U digitalnoj biblioteci portala Poreklo između ostalih vrednih knjiga, nalazi se i studija Srpska naselja u Rusiji, autora Mite Kostića. Knjiga je objavljena davne 1923, a njen prikaz uradio je saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.
Ovaj rad je u glavnom prilog istorijskoj etnografiji srpskog naroda i čini pokušaj da se u celini prikaže migraciona struja austrijskih Srba u Rusiju, koja je počev svoje kretanje za vreme Petra Velikog osnovala u Južnoj Rusiji prvo srpsko vojničko naselje, iz koga se dolaskom novih migracija za carice Ane razvio srpski husarski puk, a usled Horvatove i Ševićeve seobe Srba iz Pomorišja i Potisja razvila se vojnička naselja Srba u Rusiji: „Nova Srbija i „Slavsnosrbija”.
Na taj način se za vreme carice Ane iz Ugarske iselio veliki broj Srba u Rusiju, među kojima je bilo i članova iz najuglednijih srpskih porodica, što na sredinu u kojoj su one živele nije moglo ostati bez uticaja i tako se među narodom predispozicija za seobu u Rusiju sve više utvrđivala.
Najviđenije ličnosti, koje su se za vreme carice Ane iz redova srpske milicije u Ugarskoj u Rusiju odselile bile su: Jovan Stojanov, Stevan Vitković, Panić, Božić, Dimitrije Perić i kasnije Petar Tekelija. Svi su oni doživeli tamo najsjajnije vojničke karijere.
Za vreme Petra Velikog osnovano je prvo naselje austrijskih Srba u Rusiji, iz koga se usled novih migracija za carice Ane Jovanovne razvio srpski husarski puk a seobom većeg broja srpske milicije iz Pomorišja i Potisja: velike vojničke kolonije „Nova Srbija” i „Slavjanoserbija”.
Svakom ko pređe u rusku službu, obećava se tom gramatom vojnička plata, zatim „racioni i porcioni novci“ po činu i službi, koju su dobili od rimskog ćesara u poslednjem ratu bez ikakve razlike. „Koji od njih dođe u u našu imperiju i našu službu sa ženom i decom, dobiće za život rodne zemlje. Ako u većem broju dođu u našu državu, nagradiće se posebnim carskim privilegijama. Ko od Srba oficira, kaže se dalje, dovede u službu našu ceo puk, dobiće nad njim pukovništvo, a ko dođe bez oružja, dobiće naše oružje i husarsku platu.“
Od tih doseljenika je carica Ana 1727. obrazovala srpski husarski puk. Srpska milicija u Pomorišju i Potisju nalazila se baš zbog ukidanja Moriške i Potiške Krajine u nezadovoljničkom pokretu, iz koga se pod vođstvom Jovana Horvata i Jovana Ševića razvio emigracioni pokret i seoba u Rusiju, kojom su i osnovana tamo srpska naselja: Nova Srbija i Slavenosrbija.
Seoba Srba iz ukinute Moriške i Potiške Krajine u Rusiju pod vođstvom pukovnika Horvata (1751.) i Ševića (1752.) i osnivanje od njih srpskih naselja u Rusiji Nove Srbije i Slavenosrbije, dogodila se u dobu velike krize, u kojoj se nalazila spoljna politika Austrije.
Horvatovu i Ševićevu seobu Srba iz Pomorišja i Potisja u Rusiju izazvalo je ukidanje Moriške i Potiške Krajine. Ali ona unutrašnja uzbuna koja je Morišane i Potišane naterala na seobu, sastojala se iz socijalno-političkih, verskih i nacijonalno-političkih motiva.
Dok je Temišvarski Banat (između Moriša, Tise i Dunava) bio u rukama Turaka, imala je Moriška i Potiška Krajina prava na opstanak, u njihovim militarskim šančevima, koji su Banat u polukrugu od obala Moriša u blizini Erdelja do ušća Tise opkoljavali, gledale su okolne županije i svoje obezbene pozicije; ali kad je posle požarevačkog mira (1718.) Banat dobila Austrija i državne granice se pomerile duboko na Jug, nestalo je razloga njihovu daljem opstanku. Krajem prošlog veka, javlja Bestužev carici, doselilo se na poziv Cara Leopolda iz turskih oblasti pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića oko 60.000 Srba. Njima su date privilegije, koje su svi dosadanji vladari pa i sama Marija Terezija potvrdili. Srbi su pomogli Austriji da oslobodi mnoge mađarske i srpske gradove od Turaka, da uguši pobunu Mađara a i u poslednjem ratu stekli su znatnih zasluga. No kako su Mađari sada na dvoru zadobili od svih drugih podanika veći uticaj, počeli su za odmazdu da gone Srbe pomoću svog sveštenstva najpre verski, zatim da rade na tom da ih carica izruči madžarskoj civilnoj upravi kako bi prigrabili posede mnogih bogatih Srba kad ovi postanu državna komorska dobra i Srbi postanu ugarski podanici.
U svemu su uspeli. Rešeno je da Srbi koji u ukinutoj Moriškoj i Potiškoj Krajini žele ostati, postanu ugarski podanici, ko to neće, mora se iseliti u Srem gde i bez toga ima već toliko naroda, da nedostaje zemlje i za pređašnje doseljenike. Na to su neki Srbi odgovorili da oni pod tim uslovima ne mogu ni na starim mestima ostati ni u Srem se preseliti, nego mole pozivajući se na verne usluge ćesarskom domu da dozvoli da mogu preći u službu ruske carice.
