Kosova i Metohije  je bilo u leto 1999. godine, dolaskom međunarodnih snaga. Vratilo se samo 5.000 Srba, ali u martu  2004. godine, sa Kosova i Metohije je proterano preko 4.000 Srba. Ako se uzme u obzir koliko je Srba nastradalo, i kolika je materijalna šteta, neshvatljivo   je da još  za takva nedela nije niko odgovarao.

Ne zna se tačno koliko je izbeglica bilo u Stepanovićevu. Navode se podaci da ih je bilo  od 150 do  600. Manje ih se nastanilo u mestu, rasejani su po svetu.

 

STEPANOVIĆEVO DVADESETIH GODINA 21. VEKA

Dvadesetih godina 21. veka, Stepanovićevo je lepo uređeno Bačko naselje, prigradsko naselje  Novog Sada.  Stanovništvo se bavi poljoprivredom, ali neretko uz to mnogi su odabrali još poneko zanimanje. Kao prigradsko naselje Novog Sada, ima izgled  i elemente  i gradskog načina života. Međutim, prati ga, kao i druga seoska naselja pad nataliteta i odlazak mlađe populacije u gradske centre. Mnogi stanovnici naselja svakodnevno putuju na radna mesta u Novom Sadu. U selu postoji nekoliko novih firmi (Mediteks, Agrostep, Mlinostep), u kojima su se zaposlili meštani. Međutim, Stepanovičani se mogu  ponositi Fudbalskim klubom Omladinac, Džudo klubom istog naziva, koji okupljaju svu mladež mesta, A KUD Stepino kolo je imalo preko 100 nastupa.

Na primer, preduzeće  Agrostep d.o.o je  osnovano 1989. godine. Bavilo se ratarstvom, a od 1995. godine se bavi proizvodnjom stočne hrane, za čiji kvalitet garantuju stručnjaci sa  Poljopruvrednog fakulteta u Novom Sadu. Kompanija poseduje HACCP standard, na osnovu koga potrošačima nudi zdravstveno bezbedan proizvod.  Preduzeće ima  pet maloprodajnih objekata na pet lokacija u Vojvodini. Zapošljava preko 30 radnika.

Tridesetih godina dvadesetog veka, za Stepanovčane poznati i zaslužni dr Jovan Popović, u svome Dnevniku napisao je: „Selo je bilo tu i ono se izdaleka blistalo sa svojim krovovima pokrivenim crvenim crepom. Nedostajao je  trotoar i pločnik. Njih brđane, naviknute na ocedito zemljište, davilo je bačko blato. Zato ih nije bilo teško nagovoriti da izgrade sebi trotoar. Trebalo je samo pronaći kako da se dođe do sredstava za to“. Napisao je:  „...dobar je to narod, izdržljiv i snalažljiv. Stepanovićevcima, naročito onima što su do izgradnje Stepanovićeva živeli na „ Henrike“ ja sam bio najbliži lekar (do 1922.), pa su tako oni mene tražili i našli. Ostale dobrovoljce i koloniste ja sam tražio jer sam smatrao da nam je dužnost da se tim ljudima nađem na pomoći u njihovim najtežim danima. Oni su došli u ove krajeve mahom na gola zemljišta i bez najpotrebnijih alata i poljoprivrednih sprava, često bez zaprege, odnosno sa vrlo slabom zapregom za obdelavanje pet hektara vojvođanske oranice, čemu oni uz to, još nisu bili vični...“. Posle skoro jednog veka, ponovićemo napisane  reči dr Jovana Popovića o Stepanovčanima: „...dobar je to narod, izdržljiv i snalažnjiv“. Dobar narod je human narod, a oni su za svoju humanost dobili vredno priznanje „Zlatna plaketa za najplemenitiji kolektivni podvig“, 2016. Plaketa se dodeljuje  u tradicionalnoj akciji  lista Večernje novosti, dugoj više od pola veka. Meštanin, Hadži Borisav Biga: „Svako je učestvovao koliko je mogao!“  Svojim meštanima, teško obolelim roditeljima  četvoro dece, svojom snalažljivošću i slogom su isplatili bančane kredite, koje su digli za kuću.  Organizovali su seriju akcija (koncerte, fudbalski turnir itd) i tako obolelima i njihovoj deci obezbedili siguran krov nad glavom.Time su održali lekciju iz solidarnosti drugima. (Plaketu je dodelio žiri:  Matija Bećković, Tanja Bošković, Dušan Kovačević, Rada Đuričin, Dejan Bodiroga, Aleksandar Šapić, pukovnik dr Dragan Dinčić i generalni direktor Kompanije Večernje Novosti“, Ratko Dmitrović).

