Порекло становништва села Мишчиће, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Мишчиће, „ Микчиће “ је у доњој долини Дежевке, са обе стране реке, са потесом између Мујова Брда, Магареће Равни, Вељег Брда, Великог Лаза, Пазарског Брда, Равништа и Голог Брда; с потесом Ботуровине граничи се Кусурићским Потоком.

Тип села.

Куће су с великим окућницама, у којима има воћњака.

Воде.

Има неколико малих извора а одскора и бунара. Стока се поји на потоцима и на бари Бачкалама повише села.

Земље и шуме.

Испаше и шуме су на местима: Голо Брдо, Калежи, Ситно Трње, Ледине, Водопој: њиве и ливаде; Бељу(х)а, Ракиће, Османов До, Рујача, Перила c воћкама, Шевар, Борићи, Смонице, Караџића Њиве, Подгајић, Мујово Брдо, Старо Гувно, Раван, Кривине, Мали До, Пржина, Јасике, Пиревина, Бостаниште, Котар, Јалије и Колибе.

Остали подаци о селу.

Име села споменуто је око 1316. године. Код Глогића кућа има остатака старог хришћанског гробља. Данашње село заселило се у првим десетинама 19. века. Године 1948. имало је 144 становника.

Порекло становништва.

Хришћански родови:

-Анђелковићи, 6 кућа, Св. Јован, су старинци.

-Милентијевићи, 2 куће, Милановић, 1 к., су од Лопаћана у дежевском Доцу.

-Гошевац, 1 кућа, Ђурђиц, отац Дробњак, досељен из подгорског Гошева око 1870. године.

-Ратковићи, 2 куће, Св. Никола, су Кучи из Башче код Рожаја, били у Злоглављу у Бихору, Баљевцу на Ибру, па се преселили у Мишчиће 1921. године; имају одељаке у подгорском Војнићу.

-Матовић, 1 кућа, је од старинаца Марковића у дежевском Доцу.

-Марјановић, 1 кућа, је од Пипера Марјановића у Лукоцреву.

Помухамедањени родови:

-Бишевци, Муковићи, 2 куће, су Кучи из Бишева код Рожаја, неко време били у околини Крагујевца; од њих су Муховићи у Себечеву.

Неколико породица Хота;

-Глогића и:

- Шеховића одселило се у Турску 1927. године, а:

-Маврићи су изумрли.

ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Мишчиће (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Полокце (по књизи Полокци), Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Полокце су, са својим потесом, између Полашког Потока и Полошког Потока, који утичу у Дмитрову Реку. Од суседних Кузмичева и Драмића издвојено је брдима Чукаром, Метаљком, Драмићском Главицом и Трубићским  Брдом, према Тодорици су Дебељак и Думача, према Буковцу Срњак, до Шароња и Полаза је Полошко Поље, а према Врановини је Полашки Поток.

Воде.

Вода се употребљава са чесама, извора и бунара.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде не изостају од полашких. Оне су на местима: Проћикуће, Жиђевска Главица, Тоцила, Буђава Равна, Гробић, Брезе, Пасје Шапе, Ваганци, Кула, Орнице, Алуге, Дунача, Метаљка и Јасиков До; шума и испаше су на брдима: Дијелу, Думачи, Главичку, Саставцима, Вучјој Шуми и Доловима.

Старине у селу.

Име села забележено је 1711. године. Од старог села остала је црквина с темељима. Гробље је на брегу у селу. Године 1948. село је имало 170 становника.

Порекло становништва.

-Пајовићи, 7 кућа, Лазарева субота, су досељени „од Лима“.

-Чковра, 1 кућа, Св. Јован, је досељен из Колашина на Ибру.

-Радовићи, 3 куће, Св. Јован, су досељени из Мораче.

-Ћурчићи, 7 кућа, Ђурђиц, су досељени из Граца у старовлашким Моравицама.

-Кулизе, Павловићи, 3 куће, су од Кулиза у Полазима; имају одељаке негде у Топлици.

-Татарановићи, 2 куће, Св. Јован, су досељени из Павља y Штавици око 1860. године.

-Бојовић, 1 кућа, Св. Никола, је досељен из Брњице код Сјенице.

-Филиповић, 1 кућа, Св. Јован, је досељен из подгорског Штитара.

-Старовлашанин, 1 кућа, Св. Пантелија, је Куч, досељен из Буча у Подгори.

-Колашинац, 1 кућа, Св. Петка, је Гаш, досељен Колашина на Ибру.

-Мајдак, 1 кућа, је од Бугарића.

-Вукашиновић, 1 кућа, је од истог рода у Бобовику.

-Карличић, 1 кућа, Св. Лука, је пореклом из Бихора, овамо се доселио из Радаљице, дошао одиви у кућу, 1923. године.

-Петранићи (Велика Госпођа) су се одселили, не каже се куда.

ИЗВОР:  Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Полокце (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Судско Село, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Судско Село је на левој страни средње долине Дежевке, с потесом по побрђима огранака Велике Соколовице и Плоче.

Тип села.

Куће у горњем крају села допиру до Чукаре и Дубља, а потес доњег краја граничи се с потесом Алуловића и Дежеве.

Воде.

Село има изворску и бунарску воду која се, изузетно само овде, захвата помоћу ђермова. Између Скукова и Судског Села је чесма Корита, на којој се поји стока. На извору Кулежу држи се заветна молитва. Потоци су мали, пресушују.

Земље и шуме.

Испаше су слабе, јер је већи део потеса преоран за њиве на местима: Развоз, Вртаче, Баре, Крчевине, Падине, Конопљиште, Стублина, Калем, Појила, Гуцалица, Велика Њива, поље са ливадама, Плужевине са воћкама, Мајур са воћкама, Међе, Селиште, Старе Баште, Лећевиште, и Кун са шумом; ливаде и шуме: Долине, Трнов До, Јасике, Шиб, Кривине, Шумице, Зековац, Татарске Ливаде и Папратиште; испаше су Корита, Савово Клече, Метеризи, