Poreklo stanovništva sela Močioci, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Močioci se nalaze  na stavama Rzava i Presečke reke, na putu od Katića prema Jasenovi i Kokinom Brodu, y podnožju planina Mučnja i Gradca. Močioci su bili centar za nekoliko okolnih sela: Preseku, Klekovu i Gornje i Donje Trudovo (iz novovaroške opštine). Naročito je istaknuta uloga Močioca kao centra kada je y ovom mestu radila četvororazredna škola, od 1884. a onda šestorazredna, od 1955, i osmorazredna, od 1960. godine, i kada je škola u Močiocima bila jedina y ovom kraju. Tu je izgrađena i ambulanta, zadruga je radila svoje poslove na otkupu građe i poljoprivrednih proizvoda, a kasnije i ca trgovinom industrijske robe. Ovde je bilo odličnih odgajivača stoke, a zadruga je bila jedini otkupljivač poljoprivrednih proizvoda i građe u ovom kraju koji je udaljen od asfaltnog puta oko 12 km, a od puta Požega - Ivanjica preko 30 km.

Škola i druge značajne institucije.

Škola y Močiocima ima bogatu tradiciju. Počela je sa radom 1884. godine, a okupila je najpre dečake, a kasnije idevojčice iz ovog i okolnih sela (opširnije vidi y onografiji "Iskre y bespuću").

Močioci su bili opštinski centar za nekoliko sela: Preseku, Močioce i Klekovu.

U centru sela nalaze se: škola, ambulanta, zadruga, pošta, dve prodavnice, jedna ili više kafana. Močioci su imali dve strugare i jednu vunovlačaru. Bilo je pokušaja da se izgradi hidrocentrala za nekoliko domaćinstava. Postavili su dinamu na vodenicu i na taj način dobili struju za centar sela.

Teritorijalna i administrativna pripadnost u prošlosti.

Vuk St. Karadžić beleži 1827. godine da Bela Reka, Močioci, Preseka, Klekova, pripadaju moravičkom kraju. To beleži M Milan Đ. Milićević u "Kneževini Srbiji". Međutim, sve do 1955. godine ova sela između Mučnja, Čemernice i Gradca, y gornjem toku Rzava, administrativno su pripadala ariljskom srezu. Ova sela su udaljena od sedišta srezova (Ivanjice i Arilja) i bila su teret i za jedan i za drugi srez, jer trebalo je pomoći zaostalom i besputnom kraju. Izgleda, smatralo se da se taj teret može lakše podneti ako ovaj kraj pripadne Ivanjici, pa je ova teritorija pripojena moravičkom kraju, odnosno ivanjičkoj opštini. Od 1955. godine Močioci su y sastavu opštine Brezova, sa centrom na Katićima.

Migracije.

Odseljavali su se stanovnici ovog sela, najčešće u karavanima, u dolinu Moravice, odnosno Zapadne Morave, u okolinu Arilja, Požege, a najviše y čačansku kotlinu. Tamo ima više domaćinstava iz pojedinih familija nego u rodnom kraju. Najviše su locirani y Trnavi, Viljuši, Baluzi i drugim selima čačanske opštine. Stanovnici ovog mesta su poznati kao dobri i pošteni radnici i od njih, kao došljaka, niko ne zazire, već ih odmah prima kao svoje.

Privredne mogućnosti.

Bilo je više pokušaja ispitivanja terena na području Močioca, jer se pretpostavlja da ovaj kraj raspolaže rudama. Međutim, ta ispitivanja su pokazala da je ruda veoma retka y stenama Mučnja, Čemernice i Gradca. Takođe su vršena ispitivanja i pravljeni su čak elaborati o podizanju hidrocentrale na Rzavu, ali i to je ostalo bez uspeha. Kod meštana su ostala nadanja da će se nešto novo stvoriti i na bolje promeniti, ali su uzaludna čekanja. Mnogi su se odselili y svet i tamo tražili bolje uslove za život i rad. I nalazili su.

Močioci danas pružaju velike mogućnosti za razvoj stočarstva i turizma jer imaju: odličan vazduh, vodu, mlečne i stočne proizvode, zdravu hranu, smeštaj za decu, ali nemaju asfaltni put. I y tom pravcu počele su pripreme za nastavljanje asfaltiranja puta iznad Kurćubića, ispod Mučnja na Anatemu, niz Presečku reku do Močioca. Treba napomenuti da se vode Rzava danas koriste y gradovima u dolini Morave M u Šumadiji: Arilju, Požegi, Lučanima, Guči, Čačku, Gornjem Milanovcu i okolnim mestima.

Poreklo stanovništva.

U Močiocima su najpoznatije familije: Draškovići, Munitlaci, Božovići  dr.

-Draškovići, 31 k. (Nikoljdan), najbrojnija su familija u Močiocima. Prostiru se i sa jedne i druge strane reke kao i na padinama planine Gradac. Draškovići u Ljubišu došli su iz Močioca, a ima ih i y Kruščici (ariljski kraj).41 Danas ih ima odseljenih u: Čačku (5), Beogradu (7), Padinskoj Skeli (Z), Ivanjici (6), Požegi (1), Novom Sadu (2) i drugim mestima.

-Munitlaci, 24 k. (Nikoljdan), takođe su raspoređeni i sa jedne i ca druge strane Močiočke reke kao i na padinama planine Gradac. Vrlo je interesantno ovo prezime i teško je razaznati otkuda ovakav naziv prezimena. Munitlaci su odseljeni u razne krajeve, ali najviše ih ima u: Čačku (6), Beogradu (5), Kosjeriću, okolini Čačka i drugim mestima.

-Božovići, Z k. (Nikoljdan), ima ih odseljenih u Čačku i Ivanjici.

-Bjekići, 4 K. (Nikoljdan), zauzimaju prostor između samih reka y centru naselja. Ima ih i y Preseci. Bjekići su se doselili u Ojkovicu iz Močioca i takođe slave Nikoljdan.

-Borisavljevići, 6 k. (Nikoljdan), vode poreklo od poznate familije Borisavljevića, iz Bukovika, koja se razgranala: prema Šapcu i Beogradu, u moravičkom kraju (Ravna Gora, Brezova, Pridvorica), Toplici, okolini Čačka (Viljuši i drugim mestima), a y poslednje vreme su se Borisavljevići saselili y Čačak.

-Babići, 2 K. (Nikoljdan), prosvetni radnici, rodom od Paraćina, došli su y ovaj kraj pre tridesetak godina i posle završetka radnog veka jedno vreme su ostali da žive y mestu službovanja, pa su se vratili y rodni kraj.

-Jovovići, 2 K. (Lučindan), vode poreklo od iseljenih Nikšićana. Promenili su slavu i umesto Lučindana uzeli su Svete Vrači. Jovovići kažu da su "od familije Strahinjića Bana", koji je sa velikim stadima živeo na Mučnju.

-Stojanovići, 6 k. (Nikoljdan), brojna su familija i retko su se selili. Danas ih ima odseljenih y Beogradu i Čačku.

-Kojovići, 2 K. (Đurđic), zna se da su se neki Kojovići odselili iz Močioca y Željine (na Zlatiboru), početkom ovog veka. Danas ih ima y Čačku (2) i Konjevićima koji su odseljeni za poslednjih 70-ak godina.

-Petrovići, 4 K. (Nikoljdan), retko su se selili, tako da se broj domaćinstava skoro ne menja.

Prema popisu iz 1863. godine y Močiocima su živeli:

-Tanovići, Đokići i Leontijevići. Prve dve familije danas nalazimo u selima na Zlatiboru i u Čajetini, što pokazuje da su se odselili y tom pravcu, a Leontijeviće ne nalazimo nigde.

Ostali podaci o selu.

Močiočani su izgradili nekoliko redovničkih vodenica. Imali su jednu strugaru, jednu valjalicu i jednu hidrocentralu. U poslednje vreme radi i vunovlačara.

Zavetina za Močioce je Spasovdan.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Močioci (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Preseka, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela i klima.

Selo Preseka se uvuklo y dolinu Presečke reke, između Mučnja i Čemernice. Zaklonjeno je visovima Mučnja, od hladnog severca i ovde je uvek veoma toplo y odnosu na nadmorsku visinu (oko 900 m).

Zemlje i migracije.

I zemljište je plodno. Padine Mučnja, a pogotovo Čemernice su obrasle travom i podesne su za gajenje stoke. Presečani su poznati nadaleko kao odlični stočari. Za debele volove i ovnove uzimali su za vreme jesenjih vašara i na pijacama Ivanjice, Požege i Arilja, velike pare. Za taj novac su ranije kupovali zemlju y dolini Zapadne Morave, y okolini Čačka i tamo se delimično saseljavali. Naime, kupovana je zemlja za jednog ili dvojicu braće, a jedan ili dvojica ostajali su y rodnom kraju, na roditeljskom ognjištu. Kasnije su i ovi iz krajeva između Mučnja i Čemernice odlazili u svet.

Zanimanje stanovništva.

Ovi planinci gaje, u poslednje vreme, krompir i strna žita koja su neophodna za ishranu članova domaćinstava i stoke. Retko bi se dešavalo da neki tovar ovsa, ječma ili krompira oteraju na konjima i prodaju. Sve to utroše y gajenju stoke, pogotovo jagnjadi. Ali zato su dobri proizvođači i trgovci "belog mrsa" koji se odlikuje i tvrdoćom i masnoćom. Presečani su dobri radnici, u prvom redu stočari, a sada ratari i zanatlije.

Kuće.

Izgradili su zidane kuće, koje su najčešće pokrivene pločom, dopremljenom iz Maća, na konjima. Za poslednjih desetak godina više je krovova pokriveno crepom nego pločom, mada se crep mora vezivati zbog jakih vetrova.

Elektrifikacija sela.

Pre dvadesetak godina, oko 1980, dobili su električnu struju dalekovodom koji je postavljen preko Maskove i Anateme, od Prilika i Grabovice. Do tada su jedino Šelovići imali malu hidrocentralu i osvetljavali pet šest svojih kuća. Ostale kuće y Preseci su bile y mraku.

Komunikacije i školstvo.

Sve veze sa svetom su održavane preko Močioca, gde je otvorena pošta i autobuska stanica. Kroz selo je, dolinom Presečke reke, prolazio kolski put od Močioca do Anateme i išao prema Maskovi i Kušićima. Od pre nekoliko godina izgrađen je autobuski put severnim i južnim padinama Mučnja: od Gloga, iznad Mutapa i Kurćuba, na Anatemu, a odatle niz Presečku reku sve do Močioca, da bi se Preseka povezala sa Katićima i dalje sa svetom. Oduvek je Preseka bila vezana za Močioce. I deca iz ovog sela su odlazila y susedno selo da se tamo školuju. Vredni Presečani su, 1960. godine, izgradili y luci, pored reke, ispod sela, zgradu za školu, ali nikada nije počela sa radom, jer u početku nije imala učitelja, a kasnije se smanjio broj đaka y Močiocima, pa je postojala opasnost da, ako se otvori ova škola, ne ugasi škola y Močiocima.

Položaj rodova.

Kuće se nalaze na padinama Mučnja, s desne strane reke, i na padinama Čemernice, s leve strane Presečke reke. Nekoliko ovdašnjih familija je brojno, a u prvom redu su Matovići.

Familije su poređane ovim redom, na levoj strani Presečke reke, od Anateme do Močioca: Aničići, Pantelići, Kurćubići, Munjići, Marići, Kojovići, Ristovići, Šelovići, Ćurčići, Pelekovići, Karadžići, Matovići, Bjekići, Kojići, Puanci, Jovovići, Živkovići, Dabovići, Karaklajići, Petrovići.

A, na padinama Mučnja, s desne strane Presečkog potoka familije idu ovim redom, od Anateme do Močioca: Jakovljevići, Simovići, Tripkovići, Mirkovići, Aničići, Sićevići, Ćojbašići, Kuvekalovići, Petkovići i Matovići.

Poreklo stanovništva.

-Jakovljevići, 7 K. (Đurđevdan), nalaze se kao prva familija na prostoru od Anateme prema Močiocima na padinama planine Čemernice.

-Simovići, 2 k. (Mratindan), poznati su po nadimku: Spendžo. Ima ih odseljenih y Čačku i selima u dolini Zapadne Morave.

-Tripkovići, 9 k. (Aranđelovdan), najverovatnije su doseljeni iz okoline Sjenice, preko Trudova.

-Mirkovići, 1 K. (Vračevi), su među najstarijim stanovnicima ovog kraja. Oni su se razrodili i razišli na razne strane: Petrovići (Kreje i Bike) u Barama (u Sivčini), Rudakovići u Jevcu (u Sivčini), Kuvekalovići y Maskovi (u istom selu). Danas Mirkovića ima odseljenih u Čačku (Z).

-Aničići, 2 K. (Aranđelovdan), y rodu su sa istom familijom y Debelji (novovaroški kraj), odakle su i došli. Smatra se da su se doselili od Pljevalja, od Mataruga, i u rodu su sa Čolovićima. Najverovatnije da su prvo došli u Debelju, gde su se jedno vreme zadržali, a onda otuda prešli na padine Čemernice y Preseku. Ima ih odseljenih u okolini Čačka i y Čačku.

-Sićevići, 9 K., slave Vračeve.

U Sićeviće su ušli jedan:

-Pantelić i jedan:

-Mirković.

-Ćojbašići, 2 k. (Đurđic), najverovatnije da se davno doselio predak iz te familije odnosno privenčao iz Medovina. Ovde se Ćojbašići nalaze na prostoru familije Sićevića.

-Kuvekalovići, 14 K. (Vračevi), y rodu su sa Mirkovićima u istom selu, a y krvnom su srodstvu sa Kuvekalovićima y Mačkovu (Podjavoru). Ima ih odseljenih, ranije u Čačku i Beogradu, a y poslednje vreme i y Atenici.

-Petkovići, 5 K. (Nikoljdan), ima ih odseljenih u Čačku, Beogradu, a jedan je y Kušićima, odakle su se njegovi odselili u Čačak.

-Matovići, 11 K. (Vasiljevdan), je najbrojnija familija y Preseci i nalazi se blizu Močioca. Najverovatnije da su se Matovići doselili iz Pive i ima ih y Ojkovici. Vode poreklo od Šekularaca. U Močioce su došli od Sjenice. Davno su se jedni odselili y Čačak, još krajem prošlog i početkom ovog veka i tamo su se bavili trgovinom i postali su poznati trgovci. Pre pedesetak godina odselili su se i drugi. Tako da danas y Čačku ima više Matovića nego y Preseci. Njih ima y Arilju i okolnim selima Čačka.

Ca leve strane Presečke reke

-Aničići, 3 k. (Aranđelovdan), ovde su brojniji nego na drugoj strani reke.

-Pantelići, 4 K. (Aranđelovdan), su se retko selili. Oko četiri do pet domaćinstava Pantelića uvek je bilo na ovim prostorima.

-Kurćubići, 4 K. (Aranđelovdan), y rodu su sa prezimenjacima s druge strane Mučnja, y Brezovi. Došli su iz Rutoše kod Nove Varoši. Ima ih u Bukoviku (novovaroška opština) i Mačkatu, na Zlatiboru. Odseljeni su i ima ih y Čačku (2) i Vapi kod Čačka.

-Ristovići, 4 K. (Aranđelovdan), žive na padinama Čemernice i dobri su stočari. Ima ih odseljenih najviše y Čačku, gde danas ima 6 domaćinstava ove familije.

-Šelovići, Z K. (Vračevi), su se najverovatnije doselili od Pive. Krajem prošlog veka neki su se odselili u Mirosaljce (Dragačevo) i tamo ih ima više nego na padinama Čemernice. Odselili su se i najviše ih ima u Čačku (4). Na Presečkoj reci niže kuća podigli su malu hidrocentralu i osvetlili su svoja domaćinstva već 1955. godine.

-Ćurčići, 11 K. (Stevanjdan), su se rano počeli odseljavati. Tako su se neki još početkom ovog veka odselili y Tpnavu kod Čačka (2), a odatle y Čačak i Beograd. Na ataru ove familije nalaze se razvaline crkve i taj prostor meštani ne obrađuju iz straha da ne oskrnave temelje crkve i da ne dođe do teških posledica.

-Kojovići, 2 k. (Đurđic), ima ih i y Močiocima. Opširnije o njima dato je y odeljku Močioci. Odavde su se odselili i ima ih danas y Čačku i Konjevićima.

-Karadžići,

-Matovići, 4 K. (Vasiljevdan), u rodu su sa Matovićima y istom selu, preko reke. Tamo su dati opširniji podaci o ovoj familiji.

-Bjekići, 2 K. (Nikoljdan), ima ih u Ojkovici, y novovaroškom kraju. Ti Bjekići - Vojkovići su došli iz Močioca, odnosno iz Preseke i tamo slave Nikoljdan. Bjekića ima odseljenih y Čačku i Beogradu.

-Puanci, Z k. (Đurđic), imaju onomatopejsko prezime, od puhati - duvati. Retko su se selili i jedan je odseljen u Ivanjicu.

-Jovovići, 3 K. (Lučindan), vode poreklo od Drobnjaka. Odselili su se u Čačak (2) i Beograd.

-Živkovići, Z k. (Nikoljdan), mala su i petka familija. Retko su se selili i danas ih ima odseljenih y Beogradu.

-Dabovići, 6 k. (Nikoljdan), najverovatnije da su se prvo ovde doselili, a odavde otišli y Maskovy i Kušiće. A, ima ih i y Sirogojnu,  na Zlatiboru. Istog su roda i svi slave istu slavu - Nikoljdan. Dabovići vode poreklo iz Rutoše kod Nove Varoši. Danas ih ima odseljenih y Čačku (2), Beogradu (6) i Konjevićima. Među odseljenim y Čačku jedan je bio lekar specijalista i direktor bolnice.

-Karaklajići, Z k. (Nikoljdan), vode poreklo od velike familije Karaklajića, iz Čepova. Ovde se doselio jedan od tih Karaklajića i te tri kuće su od tog pretka, doseljenika. Odseljeni su dvojica y Ivanjicu i jedan y Čačak.

-Petrovići, 4 k. (Nikoljdan), istog su roda sa Petrovićima iz Močioca.

-Munjići, Z k. (Đurđevdan), nalaze se y blizini Presečke reke, izmeću Kurćubića i Kuvekalovića.

-Kojići, 2 k. (Đurđic), nalaze se izmeću Ćurčića i Matovića, sa leve strane Presečke reke. Odavde su se odselili i danas ih ima y Čačku i Konjevićima.

-Marići, dve kuće Kurćubića, na brdu, na putu za Čemernicu, zovu Marićima.

-Tripkovići, 2 k. (Aranđelovdan), najverovatnije su došli iz Sjenice.

U Preseci više nema sledećih familija:

-Radosavljevići.

-Milisavljevići.

-Savići, y Željinama (na Zlatiboru) su došli iz Močioca (sada se prezivaju Jovanovići). Slave Đurđevdan.

-Majstorovići.

-Ivanovići - Kemberi i Nikolići (slave Đurđevdan i jedni i drugi) doseljeni su y Željine iz Preseke.

-Milivojevići.

-Terzići, zna se da su otišli u Alijin Potok (na Zlatiboru) i tamo se kazuje da vode poreklo od Terzića koji su se doselili sa Katića, pod Mučnjem i slave Nikoljdan. Najverovatnije da to nisu Katići nego Preseka.

-Marinkovići.

-Tanovići, u Vojkovici poreklom su iz Preseke.

-Avramovići.

-Džambasovići, y Beloj Reci su takođe poreklom iz Preseke. Zna se da su neki otišli prema Moravici i zadržali se: Simeunovići (u Brezovi), Avramovići (u Maću), a drugi su otišli preko Zlatibora i zadržali se na ovoj planini y navedenim selima.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Preseka (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Klekova, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Na padinama planine Gradca, koji se kao venac prostire od Zlatibora i spušta y dolinu Rzava, u prvoj okuci reke Rzava čim nastane y Močiocima, prostire se selo Klekova. Graniči se sa juga Belom Rekom, sa zapada Visokom (ariljski kraj), a sa severa, preko Rzava, Ravnom Gorom i Okruglicom.

Zemlje i šume.

Zemljište je dosta krševito i jedino je podesno za gajenje stoke i podizanje šuma. Ovde ima i četinara, što je retkost u čitavom kraju. U svim okolnim selima je listopadno drveće, jedino na Čemernici i Trudovu (u novovaroškoj opštini) ima četinara, kao i dalje u: Jasenovi, Ojkovici i drugim mestima.

Ostali podaci o selu.

Selo nema svoj centar, već je okrenuto Močiocima i tu deca idu u školu. Tu se nabavlja roba, prodaju se poljoprivredni proizvodi, tu dolazi lekar jednom sedmično, ljudi se zadržavaju y kafanama, jer selo je skoro naslonjeno na Močioce, koje ima i školu, ambulantu, lekara i zadrugu.

Ime sela.

Selo je, sigurno, dobilo ime po klekama, koje rastu na ovim prostorima. A, zna se da kleka raste na siromašnoj zemlji.

Zanimanje stanovništva.

Stanovnici Klekove koriste šume i uvećavaju svoje prihode. U ovom selu najčešće se gaje strna žita: ovas, ječam i raž. Uspeva odlično i heljda, pogotovu ako je "nova" zemlja, tek preorana.

Migracije.

Veoma je teško za ove stanovnike da žive na ovim prostorima, u bespuću. Odavde ma na koju stranu krenuli, potrebno je po dva dana putovati, bilo da se krene: prema Klisuri (na putu Ivanjice - Arilje), ili prema Kokinom Brodu, odnosno Zlatiboru i Užicu, kao i prema Arilju. Do kuća na padinama Gradca roba mora da se prenese na ljudskim leđima ili konjima. Retka su kola i volovi. Zato se stanovnici ovog sela, u traženju boljih uslova, otiskuju u svet i nalaze posla i hleba u drugim krajevima. Jedno vreme su odlazili na sezonske radove u Vojvodinu ili y fabrike i rudnike, a otuda dolazili posle pola godine ili godinu dana.

Migracija je oduvek ovde bila stalni proces. Nisu ih zaustavile ni nove administrativne podele, odvajanjem od ariljskog i pripajanjem moravičkom kraju.

Poreklo stanovništva.

U Klekovi, jednom od najmanjih sela y moravičkom kraju, najbrojnije familije su: Cukavci, Stamatovići i Tomići.

-Tomići, 10 K. (Nikoljdan), y srodstvu su sa istom familijom y Vojkovici, gde su se neki zadržali prilikom doseljavanja, a neki su nastavili kretanje i nastanili se u selu na padinama Gradca, poslednjeg ogranka Zlatibora. Ima ih danas y Polimlju, a najverovatnije da su došli iz Crne Gore. Tomići su odseljeni i danas ih ima u Ivanjici, Arilju, Užicu M Čačku.

-Stamatovići, 10 K. (Nikoljdan), su matična familija za mnoge Stamatoviće ranije raseljene po Zlatiboru. Stamati iz Klekove su danas u Sirogojnu i slave Nikoljdan. Stamatovića ima y Arilju i Požegi, koji su odseljeni iz Klekove.

-Cukavci, 9 k. (Aranđelovdan), najbliži su Močiocima i neki ih svrstavaju y ovo selo. Međutim, oni su na padinama Gradca i pripadaju Klekovi. Jedan je odseljen y Maće a odatle u Padinsku Skelu. Cukavaca ima odseljenih y Ivanjici, Arilju i Požegi.

-Jeverice - Jovanovići, 9 k. (Mratindan), istog su roda sa Jevericama (Stevanovićima) iz Ojkovice. Ovi Stevanovići su došli iz Močioca. Odseljeni su y poslednje vreme u Arilje i Užice.

-Čekerevci, 5 K., slave Nikoljdan.

-Markovići, 4 k. (Nikoljdan), odseljeni su i danas ih ima y Ivanjici, Čačku i Beogradu.

-Radojičići, Z k. (Nikoljdan), najverovatnije su došli preko srednjeg Polimlja u ovaj kraj. Potiču iz Drobnjaka. Danas ih ima odseljenih y Ivanjici, Čačku, selima y okolini Čačka i Beogradu.

Ostale napomene.

Prema popisu od 1863. godine y Močiocima, odnosno Klekovi, su živeli:

-Tanovići i Leontijevići. Danas tih familija nema ni y Klekovi ni y Močiocima.

Stanovnici Klekove imaju vodenice na Močiočkoj reci, a valjalicu i vunsvlačaru koriste y Močiocima.

Zavetine za Klekovu su Spasovdan i Prve Trojice.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Klekova (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Rokci, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Opšte karakteristike.

Rokci su jedno od najplodnijih sela moravičkog kraja. Poznato je nadaleko po bogatim voćnjacima, šljiva požegača i jabuka budimki. Rokčanska rakija je, bez sumnje, najbolja u čitavom kraju. Iza nje po kvalitetu dolazi ovaj y narodu omiljeni napitak iz: Dubrave, Šarenika i Sveštice.

Položaj sela.

Rokci se prostiru od Nošnice do Crvene Gore, i do Oštrica i Debelog brda. Nalazi se na južnim padinama ovih visova koji se izdižu iznad drugih. Moglo bi se reći da su granice ovog sela: reka Nošnica i mali deo Moravice, sa istočne, Crvena gora sa južne, Oštrice sa zapadne i Debelo brdo sa severne strane. Kraće rečeno, Rokci zauzimaju prostor između Nošnice i Javorskog puta i od Crvene gore do Debelog brda. Jedino na jednom mestu preko granice prelazi deo ovog sela, koji se zove Zapadnim Kalušima. I ovaj kraj se spušta između Crvene gore i Arsenijevića, preko Javorskog puta, sve do reke Bukovice.

Ostali podaci o selu.

Centar za ovo selo i susednu Manu uvek je bilo Međurečje. U Međurečju je osnovana Rokčanska škola 1921. godine. Do tada su deca iz ovog sela odlazila, jednim delom u Ivanjicu, a manji broj u Kosovicu.

Komunikacije.

Selo je povezano kolskim putevima za put Ivanjica - Međurečje - Bele Vode, a gornji deo sela za javorski put (Ivanjica - Javor - Sjenica).

Kuće.

Kuće su pretežno zidane i u najvećem broju su pokrivene pločom. U poslednje vreme ima kuća pod crepom. Vetrovi y ovom selu nisu velika opasnost kao u drugim, pa krovovi nisu zbog toga pokrivene pločom, već zato što je u ovom selu bilo nekoliko majdana ploče: Glavinići, Međurečje i u susednim Mirkovićima (Bedina Varoš), i zato što je ploča najbolja i najjeftinija za krov. Čak su i škola i sporedne građevine kod domaćina ovog sela pod ploču pokrivene.

Zemlje.

Zemljište nije strmo i nalazi se na nadmorskoj visini od 500 do 800 metara i pogodno je za gajenje ratarskih kultura i voćnjaka. Mali su prostori pored Nošnice, pogodni za gajenje ratarskih kultura, ali zato ima nešto dalje i više od reke plodnih oranica.

Zanimanje stanovništva.

Stanovnici ovog sela se y prvom redu bave ratarstvom (gaje pšenicu i kukuruz), a voćarstvom i stočarstvom uzgredno.

Vodenice i zavetina.

Selo ima vodenice na: Nošnici, Stanića potoku, Zarića potoku, mahom su redovničke.

Zavetina sela su Prve Trojice, zajedno sa susednom Manom.

Migracije.

Mala je migracija stanovništva iz ovog sela. U Ivanjicu i druga mesta odlazili su iz Rokci jedino oni mladići koji su završili školu ili zanat. Tako su: Adžići i Radivojevići – trgovci u Ivanjici i Čačku, Ristići - sedpari i obućari, učitelji i trgovci, itd. U poslednje vreme odselili su se mnogi u: Beograd, Užice, Ivanjicu i Ljubljanu.

Dnevne migracije.

Danas je najviše Rokčana, nekoliko desetina, koji svakodnevno odlaze u Ivanjicu na posao, a posle podne su kod kuće: Adžići, Đorđevići, Samardžići, Ristići, Stanići, Azanjci, Zarići, Prinčevci, Glavinići i drugi.

Rodovi u selu.

Mali je broj i onih koji su se uselili iz pasivnijih područja u ovo selo. Međutim, može se primetiti da je sasvim mali natalitet.

To se najbolje vidi po broju dece u školi.

U ovom selu nalazi se nekoliko brojnih familija, koje su cenjene y čitavom kraju: -Ristići,

-Adžići,

-Samardžići,

-Radivojevići,

-Stanići,

-Zarići,

-Glavinići,

-Azanjci, a ranije i:

-Petrovići.

Poreklo stanovništva po zaseocima.

 Rokci.

Ovaj zaseok se prostire od Mećurečja do Crvene gore i čini jednu celinu, mada ga dele na dva zaseoka: Ristići, do Kose, i dalje - Crvena Gora.

Adžići, 12 K. (Lazareva subota). Ne znaju odakle su došli. Najverovatnije da su starosedeoci, jer su zaposeli najplodnije zemljište pored Nošnice. Jedna kuća Adžića ima y Rabrovici, gde su ranije bile kolibe Adžića, a druga u Novakovićima više Mećurečja. U Adžiće se uselio i jedan:

-Milosavljević, čiji su se tragovi već izgubili. Adžići imaju svoje vodenice na Zarića potoku i na Nošnici. Ima ih odseljenih u: Ivanjici (početkom ovog veka), Čačku i  Beogradu.

-Ristići, 13 k. (Nikoljdan) dobili su prezime kada su se doselili tu gde i danas žive. Njihovo prezime potiče od Riste, žene koja je od aga i begova otkupila zemlju i morala tapiju da nosi y Travnik na overu. Paša je iščupao bič njene kose i nalepio na temesuče. Ristići su veoma radni ljudi i preduzimljivi. Poznati su kao odlični voćari, a nekoliko njih su kafedžije - ugostitelji. Dvojica Ristića sišli su u Međurečje, kupili imanje od Petrovića i postali imućni domaćini. Pored poljoprivrede, bave se trgovinom, ugostiteljstvom i rukovanjem vunovlačare. Jedan od njih pred rat, 1939. godine podigao je i hidrocentralu i osvetljavao nekoliko kuća Ranije su se neki odselili u: Ivanjicu, Čačak i Beograd, a u poslednje vreme, posle 1945. godine neki su otišli u: Beograd (7), Ljubljanu (2), Čačak (3) i tamo žive. Od Ristića su:

-Milovan Ristić, autor knjige "Stari Vlah" i Momčilo Ristić, član SANU, čiji je otac rođen u ovom selu.

U Ristiće su ušli:

-Radonjići, iz Komadina (slave Stevanjdan) i:

-Sekulići, iz Erčega, pre 100 godina.

-Ristići - Savići, istog su roda sa Ristićima u donjem delu sela, samo što žive na višem terenu, gde su od zemlje manji prihodi. Starije Ristiće više poznaju po drugom prezimenu - Savići. Od ovih Ristića danas ima odseljenih u: Požezi, Beogradu, Ivanjici (3), Kragujevcu i drugim mestima.

U Saviće su se uselili:

-Petrovići, iz Opaljenika (zaseok Budžaci),

-Gromovići, takođe iz Opaljenika.

-Stanići, 17 k. (Nikoljdan), vode poreklo od plemena Vasojevića. Jedna su od najvećih familija na području sela. Nastanjeni su od Kose do Crvene gore i od Nošnice do Javorskog puta, zajedno sa Kaluševićima. Bave se voćarstvom, zemljoradnjom stočarstvom. Malo su odlazili y svet. U poslednje vreme su se selili i najviše ih ima u: Ivanjici (7), Čačku (Z), Beogrdu (5), Nemačkoj i Francuskoj.

U Staniće je ušao:

-Šekeljić, iz Brezove.

-Kaluševići, 8 K. (Nikoljdan), uklinili su se između Ristića i Stanića. Zauzimaju gornji deo zaseoka, sve do Gluvaje. Imaju retko prezime, koje je najverovatnije došlo od nadimka Kaluš. Pre rata odselili su se Kaluševići y Ivanjicu i Beograd. U poslednje vreme ima ih odseljenih u: Ivanjici (Z), Beogradu (2), Švajcarskoj (2).

U Kaluševiće je ušao:

-Marinović, iz Bukovika, iz novovaroškog kraja.

-Kaluševići, 9 k. (Nikoljdan), su, ustvari, zapadni Kaluši i istog su roda sa Kaluševićima, koje zovu još i istočnim Kalušima. Kuće zapadnih Kaluša nalaze se na zapadnim padinama Gluvaje, na prostoru od Javorskog puta do reke Bukovice, izmeću Arsenijevića (zaseoka Sivčine) i Crvene Gore. Od ovih Kaluševića danas ima odseljenih u: Splitu, Banjaluci (lekar), Beogradu (3) i Ivanjici (5).

-Milosavljevići, 7 k. (Stevanjdan), su živeli y današnjem Butkovu, s druge strane Nošnice, a kolibe im se nalazile na prostoru između Nošnice i Crvene gore, gde su im sada kuće. Do seoba je došlo zbog čestih napada hajduka Jevćovića i njegove družine, koji su pljačkali i ubijali. Nadaleko su poznati kao bačvari (pintori), majstori za izradu buradi i kaca od belog hrasta, koji raste y njihovoj blizini, na istočnim padinama Crvene gore, u dolini Nošnice. Danas ih ima odseljenih u: Ivanjici (3), Bedinoj Varoši, kod Obrenovca i Beogradu. Jedan od njih je došao y Ivanjicu još krajem prošog veka. Imaju nadimak: Muderezi.

-Samardžići, 4 K. (Lazarevdan), vode poreklo od Krivošija, ispod Lovćena. Jedno vreme su živeli kod Gackog, a otuda preko drobnjaka došli y okolinu Ivanjice, y ceno Rokci, kupili zemlju od Adžića i tu se nastanili. U znak pažnje prema Adžićima, vlasnicima zemlje, promenili su slavu. Ostavili su Đurđevdan, a uzeli Lazarevdan za krsno ime. Jedan Samardžić je kupio zemlju od Salevića, iz Dobrog Dola, koji su se odselili prema Kraljevu i Čačku. Živi tamo, y zaseoku Salevići. Danas Samardžića ima odseljenih u Ivanjici (2), od kojih je jedan još pre rata sišao u varošicu. Jedan živi y Užicu, a jedan u Smederevu. Jednoga je usinio solunac, y Sivčini, y zaseoku Jevac, y familiji Vučićevića, a drugi se privenčao u Gliječu.

U Samardžiće su ušli:

-Zlatići, poreklom iz Dobrog Dola.

-Đorćevići, čiji se predak ranije privenčao iz Mane.

-Maričići, 5 K. ('Burćevdan), y srodstvu sa Maričićima, y selu Komadinama. Njihove kuće se nalaze na sredokraći između Mećurečja i Ivanjice, ispod Oštrica. Danas Maričića iz Rokci ima u: Čačku, Beogradu, Kušićima (šumar), Ivanjici i susednoj Bedinoj Varoši.

-Vidakovići, 6 K. (Lesendrovdan), doseljeni su iz Kušića. Kuće su im ispod Oštrica, blizu Palibrčkog groba. Ima ih odseljenih u: Ivanjici (2), Beogradu i Banatu.

-Glavinići, 5 k. (Đurđevdan), istog su roda sa prezimenjacima iz Gliječe. Tamo ih ima mnogo više i najveća su familija y tom zaseoku Šuma. Ranije su se odselili u: Beograd (2), Ivanjicu (2) i Čačak.

U Rokce su ušli:

-Arsenijevići, 2 k. (Stevanjdan), došli su iz Sivčine početkom 20. veka, a odavde su odseljeni: y Beograd, Čačak i Ivanjicu.

-Kovačevići, Z k. (Nikoljdan), vode poreklo od istog roda y Ravnoj Gori (javorskoj). Ovde su došli y drugoj polovini 19. veka. Ima ih odseljenih odavde u: Ivanjicu, Bedinu Varoš, Beograd i Padinsku Skelu. Njih nekoliko ovde živi, a radi y Ivanjici, y industriji.

-Beševići, (Aranđelovdan), predak im je došao y Glaviniće, na imanje Radivojevića, koji se privenčao iz Grbića, iz Crnjeva, pre pedeset godina.

-Veličkovići, (Nikoljdan), iz Mane, privenčao se y Arsenijeviće.

Grbići

Grbići se nalaze između Stanića i Zarića potoka, Jelenovca i Prinčevaca. U Grbićima, koji su odvojeni od ostalih delova sela, iako se nalaze u njegovom centralnom delu, živi nekoliko familija.

-Radivojevići, 7 k. (Stevanjdan), najverovatnije vode poreklo od Vasojevića, ili od Andrijevice. Najpre su se doselili y Grbiće i smatraju se starosedeocima y odnosu na druge familije, koje su kasnije došle y ovaj zaseok. Ranije su odseljena dvojica braće y Ivanjicu i bili su poznati trgovci. Danas ima odseljenih Radivojevića u: Čačku (2), Ivanjici (3) i Beogradu (2).

-Azanjci, 2 k. (Đurđic), rodom su iz Vasiljevića. Došao je prvi predak posle Prvog svetskog rata y Grbiće. Sada su tu dve kuće. Odseljenih ima u: Mećurečju (2), Ivanjici (2), Čačku (2) i Beogradu. U Čačku jedan je prosvetni radnik, a y Beogradu doktor poljoprivrednih nauka.

-Bojovići, Z K. (Mratindan), došli su u prošlom veku iz Vasiljevića. Odavde su se odselili: dvojica u Ivanjicu i jedan y Beograd.

-Ristići, 1 k. (Nikoljdan), došao je početkom ovog veka iz susednog zaseoka. Sada ih odavde ima odseljenih u: Ivanjici, Kragujevcu i Beogradu.

-Pešići, 2 K. (Aranđelovdan), došli su od Sjenice y prošlom veku u Radivojeviće. U srodstvu su sa Pešićima y Medovinama. Ima ih odseljenih u: Mećurečju (2), Ivanjici, Prištini i Beogradu.

-Lukovići, došli su iz Bjeluše, iz ariljskog kraja. Jedan od njih danas živi y Ivanjici.

-Petrovići, doselili su se iz Opaljenika. Kuće su im udaljene od kuća drugih familija i blizu su Jelenovca.

-Miletići, pre Drugog svetskog rata došli su iz Butkova. Dvojica su se odselila u Ivanjicu.

-Kolarevići, (Jeremindan), došao iz Vučaka pre 50-ak godina U kuću Pavla Radivojevića.

Zarići

Ovaj zaseok Rokci je potpuno izdvojen i nalazi se na padinama Oštrica. Prostire se od Zarića potoka do Oštrica i od Zarića brda i Jelenovca do Vidaka.

-Zarići, 13 K. (Nikoljdan), najbrojniji su i najbliži zaseok Ivanjici. Povezani su Javorskim putem sa varoši i Javorom. U njihovoj neposrednoj blizini nalaze se Danilovića (Sivčina) i Kaluševića (iz Rokci) kolibe. Neki od njih su rano sišli u varošicu i postali majstori: električari, opančari, trgovci, mlinari, vunovlačari i dr. Dvojica su otišla y Čačak pre rata, a y poslednje vreme odselili su se y Ivanjicu (5), Čačak (3), Beograd (5). Nekoliko njih svakodnevno putuje od kuće do rodnog mesta y Ivanjicu i nazad.

U Zariće je ušao jedan:

-Radivojević iz susednog zaseoka Grbići.

-Danilovići, 2 K., nastanili su se y ovaj zaseok iz Sivčine.

Prinčevci

Ovaj zaseok se nalazi na istočnim i južnim padinama Debelog brda, većim delom, a manjim delom prostire se na severnim padinama brda Bule, s obe strane Zarića potoka.

-Prinčevci, 8 k. (Aranđelovdan), po legendi su starosedeoci i vode poreklo od princa koji se oženio devojkom koja ga je vidala. Ranije su se dvojica odselila u Ivanjicu i bili su  jedan trgovac, a drugi stolar. A, danas ih, odseljenih posle rata, ima u: Beogradu (2), Banatu, Bedinoj Varoši, Priboju i Vukovaru.