Prošlo je sto godina od ratovanja na Solunskom frontu za novu državu Kraljevinu Jugoslaviju. Ona nestade novim ratom posle koga je stvorena nova Jugoslavija, federacija koja je veoma brzo preformirana u konfederaciju, a ni socijalistučko uređenje  sa bratstvom i jedinstvom nije moglo očuvati jedinstvenu državu,  devedesetih godina lako puče mehurna  država sa teškim krvlju natopljenim posledicama. Ništa od jedinstva na veštačkom bratstvu!  Naravno, u novoj međunarodnoj teritorijalnoj podeli sveta, odigralo se mnogo toga nezavisno od volje običnog čoveka  Balkana, pa i nas u toj državi.

Veza sa zavičajem predaka

Dejtonskim sporazumom  (1995.), Bosna i Hercegovina je  podeljena na: Federaciju BIH (federacija muslimansko-hrvatska) i Republiku Srpsku. Tada su deljene opštine (Stolac), planine (Hrgud) reke... O zbivaljima u kraju svojih predaka,  Stepanovčani se mogu interesovati preko Online štampe (Internet štampe) Republike Srpske:  Glas Srpske, Pres RS, Posebno izdanje Večernjih novosti za Republiku Srpsku itd.

Srpski krajevi u Hrvatskoj su opusteli...

Sećajući se zavičaja svojih predaka- Hercegovine, Like, Bosne itd.,  Stepanovičani obeležvaju datume vezane za Veliki rat i kolonizaciju u mesto koje su im izgradili dobrovoljci toga rata. Međutim, iz Knjige utisaka, formirane  na obeležavanju 20. godišnjice oslobođenja, 1964. godine, može se videti  da je bio prekida u obeležavanju važnijih događaja za selo, što je bila karakteristika za ceu zemlju.

Obeležena je i 25. godišnjica oslobođenja, 1969., a od tada do 1991. godine, nema zabeleški. Od 2009. godine, Stepanovičani  svake godine obeležavaju Dan sela-Vidovdan. Značajnu ulogu u obeležavanju značajnih datuma, ima seoska biblioteka, koja je formirana 1929. godine.  Priključena je Narodnoj biblioteci u Novom Sadu 1960. Godine, kao ogranak „Nikola Tesla“  u Stepanovićevu.  Biblioteka  ima preko 11.000 knjiga, i 316 članova, što znači da je svaki šesti meštanin član biblioteke.

Iz Knjige utisaka 2010:  „Izložba je predivna. Svaka čast!“ …„Hvala svima koji su osvežili ova sećanja. Ovo je nezaboravno!“…„Posle posete Srpskoj kući na ostrvu Krfu i spomen kosturnice na Vidou, ova izložba pokreće jednake emocije.“ Vredna je pomena izložba Nastanak novih naselja u Vojvodini posle Prvog svetskog rata, sa posebnim osvrtom  na deo Dobrovoljačka kolonija Stepanovićevo. U Knjizi utisaka, na  Vidovdan 2018. godine,  između ostalog, zabeleženo je: „Sve pohvale Vučković Mileni na dugogodišnjem trudu na obrazovanju stanovništva. Ambulanta Stepanovićeva“;  „Uživali smo u postavci i druženju. U ime učenika I razreda. Učiteljica V.M „

[caption id="attachment_69305" align="aligncenter" width="703"] Učenici osnovne škole „Aleksa Šantić“ u narodnoj nošnji predstavljaju dobrovoljce, osnivače  Stepanovićeva, 2018.[/caption]

Iz Stepanovićeva se vidi Fruška Gora sa najvišim vrhom ( Crveni čot, 439 m.n.v.). Potomke Hercegovaca u selu podseća na  Hrgud (1108 m.n.v) u Hercegovini, potomke Ličana na obronke Velebita.  Hrgud je kraća a viša planina, ali  i ona  je politički  podeljena.  Istočni deo pripada opštini Stolac u Federaciji BIH, a drugi  opštini Berkovići, Republici Srpskoj. Ima šuma, livada i rastinja,  ali  retka naselja, u kojima je malo Srba. Velebit je Hrvatski, a ispod njega, su opustela srpska sela-agresivnom hrvatskom  vojnom akcijim Oluja 1995.