Čim je Bestužev Horvata izvestio da carica njegovu ponudu prima, otpočeo je on odmah među onih 2200 srpskih porodica koje su se iz Pomorišja spustmle u Banat i nalazile se još u selidbenom pokretu neznajući kuda da krenu, živahnu akciju da ih nagovori na seobu u Rusiju. Među ovim nezadovoljnicima je njegova propaganda lepo uspevala osobito kad je raširio među njih glas, da ih u militarskom staležu neće nikako ostaviti. Naročito su graničarski oficnri počeli uz njega da pristaju jer im je obećavao pored istog materijalnog stanja u Rusiji i jedan čin više nego što su ga u austrijskoj vojsci imali.
Na savremenim geografskim kartama Nove Srbije vidimo zabeležena imena gotovo svih srpskih šančeva iz ukinute Moriške i Potiške krajine u Ugarskoj, što nam daje jedan nesumnjiv dokaz više, da je to srpsko naselje u Rusiji osnovano od migracione grupe onih 2.200 srpskih graničarskih porodica, koje su se zbog ukidanja Moriške i Potiške Krajine spustile u Banat i većina od njih se odatle pod vođstvom generala Horvata i Ševića odselila u Rusiju a mali deo se zadržao.
Iz Moriške Krajine nose imena ovi novonaseljeni šančevi u Novoj Srbiji: Čanad, Nadlak, Semlak, Pečka, Glogovac, Manderlak Pavliš; iz Potiške Krajine: Feldvar, Sentomaš, Petrovo Selo, Senta, Kanjiža, Martonoš, Bečej. Sem tih šančeva postojala su, što se i na karti vidi, još mesta: Subotica, Pančevo, Zemun, Varaždin, Čongrad, Vukovar, Dmitrovica, Beška, Vršac i Slankamei.
Nova Srbija i Slavenosrbija su zbog prestanka zanavljanja novim srpskim doseljenicima i jakog priliva Malorusa u koje su stari doseljenici naglo tonuli, sve više gubila svoj prvašnji srpski karakter, a time i pravo na dalji opstanak. Stoga su u Petrogradu odlučili da oba srpska naselja ukinu.
Horvat je u svome naselju zaveo upravo tiranski režim. Dok je u ostalom delu Nove Srbije vladalo materijalno blagostanje, dotle su se doseljenici u Horvatovoj neposrednoj okolini nalazili u očajnom stanju. Generalmajor Simeon Piščević nam je u svojim memoarima (koji za istoriju srpskih naselja u Rusiji predstavljaju izvor prvoga reda) vrlo živopisno opisao taj strahoviti Horvatov režim, od koga je i on sam mnogo prepatio. Iz brojnih primera vidnmo tu, da je Horvatova volja u Novoj Srbiji bila zakon. Surov i do krajnosti drzak nije ni od čega prezao, da postigne svoj cilj. U „kancelariji novosrpskog naselja“ u Novomirgorodu je stvari sasvim proizvoljno rešavao. Gramzivost mu nije imala granica. Veći deo državnog novca za izdržazanje naselja je za sebe zadržao tako, da su naseljenici trpeli oskudicu. Kad su doseljenici iz Srbije i Crne Gore od kojih je 1760. g. osnovao „novomirgorodski garnizon“ primorani glađu došli da mu se žale, prikazao je on to kao pobunu i rasterao ih je kartečom. Od porodice svoga rođenog brata oteo je novac za prodati imetak u Ugarskoj. Sve oficire oko sebe imao je u rukama, jer ih je materijalno potčinio i pomoću svojih intriganata uvek gledao, da razbije solidarnost među njima.
Pošto su na taj način mnoga Horvatova nedela utvrđena, lišen je ukazom od jula 1763. generalskog čina i uprave nad Novom Srbijom i prognan je na sever Rusije u Vologdu, gde je 1780. g. umro. Imanje mu je rasprodano i deficit od 64.999 r. proneverenog državnog novca namiren, a Nova Srbija do daljeg ukaza podčinjena Vojnoj Kolegiji.
Ta Horvatova osuda pružala je dovoljno razloga, da se oba srpska naselja preustroje. U tu svrhu poslate su tamo dve komisije da stanje prouče i podnesu predlog o reformi. Ukazom od 22. marta 1764. g. Nova Srbija pretvorena je u „Novorosijsku Guberniju“ a 11. juna (22. jula) t. g. je i Slavenosrbija s utvrđenom „Ukrajinskom linijom“ nazvana „Ekaterinska provincija novorosijske gubernije“ i 1775. g. je dodana Azovskoj guberniji. Te iste godine uništen je i tabor zaporoških kozaka, Sič, jednim veštim manevrom generalmajora Petra Tekelije, koji je kao nagradu za to od carice Katarine dobio veliko imanje u Vitebskoj guberniji.
Dok se tako trag srpskim doseljenicima u Rusiji sasvim izgubno, održao se do danas jedan deo stare topografske nomenklature Nove Srbije.
IZVOR: Mita Kostić, "Srpska naselja u Rusiji", knjiga 14, uredio Jovan Cvijić, Štamparija Rodoljub, a. d. Knez Mihajlova ulica broj z, Beograd, 1923. Priredio saradnik portala Poreklo: Vojislav Ananić
The post Mita Kostić: Srpska naselja u Rusiji appeared first on Poreklo.