-Petrovići, 5 k. (Jovanjdan), bili su najbogatija i najuglednija familija u čitavom selu. Imali su njive, livade i voćnjake u Međurečju. Držali su kafanu i trgovinu u ovom naselju. Iz ove familije bio je za vreme naprednjaka predsednik opštine. Jedan je bio ugledni trgovac - gvožđar y Ivanjici. Sada je ostalo samo 5 kuća. Mnogi su se odselili i danas žive u Inđiji, Ivanjici, Beogradu (3) i Novom Beogradu. Njihova imanja su kupili Ristići i Prinčevci.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Rokci (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Međurečje*, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Međurečje je prelepo naselje na stavama Moravice i Nošnice, locirano desetak kilometara uzvodno od Ivanjice, na 530 m nadmorske visine.

Škola i ostale institucije.

U Međurečju se nalazi potpuna osnovna škola, uzgajalište kalifornijske pastrmke, sa malim motelom, pošta, zadruga, dom kulture, ambulanta, nekoliko kafana i prodavnica industrijske robe, sportski tereni, sušara šljiva, vunovlačara, kao i više privatnih zanatskih radnji, koje se uglavnom bave preradom drveta.

Istorijski spomenik.

Kao uspomena na koncentracioni logor, koji je ovde postojao krajem 1940. i početkom 1941. godine, ispred mosta na Nošnici, stoji spomen obeležje.

Poreklo stanovništva.

U naselju ima najviše prosvetnih radnika i meštana saseljenih iz okolnih sela:

-Ristići, 5 k. (Nikoljdan), su starosedeoci.

-Gavrilovići, 1 k. (Stevanjdan), iz Butkova, su starosedeoci.

-Radonjići, 1 K. (Stevanjdan), su starosedeoci.

-Novakovići, 1 K. (Ilindan), su starosedeoci.

-Adžići, 2 k. (Lazareva subota), su starosedeoci.

-Azanjci, 2 K. (Đurđic), su doseljeni iz sela  Rokci.

-Pešići, 2 K., su iz Rokci.

-Samardžići, 1 K. (Lazareva subota), su iz Rokci.

-Jovanovići, 2 K., su iz Butkova.

-Parezanovići, 2 K. (Mitrovdan), su iz Kumanice.

-Popovići, 2 K., su iz Komadina.

-Maričići, 2 k., su iz Komadina.

-Đorđevići, 2 K., su iz Mane.

-Avramovići, 2 K., su iz Kumanice,

-Savovski, 2 K., su iz Makedonije.

-Vukićevići, 2 k., su iz Medovina.

-Milinkovići, su iz Gleđice.

-Goronjići, su iz Užica.

-Zlatići, su iz Bratljeva.

-Đelkapići, su iz Sivčine.

-Radivojevići, su iz Sivčine.

-Prinčevci, su iz Rokci.

*Selo Međurečje je u knjizi obrađeno kao zaseok sela Rokci.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Međurečje (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Mana, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela i teritorijalna pripadnost u prošlosti.

Mana je jedno od najmanjih sela u moravičkom kraju. Pre pedeset godina imala je 51 domaćinstvo, sa 503 stanovnika. Skoro u svakom domaćinstvu ima po 10 članova porodice, ili su to porodične zadruge, y proseku. Prostire se na padinama Klekovice, odnosno Golog brda, na zapadnoj strani, od Moravice do visova Klekovice i od Budoželje do Komadina. Ca druge strane Moravice je Međurečje. Između Mane i Komadina granica je Manjanski potok, a prema Čitluku, zaseoku Budoželje, granica ide šumom. Iz popisa od 1863. godine vidi se da su ova dva sela bila jedno – Mana. Mana je uvek bila zajedno sa Rokcima y istoj opštini. Jedino je posle oslobođenja, 1945. godine osnovan poseban Mesni odbor za Manu, čije je sedište bilo u Borđevićima, y Mani.

Zanimanje stanovništva.

Stanovništvo se bavi: stočarstvom, zemljoradnjom i voćarstvom. U poslednje vreme najviše se bave sečom šuma i rabadžilukom, prevlačenjem građe sa Klekovice i Golije y Ivanjicu. Mlađi su zaposleni y Ivanjici, y industriji: ŠPIK, ITI, "Javoru", "Proleteru" i drugim radnim organizacijama. U ovom selu postoji velika dnevna migracija: preko 40 radnika svakog jutra odlazi na posao y Ivanjicu, a posle podne se vraća kućama i rade na njivama i u voćnjacima. Do radnog mesta i natrag odlaze najčešće lokalnim autobusom (za radnike) ili na biciklima.

Zemlje i šume i drugi podaci.

Zemlja nije tako plodna kao ona u susednim Rokcima i često je deljena, tako da je selo zaostajalo od drugih sela. Ovome treba dodati da žitelji nisu bili veliki radnici i da nisu žurili da menjaju izgled sela i uslove života: Manjani su električno svetlo dobili tek sedamdesetih godina, a Rokčani su ga imali već pedesetih godina. Otkako su se mnogi zaposlili, počeli su da grade nove kuće, vodovode, da nabavljaju mašine i električne urećaje. Prokopali su puteve i oseća se poboljšanje uslova za život i rad stanovnika ovog sela. Mnogi su se školovali i uneli nove navike.

Starine u selu.

Da je na prostoru ovog sela postojala stara civilizacija, svedoči nam grčko groblje na vrhu sela, koje još nije ispitano. Ne mora da bude grčko, ali je sigurno staro.

Vodenice, groblja i zavetina.

Stanovnici ovog sela imaju redovničke vodenice na Manjanskom potoku, a jednu vlasničku y dolini Moravice, ispod Đorćevića.

Zavetina im je Svete Trojice, kao i susednih Rokaca, ali krstonoše Idu y dve grupe, posebno za Donju, a posebno za Gornju Manu.

U selu imaju dva groblja: y Đorćevićima, za donji deo sela i neke kuće iz Mećurečja i Manjansko groblje, u vrhu sela.

Poreklo stanovništva.

Stanovništvo je mahom doseljeničko. U selu dominiraju dve familije: Đorćevići i Veličkovići. A tu su još: Vučićevići, Purići i Jevtovići, kao i useljeni iz pojedinih familija iz drugih sela.

Stočari Mane najčešće isteruju svoja stada na pašnjake, koji se nalaze povrh sela, podalje od šća. Jedino dva domaćinstva imaju kolibe, na vrhu sela, u Vasilijevićima.

Rodovi u selu.

-Đorđevići, 11 K. (Nikoljdan) zauzimaju donji deo sela, prema Mećurečju. Dve kuće Đorćevića se nalaze y Prisoju i jedna y vrh sela. Neki su se odselili y Ivanjicu (5) i Beograd (9). Najviše ih ima u Boleču kod Beograda. U Mani imaju Đorćevići dobro zidane kuće, mahom pod ploču pokrivene. Bave se zemljoradnjom i stočarstvom. A, imaju i velike voćnjake.

U Đorđeviće su se uselili:

-Parezanovići, 2 K. (Dmitrovdan), došli su iz Bratljeva, krajem prošlog veka.

-Mitrovići, 1 k. (Nikoljdan), ušli su y Manu iz susedne Budoželje, iz Čitluka.

-Đokovići, 2 k. (Stevanjdan), došli su krajem prošlog veka iz Erčega. Prvi Đoković se privenčao y Đorćeviće. Stari Đoković je znao da peva pesme uz gusle. Jedan od Đokovića živi y Ivanjici.

-Veličkovići, 17 K. (Ilindan), istog su roda sa Novakovićima y Mećurečju i Martinovićima y Vasiljevićima. Najveća su familija y selu i zauzimaju centralni deo Prisoja. Danas Veličkovića ima u: Ivanjici (5), Beogradu (7), Zagrebu, Rijeci.

U Veličkoviće su ušli:

-Đokići, 5 K. (Stevanjdan), došli su iz Kosovice, četvorica braće, na početku 20. veka, a jedan četrdesetih godina. Naseljavaju gornji deo sela.

-Dukanci, (Nikoljdan), doseljen je iz Osonice i privenčao se y Veličkoviće.

-Mićići, došao je iz Budoželje i privenčao se y kuću Veličkovića, y Prisoju.

-Markovići, predak je došao iz Opaljenika (Koprivnice) y Manu početkom 20. veka i  privenčao se, y kuću na vrhu sela. U tu kuću kasnije je došao Đorđević iz istog sela, gde ga je Marković usinio.

-Ilinčići, iz Vionice, koji se, takođe, privenčao se y Veličkoviće pedesetih godina 20. veka.

-Purići, Z k. (Stevanjdan), doselili su se iz Vilova kod Nove Varoši. Ima ih više y Budoželji. U Mani su se nalazile dve kuće Purića y sredini sela, a jedna u vrh sela, poslednja prema Klekovici, na putu Ivanjica - Srednja Reka. Jedan od Purića je odseljen y Kulinovce kod Čačka, pre pedeset godina i tamo danas imaju dve kuće Purića. Purića ima u Ivanjici (2) i Bukovici.

-Poledica, (Stevanjdan) sišao je u Puriće, iz Erčega tridesetih godina 20. veka. Danas ima jedna kuća Poledica y Mani. Od ovih Poledica nekoliko njih se odselilo i ima ih u: Čačku, Boleču (2), Novom Beogradu i Nemačkoj.

-Vučićevići, Z k. (Đurđevdan), nalaze se na sredini sela. Ima ih odseljenih y Ivanjici k Beogradu.

U Vučićeviće su ušli:

-Lukovići, iz Bedine Varoši, na početku 20. veka.

-Ilinčići, predak je došao iz Vionice i privenčao se y Vučićeviće.

-Đokići, iz istog sela, žive y Vučićevićima, gde se jedan privenčao.

-Veličkovići, su iz velike familije iz Mane, u Vučićevićima je na mirazu.

-Jevtovići, promenili su prezime. Bili su ranije Veličkovići. I danas jedan od njih ima i jedno i drugo prezime:

-Veličković - Jevtović. Ima ih 5 k. Slave, za razliku od Veličkovića, Nikoljdan. Četiri kuće su y Prisoju, a jedna y vrh sela.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Mana (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Komadina, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Opšte karakteristike.

Komadine su jedno od najviše naseljenih sela Moravičkog kraja. Dugo godina se nisu raseljavali, a natalitet je bio veliki. I ono što nije davala posna zemlja na obroncima Klekovice za njene stanovnike, vredni Komadinci su odlazili y svet da zarade, donesu i  prehrane svoje porodice. Najviše su radili kao sezonski radnici u Vojvodini (na berbi kukuruza, sakupljanju šećerne repe i suncokreta), a onda na Crnogorskom primorju. U poslednje vreme Komadinci su poznati u čitavom kraju kao odlični građevinci. Gradili su oni kuće i industrijske objekte y Ivanjici, Čačku, na Primorju i drugim krajevima.

Položaj sela.

Selo se prostire na zapadnim padinama Klekovice, od Moravice i njene kotline do najviših vrhova Klekovice i od Mane do Kumanice. Od Mane ga odvaja Manjanski potok, a od Kumanice - Komadinski potok. Na ovim potocima, kao i pored Moravice nalaze se redovničke i vlasničke vodenice.

Zemlje.

Zemljište je veoma strmo i često jake kiše odnesu plodno zemljište i useve sa njih, ostavljajući ogromne jaruge na njivama i livadama. Da bi se spasli od jakih kiša i odnošenja zemlje sa njiva, Komadinci su, po narodnom verovanju, odlučili da četvrtkom ne rade na svojim njivama. Mogu kopati y drugim selima, ali y svom selu - toga dana nikako. Međutim, i pored toga, Komadinci nisu u potpunosti oslobođeni od te opasnosti. I dalje jaka kiša raznosi njihove njive i voćnjake. U poslednje vreme izvršeno je popunjavanje ogolelih visova iznad sela i smanjena je ova opasnost od bujica.

Istorija.

Komadine su poznate po borbi Srba iz ovog kraja protiv Turaka tridesetih godina prošlog veka. Buljubaša Redžo pošao je iz Sjenice sa svojim jurišnicima da umiri Srbe u dolini Moravice i da poseče glave viđenijim ljudima. Umesto toga, vraća se u Sjenicu sa manje boraca i porazom y toj borbi, koja se vodila na prostoru Komadina. Ta bitka je opevana y pesmi "Buljubaša Redžo", a ispevao ju je Ostoja Nešković, iz Milandže, brat vladike Janje.

Zanimanje stanovništva.

Stanovnici se bave zemljoradnjom stočarstvom, voćarstvom i raznim zanimanjima: kolarskim, kovačkim, drvodeljskim, krojačkim, zidarskim i dr.

Školstvo.

Prema popisu stanovništva iz 1863. vidi se da su Komadine i Kumanica bili jedno selo. Zvalo se Komadine. Škola y ovom selu počela je da radi posle oslobođenja (1946. god.), y privatnoj kući i radila je sve do 1972. god. kada je zatvorena, a deca su upućena da putuju autobusom sa Šemanice, ili pešice – u Međurečje. Mnogi su smatrali da je to bolje rešenje i da će biti određene uštede. A, do rata (1941) deca iz ovog sela su odlazila y četvororazredne škole - y Kosovicu i Međurečje.

Komunikacije.

Skoro je do sela izgrađen kolski put koji povezuje ovo mesto sa Međurečjem i drugim krajevima. Ispod sela, dolinom Moravice, prolazi asfaltni put Međurečje - Kumanica · Bele Vode.

Poreklo stanovništva.

Najbrojnije su tri familije y ovom selu: Maričići, Lišani, Nenadići. A onda dolaze: Radonjići, Mijailovići i Popovići.

Rodovi:

Maričići, 17 K. (Đurđevdan) došli su y Komadine iz doline Lima, a vode poreklo od Drobnjaka. Nigde nema toliko nadimaka kao y ovoj familiji: jedni su Vitorovići - Vitorozi, drugi Skobalji, treći Lisice, četvrti Mačke i dr. Zauzimaju donji deo sela. Ranije su se neki odselili y Toplicu, oko 1878. godine i danas ih tamo ima. Više Maričića svakog dana odlazi y Ivanjicu na rad u industriju ili y Klekovicu na rad u šumi. U poslednje vreme Maričići su se odselili u: Beograd (5), Ivanjicu (2), Zagreb, Ub i Čačak.

-Jaćovići, iz Vionice, predak je ušao, pre pedesetak godina, y Maričiće.

-Lišani, 14 K. (Aranđelovdan), po prezimenu treba da su potomci doseljenika iz sela Lise. Verovatno da su na padine Klekovice došli stočari iz Lise i tu ostali. Po imenu ranijeg sela stanovnici su dobili novo prezime. Najviše ih danas ima među drvosečama i rade na seči i zaštiti šuma y Klekovici i Goliji. Odselili su se u: Ivanjicu (5), Beograd (3), Čačak (Z) M Bajinu Baštu.

-Nenadići, 7 K. (Nikoljdan), zauzimaju središni deo sela, koji je okrenut prema Kumanici. Imaju nadimke Lisice i Mačke, i uvek uz prezime ide i nadimak. Ima ih odseljenih u: Beogradu (3), Ivanjici (5), Čačku i drugim mestima.

-Miletići, iz Butkova, ušao je pre četrdesetak godina u Nenadiće.

-Radonjići, 5 k. (Stevanjdan), imaju kuće y gornjem delu sela, ispod visova Klekovice. Pretežno se bave stočarenjem. Radonjića ima u: Kosovici, Ivanjici (Z), Beogradu (3) M Arilju.

-Mijailovići, 5 k. (Jovanjdan), takođe žive y gornjem delu sela, tamo prema Kumanicii gore prema Belom kamenu, između Radonjića. Odseljeni su i neki žive u: Ivanjici (Z), Beogradu i Čačku.

-Popovići, 6 k. (Stevanjdan) su najbliži Kumanici, sa kojom se graniče. Dvojica su sišla y Međurečje gde su podigli kuće, trojica su u Ivanjici, jedan je u Beogradu, a dvojica u Čačku.

Komadinci imaju zavetinu – Nedelju po Spasovdanu (kao i Kumaničani, Ravnogorci i Sivljani).

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Komadina (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Kumanica, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela i druge napomene.

Moravica, čim nastane ispod Glećice, umiri tok i kreće na sever, prolazeći ispod Rimskog mosta i primajući brzu Pakašnicu koja izvire iz Dajićkog jezera (podzemno). Potom Moravica protiče kroz Kumanicu deleći ovo selo na dva dela - nešto manji i strmiji zaseok Prinčevo Brdo na levoj i Kumanicu i Čiker na desnoj strani. Kumanica je oivičena visovima. Na istočnoj strani izdigle se Rivotine i Tičar (visovi Golije), na zapadnoj strani visovi koji se protežu prema Moravici. Od susednih Komadina Kumanica je odvojena Komadinskim potokom. Ovo selo se graniči sa: Glećicom, Bratljevom, Kosovicom, Komadinama i Dobrim Dolom.

Komunikacije i starine.

Selo je sa svetom povezano asfaltnim putem Ivanjica - Bele Vode. Velika je visinska razlika između kuća koje se nalaze u dolini Moravice i onih koje se nalaze na padinama Golije i bratljevske grede.

Kumanica je poznata po Rimskom mostu na Moravici, staroj građevini. Kameni most u Kumanici svedoči o važnoj komunikaciji koja se protezala ovim krajem u srednjem veku. Ovaj most je udaljen od Ivanjice 18 km, na nadmorskoj visini 632 m, dug 14 m, ·a širok 2,4 m. Stručnjaci su ispitivali i došli do saznanja da je most građen za vreme Uroša Nemanjića, a ne y rimsko doba. Most je renoviran, zaštićen i danas je y upotrebi. Restauraciju mosta izvršio je Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva osamdesetih godina.

Zanimanje stanovništva.

U dolini, y donjim delovima sela stanovnici se bave ratarstvom, voćarstvom i manje stočarstvom, a y gornjim delovima sela najviše se bave stočarstvom ieksploatacijom šume.

Škola.

Kumanica je dobila školu uoči rata, 1938. godine – za decu ovog sela i susednih Komadina. Radila je sve do pre tridesetak godina (1972) kada je ugašena, a deca se prevoze autobusom y potpunu osnovnu školu y Međurečje. Inače, pre otvaranja škole u Kumanici, deca iz ovog planinskog sela išla su y četvororazrednu školu y Kosovici.

Vodenice.

Kumaničani imaju desetak vodenica na obližnjnim rekama potocima: Pakašnici, Komadinskom potoku i Moravici. Imala je na Pakišnici, nedaleko od Rimskog mosta, i Cprrapa koja u poslednje vreme ne radi. Bila je u vlasništvu ortaka Milutinovića i Avramovića, a posle rata postala je zadružna.

Na potocima i rekama y ovom selu nalazi se više redovničkih vodenica, od kojih su najpoznatije: Mijajlovića, Borovića i Dimitrijevića, na Moravici, a Parezanovića na Komadinskom potoku i Bogdanovića na Pakašnici.

Poreklo stanovništva.

U selu živi nekoliko brojnih familija: Parezanovići, Bogdanovići (u zaseocima Kumanici i Čikeru) i Milutinović i Mijailovići (u Prinčevom Brdu).

Zavetina čitavog sela je Nedelja po Spasovdanu (slana nedelja), ali krstonoše posebno idu u Kumanici, a posebno u Prinčevom Brdu, zbog konfiguracije zemljišta i daljenosti ova dva zaseoka.

Rodovi po zaseocima.

Kumanica

Kumanica se nalazi na desnoj strani Moravice i obuhvata sledeće familije: Parezanoviće, Nikoliće, Avramoviće.

-Parezanovići, 13 K. (Mitrovdan), potiču od Parezanovića Iz Bratljeva, a y srodstvu su sa Parezanovićima u Sivčini i Osonici. Ima ih odseljenih u: Beogradu, Dolovu (u Banatu), Međurečju (2), Ivanjici (5), Čačku (6).

-Nikolići, Z K. (Đurđevdan), imaju nadimak - Matovci. Veoma su vredni i radni ljudi. U poslednje vreme najviše ih ima među vozačima. Odseljeni su y Ivanjicu (3) i Beograd.

-Avramovići, 5 K. (Đurđevdan), vode poreklo od Avramovića od Sjenice. Sredinom 19. veka Cemovići iz Crne Gore naselili su se y Čedovo i Šušare kod Sjenice. Odatle su se odselili y Gleđicu i Kumanicu. Od njih su današnji Avramovići. Avramovića ima y Gleđici mnogo više nego u ovom selu. U Kumanici su se naselili y gornjem delu sela, prema Kalilima i Belom kamenu i bave se pretežno stočarstvom. Jedan od Avramovića živi y dolini Moravice, na Luci, na imanju Parezanovića. Avramovići su odsesljeni u: Međurečje, Ivanjicu (4), Čačak (2), Beograd.

U zaseok Kumanicu ušao je jedan:

-Bogdanović, iz susednog zaseoka Čikera.

Čiker

U Čikeru, na padinama Rivotine, živi nekoliko familija: Bogdanovići, Dmitrići i Misići.

-Bogdanovići, 14 K. (Đurđevdan), naseljavaju deo sela koji se prostire na padinama Golije, prema Pakašnici i selu Gleđici. Nisu u rodu sa Bogdanovićima u drugim selima i ne znaju za svoje poreklo. Verovatno da su poreklom od Vasojevića. Odseljenih Bogdanovića danas ima u: Ivanjici (Z), Čačku (Z), Kulinovcima, Beogradu, Mrsaću kod Kraljeva, Musinoj Reci.

-Dmitrići, 2 k. (Mratindan), došli su pre sto godina iz Prinčevog Brda, susednog zaseoka preko reke, y Bogdanoviće. Odseljenih ima u Ivanjici i Čačku.

-Misići, 2 k. (Aranđelovdan), ne znaju za svoje poreklo. U selu, ipak, smatraju da su se doselili iz crnogorskih brda. da se primetiti da je ova familija veoma retka, jer ne može se ni y susednim krajevima naići na Misiće. Danas ima jedna porodica Misića y Ivanjici.

Uselili su se y ovaj zaseok:

-Bojovići, y Bogdanovića, iz Vasiljevića; pre 50 godina.

-Milutinovići, prvi je došao, s druge strane reke, iz Prinčevog Brda, y Bogdanoviće, a inače vode poreklo od iste familije iz Daića.

-Borovići, predak je došao iz Prinčevog Brda. Odselili su se u: Ivanjicu (4), Čačak (2) i u Mrsać kod Kraljeva.

-Kovačević, lugar, rodom je iz Ravne Gore (Javorske).

-Projovići, pre desetak godina je došao y Parezanoviće, iz Čečine.

-Poledice, ušao je y Bogdanoviće, iz Erčega.

Prinčevo Brdo

Samo ime kazuje da je, prema legendi na ovim prostorima živeo princ i da je po tom imenu naselje dobilo naziv. Prostire se od Moravice do Bratljeva i od Glećice do Kosovice. U ovom zaseoku živi nekoliko familija:

-Milutinovići, 7 K. (Mratindan), jedna su od najvećih familija ovom selu. Ima ih odseljenih u: Beogradu (2), Osonici, Ivanjici, Slatini kod Čačka i Glećici.

-Dmitrići, 4 K. (Mratindan) zauzimaju središni deo zaseoka. Danas ih ima u Vrbasu, Padinskoj Skeli, Somboru, Atenici. Jedan je u Ivanjici, a ranije je bio na Bratljevu (prosvetni radnik), a drugi je živeo y Golijskoj Reci, kao šumski radnik. Odavde su neki Dmitrići prešli u susedni zaseok Kumanicu i tamo žive.

-Petrovići, 4 k. (Mratindan), ne znaju tačno svoje poreklo. Jedan od Petrovića je radio u Bratljevu, a nekoliko ih radi y Ivanjici i putuju. Ima ih danas odseljenih y Zablaću i Čačku.

-Mijailovići, 7 K. (Aranđelovdan), predstavljaju jednu od najbrojnijih familija. A, iz ove familije mnogi su se razišli y druge krajeve i žive y raznim delovima sveta. Tako Mijajlovića ima danas u: Čačku (4), Ivanjici (5), Atenici (Z), Beogradu (3), Banatu (3) a u inostranstvu – y Francuskoj (2), Nemačkoj M Australiji, Švajcarskoj, Češkoj.

-Labudovići, Z K. (Jovanjdan), došli su y prošlom (19) veku iz Vučaka, gde je naseljena ova familija. Ima ih odseljenih u: Ivanjici (Z), Beogradu i Slatini.

-Borovići, 2 K. (Jovanjdan), došli su iz Bele stene, Daića, jedan je prešao y Kumanicu, a drugi se odselio y okolinu Kraljeva. Danas ih ima u: Ivanjici, Čačku, Musinoj Reci.

-Dimitrijevići, 2 K. (Mratindan), početkom ovog (20) veka neki su sišli y Ivanjicu i bili su poznati pekari. Danas ih ima odseljenih u: Lučanima (5), Banatu, Kosjeriću, Ivanjici i drugim mestima.

-Samardžići, 1 K. (Đurćevdan), vode poreklo od poznate familije Samardžića, iz Krivošija i zadržali su svoju slavu, a nisu je menjali kako su to činili Samardžići y Rokcima. Odavde su otišli Samardžići i danas žive y Banatu, Kraljevu i Čačku.

-Pavlovići, 1 K. (Mratindan), prešao je jedan od njih iz Kumanice, iz Avramovića. Inače, poreklom su od Pavlovića iz Daića.

-Gojkovići, 1 K. (Stevanjdan), došao je iz Brusnika, sa Golije.

Jedna kuća:

-Gajovića (Jovanjdan), bila je do pre tridesetak godina. I poslednji Gajović se preselio u Padinsku Skelu.

Nedaleko od Moravice na području ovog zaseoka nalazi se nekoliko vikendica koje su podigli i čiji su vlasnici:

-Avramović iz Ivanjice, rodom iz Kumanice.

-Sekulić iz Beograda, rodom iz Radaljeva, a oženjen iz Kumanice.

-Božović iz Ivanjice, rodom iz Lopaša od Požege, bio dugo godina učitelj y ovom mestu.

-Miletić iz Ivanjice, rodom iz Komadina.

-Perišić iz Beograda, rodom iz Beograda.

Za selo i okolinu najpoznatiji je sabor na Ilindan kod crkve. A stanovnici ovoga mesta odlaze na poznati sabor na Tičar jezero, koji se održava na Prokoplje, 21. jula.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Kumanice (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Kosovica, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.                                     

Položaj sela.

Kosovica zauzima prostor od Moravice do Lupoglava. Nalazi se između Prinčeva Brda na istoku i Bratljeva i Rokci - na zapadu. Na zapadnoj strani je većim delom granicu napravila Nošnica koja odvaja ovo selo od Rokci.

Zemlje.

Zemljište je pretežno strmo i nalazi se na istočnoj strani  padini Lupoglava. Mali je ravničarski prostor pored reke Moravice, ispod sela, koji predstavlja plodno zemljište. Selo je podeljeno na dva dela: Kosovicu i Butkovo. Kosovica je okrenuta prema reci Moravici, a Butkovo prema Nošnici. I jedan i drugi deo je pogodan za podizanje voćnjaka, pogotovu Kosovica. ljudi se bave voćarstvom, zemljoradnjom i stočarstvom.

Dnevne migracije.

U poslednje vreme dosta je ljudi iz ovog sela zaposleno u Ivanjici, y industriji, i svakog dana odlaze na posao, a uveče se vraćaju kućama. Neki su već podigli kuće na periferiji Ivanjice i saselili se y varoš. Dnevna migracija y ovom selu je velika: mnogi odlaze y Ivanjicu, a drugi u planinu, na seču i eksploataciju šuma.

Administrativna pripadnost i školstvo.

Kosovica je dugo bila centar za skoro čitav kraj, za sela: Kumanicu, Komadine, Manu i deo Rokci. Administrativno su sva ova sela činila jednu opštinu, sa sedištem u Kosovici. Tu je podignuta i prva narodna škola na ovom području, 1892. godine. do te godine deca iz ovog i okolnih sela (Kosovice, Komadina, Kumanice, jednog dela Rokci i Mane) nisu imala školu. Deca iz Bratljeva su prešla iz Kovilja u Kosovicu, po otvaranju škole u ovom selu.

Starine i ime selu.

U neposrednoj blizini škole nalazi se crkva koja je podignuta, kako se smatra, na temeljima stare crkve koja je izgrađena odmah posle Kosovskog boja (1389. godine). Do ovog mesta su došli ranjenici sa Kosova. Mnogi su tu i umrli i tu sahranjeni.

Po imenu Kosovaca · ranjenika i mesto je dobilo ime. Arhitektura, namenja i ikone današnje crkve potiču iz 19. veka. Krajem 19. veka, 90-ih godina, za vreme naprednjaka, opština se seli y Međurečje i od tada ovo naselje y dolini Moravice postaje centar za okolna mesta. Jedino u Kosovici škola i dalje ostaje kao obrazovna ustanova za čitavo područje sve do 1921. godine, kada je otvorena Rokčanska škola, y Mećurečju. Tada Kosovička škola i dalje okuplja decu iz ovog mesta i susednih: Kumanice, Komadina i jednog dela Bratljeva, sve do 1927. godine, kada je i u Bratljevu otvorena škola. Škola je imala i internat sve do 1921. godine. Ovde radi četvororazredna škola, a deca y više razrede odlaze y Međurečje.

Komunikacije i ostali podaci o selu.

Danas je Kosovica stecište samo građana ovog sela. Povezana je asfaltnim putem Ivanjica - Međurečje - Kosovica - Bratljevo, za Ivanjicu i dalje za veđa mesta. A kad se završi asfaltni put prema Stupskoj česmi i Štavlju, Kosovica će biti povezana i sa Sandžakom, gornjim selima moravičkog kraja i primorjem.

Selo ima nekoliko vodovoda. Elektrificirano je 70-ih godina 20. veka.

Kosovica se sastoji od dva velika zaseoka: Butkova i Kosovice.

Zavetina je Spasovdan i za Kosovicu i za Butkovo, ali krstonoše idu posebno. Deo zaseoka Kosovica, nazvan Manita Dolina, ima posebne krstonoše, odvojeno od Kosovice.

Poreklo stanovništva po zaseocima.

Butkovo

Mnogi smatraju da je to selo, jer zauzima veliki prostor i čini potpunu celinu. Čak je od Kosovice fizički odvojeno kosama koje se spuštaju od Lupoglava prema Rabrovici, a od Rokci i Opaljenika Butkovo je Nošnicom odeljeno. Međutim, Butkovo je samo zaseok sela Kosovice.

Ovde su nastanjene sledeće familije: Marići, Miletići, Prokopijevići, Gavrilovići, Boškovići, Kolarevići, Ojdanići, Jovanovići, Arsovići, Radosavljevići i Mijajlovići.

Poznato je da su ovde živeli Milosavljevići, pa su se preselili na padine Crvene gore, ca druge strane reke Nošnice, gde su im ranije bile kolibe. To su učinili zbog napada hajduka. Butkovci su imali nadaleko poznati duvački orkestar. Ta grupa je svirala na svadbama, saborima i drugim veseljima y čitavom kraju od Golije do Kukutnice.

-Marići, 7 K. (Stevanjdan), zauzimaju centralni deo zaseoka. Najverovatnije da su se doselili i da vode poreklo od Vasojevića. U prošlom veku neki Marići su se odselili y Bečanj i Bresnicu. Tamo su Dela - Marići, kako je na početku ovog veka zabeležio Radomir Ilić. I danas Marići u Butkovu sa Marićima y Bresnici održavaju rodbinske veze: dolaze jedni drugima o zavetinama. Marići y Bresnici zadržali su staro kumstvo. Orestijevići u Kosovici su njihovi stari kumovi, iako je udaljenost između Bresnice i Kosovice preko 150 km. U poslednje vreme (od oslobođenja do danas), odselili su se Marići iz Butkova u: Beograd (2), Novi Sad, Ivanjicu, Krnjaču (2) i Pariz (2).

-Miletići, 9 K. (Stevanjdan), y srodstvu su sa Marićima, Gavrilovićima i Jovanovićima. Do skoro između ovih familija se nisu uzimali. Slave istu slavu. Odselili su se y poslednje vreme u: Padinsku Skelu, Aranđelovac (milicioner), Beograd (3), Ivanjicu (2), Krnjaču i Rokce. Njihove kuće i imanja zauzimaju prostor nešto niži od Marića, prema Nošnici.

-Gavrilovići, 3 K. (Stevanjdan), u rodu su sa Marićima, Miletićima i Jovanovićima. Jedan od njih je, između dva rata, sišao y Međurečje, oženio se i bavi se kovačkim zanatom, a drugi je otišao y Beograd, u državnu službu. U poslednje vreme Gavrilovića ima odseljenih u: Beogradu (3), Puli, Lučanima, Devićima, Užicu i Ivanjici. U Grabu ima Ćurova, slave Stevanjdan,

-Jovanovići, 7 K. (Stevanjdan), ističu da su istog roda sa Gavrilovićima, Marićima i Miletićima. Davno su pokidane rodbinske veze sa ovim familijama i došlo je do sklapanja brakova, jer se te veze skoro ne osećaju. Iz ove familije najviše je uvek bilo svirača - trubača, članova trubačkog orkestra. Poznati su Jovanovići zidari, a y poslednje vreme ima dobrih stolara. Danas Jovanovića ima u: Beogradu (6), Ivanjici (2), Zemunu, Miokovcima kod Čačka, Majdanpeku (milicioner), Aranđelovcu (milicioner) i Čačku.

-Prokopijevići, 2 K. (Stevanjdan), neki pretpostavljaju da su istog roda sa prethodnim familijama, po jednoj verziji, jer slave istu slavu. Drugi smatraju da je jedan od ivanjičkih popova Prokopijevića došao y tek otvorenu crkvu da tu službuje i ostao y ovom zaseoku. Zasnovao familiju i crkva je najbliža Prokopijevićima, ali nikada nije bila samostalna, već se nalazi y milandžansko-kosovičkoj parohiji. Tada je ovu crkvu određenih praznika opsluživao sveštenik te parohije, pa je to malo verovatno. Najveća verovatnoća postoji da cy ce dva brata Prokopijevića doselili istovremeno, pa jedan ostao u Ivanjici, a drugi došao y Butkovo i počeo da se bavi zemljoradnjom i stočarstvom. Odavde su Prokopijevići otišli i nastanili se u Ivanjici (3) i Francuskoj.

-Boškovići, 1 k., doselili su se u prošlom veku iz Šušara, blizu Sjenice i uselili se y Gavriloviće. Tu su se orodili sa Gavrilovićima. Odselili su se y poslednje vreme i danas Boškovići žive u: Ivanjici (2), Beogradu (2), Čačku (2).

-Kolarevići, 2 k. (Jeremindan), došli su iz brojne familije Kolarevića iz Kosovice. Poznati su kao zidari. Danas ih ima u: Beogradu (2), Ivanjici i Boleču kod Beograda, koji su se odselili od 1946. pa dalje.

-Jovičinci, 2 K. (Đurđevdan) su došli iz Gleđice. Prvi se privenčao dvadesetih godina ovog veka. Menjali su prezime, pa su jedni ostali y starom prezimenu, a drugi su uzeli novo:

-Nešovići.

Rođena braća sa različitim prezimenima! Tako y Beogradu ima njih nekoliko: Jovičinaca (4) i Nešovića (3). U Malom Mokrom Lugu je Jovičinac. Jedan Jovičinac je živeo y Međurečju, pa se njegova porodica preselila u Beograd.

-Radosavljevići, 1 K. (Jovandan), došao je iz Deretina, privenčao se. Jedan od njih danas živi y Ivanjici.

-Arsovići, 1 k. (Jovanjdan), došao je između dva rata iz Kušića i ovde se privenčao. Jedan se odselio y Beograd.

-Mijajlovići, 1 k. (Đurđevdan), došao je iz Opaljenika.

-Ojdanići, 1 k. (Đurđic), vode poreklo od gornjih sela, zajedno sa Tešićima, od Berana, a u Butkovo su došli iz Visoke, iz ariljskog kraja. Ima ih y Ravnima kod Užica, odakle se jedan odselio y Šarane kod G. Milanovca.

Kosovica

Prostire se od Moravice do Lupoglava. U ovom zaseoku su najbrojnije familije: Đokići, Pantovići, Orestijevići, Markovići, Petrovići.

-Đokići, 17 k. (Stevanjdan), vode poreklo iz Crne Gore, najverovatnije od Drobnjaka. Jedan od Đokića se odselio y Novi Pazar, 1921. god. U Kosovskoj Mitrovici živi jedna porodica Đokića koja je tamo nastala od jednog Đokića koji je odseljen 1951. godine i u Trepči zauzimao jedno od rukovodećih mesta. Između dva rata jedna porodica se nastanila y Trnavskoj Baluzi, a druga y Pipnici. U poslednje vreme najviše Đokića odseljeno je u Ivanjicu (6) i Čačak (Z).

-Orestijevići, 7 k. ('Burćevdan) zauzimaju centralni deo sela. Na prostoru gde su kuće ove familije nalaze se: škola, zadružni dom, crkva, groblje. Ovde se o mladencima organizuje veliki narodni sabor. I najstariji ne znaju kako je nastalo prezime i odakle su došli. Orestijevići održavaju kumstvo sa Marićima u Bresnici i Bečnju kod Čačka, koji vode poreklo od Marića u Butkovu. Danas Orestijevića ima: y Beogradu (3 ranije odseljenih), a y poslednje vreme ih ima u: Ivanjici (3) i Zagrebu.

-Slavkovići, 1 K. (Nikoljdan), Došao je posle Prvog svetskog rata iz Štavlja, privenčao se. Danas ima Slavkovića u Ivanjici i Međurečju.

-Pantovići, 7 K. (Đurđevdan), zauzimaju takođe središni deo sela, nešto više i zapadnije od Orestijevića. Vode poreklo od Bacojevića. Neki su se odselili y Ivanjicu (3), Deviće M Čačak.

-Vučetići, 5 K. (Jovanjdan), došli su iz Bukovika, iz novovaroškog kraja. Ima ih ranije odseljenih u Kaoni, a u poslednje vreme nekoliko ih je otišlo y Ivanjicu, potpuno, a drugi su radnici y Ivanjici i privremeno borave y varoši, a nedeljom dolaze u selo.

-Perkovići, 3 K. (Sv. Petka) vode poreklo od Pešića u Medovinama. Jedan Pešić se privenčao za Perku iz Kosovice i njeno ime potomci su uzeli za svoje prezime. A da su y rodu, vidi se da i jedni i drugi slave Petkovdan.

-Jankovići, 3 K. (Đurđic), zauzimaju sasvim gornji deo sela, zajedno sa Vučetićima i Perkovićima. Ima ih odseljenih y Ivanjici. Jedan ranije, a dvojica posle oslobođenja su se odselili y varoš na Moravici.

-Markovići, 9 k. (Mratindan) su se naselili u onaj deo sela koji se nalazi između Prinčeva Brda i Manitog potoka, zajedno sa Petrovićima. Imaju istu slavu kao Milutinovići i druge familije y Prinčevom brdu, ali nisu u srodstvu. Markovića ima odseljenih u: Ivanjici (3), Beogradu (4), Čačku i Užicu.

-Petrovići, 6 k. (Lazarevdan), ne znaju odakle su došli. Jedan od ovih Petrovića bio je pre rata kafedžija y Ivanjici, y Javorskoj ulici. A, y poslednje vreme Petrovići su se odselili i danas ih ima u: Ivanjici (3), Beogradu (2), Čačku (2). Petrovići uLipnici kod Čačka (5 K.) su se doselili y drugoj polovini 19. veka iz Kosovice. Petrovići u Žaočanima, 4 k., došli su sredinom prošlog (19) veka iz Kosovice.

-Martinovići, 2 K. (Ilindan), istog su roda sa Zlatićima u Bratljevu i Erčegama, Novakovićima u Mećurečju i Veličkovićima u Mani i slave istu slavu. Vode poreklo od Zlatnih Kuča, od plemena Zlatića i bili su y zadruzi od 72 člana. Jedan od čobana ubije Turčina koji je puštao psa da kolje zadružne ovce. Iz straha da ne dođe do osvete otuda on krenu i preko Sjenice - Erčega, Bratljeva i Kosovice dođu i do Mane. Jedan od Zlatića ode y Ivanjicu, preseli se y Čačak i tamo je umro, a drugi y Žaočane i treći y Licy.  Danas Martinovića ima, koji su se y poslednje vreme odselili u: Ivanjicu (2), Guču i Čačak.