A t a r a h i a  u  Stepanovićevu

Ali u Stepanovićevu, dobrovoljačkoj koloniji,  nailazimo i na vredan pažnje interesantan spoj zavičajnog, davno zaboravljenog načina života u prirodnim uslovima  Hercegovaca  u dalekoj postojbini predaka i  njihovog potomstva, rođenog u ravnoj srpskoj pokrajini Vojvodini.

[caption id="attachment_69306" align="aligncenter" width="828"] Potomci Aćima Radišića,  nosioca Zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, Stepanovićevo, 2017.[/caption]

Unuka Aćima Radišića,  nosioca Zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, najvišeg ratnog priznanja Kraljevine Srbije,  Snežana A. Radišić, profesorka filozofije u Medicinskoj školi „7. april“ u Novom Sadu i poznatoj Karlovačkoj gimnaziji,   „filozofski“  se  opredelila da već izvestan broj godina proizvodi zdravu hranu, na imanju od 28 ari u Stepanovićevu. Ne bi to bilo neobično da to parče zemlje od 28 ari nije dokupio njen deda Aćim, davne 1935. godine. Svaki pedalj je za porodicu Radišić istorijski vredan! Nazivaju ga Aćimovo parče! Verovatno Epikur sa Samosa, filozof iz vrta ima uticaja na Snežanino opredelenje da ima svoj vrt, da uz redovan prosvetni posao svoje slobodno vreme tu koristi. Vrt je   nazvala Atarahia. Jer, ”... osnovna pretpostavka epikurejstva je da izvor pozitivne motivacije počiva na zadovoljstvu, ali takvom zadovoljstvu koje, u dugovečnoj perspektivi neće dovesti do više patnje i stradanja nego što donosi prijatnost”.  Kako kaže Aćimova unuka, u  polju, na njivi, oseća zadovoljstvo, spokojstvo i mir, „naravno, kroz neprekidnu akciju“, kopajući i pleveći njivu, pa iako  baš  ne priznaje,  uz prosvetnu platu,  ima i neku materijalnu korist.  Ideja zajedničke bašte  (Commynity gartens)  nastala osamdesetih godina u Australiji, brzo se širila po svetu, a baš u Melburnu dugo godina žive njene  sestre Dobrila i Biljana sa porodicama, i na porodičnom okupu  u Stepanovićevu, Snežin  vrt  Atarahia ih sve emocionalno veže za  korene u dalekoj  Hercegovini, zavičaju njihovih  predaka, a naročito na dede Aćima, Lazara i  Vasilja Radišića. Obronci Fruške Gore ih podsete na hercegovački Hrgud, o kojem su slušale razne priče, koje prenose mlađim naraštajima. Kao da  tišina  u Atarahii u Stepanovićevu čuva njihove  pretke.

[caption id="attachment_69307" align="alignright" width="300"] Ovako je počelo na Aćimovom parčetu - „Ataraxii“ u Stepanovićevu[/caption]

U dalekoj Dabrici i kojoj danas živi  samo oko 300  ljudi (oko 130 Srba), ljudi se bave proizvodnjom bilja, naročito lekovitog smilja.  Danas je taj kraj očišćen od Srba Hercegovaca. Ono malo što je ostalo nastavlja tradicionalno da se bavi  zemljoradnjom i stočarstvom. Međutim, postaje veoma unosna proizvodnja mirisnog i lekovitog smilja.  Nekada je korišćeno kao samonikla biljka, danas postoje hektarske plantaže. Po uzoru na pretke, koji su to bilje sakupljali,  profesorka filosofije  u ravnoj Bačkoj počinje  gajiti i tu mirisnu lekovitu  biljku. Počela je da gaji i medonosno bilje, jer se sin Vladan, student prava,  praunuk Aćima Radišića,  počeo baviti  pčelarstvom. Iako je na nekadašnjem Marijinom majuru gajeno  pčelarstvo, te Vladanovo pčelarstvo može podsećati na tu tradiciju, ali, ono Radišiće više podseća na rodni kraj njihovih predaka u Hercegovini.                    

