PIŠE: Saradnik portala Poreklo Radovan Sremac
Do sada sam bezbroj puta čuo pohvale pojedinaca kako imaju rodoslove svojih porodica unazad 300-400 godina, pa čak i znaju odakle su im preci sa Čarnojevićem tačno došli (uz obavezno navođenje mesta sa područja Kosova i Metohije, Crne Gore ili Like itd). Posle 22 godine bavljenja genealogijom ja nisam uspeo da izađem iz 18. veka i pored brojnih matičnih knjiga i popisa kojima područje bivše Austrougarske obiluju. Kada pitam te osobe kako su uspeli da otkriju toliko predaka, kažu mi da se u nekom turskom defteru u nekom selu, gradu ili području pominje njihovo prezime i to je dokaz za poreklo.
U vreme Vojne granice (a i kasnije) kuće/domovi u jednom mestu su označavani rednim brojevima koji su počinjali najčešće od kapetanske kuće (ako je u pitanju granica) ili od opštine (u civilnoj upravi). Nikad se nije duplirao broj doma, on je jedinstven. Ukoliko je neko mesto bilo višenacionalno, onda je pored glavnog redosleda brojeva koje je vodila država, parohija/župa po istom principu vodila i svoje interne brojeve domova svojih parohijana/župljana, i oni se razlikuju od zvaničnih državnih brojeva. Brojeve domova, brigu o deobama zadruga itd. u ime države na prostoru Vojne granice vodile su vojne vlasti, a od 1873. godine Petrovaradinska imovna opština. U Granici su vođeni detaljni i precizni spiskovi vojnika-graničara za svaki dom. Za svako mesto je bilo propisano koliko vojnika iz koliko domova treba da obezbedi. U izuzetnim slučajevima je dozvoljavano da se jedan dom ugasi i ostane bez ljudi. Uglavnom je neki bračni par, pojedinac ili pojedinka, u situaciji da nema naslednika, usvajao dete ili decu ili puštao u kuću neku drugu porodicu. Ta deca i ta druga porodica su najčešće uzimali prezime, pa čak i krsnu slavu, gazde. Nekad su zadržavali svoja prezimena, ali su dobijali nadimak-špicnamet po gazdinom prezimenu. Nekad se gazda bez žene i dece ponovo ženio udovicom sa decom i njima davao svoje prezime. Dakle, u svim ovim slučajevima dolazi do prekida krvne loze u toj kući pod tim prezimenom. Od tog momenta možemo da govorimo o baštinicima prezimena, ognjišta i krsne slave, ali ne i o porodičnoj lozi i direktnim precima/potomcima. Ovakve situacije su bile relativno česte o čemu svedoče i matične knjige, ali i domovni protokoli.
Veoma čest i velik problem u genealogiji jesu prezimena. Po meni možda i najveći problem. Poznato je da Srbi kao narod uglavnom nisu imali stalna prezimena (čast izuzecima). Kod Srba je uvek bilo znamenitije lično ime nego prezime, o čemu svedoče, na primer, nazivi ulica: Karađorđeva, Sv. Save, Kneza Miloša, Gospodara Vučića itd.Dakle, u srpskoj kulturi su bitnija lična imena od prezimena. Dolaskom na prostor Habsburške/Austro-ugarske monarhije, Srbi pod pritiskom državne administracije polako počinju da uzimaju stalna prezimena. Prezimena su dobijali i uzimali ili po imenu svog oca ili dede, ili kućnog starešine koji im ne mora biti direktni predak, ili po zanimanju, zatim po nekoj ličnoj osobini ili po mestu odakle su se doselili itd. Međutim to je išlo toliko polako da je krajem 18. veka Beč doneo naredbu da Srbi moraju konačno da uzmu stalna prezimena. Do tada su se prezimena, u velikom broju slučajeva, menjala od generacije do generacije. Šid se može uzeti kao odličan primer za ovakve studije budući da su matične knjige šidske parohije kompletno sačuvane od 1762. godine, uz to i prepisane, analizirane i publikovane. Iz njih se može uočiti da su neke porodice menjale prezime čak do početka 19. veka. Lep primer toga je porodica akademskog slikara Save Šumanovića. Njegov najstariji poznati predak Konstantin se tokom druge polovine 18. veka pominje pod prezimenom Popović što je prezime njegovog očuha Vasilija Popovića. Konstantinova deca su u matice upisana pod prezimenom Vajić/Vajin (po imenu Vasilije/Vaja), a tek od početka 19. veka se pominju kao