-Kolarevići, 11 k (Jeremindan), došli su iz Vučaka. Zajedno sa Kolakovićima zauzimaju najuzvišenije prostore prema Bratljevu, na padinama Lupoglava. Odseljenih Kolarevića ima u: Banatu, Beogradu, Ivanjici, Čačku (2). Jedan od Kolarevića bio je više godina direktor škole u Bratljevu, prešao y Beograd i doktorirao.

-Kolakovići, Z k. (Nikoljdan) žive na posnoj zemlji, bave se gajenjem stoke i sečom šume. Vode poreklo, najverovatnije, od Vasojevića. danas ih ima u: Čačku, Ivanjici (2), Beogradu i Kruševcu. Oni su se odselili za poslednjih pedesetak godina.

-Radojičići, 2 k., zauzimaju najistureniji deo prema Rokcima i  Rabrovici. Kao da su pašnjacima i šumama odvojeni od ostalog dela sela. Odselili su se neki u Ivanjicu i Beograd, Mićići, su se doselili sa Zlatibora u Kosovicu i tu su neko vreme živeli pa su se preselili u Raščiće i Budoželju gde i danas žive.

Ušli su u Kosovicu:

-Zlatići, su došli iz Bratljeva,

-Vukašinovići, su iz Glećice, u Đokiće,

-Pavlovići, su iz Kumanice,

-Ćojbašići, su iz Erčega,

-Borovići, su iz Daića,

-Parezanovići, su iz Bratljeva.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Kosovica (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Bratljevo, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.                                     

Teritorijalno-adminnistrativna pripadnost, nekada i danas.

Skoro uvek su sela: Bratljevo, Gleđica i Rovine koja se prostiru od Nošnice do Tičar-jezera i od Koviljske planine do Lupoglava činili zajedničku opštinu Bratljevo. Centar ova tri sela nalazio se na visoravni između Moravice i Nošnice, na putu od Lupoglave prema Šančevima i Koviljskoj planini. Dobio je y svojoj važnosti kada je 1927. godine otvorena četvorogodišnja škola za decu iz sva tri sela i kada je osnovana zajednička zemljoradnička zadruga. 1955. godine novom administrativnom podelom Republike Srbije i stvaranjem komuna - velikih opština, Bratljevo je pripojeno Međurečju i od tada je prestalo da bude centar ova tri sela.

Položaj sela i komunikacije.

Bratljevo se nalazi na nadmorskoj visini od oko 1000 metara. Povezano je sa Ivanjicom asfaltnim putem, dugim 21 kilometar. Asfalta ima još 3 km do Koviljske planine. Kako put prolazi preko visova i šuma Lupoglava, y toku zime je pod velikim snegom i neprohodan. Prekida se saobraćaj i život planinaca ulazi y mučne tokove.

Velika je i visinska razlika između kuća koje se nalaze u neposrednoj blizini reka i onih koje se nalaze na zaravnima i južnim stranama planina, na nadmorskoj visini od 800 do 1000 m. Na ovim prostorima je očigledna i lako se može y potpunosti proveriti ona Cvijićeva misao da su sela tako blizu, na dohvat ruke, a da je potrebno sate utrošiti da bi se rastojanje između njih prevalilo. Ovde se jedino pešice ili na konju prevaljuju kilometri. Ova sela imaju nešto kolskih puteva, samo prokopanih, a ne podasutih i povaljanih. Doline reka kao da ne postoje. Bilo je pokušaja, y poslednje vreme, da se dolinama Nošnice i Moravice prokopaju putevi. Ovaj drugi je asfaltiran od Međurečja do Rimskog mosta.

Škola i ostale institucije.

Do 1927. godine deca iz ovih sela su išla u školu Kovilje. U to vreme deca iz zaseoka bližih Kosovici odlaze u školu u ovom mestu. Tek 1927. godine Bratljevo dobija četvororazrednu osnovnu školu. U Gleđici je škola otvorena, deset godina kasnije, 1937. godine, a Rovine nemaju školu. Na Bretljevu je 1954. godine otvorena osmorazredna osnovna škola. Nije više bilo potrebe da deca iz ovih mesta idu u Ivanjicu da uče nižu gimnaziju.

Bratljevo kao centar ova tri mesta ima: školu, poštu, mesnu kancelariju, pogon zadruge iz Međurečja, rasadnik, prodavnice, kafanu i lugarnicu. U centru se nalazi i rpypa spomenika - krajputaša izginulih od 1912. do 1918. godine.

Zavetina je Prokopjevdan.

Zaseoci se nalaze na zapadnim padinama planine, okrenuti prema Nošnici, samo je Malo Bratljevo na južnoj strani.

Poreklo stanovništva po zaseocima.

Staro Selo

-Jelići, 2 K. (Jovanjdan). Vode poreklo od Jelića iz Erčega. Žive na sedalu planine, između Karađorđevih šančeva i Koviljske planine. Odseljenih ima y čačanskoj Loznici (Z), Beogradu i Ivanjici.

-Maričići, 5 K. (Đurđevdan), najverovatnije da vode poreklo od Drobnjaka (Crna Gora) i da su preko Polimlja došli u ovaj kraj. I ovi Maričići i oni y Komadinama slave Đurđevdan, što kazuje da su u srodstvu. Ima ih Odseljenih u: Ivanjici (3) i Beogradu (2).

-Krivokuće, 5 k. (Jovanjdan), istog su roda sa Krivokućama u Ravnoj Gori i Smiljevcu. Svi slave Jovanjdan i između sebe ne sklapaju brakove. Ima ih Odseljenih u: Ivanjici (2), Čačku i Beogradu.

-Nedeljkovići, 6 K. (Mitrovdan), ima ih Odseljenih u Ivanjici i Čačku.

Zlatići

Ovaj zaseok zauzima središni deo sela. U ovom zaseoku nalazi se i crkva. Ovde žive familije: Zlatići, Lazovići i Krivokuće.

-Zlatići, 5 K. (Ilindan). U srodstvu su sa Marinkovićima y Kosovici, Novakovićima y Međurečju i Veličkovićima u Mani. Svi slave Ilindan. (Opširnije y odeljku: Marinkovići y Kosovici). Ima ih odseljenih u: Ivanjici, Međurečju i Čačku. Jedan je odseljen kod Prokuplja, naučni je radnik i doktor nauka. Bio je predsednik sreza. Zlatići iz Osonice vode poreklo od ovih Zlatića.

-Lazovići, 4 k. (Đurđevdan), ima ih u Ivanjici (Z), Čačku (5), Požarevcu (1) i Padinskoj Skeli (Z).

-Krivokuće, 4 k. O njima je bilo reči ranije, pa nije potrebno ponavljati.

Okrajak

Ovaj zaseok se nalazi najsevernije, između Nošnice i Lupoglava, Butkova i zaseoka Zlatića. U zaseoku Okrajak najbrojnija familija su Parezanovići.

-Parezanovići, 11 k. (Mitrovdan), najmnogobrojnija su familija u moravičkom kraju. Prilikom dolaska y ovaj kraj jedni su se zadržali y Smiljevcu, a odavde su otišli u Sivčinu i Kumanicu. Neki su se kasnije odselili y Banjicu više Čačka, a odatle su se neki vratili y dragačevska sela, a neki sišli u moravsku kotlinu. Vićeniji Parezanovići bili su seoski knezovi. To kazuje pesma o buljubaši Redžu. Danas ih ima odseljnih u: Ivanjici (Z), Čačku i Beogradu (4).

-Kneževići, 7 K. (Mitrovdan), poreklom su od Parezanovića iz istog zaseoka. To se najbolje vidi na spomeniku podignutom Kneževiću, na Palibrčkom grobu. Kneževića ima danas u: Ivanjici, Padinskoj Skeli, Čačku i Beogradu.

-Nenadići, Z k. (Mitrovdan). Danas ih ima u: Kovilovu, Padinskoj Skeli, Loznici kod Čačka, Ivanjici. I oni su poreklom od Parezanovića, samo su promenili prezime. Sadašnje prezime su uzeli po imenu starog pretka.

-Milovanovići, 2 K. (Mitrovdan). Slava pokazuje da su i oni od Parezanovića iz tog sela. Odseljenih ima u: Kovilovu, Beogradu i Ivanjici.

-Radosavljevići, 1 k. (Mitrovdan), došao je iz Radosavljevića, s druge strane Nošnice, iz Opaljenika. Promenili su slavu. Uzeli su slavu familije y koju su došli, a zna se da Radosavljevići u Opaljeniku i oni u deretinu slave Jovanjdan. Danas ih ima Odseljenih u: Ivanjici, Beogradu i drugim mestima.

-Miletići, 2 k. (Stevanjdan). Predak je došao iz Butkova, susednog zaseoka sela Kosovice.

-Jelići, 1 k. (Jovanjdan), došao je iz istog sela, iz zaseoka Staro Selo.

-Marinovići, 5 k. (Mitrovdan), najviše ih ima u Ivanjici (6) i Čačku (9). Ima ih Odseljenih, u poslednje vreme, u: Padinskoj Skeli, Beogradu, Čačku i Ivanjici (2).

-Jankovići, 1 K. (Đurđic), najstariji je ušao y familiju Milovanoviće, a potiče iz Kosovice.

Malo Bratljevo

Od vododelnice koja se proteže od Koviljske planine i Šančeva do Lupoglava, ovaj zaseok se nalazi na istočnoj padini koja je okrenuta reci Moravici i selu Gleđici. Ovde se nalaze familije: Ivkovići i Samardžići.

-Ivkovići, 5 K., ima ih u: Ivanjici, Čačku, Moskvi.

-Samardžići, Z K. (Đurđevdan). Nisu menjali slavu kao Samardžići y Rokcima. Ima ih na Kušićima i y Čačku. Vode poreklo od Samardžića, od Krivošija, ispod Lovćena. U rodu su sa Orlovićima koji su otišli prema Mostaru.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Bratljevo (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Gleđica, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Gleđica se proteže na padinama Golije jednim delom, drugim delom između Golijske i Vučačke reke, na padinama Trube (visa Golije) i Šančeva na drugoj strani. Gleđicu okružuju: Jasenovica (Daići), Vučak, Bratljevo, Kumanica, Prinčevo brdo i Tičar.

Vode.

Kroz Gleđicu protiču Golijska reka koja dolazi iz Jasenovice i spušta se prema Kumanici, i Vučačka reka, koja se pri izlasku iz ovog sela sastaje sa Golijskom rekom i čine Moravicu (nedaleko od Rimskog mosta). Ove reke su izbrazdale teritoriju koju zauzima selo Gleđica, učinile su da se prelaskom iz jednog kraja na drugi kraj sela: penje na brdo, spušta y reku, pa se ponovo penje na brdo.

Zemlje.

Zemljište je veoma strmo, naročito na padinama Tičara, visa Golije. Selo kao da nema ravničarskog dela, a planinski deo je veoma strm i razlika nadmorske visine između najnižeg dela, pored reka, i najvišeg, prema Tičaru-jezeru i Bratljevu, iznosi od 300 do 500 m.

Komunikacije.

Da bi se krenulo u svet, potrebno je do autobusa ići peške do Rovina (20 km od Ivanjice), Kumanice ili Bratljeva. Neki silaze do Mećurečja i odatle odlaze y Ivanjicu i dalje.

Migracije.

Zbog teških uslova života i rada, u poslednje vreme vidna je migracija stanovništva. Stanovništvo je odlazilo u: Ivanjicu, Čačak, Beograd, Banjane kod Uba i druga mesta.

Škola.

Prva škola je otvorena 1937. godine, a posle rata i druga y privatnoj kući u gornjem delu sela. Selo nema svoj centar, već je Bratljevo, iako je do njega teško doći, centar i za ovo selo.

Zanimanje stanovništva i ostali podaci o selu.

Stanovništvo se bavi stočarstvom, ratarstvom i eksploatacijom šuma i gaji voće.

Zavetina je Trojice (duhovi), a druga je Prokoplje. Krstonoše idu posebno y Donjoj, a posebno u Gornjoj Glećici, zbog konfiguracije zemljišta.

Selo je podeljeno na dva dela: Donju i Gornju Gleđicu.

Poreklo stanovništva po zaseocima.

Donja Gleđica

Donja Gleđica zauzima prostor od Bratljeva sve do Golijske reke. Nastanjene su sledeće porodice:

-Bojovići, 11 K. (Mratindan). Milenkovići, Kadovići, Popovići istog su roda sa Bojovićima y Vasiljevićima. Sigurno je da su došli iz Vasiljevića, gde ih je bilo mnogo više. Danas ih ima odseljenih u: Ivanjici (5), Vapi kod Čačka, Kulinovcima, Mršincima i Čačku.

-Jelići - Luburani, 1 K. (Jovanjdan), vode poreklo od Jelića iz Erčega. U srodstvu sa Jelićima y Bratljevu. Ima ih odseljenih u: Ivanjici, Bedinoj Varoši, na Buku i Čačku.

-Poledica, 7 k. (Stevanjdan), vode poreklo od Poledica iz Erčega. Ima ih odseljenih u: Ivanjici, Bedinoj Varoši i Čačku.

-Nešovići, 6 K. (Đurđevdan), vode poreko od rovačkog bratstva Vojinovića, a došli su direktno od Bijelog Polja. Odseljeni su u Ivanjicu (5), a ranije y Bedinu Varoš (Z).

-Avramovići, 5 k. (Đurđevdan) doselili su se od Sjenice i y srodstvu su sa Avramovićima y Kumanici. Ranije je bila velika familija, od desetinu kuća. Odselili su se u: Ivanjicu (3), Beograd (2), Kulinovce (2).

-Leposavići, 8 k (Đurđevdan), su jedina familija koja živi na prostoru između Vučačke i Golijske reke i taj kraj se zove Leposavići, po nazivu familije koja ga naseljava. Poreklom su Vasojevići. Danas ih ima: y Bedinoj Varoši, Ivanjici, Čačku i Beogradu.

-Jelići, 4 K (Jovanjdan), doselili se iz Erčega. Danas ih ima u: Ivanjici (Z) M Čačku (4).

-Ostojići, 2 K. (Mratindan), su retka familija. Ima ih kod Novog Pazara i Čačku. Ranije su se Ostojići odselili y Milatoviće (Dragačevo) i tamo ih i danas ima.

-Višnjići, 1 k. (Mratindan), doselio se iz Deretina i promenio je slavu. Iz ove familije je sveštenik y Kovilju.

-Đurovići, 7 K. (Ilindan), ima ih y Ivanjici.

-Arsenići, 2 K. (Aranđelovdan), veoma su retka familija.

-Lukovići, 1 K. (Tomindan), predak je došao iz istog sela, iz brojne familije, čije se kuće nalaze na desnoj obali Golijske Moravice, na padinama Tičara.

-Aničići, slave Đurđic, a vode poreklo od Aničića iz Preseke.

-Kaplanovići, 4 k. (Aranđelovdan), retka su familija. Ima ih odseljenih i danas žive u: Priboju (prosvetni radnik), Ivanjici i Slatini kod Čačka. Najverovatnije da je predak ovih Kaplanovića došao iz Božetića (novovaroški kraj) gde ima više kuća Kaplanovića. Na drugoj strani ih nema.

Gornja Gleđica

Zauzima prostor od Moravice do Tičara i Jelenjeg brda. U njoj su nastanjeni:

-Ćurčići, 12 K. (Đurđevdan), su najbrojniji i žive y Gornjem Selu - kraju ovog zaseoka koji je posle rata dobio školu koja je radila u privatnoj kući više od petnaest godina. Odseljeni su i danas žive u: Čačku (5), Banjanima kod Uba (2), Ivanjici (4), Kačulicama kod Čačka (2).

-Đinovići, 2 k., vode poreklo od Kovačevića iz Vasojevića i u rodu su sa Mićovićima, Plavšićima, Martinovićima i Ružićima. Kuće im se nalaze između Gornjeg Sela i Vukašinovića. Ima ih y Ivanjici.

-Petronijevići, 1 K. (Ilindan), potomci su iseljenih Nikšićana. Kaže se da je postojala bogata porodica Petronijevića u Glećici. Iseljenih ima u Štavlju, Vrnjačkoj Banji iČačku.

-Borovići, 1 k. (Jovanjdan), došao je iz Bele Stene (Daića) u ovo selo.

-Brezjakovići, 1 k., došali su iz Vilova, od Nove Varoši, a ovaj Brezjaković je došao iz Daića, gde ima nekoliko kuća Brezjakovića koje se nalaze na desnoj strani Srednjorečke reke.

-Milinkovići, 5 K. (Đurđevdan), su jaka familija. Dala je nekoliko istaknutih prosvetnih radnika u Mećurečju, Ivanjici i Somboru. Jedan od njih bio je pre rata (1941) inspektor (izaslanik ministra za prosvetu). Danas ih ima u: Sarajevu, Kovilovu, Beogradu i Čačku.

-Lukovići, 14 K. (Tomindan), i danas su brojna familija, iako ih ima mnogo odseljenih u Čačku (7), Ivanjici (5), Beogradu (3), Kovilovu (Z). Ovde je 1937. godine otvorena četvororazredna škola, y privatnoj kući, a 1955. godine izgrađena je nova u Vukašinovićima.

-Jovičinci, 12 k. (Đurćevdan), brojna su familija. Vode poreklo od Sjenice. Jedan je između dva svetska rata otišao u Butkovo i tamo se nastanio. Mnogi su se y poslednje vreme odselili i danas ih ima u: Ivanjici (3), Čačku (2) i Beogradu.

-Avramovići, 12 k. (Đurćevdan), predstavljaju brojnu familiju i nalaze se u delu sela koji je najbliži Kumanici. Vode poreklo od Sjenice, a u srodstvu su sa Avramovićima u Kumanici. Odseljenih ima u: Ivanjici (4), Beogradu (3) i Čačku.

-Bojovići, predak im je došao iz Vasiljevića y Avramoviće. Ima odseljenih y Ivanjici, a imanje su kupili Bakovići iz Vučaka.

-Vukašinovići, 4 K. (Jovanjdan), vode poreklo od Andrijevice, od Vasojevića, od loze Vukića, koji je bio otac ili stariji brat Baja od kojeg su Bajovići. Vukašinovići su podigli malu hidrocentralu i osvetlili svoje kuće. Na ataru ove familije podignuta je školska zgrada 1955. godine.

-Micići, 1 K.

-Simićevići, Z K. (Jovanjdan).

-Kolarevići, 1 K. (Jeremindan), došao je iz Vučaka, gde je jaka familija Kolarevića.

-Gleđovići, 1 K., došao je iz Sandžaka i privenčao se.

-Milutinovići, 1 K. (Mratindan), došao je iz Prinčevog Brda.

-Bakovići, 2 k., došli su iz Vučaka. Šumski su radnici. Ima odseljenih u Ivanjici (2). U srodstvu su sa Bakovićima y Bresnici (opširnije u odeljku o Vučaku).

-Poledica, 1 K. (Stevanjdan), došao je u Glećicu iz Erčega.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ.. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Gleđica (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Rovine, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Rovine su jedno od najmanjih sela u moravičkom kraju, sa pedeset—šezdeset domaćinstava, koja se nalaze na predelu od Koviljske planine do Bratljeva i od Nošnice do venca koji se proteže od Koviljske planine prema Lupoglavu. Ipak, dele se na nekoliko zaseoka.

Poreklo stanovništva po zaseocima.

Donje Rovine

Protežu se pored Nošnice, s desne strane reke. Naseljavaju ih:

-Vidići, 6 K. (Nikoljdan), imaju nadimke Babići i Popovići. Vidića danas ima u: Ivanjici (8), Bukovici (Z), Kovilovu (3) i Goračićima.

-Milosavljevići, 3 K. (Nikoljdan).

-Krivokuće, 1 K. (Jovanjdan), u srodstvu su sa Krivokućama y Ravnoj Gori i Bratljevu.

-Đokovići - Pecije, 6 K. (Nikoljdan).

-Radojičići, 5 K. (Nikoljdan), ima ih odseljenih y Ivanjici (2).

-Čolovići, 1 K. (Jovanjdan), došao je iz Erčega.

Gornje Rovine

-Dimitrijevići, 1 k., došao je iz Kumanice. Doneo je i slavu Mratindan.

-Jerotijevići, 4 k. (Nikoljdan). Ranije su se Jerotijevići odselili y Osonicu. Danas ima Jerotijevića u Ivanjici (5) i Međurečju.

-Maričići, 5 K. (Đurđevdan). Imaju nadimke Točkovići i Vidrići. Kuće su im raspoređene od Nošnice do puta Bratljevo - Erčege.

Podruda Gora

Dok se prva dva zaseoka sela Rovine nalaze na desnoj obali Nošnice dotle je Podruda Gora na levoj strani reke, zajedno sa Ravnom Gorom. Ovde su nastanjene familije:

-Stevanići, 5 k. (Aranđelovdan), istog su roda sa Stevanićima iz Erčega.

-Krivokuće, 4 k. (Jovanjdan), istog su roda sa Krivokućama iz susedne Ravne Gore.

-Ćurčići, 2 k. (Đurđevdan), imaju nadimak Đokići. Iz ove familije je poznati ivanjički i kruševački lekar Milan Ćurčić. A, brat mu je bio profesor i direktor ivanjičke niže gimnazije Ugrin Ćurčić.

Vujovići, 4 k. (Đurđevdan), nadimke imaju Kolovići i Ruđovići.

Odseljeni:

Jekići, 2 k. (Nikoljdan), iz Rovina, y moravičkom srezu odselili su se u Darosavu (Šumadijska Kolubara blizu Beograda).

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Rovine (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Ravna Gora, opština Ivanjica – Moravički okrug. Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Ravna Gora se prostire od Gloga, na istoku, prema ušću Ravnogorske reke y Rzav, na severu i granica ide južnim padinama Mučnja, na zapadu, i severnim stranama Češlja, odnosno Okruglice. Zauzima prostor oko Ravnogorske reke od izvorišta do ušća, u vidu pravougaonika. Dakle, duže strane su južna i severna, a kraće istočna i zapadna. Graniči se direktno sa Brezovom, a od ostalih sela je prirodnim granicama odvojena Mučnjom od Preseke i Močioca, Okruglicom od Čepova (u moravičkom kraju) i Visoke (u ariljskom kraju) a na zapadu Rzav odvaja ovo selo od Klekove.

Komunikacije.

Izgrađen je put Katići - Močioci - Jasenovo, pa je ovo selo povezano sa selima u dolini Moravice, kao i sa Zlatarskim i Zatiborskim krajem i putem Užice – Nova Varoš. Jedno vreme je bila uspostavljena i autobuska linija Ivanjica - Jasenovo – Nova Varoš. Ističu da je to najkraća linija od Ivanjice prema moru. A pre nekoliko godina izgrađen je put od Gloga, s druge strane Mučnja (istočno i južno) prema Kurđubama, Vujašima, Anatemi, preko Preseke do Močioca, pa je ovo selo ostalo bez autobuske linije, jer se saobraćaj obavlja novom trasom.

Zanimanje stanovništva.

Ravnogorci su vredni stočari, a y poslednje vreme su odlični proizvođači krompira i prevoznici. Danas y cely ima preko 20 vlasnika kamiona - vozača. Nabavili su i kosačice i traktore.

Ostali podaci o selu.

Selo ima odlične prostore za ispašu stoke, koji se nalaze između Ravne Gore i Čepova: na Okruglici i u Sjeruši, na severnoj strani sela, i na padinama Mučnja, na suprotnoj strani sela. Zna se da Ocokoljiđi i druge familije gaje stoku y Okruglici, a Krakoviđi i Čekerevci na padinama Mučnja. Ovi poslednji imaju i kolibe na visovima ove planine.

Ravna Gora danas ima desetak telefonskih priključaka i struju, a da bi krenuli u svet moraju 4 do 7 km prepešačiti da bi sišli do Katića, odnosno do prve autobuske stanice.

Uvek je Ravna Gora bila u sastavu brezovačke opštine, koju su sačinjavali: Brezova, Šarenik, Ravna Gora i Čepovo. Centar za sva ta sela bili su Katiđi. Ravna Gora je ranije bila y sastavu sela Brezova kao zaseok.

Preslava sela je Beli četvrtak (kao i y Brezovi).

Školstvo

Ravna Gora dobila je četvororazrednu školu posle oslobođenja (1947). I danas radi kao četvororazredna sa malim brojem đaka. A do tada deca iz Ravne Gore su išla na Katiće y osnovnu školu.

Kuće i seoski turizam.

Vidljivo je, na prvi pogled da selo ima lepe zidane kuće, sa velikim podrumima, često pod celom kućom, koje su pokrivene pod ploču iz Maća. Postoji ovde takmičarski duh među meštanima (kao u Planinici · y Sivčini ili Maću - y Brezovi) ko će bolju i lepšu kuću izgraditi. A Ravnogorci su imali izvanredne majstore – zidare Grkoviće koji su umeli da urade svojim rukama ono i onako kako su domaćini zamislili. U poslednje vreme u te kuće uvedena je voda, izgrađeno je nekoliko vodovoda y selu, a bilo je dobrih izvora i bunara. Veći deo sela nalazi se na nadmorskoj visini iznad 800 m, pa su stvoreni odlični uslovi za seoski turizam. Zidari Grkovići su nadaleko poznati po svom zanatu i gradili su kuće u čitavom moravičkom kraju. Svoj zanat prenose u nasleđe - mlađima.

Migracije.

Poznato je da na posnoj zemlji nije bilo dovoljno posla i prihoda za sve članove porodičnih zadruga. Zato su mnogi odlazili u svet. Pre rata iz Ravne Gore su odlazili ljudi y Borski rudnik ili su za vreme sezone radili y fabrici šećera na Čukarici. Posle rata odlazili su na sezonske radove, najčešće na berbi repe i kukuruza, u Vojvodini, neki na kosidbu u dolini Morave ili u Šumadiju. U poslednje vreme odlaze y druge krajeve radi prodaje krompira, a najčešće y Beograd.

Vodenice.

Retkost je u Moravičkom kraju da y selu postoje vlasnici vodenica i da se bave meljavom. U Ravnoj Gori vodenice se nalaze u donjem delu sela i imaju ih: Krakovići, Munitlaci, Tomići i Borisavljevići. Melje se pod ujam: ječam, raž, kukuruz i pšenica. Može se reći da kukuruz u selu skoro ne uspeva.

Poreklo stanovništva.

Selo je malo i nije izdeljeno na zaseoke. U njemu žive familije, raspoređene od Gloga, na vrhu sela do Rzava na dnu sela, sledećim redom:

-Grkovići, 8 K. (Dmitrovdan), došli su iz Kućana kod Nove Varoši. Ima ih odseljenih u: Beogradu (2), Arilju (2), Užicu i Ivanjici. Poznati su zidari i tesari.

-Filipovići, 9 k. (Nikoljdan), žive y selu, a ima Filipovića koji žive dalje od sela, y Okruglici. Jedni i drugi istog su roda. Prvi su ostali kod kuća a drugi su jedno vreme bili kod koliba i tamo su ostali. Ima ih danas odseljenih y Ivanjici (2), Arilju i Beogradu. Filipovići u Bačevcu (Šumadijska Kolubara) – pet kuća, slave Nikoljdan, su iz Starog Vlaha, najverovatnije da potiču od Filipovića iz Ravne Gore. Jedan od Filipovića (Milivoje), učitelj, ceo svoj imetak pretvorio je u knjige i to blago poklonio je Čačku, gradu gde je proveo poslednje godine života. Umro je 1941. godine. To bogatstvo se čuva y Gradskoj biblioteci u Čačku.

-Ocokoljići, 20 k. (Vasiljevdan), doselili su se iz Hercegovine, iz okoline Trebinja. U rodu su sa Ocokoljićima iz Lise. Jedni kazuju da su Ocokoljići u Ravnoj Gori prvo došli na padinu Mučnja, a odatle su se jedni odselili prema Vencu i Dragačevu. A, po drugoj verziji, ovi Ocokoljići y Ravnoj Gori prvo su došli u Lisu, pa su se odavde neki odselili kolibama y Ravnu Goru i tamo ostali. Ocokoljića danas ima u: Užicu (2), Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Pančevu, Rijeci, Kraljevu, Čačku (2) i Ivanjici.

-Lakićevići, 5 k. (Stevanjdan), retka su familija y moravičkom kraju i ne zna se odakle su došli. Ima ih odseljenih y Beogradu, Ivanjici (2), Obrenovcu i Čačku.

-Čekerevci, 6 K. (Nikoljdan), u srodstvu su sa Čekerevcima iz Čepova i Klekove. Vode poreklo iz Čekerovine kod Sjenice. Odselili su se i danas ih ima u: Čačku (2), Beogradu (3). Najviše Čekerevaca ima y Bresnici i smatraju da su bresnički Čekerevci došli iz Čepova a ne iz Ravne Gore.

-Krakovići, 7 K. (Nikoljdan), nalaze se u donjem delu sela. Poznati su kao stočari i vodeničari. Ima ih odseljenih u Užicu (2), Beogradu i Arilju. Iz ove familije su dvojica prosvetnih radnika koji su pre petnaestak godina radili u ovom kraju, u Močiocima i Šareniku.

-Jadžići, 1 k., slave Mratindan.

-Munitlak, 3 K. (Nikoljdan), najverovatnije da je predak ovih Munitlaka došao iz Močioca, jer je ova familija y Močiocima mnogobrojnija od iste u Ravnoj Gori.

-Tomići, 4 k. (Ignjatijevdan), vode poreklo od Vukovića, iz Pive i istog su roda sa Aleksićima i Matovićima. Svi slave Ignjatijevdan. Ima ih i y Ojkovici. Istog su porekla sa Tomićima y Klekovi. Jedna od porodica Tomića imala je 9 sinova koji su se razišli u razne krajeve naše zemlje. Najviše ih je y Beogradu.

-Borisavljevići, 4 k. (Đurđic), vode poreklo od znamenite familije Borisavljevića iz Bukovika. Oni su se razišli na razne strane. Jedna grana je prodrla i u ovo selo. Ranije ih je bilo mnogo više y Ravnoj Gori ali su se raselili. Jedni su otišli u Brezovu, a odatle u Čačak i Ivanjicu a drugi u Močioce i držali su tamo kafanu, a neki od njih su otišli u Čačak.

-Marjanovići, 4 k., slave Đurđic.

Čekerevci, Krakovići, Munitlaci, Tomići i Borisavljevići su pripadali bivšoj opštini Močioci.

Ranije su y Ravnoj Gori živeli:

-Grujičići, koji vode poreklo iz Rutoša, a slave Đurđevdan. Najverovatnije da od ovih Grujičića vode poreklo Grujičići u Radaljevu, a sigurno je da su Grujičići y Milandži potomci Grujičića y Ravnoj Gori.

IZVOR: Prema knjizi Ljubomira M. Markovića i Svetislava LJ. Markovića „Stanovništvo moravičkog Starog Vlaha“, izdanje 2002. godine. Priredio saradnik Poreklo Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Ravna Gora (Ivanjica) appeared first on Poreklo.

Bribir je selo u Dalmaciji, severozapadno od Skradina. Teritorijalno pripada Gradu Skradinu.

Naselje je podignuto ispod brda Bribirska glavica (280 m), gde izvire reka Bribišnica (Bribirčica). Izdvojeni zaseoci su Bribirske Mostine i Pavići. Na Bribirskoj glavici je 1574. godine podignuta pravoslavna crkva Sv. Joakima i Ane.

Na Bribirskoj glavici je bila gradina plemena Liburna, a potom i rimski Municipium Varvaria, opasan bedemima. U 13. i 14. veku,  Bribir je bio sedište hrvatske plemićke porodice Šubić (knezovi Bribirski). Turskim osvajanjima, Bribir je porušen i napušten, a pravoslavno stanovništvo se naselilo u podnožju brda.

Na popisu 1991. godine, bilo je 549 stanovnika Bribira, od čega 517 Srba (94%), 21 Hrvat, 1 Jugosloven i 10 ostalih-nepoznatih.

Prezimena 1948. godine, sa brojem osoba (u zagradi) i krsnom slavom

Srpska prezimena

BIJELIĆ (223) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

VULINOVIĆ (3) – Sveti Nikola

GLADOVIĆ (7) – Sveti Georgije

GNJIDIĆ (13) – Sveti Nikola

KURTOVIĆ (5) – Sveti Nikola

LEŽAIĆ/LEŽAJIĆ (15) – Sveti Stefan (prisutni u 18. veku)

MILOŠEVIĆ (93) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

MUTIĆ (13) – Sveti Georgije (prisutni u 18. veku)

OSTOJIĆ (5) – Sveti Nikola

PAVIĆ (32) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

PEKIĆ (12) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

SMOLIĆ (8) – Sveti Nikola

STEVELIĆ (58) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

ŠARIĆ (12) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

ŠIMPRAGA (8) – Sveti Georgije

ŠUBAŠIĆ/SUBAŠIĆ (48) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

ŠUŠA (6) – Sveti Stefan

ŠUŠIĆ (15) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

Hrvatska prezimena

ĆORAŠ (19) – (prisutni u 18. veku)

Priredio: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić

The post Poreklo prezimena, selo Bribir (Skradin) appeared first on Poreklo.

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Aleksandar Nevski

Značenje aorista (s naglaskom na razlikah od značenja ostalih prošlih vrѣmena), stanje upotrѣbe u raniйem i današnjem srbskom йeziku i razlozi njegove političke nepodobnosti odnosno progona iz яvnoga života

Aorist u savrѣmenom srbskom йeziku

Aorist йe йedno od četirйu prošlih glagolskih vrѣmena u našem йeziku (za one koйi ne znaйu ili nѣsu sigurni šta йe aorist, to su glagolski oblici u primѣrah iz narodnih pѣsama "svi йunaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše" ili "sinu munja na časne verige"). Aorist йe u srbskih narodnih pѣsmah veoma zastupljeno prošlo glagolsko vrѣme, šta više naйčešće. Isto tako йe manje-više i s cѣlokupnom našom književnošću. Slobodno se može reći da se srbska književnost ne može zamisliti bez aorista, koйi йe od prošlih glagolskih vrѣmena njen kamen temeljac.

Ali, danas se aorist vrlo rѣtko može čuti i vidѣti na televiziйi, radiйu, u novinah, u izdavaštvu a naročito u zvaničnoй, poslovnoй, državnoй, ili u ma koйoй drugoй službenoй upotrѣbi. Zbog toga mnogi smatraйu da йe aorist danas arhaičan glagolski oblik, glagolsko vrѣme u nestaяnju. Postavlja se pitanje, kako йe se dogodilo da aorist u dvadesetom vѣku naprasno počne nestaяti?

Prѣ nego što pokušam dati odgovor na ovo pitanje, moraću napraviti mali osvrt na značenje aorista, njegovu povѣst i stanje njegove upotrѣbe u Srba kroz vѣkove.

Značenja aorista i pridѣvskoga sadašnje-prošloga vrѣmena (takozvanoga perfekta), sa naglaskom na ih razlikah

Za razumѣvanje značenja dvaйu vrѣmena i razlika njihovih dvaйu značenja potrѣbno йe prvo razumѣti poйmove radnje, i stanja, odnosno činjenice.

Na primѣr, kada kažemo "Naša йezička nauka йe propala", mi ne govorimo o samoй radnji propadanja йezičke nauke, nego iznosimo činjenicu, navodeći stanje u koйem se naša йezička nauka sada nalazi. Isto tako u primѣru "Noga propade kroz natruo pod", se ne govori o stanju u koйem se noga nalazi, nego o samoй radnji propadanja. Ali, ako bismo rekli "Noga йe propala kroz natruo pod", govorili bismo o stanju poslѣ radnje propadanja, o stanju u koйem se noga sada nalazi, ili u koйem йe se nalazila nekada u prošlosti.

A sada malo složeniйi primѣr, proučićemo dvѣ slične tvrdnje, ali izražene dvoma različitima vrѣmenima.

"Voйnici zapališe kuću. Zahvaćeni ognjem, tavanica i krov se urušiše." - ovo йe primѣr u aoristu. Vidimo da se navode dvѣ radnje, paljenja kuće i urušavanja krova, redom koйim se i odigravaйu.

A zatim odgovaraйuće, ali u pridѣvskom vrѣmenu (tzv. perfektu).

"Voйnici su zapalili kuću. Zahvaćeni ognjem, tavanica i krov su se urušili."- Sada se navode dva stanja, odnosno činjenice, i to redom koйim se odigravaйu prѣdhodeće im radnje.

A sada ključni dѣo ovoga primѣra, izvršićemo mali йezički ogled. Šta bi se dogodilo ako bismo u gornjih primѣrah prvim i drugim rѣčenicam zamѣnili mѣsta? Йel bi se značenje promѣnilo, i u koйoй mѣri?

Prvo pogledaйmo šta se dobiя ako bismo zamѣnili mѣsta rѣčenicam u primѣru sa tzv. perfektom.

"Zahvaćeni ognjem, tavanica i krov su se urušili. Voйnici su zapalili kuću." - Zamѣnom mѣsta se prvo navodi kasniйe (urušavanja krova), pa se potom navodi raniйe započeto stanje, odnosno činjenica (paljenja kuće), koйim se obяšnjava uzrok prvoga stanja. U ovom primѣru zamѣnom mѣsta čitalac imaйući iole osѣćaя za značenje glagolskih vrѣmena ne bi bio zbunjen, bilo bi mu potpuno яsno šta йe uzrok a šta йe poslѣdica, odnosno redoslѣd i značenje primѣra ne biše došli u pitanje.

Ali, šta bi se dogodilo ako bismo zamѣnili mѣsta rѣčenicam s aoristom?

"Zahvaćeni ognjem, tavanica i krov se urušiše. Voйnici zapališe kuću." - U ovom slučaйu, čitalac (ili slušalac) bi vѣrovatno bio zbunjen. Zbog redoslѣda dveйu radnji, vѣrovatno bi pomislio da voйnici pale drugu kuću, i to tek kada йe prva bila izgorela i urušena.

Kao što vidimo, zamѣna mѣsta rѣčenicam u gornjih primѣrah ne ostavlja iste poslѣdice ako se radi o aoristu i ako se radi o tzv. perfektu. Poslѣdice zamѣne su u slučaйu aorista daleko veće. Zašto йe tako? Zato što se aoristom, kao što već navedoh, naglasak stavlja na radnju u prošlosti, te njihov redoslѣd u izlaganju mora odgovarati redoslѣdu samih radnji, dok se takozvanim perfektom navode činjenice, odnosno stanja, što ne zahtѣva obavezno navođenje u određenom redoslѣdu.

Čitaoci vѣrovatno primѣćuйu da rѣči "perfekt" više puta prišivam pridѣv "takozvani". Sada ću obяsniti zašto to činim. Razlog йe što ovome glagolskome vrѣmenu, obzirom na njegovo značenje, mnogo više priliči  naziv sadašnje-prošlo vrѣme (ili na stranom йeziku "prezent-perfekt"), nego li naziv prošlo vrѣme (perfekt). Upravo tako se ovo vrѣme i naziva u bugarskom йeziku, koйe manje-više ima isto značenje kao u srbskom (bar kakvo йe bilo do 1945).

Evo i nekolikih dokaza:

Vѣruйem da smo svi mi mnogo, mnogo puta bivali u prilici čuti kako neko, na primѣr u pošti, opštini ili u ma koйoй drugoй ustanovi kaže službenome licu: "Došao sam da ...". Pri tom govornik ne misli na dolazak od prѣ godinu ili mѣsec dana, ili na йučerašnji dolazak. On misli na svoй dolazak upravo sada. Йezikoslovci biše rekli da йe ovo "Došao sam" primѣr prošloga vrѣmena (perfekta), ali kakve ovo ima veze sa prošlošću? Nema nikakve, baš nikakve, ima isključivo sa sadašnjošću. "Došao sam (ovdѣ)" u ovom primѣru znači "Tu sam (sada)", a ne "Tu sam bio raniйe".