 

[caption id="attachment_69308" align="alignleft" width="300"] Vladan Koprivica na Srpskom groblju u Solunu, 2013.[/caption]

Kao šesnaestogodišnji gimnazijalac, Vladan Koprivica je 2013. godine odao počast stradalim Soluncima, posetivši Zejtinlik, evocirajući i potvrđujući  priče svoje porodice na stradanje svoga pradede Aćima i njegove braće Vasilja i Lazara Radišića, kao i hiljade drugih ratnika. Radišiće  su ubile  ustaše muslimani  na  Vidovu polju  i bacili u jamu 1941. godine, ne znaju u koju. Po pričama starijih, što je potvrđeno u više zapisanih tekstova,  u  Stocu i okolnim selima,  od 22. do 28 juna pohapsili  su sve muškarsce od 16 do 60 godina, sa naredbom: „Ne treba ostaviti ni srpsku mačku, a kamoli dijete.“ Prema nepotpunim podacima, na Vidovom polju, 1941. godine, ubijeno je  i bačeno u jamu oko 15 ljudi iz sela Dabrice, opština Berkovići.

Ako do sada bar neki sokak ili ulica u Stepanovićevu nije dobila ime po ovom velikanu vitezu, porodica Radišić se odužila koliko je mogla. Tu je Atarahia na Aćimovom parčetu od 26 ari.

Izvori:

Vajs dr Arčibald Rudolf: Čujte Srbi!, Logos, Beograd, 2006.

Gaćeša, Nikola: Agrarna reforma i kolinizacija  u Bačkoj 1918-1941,  Matica Srpska,  Novi Sad, 1968

Erić, Milivoje: Agrarna reforma i kolinizacija u Jugoslaviji 1918-1941, Veselin Masleša, Sarajevo, 1958

Milović, Gojko: Ustanove agrarne reforme Kraljevine Jugoslavije 1919-1941, udk 930.332.2(497.1) „191971941“

Uzelac, Dušan: www.arhivpozarevac.org.rs/dokumenta/ srbija i branicevo u velikom ratu web.pdf...Srbija i Braničevo u velikom ratu 1914-1918., Istorijski arhiv Požarevac, 2014.,  posebna izdanja

Brkić, ing. Vladimir Brkić prof. Vasa S. Kolak. STEPANOVIĆEVO monografija (1919-2.000), „Mediteks“ Sepanovićevo, 2002.

Katalog odlikovanja Republike Srbije, vojnih spomen-medalja i vojnih spomenica, Ministarstvo odbrane, Beograd, 2016., digitalizovano izdanje, PDF

Kolak, Vaso: Dobrovoljačka kolonija Stepanovićevo, 1956., Matica Srpska, rukopisno odelenje

Kolak, Vaso Ilija Petrović: Dobrovoljačka kolonija STEPANOVIĆEVO, cvetnik, Novi Sad, 1999.

Korica- Aćimović, Zorica: Prigrevica, SANU, Beograd, 1997.,   Portal Poreklo,  Digitalna biblioteka hronike sela

Petrović, Ilija: Stepanovićevo 1919-1945 (Drugo popravljeno izdanje), Novi Sad, 2009.

Stojaković, Mihajlo: Srpski dobrovoljci u u oslobodilačkim ratovima, Dnevnik, novembar 1993. godine; feljton od 8.do 25 novembra 1993.

https://www.seribd.com/document/299264931/šta-sam-video- i-preživeo-u-velikim-danima-saopštenja-jednoga-prijatelja-iz-teških-vremena-ra-rajs

Arhiv Vojvodine: Kutija  br. 420 - Sumarni sadržaj kutije AP na velikim posedima u opštini Stepanovićevo

Arhiv Vojvodine, fond  br. 98  Komisija za likvidaciju AP, Novi Sad (1919-1941.)- posedi oslobođeni od agrarne reforme

Arhiv Vojvodine, fond br.99- Komisija za likvidaciju AP-Vukovar (1919-1941)

Novi Sad, 5. novembra 2018.

AUTOR: Zorka Korica-Aćimović

The post Stanovništvo Stepanovićeva po prezimenima od 1919. do 1945. godine appeared first on Poreklo.