Šumanovići. Drugi primer je današnja porodica Mihajlović. Najstariji pouzdano utvrđen predak je Stanoje Brucić, njegova deca su nosila prezimene Stanojevi(ić), a u 19. veku se pojavljuje prezime Mihajlović uz sporadično korišćenje nadimka Brucić. Kao treći primer navešćemo porodicu Ubavić čiji je nadimak Žižić. U najstarijem popisu Šidu iz 1722. godine među udovicama je navedena Ubava, Žižina udovica. Dakle može se pretpostaviti da su Ubavini potomci uzeli prezime po njenom imenu a lokalni nadimak dobili po očevom imenu. Svi ovi oblici prezimena su korišteni u zvaničnoj crkvenoj i državnoj administraciji. Većina šidskih prezimena iz 19. i 20. veka se javljaju kao lična imena tokom 18. veka, od kojih su, verovatno, i nastala. Možemo da zamislimo koliko je tokom prve polovine 18. veka u Šidu, naselju sa 200 kuća, bilo, na primer, Vasilija i Jovana i koliko je porodica Vasić/Vasilić i Jovanović nastalo od tih imena! Za neka šidska prezimena se može pretpostaviti kako su nastala: po poreklu - Mostarlić, Presečković, Sitničić, Kovinčić; po zanimanju - Kovačević, Piromanski („birmanac“), Knežević, Popović, Barjaktarević, Bašičević, Ćurčić, Čizmić; po fizičkoj osobini - Brkić, Laketić; dok je najviše onih nastalih po imenu pretka. U arhivu Šidskog vlastelinstva iz 19. veka čuva se više potvrda kojima su Šiđani uz svedoke ili priloženu dokumentaciju, potvrđivali srodstvo sa dedom ili pradedom koji su nosili drugačije prezime.
Situacija u kojoj se Šid našao počevši od 1745. godine, kada je izdvojen iz Vojne granice i pripojen civilnoj upravi, prouzrokovala je velika migraciona kretanja. Tada je stanovništvu data mogućnost da ili ostanu u okviru Vojne granice preseljenjem u neko susedno mesto ili da ostanu u Šidu pod civilnom upravom. Velik broj porodica je napustio Šid i preselio se u okolna sela. Preostale porodice su podeljene, odnosno usitnjene su tadašnje zadruge, i njima su date kuće iseljenih porodica. To je donekle ublažilo ogromno smanjenje broja domova u Šidu. Sa druge strane, u Šid su se doselile porodice iz mesta u Vojnoj granici. Ovakvo stanje je dodatno zakomplikovala činjenica da su se neke porodice predomišljale i ponovo doseljavale u Šid ili ili ga napuštale. Nastala je veoma nepovoljna i teška situacija jer su se ove migracije nastavile narednih petnaest godina, sve dok ih austrijska vlast nije konačno obustavila zvaničnom zabranom 1759. godine.
Uzevši u obzir gore iznete podatke, danas je gotovo nemoguće utvrditi poreklo gotovo svih porodica pre dolaska u Šid. Srpske porodice vekovima mučene ratovima, glađu, verskim pritiscima, i generalno borbom za opstanak, svakako nisu usmeravale svoju pažnju ka očuvanju sećanja na poreklo. A ako i jesu, do danas se to uglavnom zaboravilo. Iz ličnog iskustva autora ovog teksta koji se više od 20 godina bavi genealogijom, može se reći da veći deo starog sremskog srpskog stanovništva nema sačuvanu tačnu predaju o poreklu i mestu življenja pre doseljenja. Sva predanja se svode na priču o ubistvu nekog Turčina zbog čega je porodica morala sa Čarnojevićem da beži u Srem. Istorija je odavno dokazala da se Čarnojevići Srbi gotovo uopšte nisu zadržali na području Srema nego su otišli dalje na sever. Srem su u kasnijim seobama u većoj meri naselili Srbi iz Like i Bosne, ali i drugih krajeva. Već 1702. godine za Erdevik je zabeleženo da su ga naselili Srbi „sa raznih strana: Panonija, Beograd, Bugarska, savska obala itd.“
Kao odličan primer genealoškog problema i situacije na koje se obavezno mora obratiti pažnja, uzećemo jednu porodicu iz pomenutog Erdevika. U domovnom protokolu iz 1849. godine za srpsku pravoslavnu parohiju erdevičku, u domu broj 25. navedena je porodica Mašić:
Mojsej Mašić, 48, drugobračni
supr: Teodosija, 48, drugobračna
det: Pava, 15
Julijana, 10
Marica, 8
pastorak Vuk, 25
Sava obratio se, 30, prvobračni
supr. Ljubica, 28, prvobračna
det: Ana, 7
Ekaterina, 6
Draga, 1.