Isto tako йe i u vrlo sličnom primѣru kada osoba došavši u яvnu ustanovu ili pozvavši telefonom kaže sagovorniku "Htѣla/htѣo sam pitati...". "Htѣla sam" se ovdѣ odnosi isključivo na sadašnjost, a ne na prošlost. Ovakve primѣre čuяh stotinami puta. Slični primѣri su, takođe prilično česti i svim nam poznati, iz uličarskoga govora
"Šta me gledaš? Šta si zinuo?" i "Što stoйite, šta ste se ukipili?" Ni u ovih slučaйih (zinuća i ukipljenja) se ne radi o prošlosti nego isključivo o sadašnjosti. A nas naša йezička "nauka" uči da йe sve ovo "prošlo vrѣme"!

Evo йoš йednoga primѣra, "Kada budete došli na želѣzničku stanicu, prvo provѣrite йe li voz stigao". Ovdѣ se tzv. perfekt ne koristi ni za prošlost, ni za sadašnjost, nego za budućnost, odnosno za navođenje stanja u budućnosti. Naši йezikoslovci biše i dalje rekli da йe ovo prošlo glagolsko vrѣme, i da йe njegova upotrѣba za budućnost "pravilna", iako se to kosi sa zdravim razumom.

Osnovno značenje pridѣvskoga sadašnje-prošloga vrѣmena u srbskom йeziku za svršene glagole йe stanje u sadašnjosti ili u prošlosti (o nesvršenih nećemo ovdѣ, oni su svѣt za sebe). Ukoliko u iskazu nema bliže vrѣmenske odrednice, stanje važi u sadašnjosti, što йe njegovo osnovno i u njenom odsustvu podrazumѣvano značenje. Ukoliko se želi iskazati stanje u prošlosti, potrѣbno йe u iskazu navesti vrѣmensku odrednicu koйom se stanje iz sadašnjosti pomѣra u prošlost.

Sve to ću sada pokazati na йoš йednom primѣru, ali malo dužem. Zamislite da ve telefonom pozove vaš drug Stevo i tokom razgovora kaže: "Zorana su udarila kola", gdѣ йe Zoran vaš zaйednički priяtelj. Vi biste se, naravno, uplašili za Zoranov život, i pitali biste prvo йe li živ, i u kakvom йe stanju, strahuйući za njega. Uzrok vašega uzbuđenja i straha za Zoranov život йe upotrѣba sadašnje-prošloga vrѣmena uz nepostoяnje vrѣmenske odrednice u iskazu, te vi podrazumѣvate da stanje "udarenosti i poslѣdičnih povrѣđenosti i opasnosti po život" važi u sadašnjosti.

Ali, šta bi bilo kada bi vi Stevo samo rekao "Zorana su prѣ tri mѣseca udarila kola"? U ovom slučaйu u iskazu postoйi vrѣmenska odrednica, pomoću koйe vi zaključuйete da stanje opasnosti po Zoranov život sada naйvѣrovatniйe ne postoйi, te ve samim tim ovakav iskaz ne bi tako uzruяo.

Razmotrimo i treći slučaй, Stevo vi tokom razgovora telefonom veli "Zorana su bila udarila kola", ili ređe, "Zorana bѣhu udarila kola". Iako ovdѣ nema nikakve vrѣmenske odrednice, vi se vѣrovatno ne biste uplašili za život Zorana, йer upotrѣbu "davnoga prošloga vrѣmena" (na stranom йeziku, plus-kvam-perfekt) vi (ispravno) doživljavate kao znak da stanje "udarenosti, odnosno njenih poslѣdica povrѣđenosti i opasnosti po život" ne važi u sadašnjosti nego йe samo važilo u nekom trenutku ili razdoblju u prošlosti.

Osnovno značenje davnoga prošloga vrѣmena svršenih glagola u srbskom йeziku йe važenje stanja u prošlosti ali ne i u sadašnjosti (od tuda "davno"). Drugo značenje йe "važenje stanja u trenutku odigravanja druge prošle radnje", na primѣr "On se nѣйe bio oženio kada йe počeo raditi u zavodu". U govorah gdѣ su u upotrѣbi oba oblika davnoga prošloga vrѣmena ("on bѣše došao" i "on йe bio došao"), prvim oblikom se označava doživljenost, a drugim nedoživljenost.

Evo йoš йednoga prѣglednoga primѣra, sa uporednim poređenjem izvornih značenja dvaйu pridѣvskih prošlih vrѣmena, ali i aorista i imperfekta, na primѣru svršenoga glagola "polomiti":

"Radivoйe йe polomio nogu.", - Naglasak йe na stanju, odnosno poslѣdici radnje, a ne na samoй radnji. Pošto nema nikakve vrѣmenske odrednice, ovo znači da йe Radivoйu noga u trenutku govora polomljena. Što znači da stanje polomljenosti važi u sadašnjosti.

"Radivoйe йe bio polomio nogu." - Reklo bi se "Bilo pa prošlo", stanje polomljenosti йe važilo u prošlosti, ali u sadašnjosti ne važi. Radivoйu йe noga sada zarasla, odnosno više nѣйe polomljena.

"Radivoйe polomi nogu." - Radnja u prošlosti, koйu йe govornik na neki način doživѣo. Naglasak йe ovdѣ na samoй radnji, dok йe stanje polomljenosti nevažno. Zbog toga se iz iskaza ne može zaključiti йe li mu noga sada slomljena ili nѣйe.

"Radivoйe polomiяše nogu", ili u govorah йužne Srbiйe "Radivoйe polomeše nogu" - Naglasak йe ovdѣ isključivo na radnji, a ne na stanju (polomljenosti). Ali, u ovom slučaйu svršena glagola, radi se o doživljavanoй radnji više puta ponovljenoй u prošlosti. Ovakvi oblici, imperfekti svršenih glagola, se mogu čuti u govorah йužne Srbiйe (lično čuяh na desetine takvih), i ponegdѣ u Crnoй Gori.

Йoš ostaйem dužan obяsniti zbog čega tzv. "perfekt" nazivam pridѣvskim vrѣmenom. Njegovo porѣklo i sastav йesu pridѣvski, tvori se od pridѣva i značenje mu йe pridѣvsko, йer služi opisati stanje nečega.

Na početku odѣljka navedoh primѣr "Naša йezička nauka йe propala", gdѣ se яsno vidi dvoйstvo glagolskoga vrѣmena i opisa nečega (za šta služe pridѣvi). Tu se rѣč "propala" može tumačiti i kao pridѣv i kao glagol. Čak možemo okrenuti rѣčenicu tako da se pridѣv nađe u kosom padežu, pa recimo možemo dobiti "U našoй propaloй йezičkoй nauci..."

Takođe, pridѣvsko prošlo vrѣme se ne mѣnja nastavcima po licah, kao što se mѣnjaйu prava glagolska vrѣmena (sadašnje vrѣme, aorist i imperfekt, recimo "Я nađoh, ti nađe, on/ona nađe, mi nađosmo, vi nađoste, oni/one nađoše"), nego se njim suprotno mѣnja po rodu ("Я sam došao/došla, ti si došao/došla, on/ona йe došao/došla, mi smo došli/došle, vi ste došli/došle, oni/one su došli/došle"), što йe isto kao što se mѣnjaйu svi drugi pridѣvi (recimo "Я sam glup/glupa, ti si glup/glupa, on/ona йe glup/glupa, mi smo glupi/glupe, vi ste glupi/glupe, oni/one su glupi/glupe").

Za kraй odѣljka mi ostaйe йoš samo obяsniti zavisnost poйma doživljenosti i upotrѣbe prošlih glagolskih vrѣmena. U srbskom йeziku (kao i u bugarskom i u makedonskom йezicih) se aorist i imperfekt prvenstveno koriste za izražavanje doživljenih radnji iz prošlosti (ili onih koйe se žele prѣdstaviti kao doživljene, što йe često u književnosti), dok se pridѣvsko prošlo vrѣme izvorno trѣba koristiti za iskazivanje činjenica (odnosno stanja ostalih poslѣ radnje izvršene u prošlosti), ili za opisivanje nedoživljenih radnji. To йe prirodno, йer ako čovѣk doživi radnju, očekivano йe da će йe opisivati glagolskim vrѣmenom koйe naglasak stavlja na samu radnju (aoristom ili imperfektom), dok йe takođe prirodno da će govornik ne doživѣvši radnju ali vidѣvši stanje ostalo poslѣ nje u iskazu koristiti odgovaraйuće pridѣvsko prošlo vrѣme koйe služi navođenju stanja, odnosno poslѣdice radnje.

Dva prosta primѣra napisanoga: "Kuća izgore" i "Čovѣk pobѣsne", ima smisla reći samo očevidac samih radnji "izgorenja" i "pobѣšnjenja", dok bi nasuprot tome čovѣk koйi йe zakasnio i vidѣo samo ostatke izgorele kuće mogao reći йedino "Kuća йe izgorela". Йer činu gorenja nѣйe prisustvovao. Slično tome za "Čovѣk йe pobѣsneo".

Za kraй odѣljka daйem lѣp primѣr kako se u narodnom govoru, i to korišćenom u službene svrhe, upotrѣbom prigodnoga glagolskoga vrѣmena razlikuйe doživljeno od nedoživljenoga. Ovo йe isѣčak iz službenoga izvѣštaя kneza Яgodinskoga Aranđela Milosavljevića poslatoga 1822. godine Knjazu Milošu Obrenoviću. Molim obratiti pažnju kako se sve što se događa u Яgodini navodi aoristom i imperfektom (йer йe doživljeno), dok se sve što se sbiva u Ćupriйi navodi pridѣvskim sadašnje-prošlim vrѣmenom (йer nѣйe doživljeno izvѣštačem).

Visoko milostivi gospodaru

Gospodaru zdravstvuйte

Я vaš pokorni sluga ne propuštam vama pokorno яviti kako onomad dođoše 8 Arnauta iz Golak ištu da idu u Beograd. Я im potraži(h) teskeru nisu imali vrati(h) gi natrag. Oni otišli u Ćupriйi kazali ćupriskom voйvode i binbaše kako smo iй vratili natrag zašto nisu imali teskeru. Ondak dali im teskeru voйvoda i binbaša ćupriski йučer pa dođoše kod яgodinskog voйvode i on iskaše di i pusti, я ne dado(h) no ih pa natrag vrati(s)mo.

Sotim ostaйem i йesam vaš pokorni sluga

 Upotrѣba aorista u današnjem narodnom govoru

U običnom, razgovornom йeziku Beograda aorist se йoš uvѣk može čuti, ali ne tako često, s prilično suženom upotrѣbom. Očito йe da zvaničan йezik яvnih glasila (u koйem aorista ili nema uopšte ili йe vrlo, vrlo rѣdak) zaйedno sa školstvom i službenom upotrѣbom йezika ima velikoga uticaя i na razgovorni йezik, koйim se upotrѣba aorista obezhrabruйe i on potiskuйe iz upotrѣbe.

Zanimljivo йe pitanje, kako danas aorist stoйi u unutrašnjosti Srbiйe, a naročito u selskih srѣdinah. Ne trѣbate ići daleko od "kruga dvoйke" da biste primѣtili kako učestanost aorista značaйno i brzo raste. Starosѣdelačko ("seosko") stanovništvo današnjih beogradskih prigradskih naselja Železnika, Sremčice i Velike Moštanice aorist koristi značaйno češće od stanovnika opština Stari Grad ili Vračar. Po selah baraйevske, sopotske ili mladenovačke opštine aorist йe značaйno učestaliйi i običniйi u razgovornom йeziku nego što йe u beogradskom govoru, naročito u govoru stariйih ljudi.

Inače, imam razloga smatrati da raniйe stanje upotrѣbe aorista u samom Beogradu nѣйe prѣviše odstupalo od stanja u njegovoй okolini. Naime, poznaйem osobu rođenu 1933. godine u Beogradu, sa završenom srѣdnjom školom, koя йe čitav svoй vѣk provela u srѣdištu grada (nikada nѣйe živѣla van Beograda, pa čak ni van srѣdišta grada). I ona dan-danas redovno koristi aorist, ne samo za događaйe koйi su se upravo dogodili (poput "pade nešto"), nego i pri kazivanju svoйih doživljaя iz davne prošlosti. Ni njen primѣr nѣйe usamljen.

Po selah okolo Kraguйevca, Knića ili Gornjega Milanovca aorist йe sasvim obično glagolsko vrѣme, sa daleko većom učestanošću nego što йe u beogradskom govoru. U podrudničkih selah ima dѣce prѣdškolskoga uzrasta koя aorist koriste više nego li državnom politikom povlašćeni perfekt. Već u Kraguйevcu primѣtih da se aorist koristi nešto ređe nego li u okolnih selah, naročito u govoru obrazovaniйega sloя stanovništva.

Kao potvrdu ovoga navešću navode iz dѣla Igrutina Stevovića "Šumadiйski govor u Gruži s osobitim osvrtom na akcente" , izdatoga 1969. godine, o stanju aorista i imperfekta u gružanskom kraйu.

"Aorist se čuva u ovom govoru, i nikako se ne može govoriti o njegovom gubljenju, pa ni ograničavanju njegove upotrebe. Šta više njegova йe upotreba vrlo raznovrsna i osobita da ga tu ne mogu zastupiti druga vremena. On йe tako čest u govoru koliko i prezent, kako perfektivni tako i imperfektivni, kako u pričanju tako i u яvljanju, obaveštavanju. ... Imperfekt se upotrebljava kako u pričanju o događaйima u prošlosti tako i u яvljanju o onome što йe viđeno, doživljeno. Kao i aorist, ovaй oblik ima tako razviйenu upotrebu da se ne može govoriti ne samo o njegovom gubljenju već ni o njegovom ograničenju."

U vranjskom govoru, kako u govoru samoga grada tako i po okolnih selah aorist йe veoma zastupljen (imperfekt takođe), do mѣre da йe vѣrovatno naйkorišćeniйe prošlo glagolsko vrѣme u razgovornom йeziku. Slično stanje йe i u drugih mѣstah Йužne Srbiйe, na primѣr u Leskovcu. Moram napomenuti da йe i u Vranju primѣtna razlika učestanosti aorista (i imperfekta) među manje i više obrazovanimi. Manje obrazovani ga i tamo koriste češće.

Uopšteno govoreći, u čitavoй Srbiйi йe primѣtan isti obrazac: u svakoй gradskoй srѣdini йe učestanost aorista manja nego li u obližnjih selah, i u svakoй srѣdini ponaosob йe aorist češći među neobrazovanima nego li među obrazovaniйim sloйem stanovništva. U svakoй srѣdini йe takođe primѣtno da йe aorist češći među stariйimi nego među mlađimi (što яsno govori da йe na putu nestanka).

Bez ikakve sumnje, svuda gdѣ se aorist koristi, koristi se prvenstveno za doživljene radnje u prošlosti. U oblastih sa danas suženom upotrѣbom aorista (poput Beograda, i vѣrovatno Voйvodine) on se koristi uglavnom za (doživljene) događaйe koйi su se dogodili neposrѣdno prѣ trenutka rѣči (na primѣr događaй koйemu prisustvovah, dѣte srѣdnjoškolska uzrasta u tramvaйu uzviknu "Uйede me nešto!", vѣrovatno osa ili slično). Dok se u kraйevah s češćom upotrѣbom aorista, on koristi u izvornom značenju, za doživljene događaйe, bez obzira koliko йe vrѣmena proteklo od njih. Tako moя mati (inače rodom iz oblasti Gornje Gruže u Šumadiйi) redovno kazivaše svoйe doživljaйe iz dѣtinjstva i mladosti koristeći aoriste (i poneki imperfekt).

Stanje aorista u govorah hrvatskoga йezika

Za razliku od srbskih narѣčя, u hrvatskih govorah йe aorist daleko manje zastupljen, dok ih u mnogih govorah uopšte nema (npr. kaйkavski), ili se nalaze samo u rѣtkih tragovah (čakavski). Evo šta uspѣh naći o tom u radovah raznih hrvatskih йezikoslovaca:

Dr. Mate Hraste u svoйem dѣlu "Osobine govora Šolte, Čiova, Drvenika i susѣdne obale" kratko navodi "Na cѣlom ovom područйu ne čuйu se imperfekt, aorist ni glag. prilog prošli." Navedena mѣsta se nalaze u neposrѣdnoй okolini Splita. U radu "Govor ostrva Korčule" M. Moskovljevića nalazimo "Aorist i imperfekt. Ova vremena se retko upotrebljavaйu, imperfekt samo u pesmama, a aorist i u običnom govoru, npr. pozdravi, uzeše, vazeše, dadoše, sta, i dr.".

Miйo Lončarić u radu "Kaйkavsko narečйe" navodi "Nesložena su se preteritalna vremena (aorist i imperfekt) izgubila. U 16. stoleću aorist йe йoš postoяo, barem u diйelu govora dok se imperfekt upotrebljavao samo йoš u književnom йeziku." Dok u radu "Bednjanski govor" (varaždinski kraй) Йosip Йedvaй piše "U bednjanskom govoru nema imperfekta, aorista, pluskvamperfekta...". Slično tome, Antun Šoяt u radu "Kaйkavski ikavci kraй Sutle" kratko navodi "Aorist, imperfekt, i particip na (v)ši nestali su iz govora kaйkavskih ikavaca, kako йe to u svim kaйkavskim govorima". Stйepko Težak u svoйem "Dokle йe kaй prodro na čakavsko područйe" navodi osobinu "Nestanak aorista, imperfekta, i prošloga glagolskog priloga", govoreći o zaйedničkih osobinah kaйkavskih i čakavskih govora.

Za aorist u čakavskih govorah Božidar Finka u svoйem radu "Čakavsko narѣčйe" navodi "Čuva se samo ponegdѣ, i to oblički vrlo reduciran, npr. reče, ispeče, i sl." i "Imperfekt, samo u tragovima (biяše)".

Petar Šimunović u "Čakavština srednjodalmatinskih otoka" piše "Oblici aorista također (poput imperfekta) su riйetki u današnjem govoru. Ni on, kao ni imperfekt, niйe više živa kategoriя, već se яvlja samo u reliktima..."

Na žalost, nemam pristupa radovom o govorah Slavoniйe, kopnenoga dѣla Dalmaciйe, Dubrovnika, niti Zapadne Hercegovine i drugih kraйeva gdѣ živi hrvatsko stanovništvo u BiH. Obzirom da tamo prѣovlađuйuйu štokavska narѣčя, očekivano йe da йe aorist češći nego na hrvatskom zapadu. Bez obzira na to, nema sumnje da йe aorist i raniйe (prѣ 1945.) bio daleko manje zastupljen u hrvatskih govorah nego li u srbskih.

Za razliku od Srba, gdѣ йe aorist daleko češći među neobrazovanimi i običnim svѣtom uopšte, hrvatski književnici su znatno češće koristili aoriste i imperfekte nego li sam narod. Tako йe aorist izuzetno čest u dѣlah poznatoga hrvatskoga pisca Augusta Šenoe (1838-1881), iako йe dotično glagolsko vrѣme u govoru njegovoga mѣsta življenja, Zagreba, bilo gotovo nepostoйeće. U njega i sami likovi iz njegovih dѣla često koriste aoriste u govoru. Slično йe i u dѣlah Ivana Mažuranića i drugih hrvatskih pisaca. Očito йe u Hrvata primѣtno (i u 19. i u 20. vѣku ali i danas) da više obrazovanja sa sobom povlači bolje poznavanje sobstvenoga йezika i naročito veću gramatičku pismenost, što йe prirodno i razumljivo. Dok danas u Srba, kao što йe opšte poznato, važi suprotno, više škole znači manju gramatičku pismenost i slabiйe poznavanje sobstvenoga йezika, bar što se glagolskih vrѣmena tiče. Što йe možda u suprotnosti sa zdravim razumom, ali йe u savršenom skladu s duboko ukorѣnjenom ideologiйom komunizma.

Stanje aorista u makedonskom i bugarskom йezicih

Aorist йe osnovno prošlo glagolsko vrѣme u йezicih oba naša slovenska йužna i йugoistočna susѣda, i pri tom se njegovo značenje naйvećim dѣlom poklapa sa značenjem u našem йeziku (barem kakav йe bio do 1945). Rekao bih da йe učestanost njegove upotrѣbe u oba йezika čak izrazitiя nego što to bѣše slučaй u Srba u 19. i početkom 20. vѣka. Kao što йe slučaй i u našem йeziku, aorist (i imperfekt) se prvenstveno koriste za doživljene radnje u prošlosti. Ono što naši йezikoslovci nazivaйu "perfektom", se u bugarskom йeziku naziva "sadašnje-prošlim" vrѣmenom, i njegova osnovna namѣna (kao i u našem йeziku do 1945) йe označavati stanje u sadašnjosti ili prošlosti, ili nedoživljenu radnju.

Važno йe napomenuti da u makedonskom йeziku, za razliku od srPskohrvatskoga, nѣйe bilo pokušaя progona aorista niti ograničenja njegove upotrѣbe. Dok йe s йedne strane, u današnjem srbskom йeziku upotrѣba aorista nedopustiva u zvaničnom йeziku ili u novinarstvu, ni u bugarskom ni u makedonskom takve poяve nema, te su naslovi poput "Izgore kuća" ili "Susretoše se prѣdsѣdnik ovaй i prѣdsѣdnik onaй" sasvim redovni i uobičaйeni.

Ovdѣ ću ukratko navesti kakvo йe stanje aorista u drugih slovenskih йezicih. Slovenački йezik nema od davno ni aorista ni imperfekta, izuzev ograničene upotrѣbe u slovenačkom narѣčйu koйe se govori prѣko granice, u dѣlu Italiйe. Među sѣvernima Slovenima (zapadni i istočni), aorist i/ili imperfekt postoйi йedino u йeziku Lužičkih Serba (oni sebe ne nazivaйu "Srbi" nego "Serbi", pa se i я toga držim, u znak poštovanja). Štaviše, aorist (i imperfekt) su osnovna prošla glagolska vrѣmena u йeziku Lužičkih Serbov, baš kao što йe i u nas s aoristom bio slučaй do 1945. godine i dolazka na vlast komunističke partiйe na čelu s drugom Titom. Danas niйedan drugi sѣverno-slovenski йezik nema ni aorista niti imperfekta, iako su ih nekada imali. U ruskom йeziku aorist se ne koristi йoš od srѣdnjega vѣka, ali ga danas čuva i nѣguйe Ruska Pravoslavna Crkva. Tako se po hramovah mogu vidѣti nadpisi s aoristom, a čest йe i u crkvenih knjigah, koйe su dostupne široku krugu čitalaca. Tako se u vrѣme Vaskrsa i van hramova mogu vidѣti ogromni nadpisi s aoristom "Hristos voskrese".

Aorist u narodnih pѣsmah iz devetnadestoga vѣka

Od samih početaka pismenosti u Srba, aorist йe kroz našu povѣst naйčešće i nezamѣnljivo prošlo glagolsko vrѣme. Primѣre iz raniйe književnosti neću navoditi, йer se lako mogu naći u štivu, ali ću se ovdѣ osvrnuti na stanje aorista u devetnadestom vѣku, u vrѣmenu nastanka savrѣmene srbske države. Йer йe ono zbog male vrѣmenske udaljenosti naйpogodniйe za poređenje sa stanjem u sadašnjici.

Kako bih utvrdio učestanost aorista u narodnih pѣsmah iz devetnadestoga vѣka, iz zbirke narodnih pѣsama izdate Vukom Karadžićem (iz knjig treće i četvrte, йunačkih pѣsama srѣdnjih vrѣmen i noviйih vrѣmen) nasumično odabrah petnadest ih, i prѣbroяh sve upotrѣbe prošlih glagolskih vrѣmen. Nađoh ih ukupno 1993. Od toga odpada na:

Prošlo svršeno vrѣme iliti aorist                                                    1254,               62.92%

pridѣvsko sadašnje-prošlo vrѣme iliti perfekt                                637,               31.96%

Prošlo nesvršeno vrѣme iliti imperfekt                                             83,                4.16%

Davno prošlo vrѣme iliti pluskvamperfekt                                          19,                0.95%

Kao što vidimo, aorist йe u narodnih pѣsmah daleko naйzastupljeniйe vrѣme, ima ga u prosѣku gotovo dvostruko više nego li danas obaveznoga "perfekta". Na primѣr, u poznatoй pѣsmi "Početak bune protiv dahiя" aorist se poяvljuйe 174 puta, dok na upotrѣbu "perfekta" nalazimo u 45 primѣra. Do duše, učestanost prošlih vrѣmen йe prilično neuйednačena, od prѣgledanih petnadest, u četiri йe pridѣvsko prošlo-sadašnje vrѣme češće od aorista.

Takođe, sadašnje vrѣme йe veoma zastupljeno, ali njegova učestanost nѣйe praćena. U vezi s tim moram napomenuti da йe zbog česte nemogućnosti razlikovanja aorista od sadašnjega vrѣmena u trećem licu йednine aorist prilično podcѣnjen odnosno oštećen (u govoru se njih dvoйe razlikuйu po naglasku, ali se u našem йeziku naglasci ne zapisuйu, pa s toga nastaйu ovakve neяsnoće i nedorečenosti). Йer ovakvi dvosmisleni primѣri nѣsu uzimani u obzir, odnosno nѣsu ubraяni u aoriste nego su zanemarivani. To uticaše da učestanost aorista u ovom istraživanju bude manja nego što йe inače.

Evo nekolikih primѣra gdѣ se ne može pouzdano utvrditi radi li se o aoristu ili o sadašnjem vrѣmenu:

"on obuče svilu i kadifu"

"tu mu dođe Pocerac Milošu"

"opazi ga Lazarević Luka"

Takođe, moram napomenuti da se u izvestnom broйu nađenih primѣra takozvani "perfekt" ne koristi u smislu prošloga vrѣmena, nego u svoйem osnovnom, pridѣvskom značenju, za kletve, zakletve, i slično, gdѣ se aorist ne može koristiti. Evo primѣra:

"ko izdao, izdalo ga ljeto"

"biйelo mu žito ne rodilo"

"stara njega maйka ne viđela"

"njim se mila sestra ne zaklela!"

Ovakvi primѣri йesu uračunati u ukupan postotak upotrѣbe pridѣvskoga prošlo-sadašnjega vrѣmena.

Upotrѣba aorista u srbskom йeziku do 1945. godine

I od nastanka savrѣmene srbske države u 19. vѣku aorist йe sve do 1945. godine bio nesumnjivo naйčešće prošlo glagolsko vrѣme u narodnom govoru na područйu Srbiйe, йužno od Save i Dunava, u Crnoй Gori i Hercegovini takođe. Za srbske govore u Voйvodini, Bosni i Hrvatskoй ne znam йe li bio naйčešće prošlo vrѣme, mada ga йe i tamo svakako bilo. Takođe, aorist йe imao svoйe mѣsto i u zvaničnoй i u яvnoй upotrѣbi. Redovno se sreće u raznih službenih spisah, recimo u ratnih izveštaйih, uporedo sa pridѣvskim sadašnje-prošlim vrѣmenom.

Evo primѣra iz zvaničnoga borbenoga izvѣštaя iz srbsko-turskoga rata 1878. godine.

"Bilo йe već svanulo, a borba se kod zailazećih odeljenja йoš ne otpoče; među tim magla na vrh Balkana, kao obično gusta, sakrivaše i йedne i druge trupe. Tačno u 7 i 1/2 ču se prva puška na desnom krilu, i odmah se osu vatra na levoй strani uz boйni usklik sviйu trupa... i čim su topovi novi položaй zauzeli i 8 metaka izbacili, zahori se "ura" i sa sviйu strana beše proizveden йuriš koйi Turci ne dočekaše, već niz brdo u protivnom pravcu a ka Belgradžiku nagoše koliko ih noge nošahu. " Kao što vidimo, u kratkom izvodu se mogu vidѣti sva četiri prošla vrѣmena našega йezika. A ne samo йedno.

Isto tako йe i voйvoda Stepa Stepanović, inače rođen u Kumodražu, sada beogradskom naselju, često koristio aorist u službenoй prѣpisci. Evo primѣra iz njegovoga ratnoga izvѣštaя: "Držanje voйnika u ovoй borbi može se reći da йe bilo sяйno, йer kroz unakrsnu vatru na čistini, bez ikakvog zaklona, pokazaše divnu izdržljivost.". Ili "...a я produžih prema boйnici odakle su gusti roйevi naših trupa uzmicali nazad.".

Imah prilike pogledati stare broйeve dnevnih novina "Politike", iz 1912. i 1913. godine. Prvi utisak йe da pridѣvsko sadašnje-prošlo vrѣme prѣovlađuйe (u današnjih novinah se samo ono može naći), naročito u člancih s vѣstima pisanih u samom uredništvu (što i ne čudi mnogo, йer se naйčešće radi o nedoživljenih događaйih). Ali se takođe može naći i aorist. Na primѣr "... Dockan uveče lopov йe ušao u stan Tome Popovića, ali ga on primeti i nada dreku. Lopov йe pobegao.". U prѣdhodnom primѣru imamo dva "perfekta" i dva aorista.

Aorist se naročito često poяvljuйe u člancih pisanih izvѣštačimi, sa lica mѣsta. Šta više, postoяnje ili nepostoяnje aorista u članku йe obično naйbolji način da se utvrdi, йe li članak pisan samim očevidcem ili učestnikom, ili йe pisan neočevidcem, daleko od mѣsta događaя (u uredništvu "Politike" u Beogradu). Evo primѣra iz Kačanika, od 21. oktobra 1912, od izvѣštača Politike sa ratišta Prvoga Balkanskoga rata protiv Turske. "Predstavnici turske vlasti saopštiše nam da su se svi Arnauti predali, i naяviše, da se pokoravaйu srpskoй voйsci i postaйu podanici kralja Petra." Ili "Arnautske puške prestadoše za йedan trenut. Posle nekoliko minuta opet osuše plotun. Naša artiljeriя osu punu vatru." Uz to, kada sami izvѣštači sa boйišta govore o događaйih koйim nѣsu prisustvovali, nego o koйih su ih drugi izvѣstili, onda pišu isključivo odgovaraйućim, pridѣvskim sadašnje-prošlim vrѣmenom.

Evo takvoga primѣra: "Rekoše mi da su se u te kuće bili zatvorili Arnauti, koйi su sipali tanad kao grad na srpske trupe. Йedna četa komita opkolila ih йe, uspuzala se do prozora i počela... "

Kao što vidimo na osnovu nekolikih primѣra, ljudi su i tada imali savršen osѣćaй za značenje prošlih glagolskih vrѣmena.

Takođe, u "Politici" se aoristi vrlo često koriste u vicevah (koйi su često bili obяvljivani), i naravno u književnih dѣlah koя su obяvljivana u nastavcih.

Slika i prilika upotrѣbe aorista u narodnom govoru prѣdtitovske Srbiйe se može vidѣti u filmu "Marš na Drinu" iz 1964. godine, u koйem naši voйnici, kako seljaci tako i varošani, pa čak i oficiri na čelu s đeneralom Stepom, većinski koriste aorist za opisivanje doživljenih događaя (bez obzira na vrѣmensku udaljenost). To йe upravo onakvo stanje kakvo se i danas (2018) može čuti među našima naйstariйima sunarodnicima, rođenima 1930- i neke godine, prѣ svega među onima što žive na selu. U filmu su йedino beogradska gospoda bankari prikazani kao većinski upotrѣbitelji pridѣvskoga sadašnje-prošloga vrѣmena, mada se i njim omačinjaše po koйi aorist. U filmu se poяvljuйu i nekolike psovke, među njimi i "Drino, *bem ti..." što potvrđuйe zaključak da йe od pobѣde komunizma aorist dozvoljen samo tamo gdѣ йe dozvoljena psovka.

Za kraй smatram bitnim spomenuti upotrѣbu aorista u dѣlu "Istoriя Srba" Vladimira Ćorovića, poznatoga srbskoga istoričara i akademika između dvaйu svѣtskih ratova. U ovom dѣlu, koйe йe prѣdato izdavaču marta 1941 (nesrećni Ćorović gine već slѣdećega mѣseca, pokušavaйući pobѣći iz tek porobljene Йugoslaviйe), aorist nѣйe naйčešće korišćeno prošlo glagolsko vrѣme, ali йe u određenoй mѣri ipak prisutan. Danas йe tako nešto nezamislivo, koristiti aorist u ozbiljnom naučnom radu.

Evo primѣra iz trećega dѣla: "Kad Turci počeše prelaziti Moravu na istočnoй strani, a kad na zapadu slomiše йunački otpor na Ravnju i Zasavici i udariše na Šabac... Karađorđe se reši napustiti zemlju."

Moй zaključak йe da do početka Drugoga svѣtskoga rata u Srbiйi aorist nѣйe bio proganjan niti nepoželjan, niti da йe postoяla politika suzbiяnja ili ograničavanja njegovoga korišćenja u zvaničnoй i яvnoй upotrѣbi.

Odnos prema upotrѣbi aorista u savrѣmenom srbskom йeziku

Navešću primѣr koйi naйbolje odslikava nepovoljan uticaй obrazovanja na upotrѣbu aorista i imperfekta. Brat i sestra, rođeni kasnih pedesetih godina dvadesetoga vѣka u okolini Podgorice, i odrasli u istom domu okruženom katunskim kamenjarem su savršeni za poređenje učestalosti upotrѣbe aorista. Brat ima završenu srѣdnju školu, sada živi u Podgorici i radi u državnom prѣduzeću. Dok njegova mlađa sestra ima tek četiri razreda završena, i živi sa svoйom porodicom u selskoй srѣdini, u neposrѣdnoй blizini doma gdѣ йe rođena. Sestra i dan-danas koristi aorist (i imperfekt) vrlo često i nesputano, u tolikoй mѣri da йe on u njenom govoru vѣrovatno naйčešće prošlo glagolsko vrѣme. S druge strane, njen rođeni brat aorist koristi znatno ređe (nekada mogu proći časovi razgovora s njim a da ne upotrѣbi niйedan), a imperfekt gotovo nikada. I kada ih koristi, to йe obično samo kada se opusti ili popiйe "koйu čašicu". Pošto su oboйe odrasli u istom domu, uticaй srѣdine u koйoй su rođeni na učestalost upotrѣbe aorista йe isključen. Očito йe da razlika u učestanosti aorista (i samim tim, u osѣćaйu značenja prošlih glagolskih vrѣmena) potiče od drugih činilaca, među koйimi na prvom mѣstu smatram uticaй školovanja. Sličnih primѣra ovome ima йoš.

Takođe, moram navesti йoš йednu vrlo bitnu poяvu, poяvu ustezanja od upotrѣbe aorista (i imperfekta, tamo gdѣ ga ima), odnosno stida od njegove upotrѣbe, u prilikah kada ljudi razgovaraйu s nepoznatimi ili obrazovaniйimi osobami. Poяva йe naročito primѣtna među stanovnicima selskih srѣdina i drugih srѣdina sa češćom upotrѣbom aorista. Kada se takva osoba (koя inače vrlo često koristi aorist) nađe u (neopuštenom) razgovoru sa nepoznatom osobom, a naročito ako йe prilika zvanična ili službena (recimo razgovor sa lѣkarem, službenikom u opštini, pošti, školi i slično), aorist obično potpuno nestaйe iz govora. Osoba nesvѣstno teži ostaviti što bolji utisak na sagovornika i pri tom mѣnja svoй йezik, izbacuйući poйedine sastavne dѣlove svoйega govora za koйe podsvѣstno osѣća da su u našem društvu nepoželjni i znak "nižega obrazovanja", "nepismenosti" i "nevaspitanja". U takvih prilikah među prvimi iz govora ispada aorist, čemu više put prisustvovah. Imah prilike od gospođe iz Vranja čuti da йe upotrѣba aorista "nevaspitana" i "nekulturna". Gospođa inače u običnom govoru izuzetno često koristi kako aorist tako i imperfekt, a i davno prošlo vrѣme ("on bѣše došao"). Imah prilike u Vranju vidѣti slučaй kada dѣd (takođe redovan koristnik aorista) svoйu unuku prѣdškolska uzrasta uči ne koristiti aorist u govoru kako bi govorila "obrazovaniйe" i "kulturniйe".

Navešću йoš йedan, vrlo značaяn primѣr odnosa prema aoristu, iz moйega ličnoga iskustva. Prѣ nekolikih godina (čini mi se oko 2012.) pri pisanju uputstva proizvoda prѣduzeća u koйem radim, u opisu proizvoda upotrѣbih aorist, više se ne sѣćam koйi bѣše. Ugledavši "nedopustivo glagolsko vrѣme" u moйem pisaniйi, moй poslovođa se zaprepasti. Nastadoše mučni trenutci, poslovođa se zbog ove moйe "drzkosti" razяri na mene, govoraše mi "kakvo йe to ponašanje, kako se usuđuйem napisati tako nešto, šta bi ljudi pomislili o našem prѣduzeću da to vide", i tome slično. Ukratko, poslovođa se ponašaše kao da sam u uputstvu upotrѣbio psovku a ne naйčešće glagolsko vrѣme u Srba od nastanka do 1945.

Važno йe napomenuti da i poslovođa, inače rođeni Beograđanin, nerѣtko i sam koristi aorist u slobodnom govoru sa ljudima u prѣduzeću, gotovo svakodnevno ga čuйem. Ali, kao što vidimo, neobavezan i razgovorni йezik йe йedno, a pisani i zvanični йe nešto sasvim drugo. Naravno, aorist йe izbačen iz uputstva i zamѣnjen pridѣvskim prošlim vrѣmenom a я se nekako provukoh bez dalje kazne, samo uz upozorenje da ubuduće tako nešto ne činim.

U prѣvodah crtanih filmova (koйe silom prilika svakodnevno moram slušati, pošto imam dvoйe male dѣce prѣdškolska uzrasta) do skoro nikada nѣsam bio čuo aorist. A onda odйednom, prѣ neki dan, učini mi se da ga čuйem u nastavku "Sunđer Boba"! Prvo pomislih da sanjam ili da mi se priviđa, pa onda malo više načuljih uši i obratih pažnju, i stvarno, čuяše se aorist s TV-a! Otrčah do sobe pogledati kakvo йe to čudo, i imah šta vidѣti!

Glavne йunake seriяla Sunđer Boba i Patrika, odlutavše daleko od svoйega grada Koralova, bѣhu zarobili poluseljaci-poludivljaci i pritom zlikovci čudovištna izleda. Vilami i drugimi seljačkimi oruđi ih gurahu na saslušanje prѣd svoйega seoskoga starešinu, babu-vѣšticu Živku. Ali, od svega ovoga йe naйzanimljiviйi йezik našega prѣvoda. Dok Sunđer Bob, Patrik, ostala družina i svi raniйe poяvivši se likovi uvѣk govorahu bez aorista, čistim titovskim krugodvoйčanskim novogovorom i s beogradskim naglaskom, divljaci iz sela se gađaйu s padežima, koriste nedozvoljene lične zamѣnice ("...da vi kažem..."), koriste aorist ("utekoše", i mnogi drugi) i pri tom govore naglaskom ličećim na naše kosovsko-resavsko narѣčйe i govore йužnomoravskih kraйeva, nešto poput govora ostvarenja "Selo gori a baba se češlja", mada značaйno više izraženoga i iskrivljenoga. Očito йe da su divljake-nakaze prѣvodioci prѣdstavili kao seljake iz moravske Srbiйe, što йe do sada naйgori mnome uočen primѣr izlaganja poruzi i nipodaštavanja ljudi na osnovu govora i mѣsta življenja i uйedno satanizovanja upotrѣbe aorista. Poistovećivati zločinstvo i nakazan izgled s aoristom i govorom srbskih seljaka йe kraйnje neprihvatljivo i za svaku osudu. Na žalost, ovakav primѣr, iako prѣtѣran, savršeno pokazuйe kakav odnos vlada u našoй zemlji prema aoristu od pobѣde komunizma pa do danas. I uopšte prema srbskomu seljaku ili stanovniku unutrašnjosti.

I slѣdeći primѣr pokazuйe dokle dovodi sadašnja politika progona aorista iz йezika. Iako moй otac u slobodnom govoru korišćaše aorist, mada ne prѣviše često (u mladosti ga йe koristio daleko više), ni po koйu cѣnu ga poslѣdnjih godina ne željaše upotrѣbiti u pisanoй rѣči. Prѣ desetak godina tako on zapisivaše bѣležke o davnih doživljaйih iz svoйega rodnoga sela (nekim od njih йe i sam prisustvovao), ali ni po koйu cѣnu u svoйih pisaniйih nѣйe htѣo upotrѣbiti niti йedan aorist! Mѣsecima se ubѣđivah s njim, ali uzalud. Za njega йe upotrѣba aorista u pisanoй rѣči "nekulturna" i "nepismena", nešto poput psovke (psovke se često govore, ali vrlo redko pišu). Sѣćam se kako mi йednom mahaše knjigom йezikoslovca Pavla Ivića, i svoйe stavove o nedopustivosti aorista podkrepljivaše činjenicom da ga ni on nѣйe bio koristio, rekavši nešto poput "Kada bi bilo pismeno koristiti aorist, Ivić bi ga bio koristio". Inače, moй otac йe rođen i odrastao u oblasti Stare Crne Gore, gdѣ su i aorist i imperfekt veoma česti i nezamѣnljivi dѣo narodnoga govora, s яsnom razlikom u značenju naspram (prezent-)perfekta.

Odnos йezičke nauke, školstva i države prema aoristu od 1945. godine.

Više put postavljah pitanje raznim ljudim navesti razliku u značenju dveйu rѣčenica "Zoran prođe putem" i "Zoran йe prošao putem". Od nekolikih ljudi dobih očekivan odgovor, da йe u prvom slučaйu govornik vidѣo Zorana kako prolazi putem, a u drugom da nѣйe, nego da йe to saznao od nekoga. Većina tačno odgovorivših su iz Йužne Srbiйe, pri tom ljudi nižega obrazovanja i/ili ljudi živeći na selu. Tačan odgovor dobih i od osobe iz okoline Kraguйevca. Beograđani koйe ovo isto upitah, kao i nekoliki ljudi iz drugih mѣsta, ali sa visokim obrazovanjem, ili nѣsu znali, ili odgovarahu da йe se u prvom slučaйu Zoranov prolazak putem dogodio "maloprѣ" dok йe se u drugom primѣru dogodio "dosta raniйe".

Imah prilike razgovarati o značenju prošlih glagolskih vrѣmena i s nekolicinom nastavnika srPskoga йezika, postavljaйući im pitanja o značenju četirйu prostih rѣčenica iz prvoga odѣljka s četirma prošlima vrѣmenima, sa svršenim glagolom "polomiti". Ishodi moйega istraživanja su poražavaйući. Niйedan od nastavnika nѣйe znao za razliku u doživljenosti, svim njim йe poяm doživljenosti u značenju glagolskih vrѣmena nepoznat. Naйviše što uspѣvah dobiti kao odgovore йe da йe se radnja s aoristom dogodila "upravo, maloprѣ", dok йe se radnja u primѣru s davnim prošlim vrѣmenom dogodila "nekada davno, raniйe".

Kao što vidimo, bolje razlikovanje značenja glagolskih vrѣmena pokazuйu neobrazovani ljudi od obrazovanih, a naročito od йezički obrazovanih. No, ne smatram da su nastavnici bili "loši đaci", te da su zaboravili ono što su tobože bili naučili tokom svoйih studiя.

Očito йe da se značenju prošlih glagolskih vrѣmena na studiяh srPskoga йezika ne posvećuйe neophodna pažnja, a naročito ne razlikam u njihovom značenju. Očito йe takođe da prilikom svoйega višega йezičkoga školovanja na sveučilištu budući nastavnici srPskoga йezika bivaйu podvrgnuti svoйevrstnom ispiranju mozga. Na fakultetu im se nameće stav da йe značenje tzv. "perfekta" sveopšte i sveobuhvatno i da se on može (i trѣba) koristiti svuda i u svakoй prilici, da йe samim tim njegova upotrѣba uvѣk "pravilna", ma kako bio upotrѣbljen, iz čega neposrѣdno slѣdi zaključak da su sva ostala prošla glagolska vrѣmena nepotrѣbna i suvišna. Iz čega se budućim nastavnikom йezika nameće zaključak da йe upotrѣba ostalih prošlih glagolskih vrѣmena nepoželjna, koйu samim tim povezuйu s "neobrazovanošću", "nepismenošću", "nekulturom", "seljaštvom" i "prostaštvom" itd, nedostoйnimi obrazovana čovѣka.

Poslѣ takva pogrѣšna i zlonamѣrna prѣvaspitavanja na fakultetu nastavnici i učitelji, kada počnu raditi u školah, dѣcu, naročito seosku, ispravljaйu kada god upotrѣbe ma koйe drugo prošlo glagolsko vrѣme, a naročito aorist, naše poznato obѣlѣžйe "seljaštva" i "nekulture", i nastoйe ih odučiti od njihove upotrѣbe, od malih nogu im ulivaйući pogrѣšno shvatanje da йe aorist nešto čega se ljudi trѣbaйu stidѣti. Kao potvrdu ovoga navešću primѣr dѣteta moйega priяtelja gdѣ imam prilike uživo posmatrati poguban uticaй današnjega školstva na poznavanje prošlih glagolskih vrѣmena i uopšte na gramatičku pismenost. Dѣte йe rođeno 2008. godine, živi u šumadiйskom selu na obroncih Rudnika, i u trenutku pisanja ovoga rada pohađa treći razred osnovne škole. Do polazka u školu dѣte redovno korišćaše aorist, čak i u prvom licu ("nađo(h) ga", itd...). To nѣйe ništa čudno, pošto živi u srѣdini u koйoй йe aorist sasvim uobičaйeno glagolsko vrѣme, često i sa nesvršenima glagolima. Njegovi ukućani, otac, mati, baka, rođaci i ostali susѣdi redovno koriste ovo vrѣme, pa йe sasvim razumljivo da će ga koristiti i dѣte. Ali, od početka njegovoga školovanja, počeh primećivati kako ga sve ređe koristi. Aorist, koйi bѣše redovna poяva u njegovom govoru prѣ polazka u školu, danas йe u njega rѣtkost. Pošto u međuvrѣmenu aorist nѣйe izčezao iz srѣdine gdѣ dѣte živi, razlog tome može biti samo uticaй škole.

Kao što vidimo, naše školstvo, kako osnovno, tako srѣdnje i visoko, nastoйi u ljudih uništiti svaki osѣćaй za značenje prošlih glagolskih vrѣmena, odnosno ukloniti svaki osѣćaй za razlikovanje njihovih značenja. Što polako ali neminovno vodi do nestanka onih яvno obѣlѣženih kao suvišnih. Йer, čemu četiri prošla glagolska vrѣmena ako se usvoйi pogrѣšno shvatanje da йedno od njih pored svoйega osnovnoga značenja nosi i značenje ostalih triйu? Što i йeste cilj svega. Uništiti sva tri druga vrѣmena, a ostaviti samo tzv. "perfekt". Ubrzo ćemo vidѣti i zašto.

Napravimo mali misaoni ogled, zamislimo da novinar u ma koйem яvnom glasilu napiše "Pre mesec dana sam ušao u autobus." Iako rѣčenica nѣйe u duhu srbskoga йezika (йer se upotrѣbljeni "perfekt" trѣba koristiti za nedoživljene događaйe iz prošlosti, ili za opisivanje stanja u sadašnjosti, a niйedno od toga dvoga ovdѣ nѣйe niti može biti slučaй), niйedan lektor, urednik niti ma koйi drugi prѣpravljač prѣgledavši članak neće imati nikakve primѣdbe. A šta bi se dogodilo ako bi novinar (ispravno) upotrѣbio prikladniйe glagolsko vrѣme, aorist ili davno prošlo ("Pre mesec dana uđoh u autobus." ili "Pre mesec dana sam bio ušao u autobus.")? Lektor ili urednik biše ovo promѣnili i prѣbacili u Titovski "perfekt", i sasvim moguće izribali novinara zbog njegove "drzkosti". Iako rѣčenica "Pre mesec dana sam ušao u autobus." niti йe pravilna niti йe u duhu srbskoga йezika, ona йeste u duhu Kumrovca i ideologiйe komunizma, a to йe danas, priznaćete, mnogim daleko važniйe.

Aorist nѣsu izmislili Karađorđevići da bi bio toliko proganjan, postoйi više tisušt godina, i donѣt йe na Balkan seobom Slovena. Samim tim йe aorist, kao sastavni dѣo našega йezika, dѣo našega duhovnoga naslѣđa, prѣnošenoga s kolѣna na kolѣno kroz mnoge vѣkove. Zbog toga se politika njegovoga uništavanja ne može drugačiйe tumačiti osim politikom uništavanja duhovnoga naslѣđa, i ne može se drugačiйe nazvati nego divljaštvom i varvarstvom pod okriljem "nauke" i "obrazovanja". Poput vandalskoga rušenja Rima.

Važno йe napomenuti da se ne slažu svi йezikoslovci sa politikom suzbiяnja upotrѣbe aorista. Neki od njih žele naš йezik osloboditi od nanosa propalih ideologiя komunizma i йugoslovenstva, sačuvati bogatstvo našega йezika i zalažu se za ukidanje (nepisane) zabrane upotrѣbe aorista. Ima i svѣtlih primѣra nastavnika po školah, naročito gradskih, koйi, svѣstni da йe naš йezik bez aorista nakaza, čine sve u svoйoй moći kako biše ohrabrili dѣcu u njegovoй upotrѣbi (ali i imperfekta), kako biše ih sačuvali od im namѣnjene sudbine. Na žalost, oni ne vode glavnu rѣč u našem školstvu i йezičkoй nauci. Većina йe ili pristalica tekuće politike ili im йe potpuno sveйedno.

I van škola, u яvnom životu, stanje prošlih glagolskih vrѣmena йe poražavaйuće. Na televiziйi se vrlo rѣtko može čuti. Na bilo kakvih vѣstih (usmenih ili pisanih), nikada, йer se već mnogobroйnim pokolѣnjem йoš od osnovne škole usađuйe stav da se ma kakva upotrѣba aorista graniči s nevaspitanjem. Ponekada, ali vrlo rѣtko, se može čuti od ponekoga gosta na televiziйi, ili od ponekoga izvѣštača iz unutrašnjosti. U novinah йe йoš gore, made se ponekada aorist može naći u po koйem bombastičnom naslovu poput "Puče bruka!". Takođe, imah prilike o upotrѣbi aorista razgovarati s osobom zaposlenom u Akademiйi nauka sa zvanjem naučnoga saradnika, i on mi reče da ga u svoйih člancih i radovah ne smѣ koristiti, йer lektori tako nešto smatraйu nedopustivim.

Aorist йe zvanično i dalje dѣo gramatike srbskoga йezika (йer bi se, u protivnom, za sadašnje čitaoce morao izbaciti iz svih književnih dѣla naših pisaca, što йe ogroman i teško izvodiv posao), ali йe danas kraйnje nepoželjan u bilo kakvoй яvnoй upotrѣbi. Njegova upotrѣba se podnosi u razgovornom i uličnom йeziku, i u umѣtničko-književne svrhe, odnosno samo tamo gdѣ йe dozvoljena psovka, čime se do skoro naйčešće glagolsko vrѣme u Srba s njom izйednačava. Moglo bi se reći da йe aorist (ciljano) potisnut u narѣčйe, za čiйu upotrѣbu ne postoйe nikakva pravila. I čiя йe upotrѣba, naravno, nepoželjna, baš kao i upotrѣba psovke.

Kao što vidimo, u našem йeziku postoйi "paradoks aorista": ko ga zna i koristi u govoru йe "nepismen", "nekulturan", "seljak" i "prostak", dok йe njegovo nekorišćenje znak "pismenosti", "obrazovanja", "otmenosti", "kulture", "lѣpoga vaspitanja" i tome slično (i na internetu imah prilike viđati primѣre poйedinaca koйi svoйu "kulturu" i "obrazovanje" dokazuйu tvrdnjom da ne koriste aorist). Nѣйe mi poznato da išta slično postoйi u bilo koйem drugom йeziku. Svuda u civilizovanom svѣtu йe znanje znak pismenosti i obrazovanja, a neznanje nepismenosti. Йedino se u nas znanje poistovećuйe s nepismenošću, a neznanje i nepoznavanje gramatike glagolskih vrѣmena sa kulturom i obrazovanjem. U našoй йezičkoй nauci i društvu očito zdrav razum ne važi.

Tako u engleskom йeziku postoйi čak šest prošlih glagolskih vrѣmena, s яsno razgraničenimi namѣnami, i osoba koя ih ne koristi sve ili ne zna koйe čemu služi se ne može nikako smatrati gramatički pismenom. Naprotiv.

Danas йe srazmѣrno česta poяva da se i književna dѣla pišu komunističkim novogovorom beogradskoga kruga dvoйke, bez aorista, što йe prѣ 1945 bilo nezamislivo, pa i nezamislivo u dѣlah poйedinih pisaca poslѣ 1945. Možemo li zamisliti dѣla Njegoša, Iva Andrića, Crnjanskoga, Laza Kostića, Йovana Йovanovića Zmaя, Đure Яkšića, Dučića, Branka Ćopića, Dobrice Erića, Dobrice Ćosića, i ostalih bez aorista? Ne možemo, naravno. Danas su, na žalost, takvi gramatički ograničeni pisci stvarnost. Kao primѣr ću navesti dѣlo našega savrѣmena pisca, posvećeno Svetomu Savi, u koйem i naš Rastko Nemanjić govori obogaljenim йezikom, bez aorista. Ne govori ni kao običan narod po unutrašnjosti Srbiйe, a kamo li onako kako йe Sveti Sava stvarno govorio, nego kao drug Tito i njegovi krugodvoйčanski komunisti. A u Rastkovo vrѣme su čak i stanovnici kraя gdѣ se nalazi Titov Kumrovec koristili aorist. Slično йe i u filmskom ostvarenju RTS-a, gdѣ Sveti Sava i ostali Nemanjići takođe govore krugodvoйčanskim novogovorom lišenim aorista. Pismeniйi i bolji prѣvodioci književnih dѣla sa stranih йezika bar u nekoй mѣri koriste aorist pri prѣvodu, mada ima i onih nepismeniйih, koйi ih prѣvode obogaljeno, titovski.

Danas tračak nade uliva ukidanje položaя lektora na većini televiziя, novina i drugih яvnih glasila, inače naйrevnostniйih progonitelja aorista, što dovodi do postepenoga popuštanja progona i do rѣtke poяve istoga u яvnih glasilah. Takođe moram istaći da se i na internetu mogu naći svѣstni poйedinci. Tako imamo našega čovѣka (to nѣsam я) koйi redovno prѣvodi strane filmove i stavlja podnaslove za slobodnu upotrѣbu na internetu, pri tom redovno koristeći aorist u svoйih prѣvodah.

Razlozi nepoželjnosti upotrѣbe aorista i njegovoga progona

Opšti zaključak za sve kraйeve Srbiйe (i Crne Gore) koйe imah prilike obići йe da йe upotrѣba aorista u razgovornom йeziku znatno češća u ljudi s nižim obrazovanjem nego li u ljudi s višim. Isto tako йe primѣtno da u ljudi istoga stepena obrazovanja aorist više koriste ljudi živeći na selu nego li stanovnici obližnjega grada. Očigledno йe da se ovdѣ ne radi o spontanoй poяvi odumiranja aorista, nego se radi o ciljanom i smišljenom poduhvatu, nametanom s vrha. Na osnovu raniйega već zaključismo da upravo йezička politika u obrazovnih i drugih državnih ustanovah i u яvnih glasilah doprinosi progonu aorista iz йezika, obezhrabrivanjem njegove upotrѣbe i poistovećivanjem iste s "nepismenošću", "prostaštvom" i "nekulturom". Drugo pitanje йe od kada йe se krenulo s ovakvom politikom. Nema naznak da йe to bilo prѣ 1945. godine, odnosno prѣ dolazka Komunističke partiйe i Tita na vlast. Nѣsam našao znakove netrpѣljivosti prema aoristu u Kraljevinah Srbiйi i Йugoslaviйi.

Aorist йeste bio donekle zapušten u našoй йezičkoй nauci prѣ 1945, a naročito tumačenje razlike njegovoga značenja u odnosu na značenje ostalih prošlih glagolskih vrѣmena, prѣ svega bez яsne razgraničenosti od tzv. perfekta (čak ni u odličnoй gramatici Stoяna Novakovića iz 1894. nema pomena razlike u značenju na osnovu doživljenosti), ali o njegovom svѣstnom progonu u to vrѣme ne može biti govora (upravo koristeći se nedovoljnom razgraničenošću aorista od tzv. perfekta u йezičkoй nauci prѣ 1945, kasniйi Titovi komunistički йezikoslovci pokušavaйu (i uspѣvaйu) potpuno zamѣniti aorist perfektom u яvnom životu).

Vratimo se na razloge progona aorista, odnosno njegove političke nepodobnosti.

1. Glavnim razlogom smatram pokušaй izйednačavanja йezika u Srba i Hrvata. Kao što već mogasmo vidѣti u ovom radu, u ključnih mѣstah Hrvatske (Zagreb, Riйeka, Varaždin, ali i Titov zavičaй, Zagorйe i Kumrovec) aorist йe nepostoйeće glagolsko vrѣme. Izйednačavanje йezika u Srba i Hrvata йe lakše postići odučavanjem Srba od aorista nego li podučavanjem Hrvata njegovoй upotrѣbi (koйi йe velikoй većini Titovih sunarodnika bio stran). Pošto su ključni ljudi komunističke vrhuške na čelu sa Titom iz kraйeva gdѣ aorista nema u narodnom govoru, ne iznenađuйe što su sprovodili politiku suzbiяnja im stranoga glagolskoga vrѣmena. Uz to, budući veoma nenaklonjeni srbskome narodu, razumljivo йe što im йe aorist, čest u Srba a rѣdak u Hrvata, bio tako mrzak.

2. Dodatnim razlogom netrpѣljivosti komunističke vrhuške prema aoristu smatram njegovu izuzetno čestu upotrѣbu u crkvenih knjigah, i u crkvenom životu uopšte, kako u SPC tako i u Katoličkoй Crkvi (što йe razumljivo, йer su crkvene knjige prѣvođene u vrѣme kada йe aorist bio osnovno prošlo glagolsko vrѣme u narodu). Možemo samo zamisliti koliko йe tadašnjega komunistu aorist (tada svuda prisutan u Srbiйi) podsѣćao na njemu omraženu i po njem nazadnu Crkvu!

3. Dodatni razlog komunističke netrpѣljivosti prema aoristu, makar u raniйem razdoblji, kada im йe Staljin bio "Božanstvo", bi moglo biti nepostoяnje aorista u ruskom йeziku (kao što već navedoh, tamo ga koristi samo Ruska Pravoslavna Crkva). Progonom aorista biše se tadašnji Staljinovi obožavaoci i йezički mogli približiti svoйemu uzoru.

4. Progonom aorista iz srbsko(hrvatsko)ga йezika se vѣštački povećava razlika u odnosu na makedonski йezik (u makedonskom йeziku suzbiяnje upotrѣbe aorista nѣйe bilo sprovođeno). Poznato йe da йe stanje upotrѣbe i značenje aorista u srbskom i u makedonskom йezicih prѣ 1945. bilo dosta slično.

Aorist йe ipak, i u vrѣme komunizma podnošen u književnosti, gdѣ йe piscu bila dopuštena izvѣstna umѣtnička sloboda, pa u tom svѣtlu trѣba gledati na njegovu mѣstimičnu upotrѣbu u Srbiйi na spomenicih posvećenih žrtvam NOB-a.

Postavlja se pitanje, kako se u йezikoslovačkih krugovah opravdava politika izkorѣnjivanja aorista i zabrana njegove upotrѣbe u яvnom životu? Pomoću takozvanih йezičkih "stilova" (načina). Tako na primѣr postoйe "novinarski stil", koйim su obavezni pisati novinari, i "naučni stil", i poseban stil za službenu upotrѣbu, i u svih njih йe aorist nepoželjan. Aorist йe dozvoljen u "seljačkom", ili u "uličarskom" stilu. Suštinski, pomoću йezičkih "stilova" йe postignuto da se gramatika nasilno promѣni i suzi, iz koйe su izbačena nekumrovačka glagolska vrѣmena, te tako sada suštinski imamo posebne gramatike za novinare, školstvo, i državnu upravu, i posebne za književnike, ili za običan narod. Kao što vidimo, pomoću "йezičkih stilova" йe na mala vrata uvedena zabrana upotrѣbe aorista i time oni služe kao srѣdstvo za njegovo izkorѣnjivanje i prѣoblikovanje našega йezika po zagorskom uzoru.

Razumno йe na druge se ugledati u znanju, a ne u neznanju. Postavlja se onda pitanje zašto se na Zagorce ne ugledamo u poznavanju množinskih padeža (u njih postoйe svih šest, a ne samo četiri kao u nas) nego su ni uzor samo u nepoznavanju prošlih glagolskih vrѣmena?

A sada malo "Šta bi bilo kada bi bilo". Na šta bi naš йezik danas ličio da su komunisti državnu politiku prema prošlima glagolskima vrѣmenima bili primѣnjivali i prema padežima? Kako bi izgledao naš йezik kada bi se (kosi) padeži zabranili u "novinarskom", u "naučnom", ili u "zvaničnom" stilu?

Na sveučilištih bi se učilo kako йe imeniteljni padež sveobuhvatan i sveznačeći, a kako su svi ostali nepotrѣbni i suvišni. Nastavnici biše danas ispravljali dѣcu kada god upotrѣbe ma koйi padež različit od imeniteljnoga, na primѣr, nastavnik bi rekao đaku: "Nѣйe pravilno reći 'U školi sam', pravilno йe reći 'U škola sam'".

Poslѣ šestdeset godina prѣvaspitavanja padeži biše se u gradovah naйčešće mogli čuti na piяcah, kao što йe danas slučaй s aoristom. Padeže biše koristili poglavito seljaci, "glupaci", "prostaci" i "primitivci". To bi im bio znak raspoznavanja.

Obrazovanje i "kultura" bi se pokazivali nekorišćenjem padeža. Ljudi biše se dičili njihovom nepoznavanjem. Govorilo bi se: "Ma pusti on. On йe čobanin, on koristi padeži". Ljudi biše nas sa čuđenjem pitali "Zašto koristiš padeži? Zašto ne govoriš normalno, kao sav normalan svѣt?"

A zašto se ipak politika primѣnjivana prema prošlima glagolskima vrѣmenima nѣйe primѣnjivala i prema padežima? Odgovor йe prost: u Hrvatskoй su se 1945. koristili padeži, čak i više nego što su se koristili u Srba, i drug Tito йe koristio padeže. Zbog toga se ne proganjaйu.

Dodatak: Primѣr dveйu knjiga slične sadržine, prve iz 1934, i druge iz 1966.

Odnos (poslѣratne) vlasti prema aoristu naйbolje se može odslikati primѣrom dveйu knjiga slične sadržine, prve izdate 1934. godine (u vrѣme Kraljevine Йugoslaviйe), i druge izdate 1966 godine.

Prva, "Srpsko-bugarski rat 1913 godine", napisana pukovnikom Milutinom Lazarevićem i izdata Srpskom Književnom Zadrugom, opisuйe borbe u Makedoniйi između srbske i bugarske voйske tokom Drugoga Balkanskoga rata. Pukovnik Lazarević, vѣrovatno i sam učestnik opisanih borbi, vrlo bogatim i živim йezikom opisuйe događaйe. Njegov йezik, prѣpun aorista, imperfekta i davnoga prošloga vrѣmena nѣйe suhoparan, nego njihovom čaroliйom i prirodnošću svoйim čitateljemъ dočarava borbe u Makedoniйi, koйe kao da se događaйu isprѣd čitateljevih očiйu. Evo maloga primѣra iz knjige:

"Bataljon odmah posede rovove na tom krilu, a tamošnji delovi V puka i mitraljesko odeljenje rokiraše se u desno i poйačaše posadu na desnom krilu, bliže йaruzi, prema kome nastupaše йedan od dvaйu bataljona bugarskog 14. pešadiйskog puka, poravnat sa drugim koйi već uveliko napadaše deo Šarenkovca okrenut njemu. Komandu nad trupama iz oba puka, koйe sada sačinjavahu desno krilo Moravske diviziйe I poziva, primio йe komandant I puka, pukovnik Dušan Tufegdžić."

Druga knjiga, pod nazivom "Bitka na Drini 1914." йe napisana umirovljenim generalom kraljevske Йugoslovenske voйske Đorđem Lukićem i izdata йe Titovim Voйnoizdavačkim zavodom 1966 godine. Dѣlo generala Lukića йe daleko obimniйe, i opisuйe borbe na Drini, Savi i oko njih, vođene između srbske i austrougarske voйske. Obe knjige opisuйu događaйe koйi su se dogodili sa razmakom od oko godinu dana. Iako dѣla opisuйu vrѣmenski veoma bliske događaйe, йezik ovih dѣla йe veoma različit, do mѣre da čitaocu neupućenu u йezičku politiku izgledaйu kao da su pisane raznimi йeziki. Knjigu pročitah, i na njenih oko 420 strana sačinitelj nѣйe upotrѣbio niti йedan йedini aorist (a kamo li imperfekt). Knjiga se teško čita, prѣ svega zbog neprirodna, йednolična, suhoparna i dosadna йezika, koйi po svem podsѣća na йezik raznih komunističkih partiйskih Kongresa i plenarnih sѣdnica. Evo maloga primѣra iz knjige:

"Pešaci su otvorili paklenu vatru u pravcu ove bateriйe. Ubrzo se uvidela greška i vatra йe prekinuta. Ranjenike koйi su s nestrpljenjem očekivali da se dovrši pontonski most zahvatila йe panika. Lako ranjeni su potrčali naйbližem pontonu i toliko ga napunili da se ovaй prevrnuo. Nastalo йe davljenje u Savi i zapomaganje. Ovo йe pogoršalo moral kod voйnika i oni su napuštali stroй i trčali ka mostu koйi se pod sve većim opterećenjem sve više rušio."

Postavlja se pitanje, kako йe moguće da neko ko йe rođen u Srbiйi 1886. godine, napiše knjigu od oko 420 strana u koйoй ima na tisušte upotrѣbljenih prošlih glagolskih vrѣmen, a ne upotrѣbi niti йedan aorist? Ovome pitanju ću posvetiti ostatak ovoga odѣljka. U cilju proučavanja pročitanoga dѣla, na 15 nasumično odabranih stran prѣbroяh sve upotrѣbe (pridѣvskoga) prošloga vrѣmena. Imaše ih ukupno 251, ili prosѣčno 16,733 po strani. Što bi značilo da йe očekivano da ih u cѣlom dѣlu ima okolo 7028. Cilj ovoga йe sračunati vѣrovatnoću da neko bez bilo kakvoga йezičkoga sputavanja napiše dѣlo ovolika obima a da ne upotrѣbi niйedan aorist. A zato ni йe potrѣbna učestanost aorista u йeziku pisca. Pošto to ne možemo tačno znati, uzećemo da йe ona vrlo mala, samo 1%. Odnosno da pisac Lukić u nesputanom govoru od 100 primѣra prošlih glagolskih vrѣmen upotrѣbi samo 1 aorist (ili imperfekt). Pošto йe poznato da йe do 1945 godine učestanost aorista u Srbiйi bila daleko veća, i da йe štaviše po selah i manjih mѣstah aorist naйvѣrovatniйe bio naйčešće korišćeno glagolsko vrѣme, malo йe vѣrovatno da йe u йeziku generala Lukića aorist bio zastupljen sa manje od йednoga postotka (štaviše, vѣrovatno йe bio daleko češći, obzirom na tadašnje stanje u narodu).

Prosta računica daйe: (1. -0.01) ^ 7028, što daйe  2.1093E-31. , iliti 2.1 * 10 ^ -31.

Prѣvedeno na srbski, vѣrovatnoća za tako nešto йe beskonačno mala (reda veličine 10 na - trideset prvi stepen), odnosno može se slobodno uzeti da йe йednaka ništici. Kao što vidimo, statistički йe nemoguće da bi neko ko aorist koristi makar йednom u 100 slučaйeva napisao dѣlo sa čak 7028 primѣra prošloga glagolskoga vrѣmena bez iйednoga aorista. Čime йe dokazano da йe ovdѣ došlo do svѣstnoga sputavanja ili samosputavanja (na anglo-srPskom bi se to reklo "cenzura" i "samocenzura").

Pitanje se sada svodi, radi li se ovdѣ o sputavanju (izdavačem) ili o samosputavanju (piscem), ili o oboйih?

Moйe mišljenje йe da йe malo vѣrovatno da se ovdѣ radi (samo) o samosputavanju, odnosno samo o svѣstnoй težnji pisca ne koristiti aorist. Йer, u njegovo vrѣme, kada su radovi pisani ili rukom ili na pisaćem stroйu, bilo йe teže ispravljati uočene grѣške nego danas, pa se čini malo vѣrovatnim da pisac živeći u srbskoй srѣdini gdѣ йe aorist bio sasvim obično glagolsko vrѣme u prostom narodu, napiše toliki rad a pri tom se nigdѣ ne "prѣvari" i nenamѣrno ga upotrѣbi pri pisanju dѣla. Zbog toga potpuno odsustvo u dѣlu osnovnoga glagolskoga vrѣmena u Srba do 1945 smatram ishodom rada samoga izdavača, Voйnoizdavačkoga zavoda, inače ustanove Titove ЙNA, za koйu svi znamo da йe bila pod яkim uticaйem ideologiйe komunizma.

Dvѣ činjenice dodatno govore tome u prilog:

-knjiga йe izdata tek 1966 g, tri godine poslѣ smrti sačinitelja (1963), pa su državni йezički cenzori imali više nego dovoljno vrѣmena očistiti dѣlo od svih aorista.

-u samom dѣlu su navedena imena petorice ljudi učestvuйućih u nadzoru i prѣpravkah njegove sadržine. Imena neću navoditi, samo njihova uloge. Йedan od njih imaše ulogu "redaktora", drugi "lektora", treći "tehničkoga urednika" a četvrti i peti "korektora" (šta god sve ove strane rѣči značile).

Йoš nešto, vrlo važno. Neko bi mogao reći da pisac nѣйe koristio aorist zato što nѣйe sam doživѣo navedene događaйe (poznato йe da se aorist prvenstveno koristi za navođenje doživljenih radnji u prošlosti, mada se koristi i u pripovѣdanju kada se nedoživljena radnja želi prѣdstaviti kao doživljena). To nѣйe tačno, pisac sam navodi da йe učestvovao u teških borbah na Mačkovom Kamenu, gdѣ йe zapovѣdao artiljeriйskom йedinicom. Ovim borbam йe posvećen veliki dѣo dѣla, ali ni tu nema aorista, kao ni drugdѣ.

Йoš йedna mala zanimljivost, u dѣlu generala Lukića nađoh 23 primѣra davnoga prošloga vrѣmena (recimo, "...koя йe već bila odstupila..."). Izgleda da йezičko sputavanje nѣйe važilo za ovo glagolsko vrѣme.

Ovo mi se čini razumljivim, йer se davno prošlo vrѣme koristi i u hrvatskom Zagorйu, Titovom zavičaйu, za razliku od aorista i imperfekta, koйih tamo nema već dugo.

Zaključak: čini se malo vѣrovatnim da za neprirodno odsustvo aorista u dѣlu generala Lukića nѣйe (su)odgovorna voйna komunistička cenzura Titove SFRЙ. Takođe, sasvim йe moguće i da йe sam general Lukić svѣstno izbѣgavao aoriste kako bi povećao izglede da njegovo dѣlo bude prihvaćeno za izdavanje komunističkimi vlastimi.

Ukratko o imperfektu

Politika sprovođena u našoй zemlji od 1945. prema imperfektu йe potpuno ista kao prema aoristu, i ovo vrѣme йe nepoželjno u яvnom životu, i nastoйi se iskorѣniti. Ali, u odnosu na aorist postoйi izvѣstna razlika. Imperfekt йe, na žalost, i prѣ 1945. godine u mnogih kraйevah Srbiйe bio rѣdak. Za razliku od aorista, imperfekt йeste bio u odumiranju u velikom dѣlu Srbiйe (mada йe u poйedinih kraйevah Srbiйe i Crne Gore bio u širokoй upotrѣbi, a ponegdѣ йe i danas). Zbog toga йe naglasak ovoga rada na aoristu, йer se ovaй, iako budući vrlo široko zastupljen u narodu, iz političkih razloga želi nasilno ukloniti iz йezika.

The post Aorist kao psovka appeared first on Poreklo.

Gaćelezi su selo u Dalmaciji, severno od Vodica. Teritorijalno pripadaju gradu Vodice (Šibensko-kninska županija).

U Gornjim Gaćelezima, ispod brda Tucanj, nalazi se rimokatolička crkva Sv. Ante. U Donjim Gaćelezima, ispod brda Smokvica i Debeljak, naseljeni su Srbi. Između je kraško polje.

Na popisu 1991. godine, bilo je 399 stanovnika Gaćeleza, od čega 211 Srba (53%), 185 Hrvata (46%) i 3 ostala.

Prezimena 1948. godine, sa brojem osoba (u zagradi) i krsnom slavom

Srpska prezimena

VUKOJEVIĆ (5) – Sveti Arhangel Mihailo

ERGIĆ (106) – Sveti Arhangel Mihailo (prisutni u 18. veku)

KOVAČEVIĆ (9) – Sveti Arhangel Mihailo

MIODRAG (26) – Sveti Arhangel Mihailo (prisutni u 18. veku)

Hrvatska prezimena

BILAĆ  (31) – (prisutni u 18. veku)

VARNICA (10) – (prisutni u 18. veku)

IVANKOVIĆ (16) – (prisutni u 18. veku)

ERCEG (30) – (prisutni u 18. veku)

IVANKOVIĆ (16) – (prisutni u 18. veku)

TABULA (67) – (prisutni u 18. veku)

ŠEVERDIJA (17) – (prisutni u 18. veku)

ŠODA (17) – (prisutni u 18. veku)

ŠUŠA (12) – (prisutni u 18. veku)

Priredio: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić

The post Poreklo prezimena, selo Gaćelezi (Vodice) appeared first on Poreklo.

Čista Mala je selo u Dalmaciji, severno od Vodica. Teritorijalno pripada gradu Vodice (Šibensko-kninska županija).

Nedaleko od Čiste Male, kroz manji kanjon, protiče reka Guduča i uliva se u Prukljansko jezero. Blizu samog sela je izgrađen autoput. Izdvojeni zaselak Dragišići, smešten je s druge strane brda Kosa.

U Čistoj Maloj je pravoslavna crkva Sv. Nikole, podignuta 1895. godine.

Na popisu 1991. godine, bilo je 596 stanovnika Čiste Male, od čega 560 Srba (94%), 24 Hrvata (4%) i 12 ostalih. Čista Mala je 1991. godine imala više stanovnika od susedne Čiste Velike, naseljene hrvatskim stanovništvom.

Prezimena 1948. godine, sa brojem osoba (u zagradi) i krsnom slavom

Srpska prezimena

BERIĆ (15 u Čistoj Maloj i 6 u Dragišićima) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

VUKOJEVIĆ (8) – Sveti Georgije (prisutni u 18. veku)

VUKŠA (7) – Sveti Georgije (prisutni u 18. veku)

DOBRIĆ (20) – Sveti Georgije (prisutni u 18. veku)

GRULOVIĆ (15) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

KRESOVIĆ (4 u Čistoj Maloj i 5 Dragišićima) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

LALIĆ (299) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

LESKUR (11 u Dragišićima) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

MANOJLOVIĆ (22) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

MATIJEVIĆ (39 u Dragišićima) – Sveti Georgije (prisutni u 18. veku)

POPOVIĆ (85) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

SAMARDŽIĆ/SAMARĐIĆ (29) – Lazareva Subota (prisutni u 18. veku)

STJELJA/STIJELJA (12) – Sveti Stefan (prisutni u 18. veku)

Hrvatska prezimena

FRANIĆ  (12) – (prisutni u 18. veku)

Priredio: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić

The post Poreklo prezimena, selo Čista Mala (Vodice) appeared first on Poreklo.

PIŠE: Ivan Vukićević

Objavljeno: 7.4.2018.

Kratki opis roda

Vasojevići su rod i istoimeno pleme u Brdima na području današnje Crne Gore čiji je naziv patronistički, odnosno potiče od imena rodonačelnika Vasoja. Rodonačelnik Vasoje je prema predanju unuk Vukana Nemanjića, a u Lijevu Rijeku pod Komovima se sa porodicom doselio iz Hercegovine Vasojev praunuk Vaso Vasojević. Na osnovu istorijskih izvora pouzdano se može tvrditi da Vasojevići još od prve polovine XV veka nastanjuju oblast Lijeve Rijeke u Brdima i da su se doselili kao pravoslavni Srbi. Odatle su se proširili najpre na gornji tok Tare, a zatim i na Gornje Polimlje odakle su istisli albansko pleme Klimente koji su prethodno zaposeli zemlju iseljenih polimskih Srba. Širenjem plemenskih granica Vasojevići su naselili prostrano područje od Lješnice do Brezojevice u Polimlju čime su u sastav njihovog plemena ušla i bratstva drugačijeg porekla, kao i nekada samostalna plemena Šekular i Velika. Plemensko sedište je vremenom premešteno u Andrijevicu, a Vasojevići su ulaskom u sastav Crne Gore u XIX veku postali jedino pleme u po kome je neka nahija nosila ime. Vasojevići se dele na Mijomanoviće, Novakoviće i Rajeviće, a najbrojniji Rajevići se dele na Dabetiće, Kovačeviće i Lopaćane. Iseljenih Vasojevića ima u Gluhom Dolu gde čine većinu stanovništva tog plemena, kao i u Dupilu gde su pojedinačno najbrojniji rod. Vasojevića u većem broju ima i u Gornjoj Morači, Grblju, Nikšićkoj Župi i Poljima. Krsna slava Vasojevića u matici i većine iseljenika je Aranđelovdan.

Vasojevići pripadaju E-V13>Z1057>PH1246>BY14151 grani, a genetski su im srodna i pojedina bratstava iz zapadnih srpskih krajeva i Hercegovine što ide u prilog predanju o poreklu Vasojevića iz te oblasti. Za sve tri osnovne grane Vasojevića je genetski potvrđeno da pripadaju istom rodu, dok je samo za pojedina bratstva utvrđeno da nasuprot ustaljenim predanjima ne pripadaju rodu Vasojevića. To su Karadžići iz Lopata koji su se najvećim delom iselili u Drobnjak i koji pripadaju I2-CTS10228>Y3120 grani, Bakići iz Zabrđa i deo Radevića (ogranak iz Mezgalja u Šekularu) koji pripadaju rodu Kuča i E-V13>>Z16661 grani, kao i Babovići iz Luštice koji pripadaju I2-PH908 grani. Takođe, Pješivci koji sebe smatraju za potomke Stevana Vasojevića nisu srodni Vasojevićima, već pripadaju J2a-M92>>Z38463 grani. Vasojevići su prema anonimnom istraživanju po brojnosti peti rod u Crnoj Gori sa 4,95% zastupljenosti.

Istorijski pomeni

Vasojevići se prvi put spominju 1444. godine u tužbi Dubrovčanina Brajana Prodanića podnetoj dubrovačkom sudu u kojoj navodi da su 60 gorštaka ubili njegovog brata i opljačkali robu za šta je pored Vasojevića optužio još i Pipere i Bjelopavliće. U istoj tužbi se navodi da se napad dogodio na području Meduna i Rikavca koji se nalaze na današnjoj plemenskoj teritoriji Kuča. Zbog toga su pojedini autori autori poput Konstantina Jirečeka došli do pogrešnog zaključka da je nekadašnja matica Vasojevića bila nešto južnije na kučkoj plemenskoj teritoriji previđajući da bi se tom logikom onda isto moglo reći i za Pipere i Bjelopavliće, što bi bilo podjednako pogrešno. Na to da su Vasojevići nastanjeni u Lijevoj Rijeci od samog dolaska u Brda ukazuju svi dostupni istorijski izvori, kao i narodna predanja.

U selu Bujakovina kod Foče se nalazi spomenik knezu Arađiju Vasojeviću koji je živeo u vreme Sandalja Hranića početkom 15. veka. Kako Vasojevići imaju predanje da su se u Lijevu Rijeku doselili iz Hercegovine, kao i da im je jedan od daljih predaka knez Aranđel, može se pretpostaviti da je postojbina Vasojevića zaista bila u okolini Foče gde je živelo istoimeno bratstvo.

U turskom defteru za Skadarski sandžak iz 1485. godine se spominje Rečica čiji je novi naziv Vasojevići. Selo je pripadalo nahiji Piperi i bilo je timar starešine Hasana Marinova. Ukupno je bilo 18 kuća sa sledećim domaćinima: Radula, sin Kojče; Danija, sin Vukašina; Stepan Vladisalić; Nikola, sin Božidara; Vukosav Velik; Pop, sin Stoje; Pavle Gerbaš; Petro, sin Stoje; Sladoja, sin Stovića; Nikač Mačo; Brano, sin Melka; Radosav Hercegović; Duka, sin Miloša; Vuka, sin Đorđa; Tomjan sin Radonje; Mioman, sin Stoje; Vučić, sin Tihoga; Vladislav, sin Dimitrašina. U defteru se takođe spominje da je prethodni vlasnik zemljišta bio Prekal Gurizi po čijem imenu bi se moglo zaključiti da je bio Albanac. Rečica se najverovatnije odnosi na današnju Lijevu Rijeku, maticu Vasojevića. Među popisanim domaćinima se navodi i Mioman, što bi mogao biti rodonačelnik Mijomanovića - jednog od ogranaka Vasojevića. Od svih popisanih jedino Stepan Vladisalić i Radosav Hercegović su navedeni pod svojim prezimenima, pa postoji mogućnost da su drugačijeg porekla od ostalih Vasojevića i da su se zajedno sa njima doselili iz Hercegovine. Prezime Hercegović su u istoriji prvi uzeli pripadnici vlasteoske kuće Kosača prema tituli herceg, i to upravo u drugoj polovini XV veka, tako da je vrlo moguće da je Radosav Hercegović izdanak Kosača. Ukoliko bi to bio slučaj, to bi značilo da su se Vasojevići etapno preselili u Lijevu Rijeku iz oblasti Kosača jer prezime Hercegović nije postojalo 1444. godine kada se Vasojevići prvi put spominju u Zeti. Kada je u pitanju defter iz 1485. godine, bitno je spomenuti da se podaci razliku u zavisnosti od izvora. Tako Branislav Đurđev u svom radu o nastanku plemena u Crnoj Gori navodi da selo Rječica sa selom Duga ima 15 kuća i prihod od 750. S druge strane, albanski autor Selami Pulaha, čiji je rad preveo Božidar Vukčević, piše da Rečica ima 18 kuća i prihod od 900 ne spominjući da Rečici pripada Duga. Đurđev zatim navodi da se Rječica odnosi na današnju Rijeku Pipersku što je i logično ukoliko je tačno da je Rječici pripadalo selo Duga koje je odmah sa druge strane Morače. Pulaha međutim kaže da je Rečica stari naziv za selo Vasojevići. Postavlja se pitanje otkuda različiti podaci o broju kuća, odnosno da li je možda Pulaha obradio izvorne podatke sa ovog deftera, a Đurđev sumarne u kojima ima grešaka. Kako Pulaha navodi imenom i prezimenom svih 18 domaćina, nema dileme da je postojalo selo sa tim brojem kuća. Takođe, ukoliko bi bilo tačno i da je Rječici pripadala Duga, kako navodi Đurđev, i da je novi naziv za to selo Vasojevići, kako navodi Pulaha, onda bi to značilo da su Vasojevići živeli u Rijeci Piperskoj za šta ne postoje bilo kakve indicije. Dakle, postoje samo dve mogućnosti - prva je se radi o dva različita sela što bi objasnilo različiti broj kuća, a druga da podaci koje iznosi Đurđev nisu tačni odnosno da ih je preuzeo iz sumarnog deftera gde se potkrala greška. Bez dodatnog uvida u originalne izvore nije moguće doneti bilo kakav zaključak.

U narednom turskom defteru za Skadarski sandžak iz 1497. godine Rečica je i dalje pripadala nahiji Piperi i imala 48 kuća sa sledećim domaćinima: Knez Dabko, sin Vukašina; Vuksan, sin Dabov; Vukman, sin Dabov; Vuksan, sin Tihosavov; Vučić, sin Tihosavov; Bogdan, sin Tihosavov; Vukosav, sin Radičev; Radaš, sin Radičev; Jako, sin Krojašina; Đorđije, sin Jakov; Đurašin, sin Jakov; Milo, sin Radulev; Vuk, sin Milka, samac; Lazar, sin Radonje; Pavko, sin Melkov; Bratko, sin Melkov; Brad, sin Bratkov, samac; Nikač, sin Nikačev, samac; Vuksan, sin Radonje; Nikola, sin Bogdanov; Crni, sin Bogdanov; Raško, sin Melkov; Jovan, sin Melkov; Kole, sin Melkov; Pavo, sin Vučete; Kral, sin Vojkov; Đutaš, sin Vojkov, samac; Radonja, sin Karlov; Jovan, sin Kralov; Radonja, sin Karlov; Brato, sin Vuksanov; Nenko, sin Vuksanov, samac; Radoslav, sin Uglješe; Boja, sin Ramjone; Vuk, sin Boje, samac; Dabiživ, sin Vukse; Vučeta, sin Vukse; Đurašin, sin Radosava; Đorđije, sin Đurašina, samac; Mioman, sin Stoje; Nenko, sin Miomanov, samac; Vukic, sin Kalođerov; Đorđič, sin Vukica; Vukoslav, sin Braca; Vuceta, sin Vukosavov, samac; Burila, sin Radonje; Novak, sin Radonje; Lekac, sin Radonje, samac; Dedac, sin Sladov; Đorđič, sin Sladov, samac; Medič, sin Radula; Radič, sin Medičev, samac; Vričista, sin Raškov; Radič, sin Raškov, samac; Nenko, sin Nikole, samac; Nikola, sin Božidarov; Vukašin, sin Nikole, samac; Vladisav, sin Stepanov; Jovan, sin Stepanov, samac; Radula, sin Stepanov, samac; Novak, sin Božidarov; Šišman, sin Stepanov; Stepan, sin Vladislavov; Božidar, sin Petrov; Vuksan, sin Miluša; Dukoj, sin Miluša; Dabčul, sin Dukoja, samac; Nikola, sin Vučete; udovica Radoslavova, sina Vuksanova; udovica Kabalja, sina Pribojeva; udovica Radoslavova, sina Nikole.

Vasojevići su Polimlje počeli da naseljavaju nakon 1689. godine kada je austrijska vojska, nakon prethodnog zauzimanja velikog dela Stare Srbije uz pomoć srpskih ustanika, napustila to područje. Staro srpsko stanovništvo se u velikoj meri povuklo sa austrijskom vojskom zbog straha od turske osvete, a napuštena sela naseljavaju brđanska i malesorska plemena, a pre svih Vasojevići i Klimenti o čemu postoje brojni istorijski izvori. U 18. veku će između ova dva plemena doći do sukoba u kome će Vasojevići uz pomoć preostalih Srba izaći kao pobednici, a Klimenti u potpunosti biti proterani iz današnje oblasti plemena Vasojevića sa izuzetkom sela Pepića kod Murina. Vasojevići u Lijevoj Rijeci su sa Turcima najčešće bili u sukobu, pa tako recimo vladika Vasilije Petrović u svom spisu Istorija o Crnoj Gori iz 1754. godine među onima koji su predvodili narod u borbi protiv Turaka 1711-1712 pod vođstvom vladike Danila spominje i Miloša, vojvodu plemena Vasojevića. S druge strane, Vasojevići koji su prešli u Polimlje su dugi niz godina bili u dobrim odnosima sa Šabanagićima iz Gusinja čije su jedan period bile čivčije, dok su u isto vreme konstantno bili u sukobu sa muslimanima iz Bihora. Počev od druge polovine XVIII veka Vasojevići se sve češće spominju u istorijskim izvorima koje ovde nećemo navoditi.

Predanja

Prema ustaljenom predanju Vaso, predak svih Vasojevića, je po muškoj liniji izdanak loze Nemanjića, a u Lijevu Rijeku se doselio iz Hercegovine gde je boravio kod svog rođaka Hercega Sjepana. Međutim, predanja spominju različite pripadnike ove dinastije kao direktne pretke Vasojevića. Najčešće se govori o poreklu od Vukanove loze, a pasovi od Stefana Nemanje do Vasa su prema toj verziji sledeći: Stefan Nemanja-Vukan-Kostadin-Vasoje-Stefan (Stevan)-Kostadin-Vaso. Ukoliko je zaista tačno da se Vasov pradeda zvao Vasoje, to bi značilo da ceo rod Vasojevića nosi ime po njemu, a ne po Vasu. Na to upućuje i činjenica da se rod ne zove Vasovići, kako bi bilo logično da je nazvan po Vasu, već Vasojevići.

Prema drugom predanju, koje je inače vrlo slabo zastupljeno u Vasojevićima, a češće se moglo čuti u Bratonožićima, Vaso je poreklom "od Despotovića", odnosno od despota Zmaja Vuka Grgurovića, sina slepog Grgura Brankovića. Ovo predanje je po svemu sudeći nastalo u Bratonožićima koji smatraju da su poreklom od Brankovića i predstavlja neuspeo pokušaj rođakanja ova dva brđanska plemena. Za razliku od ovog predanja, širom Crne Gore, pa i u Vasojevićima, je prihvaćeno predanje o petorici braće Vasu, Ozru, Pipu, Krasu i Otu od kojih su potekla srpska plemena Vasojevići, Ozrinići i Piperi i albanska plemena Krasnići i Hoti. Međutim, svi spomenuti rodovi od kojih su proistekla istoimena plemena su imali različito predanje o poreklu braće. Dok su Vasojevići smatrali da su braća poreklom Nemanjići, Ozrinići su govorili da su iz Bosne, Piperi da su iz Pirota, a Hoti da su iz Pipera ili Klimenti. DNK testiranja po Y hromozomu su u potpunosti oborila ovo predanje jer je utvrđeno da su raznorodni svi navedeni rodovi na osnovu čega se može zaključiti da je predanje naknadno nastalo.

U narodnim pesmama i predanjima se najčešće spominju Stevo Vasojević i Vaso Vasojević. Prvi je navodno imao posede u Sjeničkom polju, kod Dragojlovića, a u pesmama se govori da je zakasnio na Kosovo 1389. godine. Isto se u pesmama govori i za Stevana Musića i Rada Oblačića koji su obojica istorijske ličnosti, tako da se može pretpostaviti i da je Stevo Vasojević bio istorijska ličnost čemu u prilog ide i predanje Vasojevića prema kome se tako zvao Vasov deda. Zanimljivo je da i Pješivci iz istoimenog plemena u Katunskoj nahiji takođe smatraju da su potomci Steva Vasojevića iako niti u Vasojevićima niti u Pješivcima postoji predanje o međusobnom srodstvu, a i genetski je potvrđeno da nisu srodni odnosno da pripadaju različitim haplogrupama.

Krsna slava

Krsna slava Vasojevića u matici i kod većine iseljenika je Sv. Arhangel Mihailo (Aranđelovdan). Prema predanju, tu slavu su Vasojevići nasledili od svojih predaka Nemanjića.

[caption id="attachment_43498" align="aligncenter" width="225"] Ikona Sv. Arhangela Mihaila u crkvi u Andrijevici posvećenoj ovom svecu, fotografija Ivan Vukićević[/caption]

Vasojevići preslavljaju Sv. Aleksandra Nevskog (Aleksandrovdan) jer su se u XVIII veku na taj dan suočeni sa nadmoćnom turskom vojskom koja je napala Lijevu Rijeku zavetovali da će proslavljati ovog sveca ukoliko pobede. Kako se to i dogodilo, Vasojevići su dugi niz godina Aleksandrovdan proslavljali isto kao i Aranđelovdan, da bi u XIX veku Aleksandrovdan postao prislužba. Lopaćani preslavljaju još i Sv. Savu (Savindan) zbog njihove pobede nad Kolašincima koja se dogodila na taj dan, a to je u jednom periodu bila i glavna slava Lopaćana, međutim zbog plemenskog jedinstva ponovo su počeli da slave Aranđelovdan sredinom XIX veka. Usled toga što su Vasojevići pored Aranđelovdana u određenim periodima proslavljali još dve slave, Aleksandrovdan i Savindan su i danas krsne slave brojnih starijih iseljenika iz plemena.

Iako su iseljeni Vasojevići vrlo retko menjali slavu, postoje i malobrojni slučajevi gde su u novim sredinama preuzimali druge slave. Takođe, među par bratstava u Crnoj Gori ima i islamiziranih porodica, dok su pojedina bratstva iseljena u pretežno muslimanske krajeve u potpunosti islamizirana.

Porodice

Vaso je prema predanju imao tri sina - Raja, Novaka i Mijomana od kojih su Rajevići, Novakovići i Mijomanovići. Rajevići su najbrojniji, a od Rajovih sinova Đura, Dabete i Uglješe potiču Lopaćani, Dabetići i Kovačevići. Svaka od ovih osnovnih grana se deli na veliki broj bratstava koja pre svega naseljavaju  naseljavaju plemenske teritorije Vasojevića, Dupila i Gluhog Dola, ali i brojne druge oblasti u Crnoj Gori, Srbiji i Bosni i Hercegovini. U sledećoj tabeli je spisak bratstava i naselja u kojima su živeli u periodu između dva svetska rata. Jedini izuzetak je Berane gde su navedena jedino bratstva koja su u tom gradu živela 1914. godine.

Pored samih Vasojevića, za pojedina bratstva van Crne Gore se takođe ispostavilo da pripadaju rodu Vasojevića iako nemaju takvo predanje. U sledećoj tabeli su ta bratstva grupisana prema slavi i veroispovesti.

Pripadnost muslimanskog bratstva Juga iz Postoljana kod Nevesinja rodu Vasojevića je od velikog značaja jer se s obzirom da to da su Juge starosedeoci u okolini Nevesinja potvrđuje poreklo celog roda iz Hercegovine. Međutim, na osnovu dostupnih istorijskih izvora se ne može reći kada je tačno došlo do razdvajanja Vasojevića i Juga, kao ni koje mesto konkretno je matica ovog roda.  Među bratstvima za koje se ispostavilo da pripadaju rodu Vasojevića, a da ne nisu u rodoslovu ovog roda, najviše ima onih koje slave Časne Verige apostola Petra, inače izuzetno retku slavu. Za ova bratstva se smatra da su ranije slavila Petrovdan, dok Milan Karanović u svom istraživanju stanovništva Bosanske Krajine izdvaja grupu rodova sa ovom specifičnom slavom, koja čini jednu celinu sa rodovima koji slave Petrovdan. Tu spadaju Balabani, Vlaisavljevići, Jerkovići, Lovrići, Šarci i Škorići. Za Balabane i Jerkoviće je međutim ustanovljeno da pripadaju zasebnom rodu i I2-PH908 grani, dok ostala navedena bratstva nisu testirana tako da je ta veza dosta upitna. S obzirom da među porodicama koje slave Časne Verige apostola Petra do sada nema testiranih koji ne pripadaju rodu Vasojevića, osnovano se može pretpostaviti da i ostale porodice, ili barem ogromna većina, takođe pripadaju rodu Vasojevića. U sledećoj tabeli je spisak bratstava sa ovom slavom koji nije konačan:

Vasojevićima su genetski bliska i sledeća bratstva, ali se zbog razlika na određenim markerima ne može tvrditi da pripadaju istom rodu iako je pripadnost istoj grani izvesna:

Među ovim bratstvima se izdavaja rod Bobana sa krsnom slavom Đurđevdan iz istoimenog plemena na području između Trebinja i Ravnog.

Genetski profil roda

Vasojevići pripadaju E-V13>Z1057>PH1246>BY14151 grani čija je starost na YFull procenjena na 4900 godina. Do sada je potvrđeno da ovoj grani među Srbima pripada jedino rod Rajovića, a na osnovu haplotipa može se pretpostaviti da isto važi i za Šarance. Rajovići pripadaju jednoj od podgrana BY14151, konkretno BY14161, dok je za Vasojeviće utvrđeno da ne pripadaju nijednoj do sada poznatoj podgrani BY14151. Takođe, Vasojevići nemaju bližih srodnika ni među do sada testiranim pojedincima u svetu. Zbog toga su Vasojevići donekle specifični jer su im po muškoj liniji među do sada testiranima najbliži rodovi sa kojima imaju zajedničkog pretka koji je živeo tokom kamenog doba na prelazu između mezolita i neolita što ostavlja dosta prostora za preciznije utvrđivanje tačne podgrane koja definiše rod Vasojevića. Testirani van prostora bivše Jugoslavije za koje je potvrđeno da pripadaju BY14151 grani potiču iz Velike Britanije, Grčke, Irske, Italije, Mađarske, Ukrajine, Švajcarske i Švedske, dok je jedan pripadnik ove grane iz Saudijske Arabije. Smatra se da je matica ove grane najverovatnije u Grčkoj.

Haplotip Vasojevića na 111 markera po FTDNA redosledu je prikazan u sledećoj tabeli.

Geografska prisutnost roda

Rod Vasojevića je prevashodno grupisan u na plemenskim teritorijama Vasojevića u Brdima (današnje opštine Andrijevica, Berane, Kolašin i Podgorica) i Gluhog Dola i Dupila u Crmnici (današnja opština Bar). U sva tri plemena rod Vasojevića je pojedinačno najbrojniji, dok u prva dva čini i apsolutnu većinu stanovništva. Pored navednih plemena, Vasojevići čine apsolutnu većinu i u pojedinim naseljima u Crnoj Gori kao što su Bjelojeviće u Kolašinskim Poljima, Bojići u Gornjoj Morači i Morakovo u Nikšićkoj Župi. Pojedinačno gledano po naseljima, najviše Vasojevića je u Beranama, dok je Andrijevica najveće mesto u kome su Vasojevići apsolutna većina stanovništva. Iseljenih Vasojevića ima širom Srbije, a najviše na Pešteru koji je bio usputna stanica za iseljavanje u dalje krajeve. U većem broju Vasojevića ima u Gruži, Kolubari i Moravici.

[caption id="attachment_43505" align="aligncenter" width="228"] Rod Vasojevića u Crnoj Gori 1914. godine[/caption]

Bratstva koja pripadaju rodu Vasojevića, a nemaju predanje o zajedičkom poreklu, prevashodno su naseljena u Bosanskoj Krajini, Severnoj Dalmaciji i Baniji, kao i Hercegovini gde je matica roda Vasojevića.

Fotografije područja matičnog predela roda

[caption id="attachment_43347" align="aligncenter" width="300"] Komovi, fotografija Ivan Vukićević[/caption]

[caption id="attachment_43345" align="aligncenter" width="300"] Katun na Štavni, fotografija Ivan Vukićević[/caption]

[caption id="attachment_43492" align="aligncenter" width="300"] Stari deo Andrijevice, fotografija Ivan Vukićević[/caption]

[caption id="attachment_43499" align="aligncenter" width="300"] Crkva Sv. Arhangela Mihaila u parku Knjaževac u Andrijevici, fotografija Ivan Vukićević[/caption]

[caption id="attachment_43346" align="aligncenter" width="300"] Gornje Luge, fotografija Ivan Vukićević[/caption]

[caption id="attachment_43493" align="aligncenter" width="300"] Pogled iz Trešnjeva na Zabrđe i Slatinu, fotografija Ivan Vukićević[/caption]

Istaknuti pripadnici roda

Mojsije Zečević (1780-1850) - iguman manastira Đurđevi Stupovi kod Berana i glavar Vasojevića u prvoj polovini XIX veka. Rođen je u Vinickoj gde su se Zečevići (grana Mijomanovića) doselili sa Lijeve Rijeke. Zbog svojih bliskih veza sa dinastijom Petrović-Njegoš i oslanjanja na Crnu Goru često je dolazio u sukob sa turskim vlastima te je u više navrata morao i da se sklanja u Crnu Goru. Sa  vladikama Petrom I i Petrom II je zajednički radio na ujedinjenju Vasojevića sa Crnom Gorom što je i ostvareno osam godina nakon smrti igumana Mojsija. Uporno je radio na vraćanju islamiziranih Vasojevića na pravoslavlje u čemu je u najvećoj meri i uspeo. Njegovom zaslugom je na Sveopštoj narodnoj skupštini Vasojevića iz 1829. ili 1830. godine usvojen Vasojevićki zakon u 12 točaka po kome su Vasojevići poznati kao jedino srpsko pleme koje je imalo svoj sopstveni zakon. Umro je u manastiru Đurđevi Stupovi u kome je stolovao, a tamo je i sahranjen.

Nikola "Konsula" Vasojević (1797-1844) - karijerni vojnik i diplomata u službi više evropskih zemalja i titularni knez Vasojevića. Rođen je u Lopatama i potiče od bratstva Pejović (grana Lopaćana) koje se vremenom iselilo iz plemena, a najbliži srodnici su im Miloševići zbog čega se u literaturi može naići na pogrešan podatak da je Nikola od Miloševića. Nakon smrti oca Staniše sa majkom Jovanom prelazi u Gornju Moraču, njen rodni kraj, gde se preudala za Gligora Radonjića. U Rusiju se seli sa Trebješanima 1804. godine kada je popisan kao Nikolaj Gligorov Radonjić. Nakon završetka školovanja u vojsci je duže od decenije radio kao inženjer. Oko 1830. je prebegao u Tursku gde se bavio istim poslom. Nakon toga je projektovao srpska utvrđenja za kneza Miloša, da bi jedno vreme bio i engleski konzul u Carigradu. Po dolasku u Crnu Goru u početku je bio u dobrim odnosima sa crnogorskim vladikom Petrom II Petrovićem Njegošem od koga je i dobio titulu kneza Vasojevića iako u samom plemenu nije imao gotovo nikakvu vlast. Poznat je prevashodno po svom neuspešnom projektu Kneževine Holmije koja bi obuhvatala brdska i malesorska plemena sa sedištem u Vasojevićima. Koristeći brojne kontakte u Evropi koje je stekao nudio je mnogim zemljama savezništvo svoje buduće države u zamenu za podršku, a rimskom papi i prelazak stanovništva buduće države na katoličanstvo. Zbog svoje prevrtljivosti i čestih zaokreta nikada nije naišao na ozbiljniju podršku, kako među evropskim vladarima, tako ni među Vasojevićima koji su težili ujedinjenju srpskog naroda usled čega je došao u sukob sa Mojsijem Zečevićem, ali i Petrom II Petrovićem Njegošem po čijem naređenju je i ubijen u Donjem Zagaraču gde je i sahranjen.

[caption id="attachment_43500" align="aligncenter" width="200"] Nikola "Konsula" Vasojević[/caption]

Miljan Vukov Vešović (1820-1886) - Vasojevićki vojvoda i kapetan i senator Crne Gore. Rođen je u Lijevoj Rijeci, matici Vešovića koji su ogranak Lopaćana. Nakon smrti svog strica barjaktara Miloša Spahova Vešovića, a zatim i njegovog sina Veka, postaje Ljevorečki barjaktar uz odobrenje turskog paše u Skadru. Ubrzo odlazi na Cetinje gde su mu vladika Petar II Petrović-Njegoš potvrđuje barjaktarstvo i upoznaje sa svojim naslednikom, budućim knjazom Danilom, sa kojim se tom prilikom pobratimio. Kao glavar Vasojevića nasledio je Mojsija Zečevića i nastavio rad na ujedinjenju sa Crnom Gorom, a za Vasojevićkog vojvodu i kapetana, kao i senatora, postavljen je 1853. kada počinju borbe sa Turcima. U ratu iz 1858. i 1859. godine Vasojevići su u celosti oslobođeni od turske vlasti, međutim po sporazumu sa Turskom jedino su Gornji Vasojevići, i to ne u celosti, ušli u sastav Crne Gore. Poznat je i po tome što su pod njegovom i komandom Novice Cerovića Vasojevići i Drobnjaci 1858. godine osvojili i poharali tada turski Kolašin. Sredinom 1875. godine pod vođstvom vojvode Miljana počinje ustanak u Donjim Vasojevićima koji će sa kraćim prekidima trajati sve do 1878. godine kada su iscrtane nove granice na Berlinskom kongresu. Uprkos vojnim uspesima i proširenjem Crne Gore u Polimlju, Donji Vasojevići su ostali u turskim granicama. Vojvoda Miljan je uživao ogroman ugled u čitavoj Crnoj, a zahvaljujući tome uspeo je i da unapredi plemenske odnose Vasojevića sa susednim Bratonožićima i Kučima. Upamćeno je da je uvek bio jako ozbiljan, kako u javnosti, tako i u porodici. Umro je neposredno nakon iznenadne smrti sina brigadira Todora Vešovića.

[caption id="attachment_43501" align="aligncenter" width="170"] Miljan Vukov Vešović[/caption]

Petar Bojović (1858-1945) - vojvoda srpske kraljevske vojske. Rođen je u Miševićima kod Nove Varoši, a poreklom je iz Bojovića kod Andrijevice od istoimenog bratstva koje je grana Lopaćana. U vojsci je postepeno napredovao, a za zasluge u Kumanovskoj bici i Bitoljskoj bici tokom Prvog balkanskog rata dobio je čin generala. U Drugom balkanskom ratu je bio načelnik Štaba Prve armije koja je odnela pobedu u Bregalničkoj bici. Za zasluge u Prvom svetskom ratu dobio zvanje vojvode 1918. godine čime je postao četvrti, a ujedno i poslednji general koji je poneo to najviše vojno zvanje u Kraljevini Srbiji i Kraljevini SHS koje je bilo u rangu feldmaršala. Zbog neslaganja sa kadrovskom politikom u vojsci  penzionisao se 1921. godine. U Beogradu je živeo povučeno sve do vojnog puča od 27. marta 1941. godine kada je nedelju dana kasnije postavljen za Vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije. U Aprilskom ratu je odbio da napusti zemlju, tako da je zarobljen od strane Nemaca. U pismu iz 1942. godine upućenom Draži Mihailoviću podržao je četnički pokret na čijem je čelu bio (Jugoslovenska vojska u otadžbini). Po završetku rata krajem 1944. godine pretučen je od strane pripadnika OZNA-e usled čega je nedugo zatim i preminuo u januaru 1945. godine. Komunističke vlasti su građanima preko radija pod pretnjom krivičnog gonjenja zabranile da prisustvuju Bojovićevoj sahrani na Novom groblju u Beogradu.

[caption id="attachment_43502" align="aligncenter" width="202"] Petar Bojović[/caption]

Slobodan Milošević (1941-2006) - predsednik Srbije (1989-1997) i SR Jugoslavije (1997-2000). Rođen je u Požarevcu, a potiče iz sela Tuzi kod Lijeve Rijeke gde žive Miloševići koji su grana Lopaćana. Kao gimnazijalac je 1959. godine primljen u Savez komunista Jugoslavije u kome je postepeno napredovao. Na Osmoj sednici CKSKS 1987. godine preuzima vlast u partiji i od tada pa sve do 2000. godine imaće apsolutnu vlast u Srbiji. 1990. godine donet je novi ustav Republike Srbije kojim su znatno smanjene nadležnosti autonomnih pokrajina. Početkom sukoba u bivšoj SFRJ najpre je pokušao da spreči raspad zemlje, da bi 1991. u fingiranom ratu dopustio odcepljenje Slovenije, a zatim i Hrvatske, odnosno njenog najvećeg dela. Pod pritiskom zapadnih zemalja u potpunosti odustaje od očuvanja SFRJ te je 1992. godine proglašena SR Jugoslavija koju su činile Srbija i Crna Gora. Sa ciljem ukidanja sankcija SRJ od strane SAD i njenih saveznika 1995. godine dopušta hrvatsku okupaciju Republike Srpske Krajine kojoj, kao ni rukovodstvo Republike Srpske, nije pružio bilo kakvu pomoć tokom akcija Bljesak i Oluja. Iste godine u ime Republike Srpske potpisuje Dejtonski sporazum kojim je Republika Srpska međunarodno priznata kao entitet u okviru Bosne i Hercegovine. Nakon oružane pobune kosovskih Albanaca 1999. godine odbija sporazum u Rambujeu kojim bi Srbija pristala na referendum o nezavisnosti Kosova i Metohije usled čega dolazi do NATO agresije na SRJ koja je završena povlačenjem vojske i administracije SRJ sa AP Kosovo i Metohija, ali i usvajanjem Rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 kojom je formalno potvrđen suverenitet SRJ nad pokrajinom. Vlast gubi na izborima za predsednika SRJ 2000. godine, a 2001. godine je uhapšen, a ubrzo i isporučen na Vidovdan u Haški tribunal gde mu je suđeno po optužnici za ratne zločine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Na suđenju se uspešno sam branio protiv najvećim delom montirane optužnice čime je u srpskom javnom mnjenju znatno popravio narušenu sliku o sebi. Usled nedostatka adekvatne zdravstvene nege umro je u pritvoru 2006. godine ne dočekavši izricanje presude.

Danilo Lazović (1951-2006) - proslavljeni srpski glumac. Rođen je u Brodarevu kod Prijepolja, a potiče iz obližnjeg sela Milakovići. Lazovići iz tog sela slave Aranđelovdan, a prema predanju su se zbog krvne osvete doselili iz Lijeve Rijeke. Kruščići iz Lijeve Rijeke imaju predanje po kome "Lazičići" u Milakovićima potiču od njih, a kako tog prezimena nema u Milakovićima, jasno je da se radi o Lazovićima. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1974. godine, a prvu značajniju ulogu ostvario je u TV seriji "Otpisani" iste godine. Glumio je u velikom broju pozorišnih predstava, filmova i TV serija, a najzapaženija mu je uloga Šćepana Šćekića iz TV serije "Srećni ljudi" koja je snimana od 1993. do 1996. godine. U javnosti je poznat po svojim patriotskim stavovima. Zalagao se između ostalog i za uvođenje veronauke kao obaveznog predmeta. Iz centra Beograda se preselio na Avalu 1996. godine, a od tada je uvek isticao prednosti života na selu. Bio je član Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Umro je u Beogradu od infarkta u 55. godini života.

Osobine roda

Vasojevići su prvih par vekova po dolasku u Lijevu Rijeku u velikoj meri živeli izolovano i bez većih uticaja sa strane. Zahvaljujući tome što je njihova plemenska oblast bila zabačena nisu bili česta meta turskih napada, a usled toga što nisu bili izmešani sa bratstvima drugog porekla  mogli su nesmetano da razviju sopstveni plemenski identitet. Kao i kod susednih brđanskih plemena, patrijarhalnost, gorštački mentalitet i čvrsta moralna načela su ključne odlike Vasojevića. Širenjem na oblast Polimlja, Vasojevići posle dužeg vremena počinju da žive zajedno sa bratstvima drugačijeg porekla (koje su Vasojevići nazivali Srbljacima) što je dovelo do obostranih uticaja. Tako su recimo Vasojevići u Polimlju znatno blaže naravi od srodnika u Lijevoj Rijeci, te podela na "Ljevorečane" i "Nahijaše" nije samo geografska, već u velikoj meri i sociološka. Tako su Ljevorečani impulsivniji, glasniji i odlučniji, a Nahijaši staloženiji, tiši i promišljeniji. Pojedine osobine su karakteristične za sve Vasojeviće i po njima se izdvajaju u okruženju, a snalažljivost je svakako najizraženija. U Crnoj Gori je poznata izreka "Umije ka' Vasojević", a verovatno najbolji opis Vasojevića dao je pisac Grigorije Božović: "Niko se iz nas ne probija kroz svet kao Vasojevići i niko među Dinarcima ne može biti dovitljiv i lukav kad je potrebno kao Vasojevići. Jedini su Vasojevići koji su pod Turcima od Turaka zemlju osvajali i došli do više Peći, do Bihora i Peštera. Bez prekida. Niko svojoj meti upornije ne hoda od Vasojevića.". I zaista, nijedno drugo pleme nije uspelo da se proširi u tolikoj meri da ne samo što je teritorijalno i brojčano postalo najbrojnije, već i daleko najuticajnije u čitavoj Crnoj Gori nakon Njeguša iz kojih potiče dinastija Petrović-Njegoš. Tako su Vasojevići jedino pleme po kome je u 19. veku naziv nosila neka od nahija u Crnoj Gori, a u 20. veku i oblast. Usled toga Vasojevići više nego i jedno drugo pleme sa ponosom ističu svoju plemensku pripadnost, a retko propuštaju priliku da istaknu kako su najveće srpsko pleme. Bitno je naglasiti da Vasojevići nisu istovremeno i najbrojniji rod u Crnoj Gori jer su pojedini rodovi, iako malobrojniji u svojim plemenima, ukupno brojniji usled naseljavanja oblasti van granica njihovih plemena.

Kada su u pitanju predanja, Vasojevići se u određenoj meri izdvajaju u odnosu na susedne veće rodove. Dok su se kod drugih Brđana ustalila predanja o poreklu od Mrnjavčevića, Drekalovića, Brankovića i druge srednjovekovne vlastele, kod Vasojevića se ustalilo predanje o poreklu od, ni manje ni više, nego od Nemanjića. Takođe, dok su za vreme oslobađanja Srbije druga plemena svojatala brojne vojvode, Vasojevići su svojatali nikog drugog do Karađorđa. Teoriju o poreklu od Vasojevića su zastupali i pojedini Karađorđevići. Haplogrupa Nemanjića još uvek nije utvrđena, tako da ni predanje Vasojevića o poreklu od njihove loze nije oboreno, međutim na osnovu DNK rezultata Kuzmića koji su bliski rođaci Karađorđevića, osnovano se može reći da Karađorđevići ne pripadaju rodu Vasojevića.

Ukorenjenost Kosovskog kulta i spomenuta predanja o srodstvu sa naistaknutijim srpskim vladarskim dinastijama sigurno su doprineli činjenici da je srpski nacionalni identitet kod Vasojevića uvek bio iznad regionalnog crnogorskog identiteta i pripadnost crnogorskoj državi. To je posebno došlo do izražaja tokom 1918. godine kada su Vasojevići podržali Podgoričku skupštinu na kojoj je proglašeno ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom, a nedugo potom i učestvovali u gušenju Božićnog ustanka. Isto tako, tokom Drugog svetskog rata Vasojevići su masovno učestvovali u četničkom pokretu kao protivteži partizanskom pokretu iza koga je stajala Komunistička partija sa svojim programom stvaranja zasebne crnogorske nacije i republike. I u današnje vreme kada se Crna Gora u velikoj meri odrekla svog srpskog identiteta, Vasojevići su naistaknutiji rod u Crnoj Gori čiji se pripadnici većinski izjašnjavaju kao Srbi i zalažu za jedinstvenu državu srpskog naroda.

Korišćena literatura

• Andrija Jovićević, Plavsko-Gusinjska oblast, Polimlje, Velika i Šekular, Beograd 1921.
• Andrija Luburić, Drobnjaci, Beograd 1930.
• Bogdan Lalević i Ivan Protić, Vasojevići u turskoj granici, Beograd 1905.
• Bogdan Lalević i Ivan Protić, Vasojevići u crnogorskoj granici, Beograd 1903.
• Branislav Đurđev, Postanak i razvitak brdskih, crnogorskih i hercegovačkih plemena, Titograd 1984.
• Vukota Miljanić, Akim Miljanić, Prezimena u Crnoj Gori, Beograd 2007.
• David Lalić, Vojvoda Miljan Vukov Vešović
• Ejup Mušović, Stanovništvo Sjeničkog i Tutinskog kraja, Beograd 1989.
• Jovan Vukomanović, Crmnica, Beograd 1988.
• Ljubomir M. Marković i Svetislav LJ. Marković, Stanovništvo Moravičkog Starog Vlaha, Beograd 2002.
• Milan Peković, Nikšićka Župa, Beograd 1974.
• Milisav Lutovac, Bihor i Korita, Beograd 1967.
• Milisav Lutovac, Ibarski Kolašin, Beograd 1954.
• Miloš K. Vojinović, Tadija B. Bošković, Popis domova u novim krajevima Kraljevine Crne Gore 1913. godine, Kolašin 2015.
• Miodrag-Mišo N. Vulović i Zoran N. Vulović, Trešnjevo - Zavičaj bratstva Vulevića, Beograd 2000.
• Mirko Vukićević, Vukićevići iz Trešnjeva i njihovi korijeni, Andrijevica 2015.
• Petar Ž. Petrović, Raška - Antropogeografska istraživanja - Knjiga II, Novi Pazar 2010.
• Predrag Vlahović, Brodarevo i njegova okolina, Beograd 1968.
• Radoslav D. Babović i Miljan V. Babović, Bratstvo Babovići, Beograd/Konjuhe 2000.
• Radoslav J. V. Vešović, Pleme Vasojevići, Sarajevo 1935.
• Rajko Raosavljević, Morača, Rovca, Kolašin, Beograd 1989.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga I, Cetinje 1963.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga II, Cetinje 1974.

The post Rod Vasojevića appeared first on Poreklo.

Haplogrupa i podgrana: I2-CTS10228>PH908 Rod: PH908 Opšti rod Iz literature:  Opšte predanje Zalažana, koje je 1910. godine zabeležio Jovan Erdeljanović, u delu „Stara Crna Gora“, drži da su svi stanovnici Veljeg Zalaza starinci i da su im najdalji preci za koje znaju, bila tri brata Rs (Hrs), Drug i Gač. Od Hrsa su „Hrsovići“ od kojih […]

The post Kapetanovići, Kotor, Velji Zalaz, Njeguši, slava sv. Vrači appeared first on Poreklo.

PIŠE: Ivan Vukićević

Uvod

Noviji sloj stanovništva u Crnoj Gori prevashodno čine pripadnici haplogrupa koje se vezuju za slovenske i germanske narode koji su naselili Balkan u ranom srednjem veku. Tako se CTS10228 grana I2 haplogrupe, kao i N2 i R1a haplogrupe na prostoru Crne Gore mogu poistovetiti sa Srbima i drugim Slovenima koji su se doselili na Balkan sa Karpata, dok se I1 haplogrupa i M223 grana I2 haplogrupe vezuju za pojedine germanske narode i plemena čiji su pripadnici dospeli na Balkan pod različitim okolnostima. U tekstu Genetska slika Crne Gore je bilo više reči o haplogrupama na prostoru Crne Gore, dok će ovde u kraćim crtama biti navedeni svi rodovi za koje je do sada utvrđeno da su slovenskog ili germanskog porekla. Rodovi su grupisani po granama za koje utvrđeno da im pripadaju preko SNP testiranja ili se to osnovano pretpostavlja na osnovu rezultata po markerima. Bitno je napomenuti da pripadnost spomenutim haplogrupama ne garantuje da su rodovi o kojima će biti reči u ovom tekstu zaista slovenskog ili germanskog porekla, već da se na osnovu dosadašnjih saznanja o migracijama tih haplogrupa tako nešto osnovano može pretpostaviti. Ovaj tekst će biti dopunjavan kako budu pristizali rezultati DNK testiranja.

I1 haplogrupa

I1-P109>Y3662>S14887>Y11203>FGC22046>FGC22045>FGC33034>FGC22054

Novljani su prema predanju srpsko pleme i rod iz okoline Travnika u Bosni od koga potiču Drobnjaci. Najpre su se preko Hercegovine naselili na poručju Banjana i Nikšićkih Rudina, da bi odatle kasnije prešli u Drobnjak. Osnovne grupe bratstava su Balotići, Vulovići, Dobrilovići, Đurjanovići, Zlatnopojasovići, Kalabići, Kosovčići, Kosorići, Lazarevići, Mandići, Miličići, Miloševići, Milutinovići, Omaklovići, Popovići, Srbljanovići i Cerovići, a prema predanju od Novljana su i Trepčani. Drobnjaci najvećim delom slave Đurđevdan, dok od većih bratstava jedino Mandići slave Aranđelovdan u Drobnjaku, a Nikoljdan u Bjelicama gde žive Mileševići koji su prema predanju njihov ogranak. Za najveći broj bratstava je potvrđeno da su genetski srodna čime je predanje o zajedničkom poreklu potvrđeno. Do sada je jedino za Trepčane ustanovljeno da nisu srodni ostalim Drobnjacima, odnosno da pripadaju I2-PH908 grani. Isto važi i za Ćetkoviće iz Šekulara koji imaju predanje da su od Cerovića, a pripadaju I2-A1328 grani, kao i za nekoliko bratstava iz Grahova i Ledenica koja su prema predanju poreklom od Mandića i pripadaju R1a-YP4278 i I2-CTS10228 granama. S druge strane, za pojedina bratstava koja imaju drugačija predanja o poreklu se takođe ispostavilo da pripadaju rodu Novljana. To su Kasalice iz Drobnjaka, Bulatovići-Stajovići iz Mrtvog Dubokog u Rovcima od kojih potiču islamizirani Erovići iz Bihora, Stanišići iz Vražegrmaca u Bjelopavlićima, Vraneši, Sadikovići i Furtule iz Donjeg Kolašina, Kajevići iz Srednjeg Polimlja, kao i Šabanovići iz Korita. Kasalice iz Drobnjaka su prema predanju od Kovačevića iz Grahova što se ispostavilo kao netačno jer Kovačevići pripadaju I2-PH908 grani. Bulatovići-Stajovići su, kao i svi ostali Bulatovići, prema predanju od Nikšića-Gojakovića, međutim to je slučaj samo sa jednim delom tog velikog bratstva. Slave Lučindan. Stanišići su prema ustaljenom predanju ogranak Bubića iz Bjelopavlića, međutim postoji i predanje po kome su pribraćeni Bubićima što će se ispostaviti kao tačno jer oni kao i ostali Bjelopavlići pripadaju E-Z16988 grani. Slave Petkovdan. Vraneši su rod iz Donjeg Kolašina čiji je rodonačelnik Herak Vraneš.  Joksimovići su prema predanju od Heraka Vraneša, a zahvaljujući rezultatu njihovih iseljenika utvrđeno je da pripadaju rodu Novljana. Slave Cveti. Islamizirani Dautovići su prema jednom predanju takođe od Vraneša što će se ispostaviti kao istinito jer su srodni Joksimovićima. Prema istom predanju su Dautovićima srodni Mušovići i Hasanbegovići, ali se ispostavilo da su sva tri bratstva raznorodna, zbog čega se može zaključiti da su Mušovići i Hasanbegovići preuzeli spomenuto predanje od Dautovića. Lekovići iz Pavinog Polja i Stožera u Donjem Kolašinu su prema predanju od Lekovića iz Ozrinića, međutim genetski nisu srodni Ozrinićima koji pripadaju I2-PH908 grani. Takođe se rođakaju i sa istoimenim bratstvom iz Godinja u plemenu Boljevići, međutim Lekovići iz tog sela su poreklom od Vuksageljića koji pripadaju J2b-Y23094 grani. Lekovići u Pavinom Polju Sadikovići su muslimansko bratstvo iz Sadića u Donjem Kolašinu koje je prema predanju poreklom iz Šaranaca. Furtule iz Pavinog Polja u Donjem Kolašinu takođe pripadaju rodu Novljana. Slave Aranđelovdan. Šabanovići su prema predanju od Muratbašića iz Godijeva koji su srodni Mustajbašićima, Mušovićima i Muratbašićima. Kada je u pitanju dalje poreklo Novljana, na osnovu pripadnosti I1-FGC22054 grani se može zaključiti da su skandinavskog porekla. Novljani su po brojnosti četvrti rod u Crnoj Gori sa 5,45% zastupljenosti prema anonimnom istraživanju.

I1-Z63>BY151>S2078>S2077>Y2245>L1237

Bajići, Bijelovići, Milojevići, Miljanići i Mrkajići su rod koji čine bratstva različitih predanja o poreklu. Bajići iz Pljevlje i okolnih sela su prema predanju poreklom od Martinovića iz Bajica odakle su se u Pljevaljsku oblast doselili preko Bandića i Kolašina. S obzirom da Martinovići najverovatnije pripadaju J2a haplogrupi, ovo predanje se može odbaciti kao netačno. Bajići slave Stevanjdan. Bijelovići, Miljanići i Mrkajići iz Banjana prema predanju potiču od zajedničkog pretka Milisava koji se doselio iz Ozrinića, a daljim poreklom su iz Metohije. Bijelovići žive u Velimlju, Mrkajići u Petrovićima, a najbrojniji Miljanići u istoimenom selu. Od Miljanića su Bajčete u okolini Pljevlje. Svi slave Jovanjdan. Milojevići iz istoimenog sela u Pješivcima su poreklom sa Čeva, a doselili su preko Komana gde su živeli neko vreme. Prezime Milatović danas ne postoji, već se svi prezivaju Rosandić. Prema predanju su srodni Milatovićima u Vražegrmcima u Bjelopavlićima, međutim to predanje se ispostavilo kao netačno jer Milatovići pripadaju I2 haplogrupi. Rosandići slave Jovanjdan.

Ljuljanovići iz Kuča su prema ustaljenom predanju ogranak Mrnjavčića, dok postoji i prednje po kome su poreklom iz Dinoše u Grudama. Dele se na islamizirane Ledinjane u Fundini i nekoliko bratstava koja čine većinu Krivodoljana. Iseljenih Ljuljanovića-Krivodoljana ima u Lješnici u Bihoru.  Ljuljanovići-Krivodoljani slave Mitrovdan. Ledinjani se dele na Mustafiće, Prekoviće i Curiće, a Ljuljanovići-Krivodoljani na Laloviće, Mijoviće i Perkoviće i iseljene Mirkoviće u Lješnici u Bihoru. Iseljenih Ljuljanovića ima i u Gusinju, Tuzima i Podgorici. Među Ljuljanovićima do sada nema testiranih, međutim na osnovu rezultata islamiziranih Kalača iz istoimenog sela kod Rožaja se može naslutiti da pripadaju I1-L1237 grani. Naime, prema ustaljenom predanju Kalači su od Milačića iz Brskuta u Kučima koji su ogranak Drekalovića, a prema drugom predanju su iz Krivog Dola, takođe u Kučima. Kako Drekalovići pripadaju rodu Kuča i E haplogrupi, prvo predanje se može odbaciti, zbog čega se može pretpostaviti da su Kalači od Ljuljanovića iz Krivog Dola koji tamo žive zajedno sa Mrnjavčićima koji takođe pripadaju rodu Kuča i E haplogrupi. Kalačima su srodni i Moračani iz Mojkovca koji su prema predanju od Dulovića iz Gornje Morače. Kako je za Duloviće utvrđeno da pripadaju G2 haplogrupi, Moračani su najverovatnije od nekog manjeg bratstva iz Gornje Morače koje je živelo sa Dulovićima i od njih preuzelo slavu Stevanjdan.

I1-Z63>BY151>S2078>S2077>Y16435>Y16437

Pukići su katoličko bratstvo albanskog porekla iz Starog Bara. Poreklom su iz Puke u Albaniji po kojoj nose prezime.

I1-Z63>BY151>S2078>S2077>Y16435>Y16437>Y16434

Macure su starosedelački rod sa područja plemena Rovca, Donja Morača i Gornja Morača za koji se oduvek smatralo da potiče od predslovenskog stanovništva. U Crnoj Gori nijedno bratstvo nije zadržalo predanje o poreklu od Macura za razliku od iseljenih Macura u Dalmaciji čijim je testiranjem utvrđena haplogrupa kojoj pripada ovaj rod. U Crnoj Gori je do sada jedino za Neđeljkoviće iz Rovaca koji su grana Draškovića utvrđeno da pripadaju rodu Macura, umesto rodu Nikšića kako se očekivalo na osnovu predanja. U Rovcima i Donjoj Morači su noviji doseljenici često nazivali starince Macurama, međutim nijedno od do sada testiranih starosedelačkih bratstva iz tog područja ne pripada rodu Macura. Za Macure se na osnovu haplogrupe može zaključiti da su germanskog porekla. Krsna slava Macura u Dalmaciji je Aranđelovdan, dok Nedeljkovići slave Lučindan.

I2 haplogrupa

[caption id="attachment_43555" align="aligncenter" width="282"] I2-CTS10228 grane i rodovi u Crnoj Gori[/caption]

I2-CTS10228>Y3120

Vukotići-Stijenjani iz Pipera su prema predanju ogranak Lutovaca, međutim s obzirom na to da je za Đurkoviće utvrđeno da pripadaju R1b-Y33200 grani, kao i da jedino Vukotići slave Mitrovdan dok svi ostali Lutovci slave Aranđelovdan, osnovano se može pretpostaviti da su Vukotići pribraćeni Lutovcima. Dele se na Božoviće i Ravnolažane. Haplogrupa Vukotića je utvrđena preko rezultata Božovića iz Ibarskog Kolašina koji prema predanju potiču od Božovića iz Pipera na šta ukazuje i zajednička slava Mitrovdan.

Ilići i Lazovići iz Ledenica prema predanju potiču od Drakule Mandića iz Drobnjaka, međutim kako Novljani, čiji su Mandići prema predanju ogranak, pripadaju I1 haplogrupi, to predanje je vrlo upitno. Rođakaju se sa Gojkovićima iz Mokrina kod Herceg-Novog i Andrijaševićima iz Kešeljevićima iz Grahova koji imaju isto predanje, međutim ni oni ne pripadaju rodu Novljana niti su srodni Ilićima i Lazovićima. Bojkovići iz Višnjeva u Grblju su takođe istog porekla prema predanju, ali njihova haplogrupa još uvek nije utvrđena. Ilići i Lazovići slave Đurđevdan.

Karadžići u Vasojevićima i Drobnjaku su prema ustaljenom predanju grana Lopaćana od Vasojevića, a prema manje prihvaćenom predanju su poreklom iz Makedonije gde su živeli pod planinom Karadžicom. Utvrđeno je da nisu srodni ni Vasojevićima, ali ni Petijevićima koji su prema predanju potekli od Karadžića. Slave Aranđelovdan.

Lužani su jedno od prvih srpskih plemena koje je naselilo prostor današnje Crne Gore, konkretno dolinu reke Zete. Dolaskom Bjelopavlića, Pipera i Pješivaca na prostor današnjih istoimenih plemena Lužani delom napuštaju svoju dotadašnju oblast, a delom se pribraćuju većim novodoseljenim bratstvima, dok je svega par preostalih bratstava zadržalo svest o lužanskom poreklu. U Pješivcima su od Lužana Mandalinići i Škuletići koji slave Jesenji Jovanjdan, a od iseljenika Bogetići iz istoimenog sela koji su prešli u Goroviće u Grblju gde slave Nikoljdan. U Bjelopavlićima su Petričevići i Simonovići, a najverovatnije i nekoliko drugih bratstava koja sebe ne smatraju za Lužane. To su Popovići iz Slatine koji pričaju da su poreklom iz Dukađina poput Bjelopavlića, Vujadinovići koji sebe smatraju za Bjelopavliće, kao i Kovačevići koji imaju predanje o poreklu od istoimenog bratstva iz Grahova. Kovačevićima iz Dolova su prema predanju pribraćeni Abejevići i Murenovići koji su preuzeli njihovo prezime, međutim ne samo što je utvđeno da ne potiču od Kovačevića iz Grahova, već se ispostavilo i da su Murenovići zaista srodni Kovačevićima čime je predanje Murenovića o poreklu iz Cuca dovedeno u pitanje. Najverovatnije se radi o davno razrođenim lužanskim bratstvima od kojih su se Abejevići i Murenovići kasnije pribratili brojnijim Kovačevićima. Simonovići i Popovići slave Simeondan, Kovačevići-Murenovići Jovanjdan, a ostala spomenuta bratstva Petkovdan. U Piperima su od Lužana Stanišići u Seocima, ali i Crnci iz istoimenog predela koji su prema plemenskom predanju ogranak doseljenih Lutovaca. Oba bratstva slave Aranđelovdan. Od Crnaca su Stanjevići u Poborima i Dabkovići u Paštrovićima. Stanjevići slave Jesenji Jovandan, a Dabkovići Nikoljdan. Od iseljenih Crnaca su verovatno i Đedovići, Radovići i Sklenderi iz Drobnića u Paštrovićima koji su doseljeni iz Pipera u isto vreme kao i Dabkovići. Ova tri bratstva slave Malu Gospojinu. Od iseljenih Lužana iz Pipera su Vujotići u selu Duga u Bratonožićima koji slave Nikoljdan, a po selu koje nastanjuju se nazivaju i Dužanima. Od svih navedenih bratstava jedino su testirani Kovačevići (glavna linija i Murenovići), tako da tek ostaje da se vidi u kojoj meri su lužanska bratstva međusobno srodna. Veljovići iz Bijele Crkve kod Rožaja su prema predanju od Bulatovića iz Rovaca, pa samim tim i Nikšića, međutim ispostavilo se da im nisu srodni na osnovu čega se može zaključiti da su davno pribraćeni Bulatovićima. Veljovići su se najpre doselili u Trpeze u Bihoru gde od dva brata koja su prešla na islam potiču Muhovići i Osmanovići, dok su od trećeg brata pravoslavni Veljovići u Bijeloj Crkvi. Slave Lučindan. Kako je za Veljoviće ustanovljeno da su srodni Kovačevićima, može se pretpostaviti da su daljim poreklom od Lužana.

Paučinci su muslimanski rod iz Paučine kod Rožaja koji je prema predanju poreklom iz okoline Đakovice od albanskog plemena Gašana. Međutim, sudeći po pripadnosti I2 haplogrupi koja nije prisutna kod drugih do sada testiranih Gašana, najverovatnije se radi o rodu srpskog porekla. Dele se na Alijiće, Grliće, Seferoviće i Husoviće.

Pilatovci iz istoimenog sela u Oputnim Rudinama prema predanju potiču od bana Pilata koji je u srednjem veku kao vlastelin upravljao tim područjem, a pored ove oblasti, naseljavaju i susednu bilećku oblast u Istočnoj Hercegovini. U Crnoj Gori se dele na Komneniće i Šekariće u Pilatovcima i Dodere u Pivi. Slave Đurđevdan.

Raičevići i Šumanovići iz Vražegrmaca u Bjelopavlićima su prema sopstvenom predanju Bjelopavlići, dok ih ostala bratstva u Bjelopavlićima smatraju za starince u plemenu. S obzirom da Bjelopavlići pripadaju E haplogrupi ipak se radi o starijem sloju stanovništva.

Savići su bratstvo iz Meteha kod Plava koje je poreklom iz Rovaca. Deo Savića je prešao u Murino u Vasojevićima. S obzirom da nisu srodni nijednom bratstvu iz Rovaca, očigledno potiču od starijeg sloja stanovništva iz tog plemena. Slave Lučindan.

I2-CTS10228>Y3120>S17250>Y4882>A1328

Kostići, Lalovići i Ćetkovići su bratstva iz Pive i Šekulara sa različitim predanjima o poreklu koja čine jedan rod. Kostići iz Smriječna u Pivi su starosedeoci i prema predanju su doseljeni pre Branilovića i Ruđića. Slave Ilindan. Lalovići iz Borkovića u Pivi su prema predanju ogranak Branilovića, ali s obzirom da Branilovići pripadaju N haplogrupi, očigledno je da su im Lalovići pribraćeni. Dele se na Deliće, Londroviće i Radoviće. Slave Jovanjdan. Ćetkovići u Šekularu su grupa bratstava koja je prema ustaljenom predanju poreklom od Cerovića iz Drobnjaka. Međutim, za Ceroviće je utvrđeno da pripadaju rodu Novljana i I1 haplogrupi, kao i ostali Drobnjaci. Ćetkovići su poznati i pod nadimkom Vajmeši, a prema jednom starijem predanju nadimak nose prema svom pretku vojvodi Vajmešu iz XV veka. Dele se na veći broj bratstava koja nastanjuju Šekular i obližnja sela u Vasojevićima. Iako se to predanje nije očuvalo kod Ćetkovića, dobija na značaju s obzirom da je predanje o poreklu od Cerovića oboreno. Iseljenih Ćetkovića ima u većem broju u susednim selima Rovca i Kaludra, kao i Gornjim Selima. Za Tomoviće iz Šekulara koji su prema predanju ogranak Ćetkovića se ispostavilo da pripadaju E-Z19851 grani. Svi Ćetkovići slave Đurđevdan.

I2-CTS10228>Y3120>S17250>PH908

Azanci, Komnenovići i Nikšići na osnovu dosadašnjih rezultata po svoj prilici pripadaju istom rodu uprkos različitim predanjima o poreklu. Haplotip ovog roda je modalan za I2-PH908 granu u okviru koje je ovaj rod ujedno i najbrojniji u Crnoj Gori. Azanci iz Azana u Bihoru se dele na Vukajloviće, Lukoviće, Petroviće, Popoviće i Radoševiće. Prema predanju Vukajlovića poreklom su iz Ozrinića, dok su prema predanju Popovića poreklom iz Šekulara od Vukovića. S obzirom da nisu srodni Vukovićima koji pripadaju drugoj grani I2 haplogrupe, ovo drugo predanje se može odbaciti kao netačno. Svi slave Jovanjdan, sem islamizovanih Novalića u Lagatorima koji su ogranak Vukajlovića. Komnenovići iz Banjana prema predanju potiču od Pavla Orlovića i doselili su se iz Čarađa u Goliji, međutim to svakako nije slučaj jer nisu srodni velikim grupama bratstava sa istim predanjem. Nekada su živeli u Tupanu, da bi kasnije prešli u susedni Klenak. Ranije su svi Komnenovići slavili Jovanjdan, dok deo bratstva danas slavi Aranđelovdan. Nikšići su prema predanju poreklom od Nikše Grbljanovića iz Krtola čiji je otac kao vlastelin upravljao tim delom Boke Kotorske, međutim o Grbljanovićima nema istorijskih podataka koji bi potvrdili ovo predanje. Nikša je imao pet sinova: od Radovana su Trebješani iz Nikšićkog polja, od Milutina su Dragovoljići i Liverovići, Vladimir se vratio na imanje Nikšinog oca, od Gezimira je veći broj bratstava u Nikšićkoj Župi, a od Gojaka su Gojakovići u Rovcima koji se dele na Bulatoviće, Vlahoviće, Srezojeviće i Šćepanoviće. Dok su se Trebješani usled brojnih sukoba sa nikšićkim Turcima raselili širom Crne Gore (najviše ih je u Gornjoj Morači, Uskocima, Lješanskoj nahiji, Pivi, Nikšićkim i Oputnim Rudinama), Nikšići u Nikšićkoj Župi i Rovcima su se razgranali i čine većinu stanovništva u tim plemenima. Za Bulatoviće, koji su jedno od najvećih bratstava u Crnoj Gori, je utvrđeno da su raznorodni te da pored Bulatovića koji su srodni ostalim Nikšića postoje još čak četiri pribraćena roda u okviru ovog bratstva (dve R1a grane, dve I2 grane i jedna I1 grana). Takođe, kod Draškovića iz Rovaca koji su ogranak Šćepanovića postoji pribraćena grana koja je poreklom od Macura koji pripadaju I1 haplogrupi. Svi Nikšići slave Lučindan. Srzentići iz Paštrovića, koji su se nekada prezivali Ćude, imaju predanje o poreklu od Nikšića koji su u Paštrovićima imali svoje katune. Za sada nema testiranih Srzentića tako da ovo predanje ostaje nepotvrđeno. Srzentići slave Nikoljdan u Paštrovićima i Srđevdan u Ljubotinju. Ovom rodu pripadaju i Kulize iz Donjeg Biševa kod Rožaja čija je haplogrupa utvrđena preko njihovih iseljenika iz Srbije. Prema predanju su poreklom iz Kuča što se može odbaciti jer do sada nijedno testirano bratstvo iz Kuča ne pripada I2-PH908 grani. Kulize slave Mratindan.

Adžije, kako glasi nadimak jednog ogranka Nikolića-Pavlovića iz Lastve u Ozrinićima, su prema ustaljenom predanju od Nikolića čije prezime nose, odnosno Ozrinića Dragojevića, a prema drugom su poreklom iz Nikšića i pribraćeni su Nikolićima. S obzirom da nisu genetski srodni Ozrinićima, drugo predanje se može smatrati potvrđenim. Adžije slave Aranđelovdan.

Babovići-Luštičani su bratstvo iz zaseoka Žanjice u Radovanićima na Luštici. Prema predanju potiču od Babovića iz Konjuha u Vasojevićima, međutim kako ne pripadaju rodu Vasojevića, mogu se smatrati za starosedeoce. Slave Nikoljdan.

Baraći, Kurgaši i Stamatovići su tri bratstva različitih predanja za koja se ispostavilo da pripadaju istom rodu. Baraći su bratstvo iz Pavinog Polja u Donjem Kolašinu o čijem poreklu nema dovoljno podataka. Slave Nikoljdan. Kurgaši su muslimansko bratstvo iz okoline Bijelog Polja gde su se se prema predanju preko Plava doselili iz Stare Crne Gore. Stamatovići su starosedelačko bratstvo iz Rogama u Piperima. Njihovih iseljenika ima na Zlatiboru zahvaljujući čijim rezultatima je utvrđena haplogrupa ovog bratstva. Pretpostavljalo se da su Stamatovićima srodni Rajkovići, drugo starosedelačko bratstvo iz Rogama, međutim šanse za to su na osnovu dostupnih rezultata jako male iako oba bratstva pripadaju I2-PH908 grani. Slave Aranđelovdan. Baraći i Kurgaši najverovatnije potiču od Stamatovića, međutim nema dovoljno podataka koji bi potkrepili takvu pretpostavku.

Begovići iz Rasova kod Bijelog Polja su muslimansko bratstvo koje važi za najstarije u toj oblasti. Prema predanju su srodni Jaćimovićima, što se kao što je već spomenuto ispostavilo kao netačno, i zajedno potiču od niže vlastele koja je vladala tim područjem do turske okupacije kada su Begovići prešli na islam da bi zadržali povlastice.

Bezdanovići i Crnovići su rod koji čine bratstva iz Komana i Građana koja su različitog porekla prema predanjima. Bezdanovići iz Komana su prema predanju poreklom iz Nevesinja odakle su se najpre doselili na Čevo u Ozrinićima, da bi odatle kasnije prešli u Komane. Bezdanovići čine većinu stanovništva u Zelenim Dolovima, Milatama i Župi Bezdanskoj, a naseljvaju i Baloče i Oraovicu. Dele se na Jovanoviće, Pejoviće i Radonjiće i svi slave Aranđelovdan. Crnovići, odnosno Crnojevići kako se već duže vreme prezivaju, prema predanju potiču od Đurđa Crnojevića, brata Ivana Crnojevića čija se porodica nakon napuštanja Žabljaka Crnojevića najpre nastanila u Riječkom Gradu, a odatle prešla u Građane zbog sukoba sa Turcima. Slave Ivanjdan.

Bijelići i Prebiračevići nisu međusobno povezani predanjima, ali se na osnovu sličnosti između haplotipova i iste slave može pretpostaviti da su genetski srodni. Bijelići su grupa bratstava iz Mataruga kod Pljevlje koja se deli na Gačeviće, Kartale, Obreniće i Šarce i prema predanju su doseljeni iz Gacka, dok postoje i mišljenja da su starosedeoci. Slave Lazarevu subotu (Lazarevdan). Prebiračevići su starosedelačko bratstvo iz Pećarske u Bistrici. Od njih su iseljeni Balšići u Dragosinjcima kod Kraljeva zahvaljujući čijem rezultatu je utvrđen haplotip ovog bratstva. Takođe slave Lazarevdan.

Bjelići i Glavičani su dva bratstva iz Donje Morače za koja se na osnovu sličnih haplotipova i zajedničke slave može pretpostaviti da su isti rod. Bjelići iz Ljute su prema predanju iz Bratonožića. Kako među do sada testiranim Bratonožićima nema pripadnika I2-PH908 grane, ovo predanje je dosta upitno. Slave Nikoljdan. Glavičani iz Osredaka su starosedeoci u Donjoj Morači i nemaju predanje o daljem poreklu. Takođe slave Nikoljdan.

Brbuni, kako glasi nadimak dela Petijevića iz Mokrina, potiču od francuskog vojnika koji se pribratio Petijevićima što je i genetski potvrđeno s obzirom da Petijevići pripadaju E-L17 grani. Međutim, imajući u vidu da Brbuni pripadaju I2-PH908 grani može se pretpostaviti da se radi o vojniku Srbinu koji je regrutovan u francusku vojsku. Brbuni slave Jesenji Jovanjdan, kao i ostali Petijevići.

Bubanje su bratstvo iz istoimenog sela kod Berana o čijem poreklu postoji više predanja od kojih nijedno nije prihvaćeno u nekoj većoj meri. Prema jednom predanju su iz Ceklinske Župe i ranije su se zvali Lalovići, prema drugom su od Bubića iz Bjelopavlića, a prema trećem predanju prezime su dobili prema bubnju. Ono što je zajedničko svim ovim predanjima jeste da su Bubanjama rod Šabotići iz Bihora, međutim kao što je već spomenuto, Šabotići pripadaju G2a haplogrupi ime je utvrđeno da ova dva bratstva nisu srodna. Bubanje slave Alimpijevdan.

Veličani-Šaljani su najveći rod iz Velike u Vasojevićima čiji se predak Čera prema predanju doselio iz albanskog plemena Šalje zbog čega se još nazivaju i Šaljanima. S obzirom da među do sada testiranim Šaljanima nemaju srodnike, spomenuto predanje je u velikoj meri dovedeno u pitanje. Ovoj grupi bratstava pripadaju Brkovići, Gojkovići, Golubovići, Jokići, Kneževići, Kasumovići, Lakićevići, Mikići, Radulovići i Simonovići. Šaljići iz Gornjeg Polimlja su poreklom iz Velike i smatra se da su od Kneževića, međutim za njih je ustanovljeno da pripadaju N2-FGC28435 grani, odnosno rodu Banjana. Svi Čerani slave Nikoljdan.

Vrbice su bratstvo iz Vrbe u Njegušima, a tamo su se doselili iz istoimenog sela kod Gacka. Deo Vrbica je uzeo prezime Vučković prema svom rodonačelniku Vučku. Iseljenih Vrbica ima u Banja Luci i na osnovu rezultata jednog od ovih iseljenika je utvrđeno da pripadaju I2-PH908 grani. Slave Petkovdan.

Gojkovići iz Mokrina kod Herceg-Novog prema predanju potiču od Gojka Mrnjavčevića. Bratstva iz Ledenica i Grahova koja su poreklom iz Drobnjaka ih smatraju za svoje rođake, međutim ispostavilo se da nisu srodni iako pripadaju istoj haplogrupi. Gojkovići slave Đurđevdan.

Gračani, Mijanovići i Račete su dve grupe srodnih bratstava za koje se ispostavilo da pripadaju istom rodu.  Gračani su srodna grupa bratstava iz plemena Gradac u Lješanskoj nahiji u kome su ujedno i najbrojniji rod. Prema predanju su poreklom su iz Hercegovine odakle su se doselili u okolinu reke Gračanice kod Nikšića da bi zatim prešli u Lješansku nahiju. Dele se na Brnoviće, Đurišiće, Kažiće, Kovače, Radoviće i Raičkoviće, a pribrajaju im se i Marovići za koje postoji predanje su doseljeni ranije i da su poreklom od Vasojevića iz Gluhog Dola. Svi Gračani su nekada slavili Ilindan, dok danas tu slavu slave jedino Kažići. Sva ostala bratstva slave Petkovdan. Mijanovići i Račete su bratstva koja prema predanju potiču iz Zete. Odatle su prešli u Male Cuce gde su im bili katuni, da bi se predak Račeta dalje iselio u Kavač kod Kotora. Mijanovići naseljavaju Krug i Meoca u Malim Cucama, a njihovih iseljenika ima u Krivošijama i Krtolama. Oba bratstva slave Nikoljdan.

Gurešići iz Crnče u Bihoru su prema predanju doseljeni iz Rovaca, a starinom su iz Vranja u Zeti. Slave Klimanjdan. Gurešići imaju predanje da je od njih potekla dinastija Karađorđević čemu u prilog ide i to što Karađorđevići takođe imaju predanje o poreklu iz Vranja i što su u prošlosti su slavili Klimanjdan. Međutim, za Kuzmiće iz Mramorca kod Smederevske Palanke koji su bliski rođaci Karađorđevića je ustanovljeno da nisu srodni Gurešićima iako takođe pripadaju I2 haplogrupi, čime je predanje Gurešića oboreno.

Dapčići su rod iz Krtola koji je prema predanju poreklom iz Albanije. Dele se na veći broj bratstava od kojih neka žive i u susednoj Luštici. Većina bratstava slavi Srđevdan, dok pojedina bratstva slave Ivanjdan.

Dupončevići su starosedelački rod iz Velikih Zalaza u Njegušima. Dele se na Gačeviće, Drugoviće i Hrsoviće. U Katunskoj nahiji mnogi smatraju da su od Mataruga, međutim to je malo verovatno s obzirom da pripadaju I2 haplogrupi. Iseljavali su se u Bjelice i okolinu Kotora. Slave Vračevdan.

Živkovići u Jerinićima u Pivi su prema predanju od Cerovića iz Drobnjaka. Kako je za Ceroviće utvrđeno da pripadaju I1 haplogrupi, ovo predanje se ispostavilo kao netačno. Živkovići slave Đurđevdan.

Zubci su rod i istoimeno pleme u Trebinjskoj oblasti. U Herceg-Novom i okolnim selima ima nekoliko manjih bratstava koja vode poreklo iz Zubaca, a među njima su do sada testirani Radanovići iz Mokrina za koje je potvrđeno da pripadaju ovom rodu. Radanovići slave Đurđevdan, kao i većina bratstava doseljenih iz Zubaca.

Kaljevići su bratstvo iz Drobnjaka koje prema predanju potiče od Piletića sa Stijene u Piperima, međutim sami Piletići nemaju predanje o srodstvu sa Kaljevićima. S obzirom da je za Đurkoviće čiji su ogranak Piletići utvrđeno da pripadaju R1b-Y33200 grani, kao i da Piletići slave Aranđelovdan, to predanje se može odbaciti. Postoji i mišljenje da Kaljevići potiču od Liješevića iz Stijene u Piperima koji kao i Kaljevići slave Tomindan, međutim među Liješevićima još uvek nema testiranih tako da ta pretpostavka još uvek nije potvrđena.

Kanjoši su rod koji potiče iz istoimenog zaseoka u Buljarici u Paštrovićima. Od njih je Kanjoš Macedonović, što navodi na pomisao da je njihovo staro prezime Macedonović. Međutim, Kanjoši se kao bratstvo pominju znatno ranije u Paštrovićima zbog čega se može zaključiti da je Macedonović bio nadimak pomenute ličnosti. Kanjoši su se u potpunosti iselili iz Paštrovića, a od njih su Pejakovići u Ljubotinju koji slave Nikoljdan.

Kovačevići iz Grahova su najbrojnije bratstvo u tom plemenu i prema predanju su poreklom iz Starog Vlaha. Rođakaju se sa Cerovićima iz Drobnjaka za koje je međutim utvrđeno da pripadaju I1 haplogrupi. Iseljenih Kovačevića ima u Jezerima, a prema predanju od njih je i istoimeno bratstvo u Bjelopavlićima što se ispostavilo kao netačno jer pripadaju drugoj grani I2 haplogrupe. Kovačevići slave Đurđevdan.

Konatari i Popovići-Dubljevići su prema predanjima različitog porekla, međutim na osnovu dosadašnjih rezultata može se smatrati da su genetski srodna. Konatari su bratstvo iz istoimenog sela kod Bijelog Polja koje je prema predanju poreklom iz Kuča. S obzirom da u Kučima do sada ni za jedno bratstvo nije utvrđeno da pripada I2 haplogrupi, ovo predanje je verovatno netačno. Od Konatara su prema predanju islamizirani Hadžibegovići iz Boturića u Bistrici. Konatari slave Nikoljdan. Popovići-Dubljevići su bratstvo iz Pive koje je prema ustaljenom predanju od Milića iz Bjelica, dok su prema manje prihvaćenom predanju u Bjelice došli iz Bara gde su se prezivali Popović. S obzirom da Dubljevići nisu genetski srodni Milićima, drugo predanje je svakako merodavnije. Od Dubljevića su Popovići u Tepcima u Jezerima. I jedni i drugi slave Đurđic.

Maleševci, Slavujevići i Subotići su bratstva sa šireg područja Hercegovine za koja se na osnovu dosadašnjih rezultata osnovano može pretpostaviti da su genetski srodna. Maleševci potiču iz Malina kod Bileće odakle su se preselili u Oputnu Rudinu gde su najbrojniji rod. U Crnoj Gori se dele na Aleksiće, Jaramaze i Šupiće. Iseljenih Maleševaca ima u selu Crna Gora u Pivi. Za pojedine iseljene Maleševce je utvrđeno da pripadaju G2 i E haplogrupama, međutim tu se radi o pribraćenim brastvima s obzirom da testirani Aleksić pripada I2 haplogrupi. Svi Maleševci slave Ignjatijevdan, po čemu su jedinstveni ne samo u Crnoj Gori. Slavujevići su prema predanju iz Banjske sa Kosova odakle su se doselili zajedno sa pretkom Mulina sa kojima se rođakaju. Međutim, za Muline je utvrđeno da pripadaju N haplogrupi čime je pomenuto predanje o srodstvu pobijeno. Slavujevići se dele na Kruščiće i Matoviće, a u Banjanima se može čuti i da se radi o ostacima Mataruga što je malo verovatno s obzirom na srodnost sa Maleševcima i pripadnost I2 haplogrupi. Slavujevići slave Jovanjdan. Subotići iz Ledenica su prema predanju poreklom sa Čeva u Ozrinićima odakle su se doselili preko Vrbe kod Gacka. Smatraju da su srodni Vrbicama u Njegušima što se ispostavilo kao netačno jer iako oba bratstva pripadaju I2-PH908 grani međusobno ipak nisu srodni. Isto tako, utvrđeno je i da Subotići iz Ledenica nisu srodni ni istoimenom bratstvu iz Vrbe koje takođe pripada I2-PH908 grani. Subotići u Ledenicama slave Đurđevdan.

Medini iz Medinskog Krša kod Petrovca u Paštrovićima su jedno od najstarijih bratstava u plemenu koje se spominje još u XIV veku u povelji cara Dušana. Medini su u jednom trenutku svi prešli na katoličanstvo, da bi se većina kasnije pod pritiskom ostalih Paštrovića vratila na pravoslavlje zbog čega su preostali Medini katolici prešli u Budvu. Prema jednom predanju su poreklom iz Italije, dok Medini u Budvi smatraju da im je predak bio lutajući vitez iz Španije. S obzirom da Medini pripadaju I2-PH908 grupi koja je tipična za Srbe, oba predanja se mogu odbaciti. Pravoslavni Medini u  Paštrovićima slave Tomindan, a katolici u Budvi slave Lučindan.

Mijajlovići su bratstvo iz Igala kod Herceg-Novog, a tamo su doseljeni iz Bajkovih Kruševica. Slave Jovanjdan.

Miletići i Sinđići su uz Dmitriće jedina starosedelačka bratstva iz Rovaca koja se nisu pribila uz brojnija bratstva koja su kasnije naselila ovo pleme. Miletići nastanjuju Gornja Rovca, a Sinđići Međurečje. Ne postoji predanje o međusobnom srodstvu ovih bratstava, međutim genetika je potvrdila da su srodni. Krsnu slavu Lučindan su preuzeli od Nikšića-Gojakovića.

Ozrihnići, kako glasi staro prezime Ozrinića, su razgranati rod iz Katunske nahije. Na Čevo su prema ustaljenom predanju doseljeni iz Hercegovine i zovu se po svom rodonačelniku Ozrihni, ali zbog prezimena koje je vremenom skraćeno (slovo h je nestalo) postoje i pogrešna nagađanja da se predak zvao Ozro ili da su došli sa Ozrena u Bosni. Dele se na tri velike grupe bratstava - Gardaševiće, Dragojeviće i Cauševiće. Za sve tri grane je utvrđeno da pripadaju istom rodu čime je potvrđeno predanje o zajedničkom poreklu. Visokim natalitetom su najpre postali većina u plemenu koje je i preimenovano po njima, da bi se vremenom iselili gotovo svi starinci. Ozrinići su etnički najmonolitnije srpsko pleme jer pored samih Ozrinića u plemenu žive jedino dva mala bratstva koja su prema predanju drugačijeg porekla - Vulaši i Domazetovići, s tim što se i za njih ispostavilo da pripadaju rodu Ozrinića. Breškovci iz Pješivaca i Banjana koji su poreklom sa Čeva takođe pripadaju rodu Ozrinića iako se smatralo da su iseljeni starinci. Do sada se od brojnih testiranih bratstava koja su prema predanju od ovog roda jedino za rod Antunovića, Mijatovića i Papovića iz Gornjih Polja i Golije, Vukoviće iz Pive, Pavloviće-Adžije i Gajoviće iz Ozrinića ispostavilo da su drugačijeg porekla. Zbog nedostatka obradive zemlje u matici Ozrinići su se u velikom broju iseljavali širom Crne Gore. Ima ih u Ozrinićima kod Nikšića, Grahovu, Komanima, Lješanskoj nahiji, Nikšićkim Rudinama, Gornjem Polju, Pivi, Drobnjaku, Jezerima, Šarancima, Pljevlji i Krajini. Svi Ozrinići slave Aranđelovdan, sem u Krajini gde su islamizirani. Po brojnosti su treći rod u Crnoj Gori sa 5,94% zastupljenosti prema anonimnom istraživanju.

Punoševići su rod iz Njeguša čiji rodonačelnik Punoš prema predanju potiče od vlastele Vojinovića. Punoš se iz Gacka najpre preselio u Muževice ispod planine Njegoš u Banjanima, a odatle u Dugi Do u Njegušima. Punoševići su kasnije naselili i Kopito u Njegušima, a ima ih i na Mircu. Dele se na Vodaloviće, Đuranoviće, Marićeviće, Miloševiće, Otaševiće i Parače u Dugom Dolu i Bogdanoviće u Kopitu. Većina Vodalovića i Đuranovića je iseljena iz plemena. Prvih ima u Glibacu kod Nikšića, kao i u Krivošijama gde se prezivaju Odalović odakle je deo prešao u Boku Kotorsku i Lastvu u Grblju, a drugih takođe u Boki Kotorskoj i Pobrđu u Grblju gde su uzeli druga prezimena. Otaševića ima iseljenih u Gornjoj Ržanici u Vasojevićima. Punoševići su nekada svi slavili Nikoljdan, da bi većina bratstava u Dugom Dolu kasnije počela da slavi Nikolice. Iseljenici i dalje slave Nikoljdan.

Radulovići-Rovčani iz Liješnja u Rovcima imaju više predanja o svom poreklu. Prema prvom predanju su potomstvo Bogdana Vojinića kao i većina bratstava iz Liješnja, prema drugom su potomci Nikšića-Trebješana koji su boravili na području Morače u 18. veku, po trećom su od Radulovića iz Komana koji su od Ozrinića, dok postoji i mišljenje da su od Macura. Međutim, genetika je oborila sva spomenuta predanja jer Radulovići nemaju bliže srodnike među do sada testiranim bratstvima u Crnoj Gori. Slave Aranđelovdan.

Rajkovići-Vražegrmci su najbrojnije bratstvo iz Brezojevice u Vasojevićima. Prema predanju su iz Vražgrmaca u Bjelopavlićima. Slave Vračevdan.

Rajkovići-Rogamljani su najbrojnije bratstvo iz Rogama u Piperima i važe za jedan od starijih rodova u tom plemenu. Od njih su prema predanju i Latkovići, Radovići i Rajkovići u Kosijerima gde čine većinu stanovništva, a iseljenih Rajkovića iz Kosijera ima i u Njegušima. U Piperima slave Aranđelovdan, a u Kosijerima Malu Gospojinu.

Tmušići iz istoimenog sela u Polici u Vasojevićima su prema predanju poreklom od Selakovića iz Gornje Morače. S obzirom da Selakovići pripadaju G2 haplogrupi, a da je za Magdeliniće iz Bogaja kod Rožaja koji su ogranak Tmušića utvrđeno da pripadaju I2-PH908 grani, predanje o poreklu od Selakovića je očigledno netačno. Od Tmušića su još i Kurpejovići iz Seošnice kod Rožaja. Tmušići su po svemu sudeći starodelečako bratstvo u Srednjem Polimlju. Slave Stevanjdan.