Najpre, bez provere podataka u maticama ne možemo biti sigurni da li su Pava, Julijana i Marica ćerke navedene Teodosije ili Mojsejeve prve supruge.
Navedeni pastorak Vuk je verovatno sin Mojsejeve druge supruge Teodosije. Ali i ne mora biti jer je mogao biti i sin iz prvog braka Mojsejeve prve žene. Vukovo pravo prezime nam je ostalo nepoznato.
Pobratim Sava je očigledno „ušao“ u Mašićev dom, uzeo njegovo prezime i nastavio tradiciju doma i prezimena. Njegovo pravo prezime nije poznato. Budući da je starešina doma, Mojsej Mašić imao tri ćerke koje bi po udaji otišle iz kuće, on je verovatno morao nekog da pusti u kuću kako se ista ne bi ugasila. To je verovatno razlog bratimljenja sa Savom.
Ono što je ovde najveći problem, jeste što su i Vuk i Sava uzeli i zadržali prezime Mašić.
Možemo da zamislimo situaciju da nemamo ovaj zlata vredan domovni protokol, i da pravimo rodoslov samo iz matičnih knjiga. Dakle, u jednom momentu nam se pojavljuje u matici venčanih Vuk Mašić i Sava Mašić, a zatim i u maticama krštenih/rođenih njihova deca a i onda potomci do danas. Svakako, ni Vuka i Savu ne bi pronašli kao „Mašiće“ u matici rođenih/krštenih i, budući da se i to često dešavalo, pretpostavili bismo da je sveštenik jednostavno napravio propust prilikom upisivanja. Tada bi smo, da nemamo ove podatke iz domovnog protokola, prema godinama starosti, a znajući da su nekad razlike u godinama između prvog i poslednjeg deteta mogle biti i po 30 godina, mogli pretpostaviti da je Mojsej ili otac ili stariji brat Vuku i Savi.
Dakle, i ako smo sigurni da su naši preci živeli u jednoj kući koja se pominje u nekom popisu, porodični starešina te kuće naveden u popisu ne mora da bude i naš direktan predak. On je jednostavno najstariji muškarac u kući u tom momentu. Situaciju otežava i mogućnost da je naš predak, na primer starešinin bratanac, zatim i da nose isto ime, u popisu može da bude dve ili više kuća sa istim prezimenom, čak i jedna do druge, a koje nisu u krvnom srodstvu... Dakle, ima bezbroj situacija koje veoma komplikuju genealogiju i koje zahtevaju od nas veoma oprezan i detaljan pristup u istraživanju.
Ako bez domovnog protokola ne može da se razjasni ova komplikovana erdevička situacija od pre 100-150 godina, kako možemo biti sigurni za nešto od pre 500 godina kada je retko koja porodica uopšte imala stalno prezime? Na žalost, u ove zamke su se hvatali i neki istoričari u svojim radovima.
Ako na požutelom i crvljivom papiru matične knjige/crkvenog protokola ne piše "H sin od M i F" onda ne možemo reći da imamo rodoslov, nego samo pretpostavke. Ne možemo reći da su to naši krvni preci, nego nastavljači porodičnog prezimena ili samo tek samo slučajni prezimenjaci.
Na kraju krajeva, uvek postoji i onaj najčešće prećutkivani momenat, zbog kojeg samo možemo da se nadamo da su naše pra- i čukunbabe bile smerne i verne.
Iako su kao primeri u ovom tekstu uzeti samo Šid i Erdevik, situacija je gotovo identična u celoj Vojvodini. Maleno bačko selo Parage, koje ima sačuvane matične knjige i domovne protokole od 1744. godine, može biti odličan primer da se više-manje sve gore rečeno odnosi i na Bačku.
The post Genealoške zablude ili kako ne praviti rodoslov – primeri iz Srema appeared first on Poreklo.