Trepčani u Jezerima su prema predanju Novljani, kao i većina drobnjačkih bratstava, međutim s obzirom da Novljani pripadaju I1 haplogrupi, najverovatnije se radi o bratstvu koje se sa Novljanima zajedno preselilo u Drobnjak sa poručja gde su zajedno živeli. Iz Trepče u Nikšićkim Rudinama su se doselili Međužvalje u Drobnjaku, a odatle u Tepca u Jezerima odakle su se raširili i na susedna sela tako da su pojedinačno najbrojniji rod u Jezerima. Po svojoj novoj matici nazivaju se i Tepčanima. Dele se na Raičeviće, Stanišiće i Raduloviće. Raičevići i Stanišići slave Đurđevdan sem iseljenika u Rudom Polju u Drobnjaku koji slave Aranđelovdan, dok Radulovići slave Nikoljdan.

Šestovići su bratstvo iz Krupica u Zatarju odakle je deo bratstva kasnije prešao u Stožer u Donjem Kolašinu. Prema predanju potiču od Parovića iz Biograda kod Nevesinja, ali s obzirom da Parovići pripadaju N haplogrupi, to predanje se može odbaciti. Šestovići slave Aranđelovdan.

I2-Y3120>S17250>PH908>Z16983

Bjeloši su rod iz istomenog sela kod Cetinja koje je svojevremeno bilo i samostalno pleme koje se kasnije pridružilo Cetinju. Rodonačelnik Bjeloša se prema predanju doselio iz sela Grlje u Zeti. Dele se na Grljeviće i Jovanoviće, dok iseljenih Bjeloša ima u Grblju. Slave Jesenji Jovanjdan u Bjelošima, a Nikoljdan u Grblju.

Fuštići su bratstvo iz Brskova kod Mojkovca. Prema predanju su potomci Sasa koji su radili u rudniku Brskovu. Genetski su srodni pojedinim Nemcima što ide u prilog ovom predanju, kao i njihovo prezime koje bi moglo biti srpska verzija nemačkog prezimena Fušt. Slave Mratindan.

I2-CTS10228>Y3120>S17250>PH908>A5913>A22312

Žarići, Milatovići i Radeči su rod koji čine bratstva poreklom sa Čeva koja međutim nemaju predanje o zajedničkom predanju. Žarići iz Martinića u Bjelopavlićima su prema predanju od Vojinića iz istoimenog sela u Čevu i sebe smatraju za ogranak vlasteoskog roda Vojinovića. Lješnjani iz Rovaca takođe imaju predanje da su iz Vojinića kod Čeva i da su ogranak Vojinovića, ali pripadaju drugoj podgrani I-CTS10228. Žarići slave Petkovdan, slavu koju su preuzeli od Bjelopavlića. Milatovići su poreklom sa Čeva odakle su se preko Milata u Komanima preselili u Vražegrmce u Bjelopavlićima. Prema predanju su srodni Milojevićima iz istoimenog sela u Pješivcima, ali s obzirom da je za Rosandiće koji potiču od Milojevića je utvrđeno da pripadaju I1 haplogrupi, ovo predanje se može odbaciti. Slave  Petkovdan. Radeči su se sa Čeva najpre preselili u Komane u isto vreme kad i Milatovići, a odatle su prešli u Novo Selo kod Spuža i Gađi u Građanima gde se dele na Baše, Đukanoviće, Đuraševiće i Ukaševiće. Radeči slave Aranđelovdan u Novom Selu, a bratstva u Gađima slave Đurđevdan.

I2-CTS10228>Y3120>S17250>PH908>Y56203

Potarci su rod koji čine Tatići iz Kolašina i Krvavci iz Zatarja. Tatići su prema predanju od Nikšića, međutim iako su im genetski dosta srodni, utvrđeno je da se radi o dva zasebna roda u okviru I2-PH908 grane. Tatići slave Lučindan. Krvavci iz Zatarja su prema predanju od Dedejića iz Drobnjaka i slave Đurđevdan. Većina bratstava koja pripadaju ovom rodu se iselila iz Crne Gore i svi slave Lučindan, slavu Nikšića od kojih prema predanju potiču.

I2-CTS10228>Y3120>Y4460

Kočani su muslimansko starosedelačko bratstvo iz Godočelja u Gornjem Bihoru. Ne znaju odakle su se doselili, a o njihovom poreklu postoje razne teorije. Dok pojedini smatraju da su od nekog turkog vojnika, postoje i nagađanja na osnovu prezimena da su iz Kočana kod Nikšića ili Kočana u Makedoniji. I-Y4460 grana kojoj pripadaju je izuzetno retka na srpskom etničkom području.

I2-CTS10228>Y3120>Z17855

Vojvodići i Vukoljevakovići iz Šekulara prema predanju potiču od vojvode Petra Šekularca, kao i Radmuževići za koje je ustanovljeno da pripadaju J1a1 haplogrupi. Vojvodići se dele na Buliće, Dašiće i Rmuše, dok se Vukoljevakovići dele na Brakočeviće, Živkoviće i Jašoviće. Svi slave Jovanjdan, plemensku slavu Šekulara.

Lješnjani su razgranati rod iz Draževine u Lješanskoj nahiji i Lješkopolja koji prema predanju potiče iz Lješa u Albaniji. Dele se na Vukčeviće u Draževini koji u tom plemenu čine većinu stanovništva, Boleviće i Milijiće u Lješkopolju i islamizirane Amatbašiće koji su živeli u Podgorici do oslobođenja ovog grada 1878. godine kada su se iselili u Tursku. Zeci u Poborima, kao i Mudreše i Marotići u Ceklinu, imaju predanje da su srodni Vukčevićima, međutim utvrđeno je da ova bratstva pripadaju G2 haplogrupi. Svi Lješnjani slave Đurđic. Iako pripadnost Lješnjana I2-Z17855 grani još uvek nije potvrđena, to se na osnovu haplotipa osnovano može pretpostaviti.

Ceklinjani-Gornjaci su najveći rod iz Ceklina čiji se rodonačelnik Leka prema predanju doselio preko Pipera iz Vukli u albanskom plemenu Klimenti. Od Usen Leke, kako se prema predanju albanskih Klimenti zvao Leka, su u Klimentima preostala bratstva Vrata i Đonović u Selcima gde se Lekin sin preselio iz Vukli. S obzirom da Vukli pripadaju rodu Klimenti odnosno E haplogrupi, predanje o Lekinom srodstvu sa albanskim Klimentima je oboreno. Gornjaci se dele na dve grupe bratstava - Lješeviće i Vuličeviće. Iseljenih Gornjaka ima u Papratnici u Dupilu i Martinićima u Bjelopavlićima. Luščani u Vasojevićima, Đuričani, Ralevići i Ceklinjani-Veličani u Vasojevićima i okolini Plava, kao i Hadrovići u Bihoru, imaju predanje da su od Đuraškovića koji su grana Lješevića, ali za ova bratstva je ustanovljeno da pripadaju E i G2 haplogrupama, odnosno da nisu srodna Gornjacima. U Ceklinu Gornjaci slave Nikoljdan, dok iseljenici u Dupilu slave Aranđelovdan, a u Bjelopavlićima Petkovdan.

I2-CTS10228>Y3120>Z17855>A16413>A20030

Vojinići su razgranati rod čija bratstva nastanjuju Rovca, Donju Moraču i Gornju Moraču, a po Lješanskoj nahiji odakle su doseljeni se nazivaju i Lješnjanima. Postoje dva predanja o poreklu njihovog rodonačelnika Bogdana Vojinića kojima je zajedničko to što ga oba vezuju za vlastelu Vojinoviće. Prema prvom predanju Bogdanovi preci su se najpre iz Hercegovine doselili u Vojiniće u Čevu, da bi se Bogdan preko Lješanske nahije sa porodicom preselio u Liješnje u Donjoj Morači (kasnije će pripasti Rovcima) koje su nazvali po istoimenom selu iz Lješanske nahije. Prema drugom predanju Bogdan je istog porekla kao i Vukčevići iz Draževine, a iz Vučitrna su se najpre doselili Lješansku nahiju, odakle su Bodanovi preci prešli na Čevo. Iz Čeva se Bodan zatim vratio u Liješnje u Lješanskoj nahiji da bi odatle prešao u Donju Moraču. Međutim, kako je za Vukčeviće utvrđeno da nisu srodni Vojinićima iako takođe pripadaju I2 haplogrupi, drugo predanje se može odbaciti zbog čega se može smatrati da ovaj rod potiče sa Čeva, a eventualno daljim poreklom iz Hercegovine. Iz Rovaca su se iseljavali u susedna plemena Donju i Gornju Moraču. Lješnjani-Vojinići se dele na veliki broj bratstava. U Rovcima slave Aranđelovdan, u Donjoj Morači Ćirilovdan (Sv. Kirila Slovenskog, staru slavu ovog roda), a u Gornjoj Morači Sv. Ćirila i Metodija.

I2-M223>CTS616>Y3721>Y3670>L1229

Mehovići, Pepeljci i Fetići su tri muslimanska bratstva iz Bihora i Korita koja su prema predanju zajedničkog porekla iz Kuča. S obzirom da I2-L1229 grana do sada nije zabeležena u Kučima niti kod drugih iseljenika iz ovog plemena, ovo predanje je verovatno netačno.

I2-M223>CTS616>CTS10057>L701

Mikovići su jedno od 12 paštrovskih "plemena", odnosno rodova koji su upravljali Paštrovićima. Doseljeni su iz Crmnice gde su bili sitna vlastela u srednjem veku. Od Mikovića su u Crmnici preostali Đalci, dok se u Paštrovićima pored onih koji su zadržali staro prezime dele na Androviće, Gregoviće, Davidoviće i Medigoviće. Mikovići slave Ilindan.

Popovići-Barjaktarovići iz Petnjika i Kaludre u Vasojevićima prema sopstvenom predanju potiču od Nikole Popovića od istoimenog bratstva sa Meduna u Kučima koje je ogranak Drekalovića. Postoje i mišljenja da su se doselili iz Bratonožića. Za islamizovane Dudiće iz Biohana kod Tutina koji potiču od Barjaktarovića je utvrđeno pripadaju I2 haplogrupi, a kako Drekalovići pripadaju rodu Kuča i E haplogrupi, može se zaključiti da je deo predanja o poreklu od Popovića sa Meduna oboren. S obzirom na čvrsto predanje Barjaktarovića o starijem prezimenu Popović, najverovatnije potiču od istoimenog starosedelačkog bratstva iz Polimlja. Barjaktarovići slave Nikoljdan.

N2 haplogrupa

N2-P189.2>Y6516>Y7310>Y7313>BY21835>FGC28435

Banjani su rod i istomeno pleme iz Stare Hercegovine. Rod čini nekoliko razgranatih bratstava koja nemaju predanje o međusobnom srodstvu, a to su Ivaniševići, Kecojevići i Cvjetkovići iz Donjih Banjana, Muline i Vujadinovići iz Gornjih Banjana, Branilovići i Ruđići iz Pive, Višnjići i Tomovići iz Golije i Lalovići, Manojlovići i Tepavčevići iz Golije. Ivaniševići su staro bratstvo iz Petrovića u Donjim Banjanima od kojih potiču Vasiljevići iz istog sela koji su prema sopstvenom predanju rod sa Kecojevićima. Među Vasiljevićima u Banjanima nema testiranih, ali su testirane dve porodice iz današnje Istočne Hercegovine koje prema predanju potiču od njih i od kojih je za jednu utvrđeno da pripada rodu Banjana. Deo Vasiljevića je prešao u Ubla u Boki Kotorskoj gde slave Đurđevdan, dok u Banjanima slave Jovanjdan. Kecojevići prema predanju potiču od vojvode Tripka sa Kosova, a iz Banjana su se u potpunosti iselili, najvećim delom u Pivu, a manjim delom u Miruše u Oputnim Rudinama i Herceg-Novi. Kecojevići u Pivi smatraju da su od vojvode Tripka još i Jokovići i Pejovići u Pivi. Iako se ispostavilo da sva tri bratstva najverovatnije pripadaju istom rodu, Jokovići su međutim od Cvjetkovića, dok su Pejovići grana Ruđića. Kecojevići slave Jovanjdan. Cvjetkovići iz Petrovića u Donjim Banjanima prema jednom predanju potiču od Mitra Cvjetkovića iz Petropolja sa Kosova, a prema drugom su se doselili iz Banjske, takođe sa Kosova. Dva predanje se donekle dopunjuju jer je Grbo, rodonačenik iz drugog predanja, zapravo sin Mitra Cvjetkovića iz prvog predanja. Nadgrobni spomenici u Petrovićima potvrđuju da su se Donje-Banjci prezivali Cvjetković.  Dele se na Jokoviće koji su prešli u Pivu i Pejoviće, Mijoviće i Popoviće u Petrovićima u Donjim Banjanima. Donje-Banjaca ima iseljenih u Oputnim Rudinama. Svi slave Jovanjdan. Muline su grupa bratstava koja naseljava nekoliko sela u Gornjim Banjanima sa maticom u Klenku zbog čega se često nazivaju Klenčanima. Prema predanju su poreklom iz Stare Srbije i u srodstvu su sa Matovićima iz Velimlja, međutim za njih je utvrđeno da pripadaju I2 haplogrupi. Muline se dele na Antoniće, Baćoviće, Lučiće, Gligoviće, Đurkoviće, Lučiće, Orboviće i Tomaševiće. Iseljenih Lučića ima u Sutorini. Svi slave Jovanjdan, sem Lučića u Sutorini koji slave Nikoljdan. Vujadinovići su bratstvo koje se u potpunosti iselilo sa Tupana iz Banjana, a prema predanju su daljim poreklom iz Skadra. Od njih su Jokanovići i Kraljačići u Trsi u Pivi koji slave Đurđevdan. Branilovići i Ruđići su dve razgranate grupe bratstava koje čine većinu stanovništva u Pivi. Prema predanju potiču od braće Ruđa i Branila koji su doseljeni iz Banjana, međutim ne spominje se od kog konkretno bratstva potiču. Gagovići iz Bezuja su jedino bratstvo među njima koje ima nešto preciznije predanje prema kome su u srodstvu sa Petrovićima (tj. Cvjetkovićima) iz Banjana, što će se ispostaviti kao tačno. Za Kostiće i Laloviće koji su prema predanju Branilovići je utvrđeno da pripadaju I2 haplogrupi i da nisu srodni ostalim bratstvima. Branilovići slave Jovanjdan, a Ruđići Nikoljdan. Višnjići i Tomovići su bratstva iz Golije koja su prema ustaljenom predanju poreklom iz Vilusa u plemenu Grahovo. Višnjići imaju i predanje o poreklu iz Banjana odakle su se sa Lješevićima iz Pive najpre preselili u Goransko, a da bi zatim prešli u Višnjića Do u Goliji. S obzirom da pripadaju rodu Banjana, drugo predanje se može uzeti kao tačnije. Golijani i Savići su bratstva iz Nevesinja koja su prema predanju ogranci Višnjića, a na osnovu njihovih rezultata je utvrđeno da Višnjići pripadaju rodu Banjana. Svi slave Jovanjdan. Lalovići, Manojlovići i Tepavčevići iz Golije su prema predanju poreklom od Orlovića što se može odbaciti s obzirom da pripadaju rodu Banjana. Svi slave Jovanjdan. Na osnovu svega navedenog, može se zaključiti da ovaj rod najverovatnije potiče sa Kosova s obzirom da većina bratstava ima predanje o poreklu iz te oblasti.

R1a haplogrupa

[caption id="attachment_43556" align="aligncenter" width="300"] R1a-Z282 grane i rodovi u Crnoj Gori[/caption]

R1a-Z282

Gorevuci su rod iz Dobrskog Sela koji potiče iz Klobuka u Korjenićima gde su bili srednjovekovna vlastela. Češće se nazivaju Gornjevucima što je noviji naziv. Dele se na Jablane i Sjekloće u Dobrskom Selu, a u Dobrskoj Župi živi deo Sjekloća sa ogrankom Rasplapčevićima, kao i Moštrokoli koji su ogranak Jablana. Prema predanju Gorevuka istog porekla su i Kustudije u Njegušima i Gazivode na Ceklinu, međutim ova bratstva imaju predanje o poreklu iz Pješivaca, odnosno iz Njeguša. Svi Gorevuci slave Sv. Agatonika.

Lješevići-Lipovci su najveći rod u Građanima, plemenu u Riječkoj nahiji. Dele se na Vukotiće, Kneževiće, Milanoviće, Petroviće i Popoviće. Prema predanju potiču iz Prizrena odakle je njihov predak zbog ubistva izbegao u Malo Trnovo, da bi se njegov sin Lješ doselio u Građane. Iseljenih Lipovaca ima u Ceklinskoj Župi. Svi slave Ivanjdan.

Miočani su rod koji čine Kujovići i Šukovići iz Mioske u Donjoj Morači i Obradovići iz Gornjih Sela u Vasojevićima. Prema predanju potiču od Herakovića iz Njeguša odakle su se prema jednoj verziji preko Spuža, a prema drugoj preko Ožegovica u Ozrinićima, naselili u Miosku u Donjoj Morači. Odatle su Obradovići prešli u Gornja Sela. S obzirom da Herakovići pripadaju E haplogrupi, Miočani su najverovatnije od starijeg sloja stanovištva u Njegušima. Od Obradovića su Kneževići iz Budimlje i Otovići u Buču u Vasojevićima, Zekići u Radevoj Mali kod Rožaja, kao i islamizirani Babačići i Rebronje u Bihoru i Skoci u Sipanju u Koritima. Kneževići imaju predanje da su od hercegovačkih Erakovića (koji su grana Breškovaca) i da nisu ogranak Obradovića, već njima srodno bratstvo, ali to predanje se može odbaciti kako zbog toga što Breškovci pripadaju I2 haplogrupi, tako i jer je u suprotnosti sa predanjima Obradovića, kao i Zekića koji su se sa Kneževićima najpre doselili u Budimlju, a zatim prešli u Radevu Malu. Krsna slava ovog roda je Vasiljevdan.

R1a-Z282>PF6155>M458>PF7521>Y2604>CTS11962>L1029

Blagojevići, Bostandžići i Klikovci su bratstva različitog porekla za koja je ustanovljeno da pripadaju istom rodu. Blagojevići iz Bukovca u Pivi su prema predanju starosedeoci u tom plemenu. U prošlosti su se u potpunosti iselili u Gacko, da bi se posle nekog vremena vratili u Bukovac. Smatra se da su Aleksići u Malinskom u Uskocima takođe od Blagojevića, međutim za njih je utvrđeno da pripadaju rodu Novljana i I1 halogrupi. Blagojevići slave Đurđevdan. Bostandžići su bratstvo poreklom iz Kuča koje se iselilo u Tušinju u Drobnjaku. Jedan brat je ostao u Tušinji i njega su Zekovići, dok je drugi brat otišao u Nikšić i od njega su islamizirani Ljuvari. Kod Zekovića postoji i predanje po kome su od Radonjića iz Kuča koji su ogranak Drekalovića, međutim to predanje se može odbaciti jer Drekalovići pripadaju rodu Kuča i E haplogrupi. Zekovići slave Nikoljdan. Klikovci iz Zete su prema predanju od Vujoševića iz Orahova u Kučima koji su ogranak Mrnjavčića, međutim s obzirom da Mrnjavčići pripadaju rodu Kuča i E haplogrupi, i to predanje se može odbaciti kao netačno. Klikovci slave Đurđic. Može se zaključiti da Bostandžići i Klikovci potiču od najstarijeg sloja stanovništva iz Kuča.

Koraći su bratstvo koje nastanjuje Glavaca u Gornjim Selima, Krlje i Rujišta u Srednjem Polimlju, Johovicu u Bihoru i Bjeloševinu u Nikšićkoj Župi. Poreklom su iz Korać-dola u Bratonožićima, a Koraći u Nikšićkoj Župi smatraju da su od Darmanovića koji su grana Bratonožići. Kako Bratonožići pripadaju Q2 haplogrupi, to predanje se može odbaciti jer se i u Bratonožićima smatra da su Koraći od starijeg sloja stanovništva. Zbog toga se sumljalo da su Koraći možda od Bukumira, međutim na osnovu haplogrupe kojoj pripadaju Koraći to očigledno nije slučaj. Koraći iz Bihora su prešli na islam, a deo njih je promenio prezime u Palamar. Pravoslavni Koraći slave Nikoljdan.

Markovljani su grupa bratstava iz Šipačnog kod Nikšića koja je poreklom iz Markovine u Ozrinićima. Dele se na Božoviće, Boškoviće, Mariće, Mićoviće, Radoviće, Stojanoviće i Čoloviće. Prema jednom predanju njima su srodni Mijatovići iz Šipačnog i Antunovići i Papovići iz Kazanaca u Goliji, što se ispostavilo kao tačno na osnovu rezulata Mijatovića i Papovića za koje je utvrđeno da pripadaju ovom rodu. Ova tri bratstva su prema ustaljenom predanju od Ozrinića-Cauševića sa Velestova što svakako nije slučaj jer Ozrinići pripadaju I2 haplogrupi. Svi Markovljani slave Aranđelovdan.

Perišići su starosedelačko bratstvo u Kosijerima za koje nije poznato odakle potiču. Nekada su živeli u zaseoku Ploča, da bi kasnije prešli u zaseok Posajke. Slave Malu Gospojinu.

Radovići-Pljevljani su starosedelako bratstvo iz Pljevljaske oblasti. Od njih su Lončari iz Rađevića kod Pljevlje na osnovu čijeg rezultata je utvrđen haplotip ovog roda. Radovići i Lončari slave Đurđevdan.

R1a-Z282>Z280>Z92>Z685>YP270

Ćorovići su muslimansko bratstvo iz Donjeg Bihora. Potiču od Mehmed Ćor-paše koji se doselio u Loznu nakon pada Osijeka u austrijske ruke. Etničko poreklo Ćor-paše nije poznato sem što se zna da je bio u službi Osmanskog carstva. Iz Lozne su se iseljavali u druga donjebihorska sela, a najviše u Ivanje gde su pojedinačno najbrojnije bratstvo.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>YP4278

Andrijaševići, Draganići, Elezovići i Kešeljevići su tri bratstva iz Grahova i Banjana koja čine isti rod. Andrijaševići i Kešeljevići iz okoline Vilusa u Grahovu prema predanju potiču od Drakule Mandića iz Drobnjaka, međutim kako Novljani, čiji su Mandići prema predanju ogranak, pripadaju I1 haplogrupi, to predanje je vrlo upitno. Predanje o poreklu od Drakule Mandića imaju i Gojkovići iz Mokrina kod Herceg-Novog i Ilići i Lazovići iz Ledenica, međutim ni oni ne pripadaju rodu Novljana niti su srodni Andrijaševićima i Kešeljevićima. Draganići i Elezovići iz Banjana su prema predanju srodna bratstva što je i genetika potvrdila. Elezovići su u Cerovicu doseljeni iz Grahova preko Vilusa, a prema predanju koje su najverovatnije preuzeli od drugih bratstava iz Banjana, poreklom su sa Kosova. Draganići imaju predanje o najdaljem poreklu iz Novog odakle su se preko Nudola u Korjenićima (danas Grahovo) i Vilusa u Grahovu doselili na Drijen u Petrovićima. Istom rodu pripadaju i razgranati Šarenci iz okoline Bileće. Andrijaševići i Kešeljevići slave Đurđevdan, a Draganići i Elezovići slave Aranđelovdan.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y2613>Y2609>Y2608

Sekulovići iz Utrga u Podgoru su prema predanju poreklom iz Vasojevića, a u Utrgu su pribraćeni Mijačima čije su prezime uzeli. Mijači su od Abramovića iz Bjelica za koje je ustanovljeno da pripadaju E haplogrupi, a s obzirom da testirani Mijač pripada R1a haplogrupi, može se pretpostaviti da je od Sekulovića. Sekulovići kao i ostali Mijači slave Mitrovdan.

Hasanbegovići i Cvijovići su rod koji čine dva bratstva različite veroispovesti i različitih predanja za koja se ispostavilo da su srodna. Hasanbegovići iz Pavinog Polja u Donjem Kolašinu su prema predanju srodni Dautovićima i Mušovićima, međutim za Dautoviće je ustanovljeno da pripadaju rodu Novljana i I1 haplogrupi, a za Mušoviće da pripadaju R1b haplogrupi čime je to predanje oboreno. Hasanbegovići su se između dva svetska rata iselili iz Donjeg Kolašina, a od njih potiču Melunovići iz Prijepolja preko kojih je ustanovljen haplotip ovih bratstava. Cvijovići iz okoline Pljevlje prema predanju potiču od dinastije Branković, međutim za Korjeniće od kojih potiču Brankovići je utvrđeno da pripadaju G2 haplogrupi, zbog čega se ovo predanje može odbaciti kao netačno. Cvijovići su najbrojniji Malim Krćama gde žive u zaseoku koji nosi njihovo ime. Slave Mratindan.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y33>CTS8816>Y2902

Borojevići iz Donjeg Kraja na Cetinju su prema predanju iz Starog Vlaha odakle se doselio vojvoda Ivan Borojev. Dele se prema predanju na Borojeviće (Dapčevići i Ivaniševići), Vladisavljeviće (Ivanovići i Marinovići), Vušuroviće (sa Ivanovićima) i Dragosavljeviće (Šabani), međutim za Vladisavljeviće je utvrđeno da pripadaju E haplogrupi.  Iz Donjeg Kraja su se Dapčevići iselili u Vranjinu u Ceklinu i Velje Selo u Mrkojevićima, Šabani u Ljubotinj, a Vušurovići u Tomiće u Bjelicama odakle je deo prešao u Špiljare kod Kotora. Borojevići uglavnom slave Đurđevdan, dok u Tomićima slave Petkovdan, a u Špiljarima Vračevdan. U Mrkojevićima su islamizirani.

Kovači iz Petrovića u Banjanima su prema predanju poreklom "iz Ržanog Dola kod Podgorice" (moguće je da se misli na istoimeno selo u Cucama), a srodni su Deretićima iz Orovca kod Trebinja. Slave Jovanjdan.

Mrke iz istoimenog sela u Piperima su prema predanju jedna od dve grane Lutovaca iz Lutova u Bratonožićima, međutim za njih se pouzdano zna da su stariji sloj stanovništva u Piperima što je genetika i potvrdila. Mrke se dele na Buljeviće, Krčkoviće i Latkoviće. Islamizirani Barjaktovići i druga bratstva u Mrkojevićima koja su od njih potekla su poreklom iz Mrka.  Iseljenih Barjaktarovića ima u Mužovićima u Ljubotinju gde se prezivaju Prlje, a odatle su neki dalje prešli u Uliće u Ceklinu gde živi istoimeno bratstvo i Lajkoviće u Zeti po kojima se zove istoimeno selo. Mrke u matici slave Aranđelovdan, kao i u Ljubotinju i Ceklinu, dok Lajkovići slave Petrovdan. Od Mrka su najverovatnije i Madžgalji iz Pisane Jele u Donjem Kolašinu koji su prema predanju iz Kuča, a za koje se ispostavilo da pripadaju ovom rodu. Madžgalji slave Đurđevdan.

Radoničići su bratstvo iz Ubala odakle se deo iselio u Dobrotu kod Kotora gde su prešli u katoličanstvo. Poreklom su iz Popova. U Ublima slave Petkovdan, a u Dobroti Sv. Krst.

Smolovići i Španjevići su bratstva iz Potarja koja prema predanju potiču od Dedejića iz Drobnjaka koji su se tu doselili sa Čeva. S obzirom da je za Dedejiće i još neka bratstva koja su od njih potekla utvrđeno da pripadaju rodu Kriča, odnosno J2b haplogrupi, postoji mogućnost da su jedino Smolovići i Španjevići zaista došli sa Čeva jer prezime Španjević ukazuje na oblast Katunske nahije. Oba bratstva slave Đurđevdan.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y33>CTS8816>Y2902>Y4380

Žarkovići iz Nedajnog u Pivi prema ustaljenom predanju potiču od Žarka Mrkšića, sina Mrkše Mrkšića, vlastelina cara Dušana koji je upravljao područjem današnjeg Kosjerića. Žarkovići su pred Turcima izbegli u Čelikovo Polje kod Foče gde od jednog brata koga su zvali Čelik potiče istoimeno islamizirano bratstvo, dok je drugi brat Žarko prešao u Nedajno. O poreklu Žarkovića postoji i manje prihvaćeno predanje po kome su oni ogranak Branilovića. Među Žarkovićima nema testiranih, međutim za bratstvo Čelik je utvrđeno da pripadaju ovoj grani na osnovu čega se može pretpostaviti istoj grani pripadaju i Žarkovići. Slave Jovanjdan.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y33>CTS8816>Y3301>L1280>Y5647>YP6343

Bjelići iz Zaostra u Vasojevićima su prema predanju iz Kuča. Slave Mitrovdan, zbog čega se smatralo da verovatno potiču od Mrnjavčića iz Kuča, ali očigledno se radi o starijem sloju stanovništva iz tog plemena.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y33>CTS8816>Y3301>L1280>Y5647>YP611>YP3987

Mojanovići su jedan od najstarijih rodova u Zeti čija je matica u selu nazvanom po njima. Prema predanju su iz Stare Srbije odakle su se doselili pod planinu Mojan na Prokletijama, a odatle su prešli u Zetu. Dele se na Ajkoviće, Drakiće, Kneževiće, Lukačeviće i Pejanoviće, a od poslednjih su i islamizirani Dervanovići i Seknići u Podgorici. Od svih bratstava koja su prema predanju od Mojanovića do sada su testirani jedino Seknići. Svi pravoslavni Mojanovići slave Alimpijevdan, sem u Berislavcima gde slave Đurđic.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y33>CTS8816>Y3301>S18681>YP315>YP314

Pavlovići-Konavljani iz Bajkovih Kruševica su prema predanju poreklom iz Foče odakle su se najpre doselili u Konavle gde su živeli do prelaska te oblasti pod vlast Dubrovnika, da bi zatim prešli u Pode kod Herceg-Novog, a odatle u Kruševice. S obzirom da je poslednje uporište vlasteoske porodice Pavlović bilo upravo u Konavlima, postoji mogućnost da Pavlovići iz Kruševica potiču od njih. Slave Đurđevdan.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>YP237>YP951

Čepuri su starosedelački rod iz Rudenica u Pivi odakle je većina kasnije prešla u pivsko selo Bezuje. Krajem XIX veka promenili su prezime u Bajović. Prema prvom predanju su od braće Baja Pivljanina, prema drugom od seljaka Čepura koji je ostao na njihovom imanju, a prema trećem predanju su grana Ruđića. S obzirom da je za Ruđiće utvrđeno da pripadaju rodu Banjana i N2 haplogrupi, poslednje predanje se može odbaciti. Bajovići slave Nikoljdan.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>YP237>YP235>YP234>YP295>L366

Ćeklići su rod i istoimeno pleme u Katunskoj nahiji. Rod čine tri grupe bratstava iz plemena koja su različitog porekla prema predanju - Marojevići, Buronjići i Miševići. Marojevići su prema predanju od Marka iz Vojkovića u Ćeklićima koji je prešao na islam i promenio ime u Maroje. Dele se na Adrojeviće, Milijeviće, Muhadinoviće, Radojeviće i Ramadanoviće i vremenom su svi koji su ostali u plemenu prešli na pravoslavlje. Od Marojevića su i iseljeni Stojanovići u Brajićima. Svi slave Ilindan sem Stojanovića koji slave Mitrovdan. Buronjići su prema predanju od Petra Buronjića koji se doselio iz Bjelopavlića, a po njemu se još zovu i Petrovići. Dele se na Dragomiljane, Jezerane, Petrodoljce i Ubljane. Prezime njihovog rodonačenika upućuje na to da bi daljim poreklom mogli biti iz Buronja u Lješanskoj nahiji. Slave Ilindan. Miševići iz sela Vuči Do u Ćeklićima se još nazivaju i Vučedoljanima po selu koje nastanjuju. Dele se na Vickoviće, Gvozdenoviće i Proročiće. Prema svim predanjima su poreklom iz Čarađa u Goliji, dok su prema jednoj verziji srodni Herakovićima i Raičevićima iz Njeguša. Sudeći po rezultatu jednog bratstva iz Hercegovine koje je prema predanju od Gvozdenovića, Miševići takođe pripadaju rodu Ćeklića. Slave Đurđevdan.

Izvori podataka

DNK rezultati:

• Srpski DNK projekat
• Albanian Bloodlines Project
• Bošnjački DNK projekat
• 23andMe - rezultate prikupio Nebojša Novaković (Srpski DNK projekat)
• Anonimno testiranje 404 pojedinca iz Crne Gore iz studije Human Y-Chromosome Short Tandem Repeats: A Tale of Acculturation and Migrations as Mechanisms for the Diffusion of Agriculture in the Balkan Peninsula, 2010. - statistička obrada Siniša Jerković (Srpski DNK projekat)

Literatura:

• Andrija Jovićević, Zeta i Lješkopolje, Beograd 1926.
• Andrija Jovićević, Malesija, Beograd 1923.
• Andrija Jovićević, Plavsko-Gusinjska oblast, Polimlje, Velika i Šekular, Beograd 1921.
• Andrija Jovićević, Riječka Nahija, Beograd 1910.
• Andrija Jovićević, Crnogorsko Primorje i Krajina, Beograd 1922.
• Andrija Luburić, Drobnjaci, Beograd 1930.
• Blažo Knežević, Vlastelinovići, Podgorica 2006.
• Blažo A. Strugar, Strugari - bratstvo u Ceklinu 1450-1980, Cetinje 1983.
• Bogdan Lalević i Ivan Protić, Vasojevići u turskoj granici, Beograd 1905.
• Bogdan Lalević i Ivan Protić, Vasojevići u crnogorskoj granici, Beograd 1903.
• Branko V. Kostić, Kostići - bratstvo u Ceklinu, Podgorica 2014.
• Bratstvo Vukčević, Crnogorsko pleme Lješnjani (Vukčevići) - Lješanska nahija, Draževina 1910.
• Vlado Đ. Duletić, Tragom prošlosti Duletića, Budva 2015.
• Vojin S. Murišić, Kruševice (Svrčuge - Petijevići - Bijelići), Beograd 2000.
• Vujanić, Jerković, Krtinić, Marinković, Knjiga o Macurama, Beograd 2014.
• Vukašin Vučkov Šoškić, Šoškići iz Polimlja, Beograd 1995.
• Vukota Miljanić, Akim Miljanić, Prezimena u Crnoj Gori, Beograd 2007.
• Vule Knežević, Pleme Šaranci, Beograd 1961.
• Dragan Krušić, Bratstvo Slavujevići (Matovići i Krušići) u prošlosti Banjana, Nikšić 2016.
• Đorđe Ojdanić, (Ne)poznate Lubnice, Podgorica 2005.
• Đurđica Petrović, Mataruge u kasnom srednjem veku, Cetinje 1977.
• Ejup Mušović, Etnički procesi i etnička struktura stanovništva Novog Pazara, Beograd 1979.
• Zvonimir M. Mijušković, Pleme Pješivci - krajina Stare Crne Gore, Beograd 1984.
• Zoran Mijbegović, Krtoljske priče, Tivat 2016.
• Jovan B. Keković, Porijeklo i rodoslov Kekovića iz Zagarača, Podgorica 2013.
• Jovan Vukomanović, Paštrovići, Cetinje 1960.
• Jovan Vukomanović, Crmnica, Beograd 1988.
• Jovan Erdeljanović, Bratonožići - pleme u crnogorskim Brdima, Beograd 1909.
• Jovan Erdeljanović, Piperi, Beograd 1917.
• Jovan Erdeljanović, Kuči, Beograd 1907.
• Jovan Erdeljanović, Stara Crna Gora, Beograd 1926.
• Jovan F. Ivanišević, Podlovćensko Cetinje, Cetinje, 1892.
• Jovan F. Ivanišević, Putopis kroz Male Cuce, Cetinje, Javor 1891.
• Kosto R. Perućica, Oputna Rudina, Beograd 1989.
• Marko D. Obradović, Porijeklo i rodoslov Obradovića iz Lubnica, Andrijevica/Bijelo Polje 1995.
• Marko Miljanov, Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi, Beograd 1904.
• Miladin Kontić, Pleme Pješivci sa istorijom bratstva Kontić, Beograd 1977.
• Milan - Mišo Brajović, Pleme Bjelopavlići, Podgorica 2000.
• Milan Peković, Nikšićka Župa, Beograd 1974.
• Milan R. Milanović, Bajkove Kruševice, Beograd 1997.
• Mileta Vojinović, Pljevaljski kraj - prošlost i poreklo stanovništva, Pljevlja 1997.
• Milisav Lutovac, Bihor i Korita, Beograd 1967.
• Milisav Lutovac, Rožaje i Štavica, Beograd 1960.
• Milorad Joknić, Stanovništvo u pljevaljskom kraju, Pljevlja 2006.
• Miloš K. Vojinović, Stotinu godina od iseljavanja muslimana iz Crne Gore za Tursku 1914-2014, Kolašin 2014.
• Miloš K. Vojinović, Tadija B. Bošković, Popis domova u novim krajevima Kraljevine Crne Gore 1913. godine, Kolašin 2015.
• Milun M. Šturanović, Ozrinići kraj Nikšića - prilozi za monografiju, Podgorica 2000.
• Mirko Barjaktarović, Rovca, Titograd, 1984.
• Mirko Barjaktarović, Selo Petnjik, Beograd, 1986.
• Mirko Vukićević, Vukićevići iz Trešnjeva i njihovi korijeni, Andrijevica 2015.
• Momčilo Mićović, Banjani, Nikšić 2016.
• Nebojša Drašković, Čevsko Zaljuće i Donji Kraj - sela u plemenu Ozrinići, Beograd 1999.
• Obrad Višnjić, Golija i Golijani, Trebinje, 1987.
• Obren Blagojević, Piva, Beograd 1971.
• Pavle Radusinović, Naselja Stare Crne Gore, Beograd 1985.
• Petar Mrkonjić, Srednje Polimlje i Potarje u Novopazarskom sandžaku, Beograd 1905.
• Petar Pejović, Ozrinići - pleme Stare Crne Gore, Beograd 2004.
• Petar Šobajić, Bjelopavlići i Pješivci, Beograd 1923.
• Petar Šobajić, Korjenići, Cetinje 1964.
• Radoslav J. V. Vešović, Pleme Vasojevići, Sarajevo 1935.
• Rade Vujisić, Bratstvo Vujisića, Podgorica 1998.
• Radoje M. Uskoković, Iseljeni Nikšići, Beograd 1924.
• Radojko Koprivica, Bratstvo Koprivice - porijeklo, sveštenici, Nikšić 2016.
• Rajko Raosavljević, Morača, Rovca, Kolašin, Beograd 1989.
• Sava Nakićenović, Boka, Beograd 1913.
• Sava Pejović Treći, Protokol - Porijeklo Pejovića, Nikšić 2016.
• Svetozar Tomić, Banjani, Beograd 1949.
• Svetozar Tomić, Drobnjak, Beograd 1902.
• Svetozar Tomić, Piva i Pivljani, Beograd 1949.
• Slobodan Mišović, Stanovništvo pljevaljskog kraja, Pljevlja 2013.
• Slobodan N. Kovačević, Grahovski Kovačevići kroz vekove i ratove, Priština 1998.
• Stevan Popović, Rovca i Rovčani u itoriji i tradiciji, Nikšić 1997.
• Stojan Karadžić, Vuk Šibalić, Drobnjak - porodice u Drobnjaku i njihovo porijeklo, II izmijenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd 1997.
• Tomo P. Oraovac, Arbanaško pitanje i srpsko pravo, Beograd 1913.
• Čedomir S. Bulajić, Vilusi, Beograd 1994
• Špiro Lučić, Ljetopis porodice Lučića i Parohije sutorinske od 1680. do 1930. godine, Herceg-Novi, 2000
• Božidar A. Vukčević, Lješanska Nahija II, Kanada 2003.
• Čedomir S. Bulajić, Rodoslov bratstva Bulajić, Beograd 1997.
• Fadil M. Kardović, Porijeklo bratstva Kardovića, Novi Pazar 2010.
• Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Podgorica 2003.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga I, Cetinje 1963.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga II, Cetinje 1974.
• Robert Elsie, The Tribes of Albania - History, Society and Culture, London/New York, 2015.
• Veselin Konjević, Kazivanje Ahmet-bega Mušovića, Cetinje, 2017.

The post Rodovi slovenskog i germanskog porekla u Crnoj Gori appeared first on Poreklo.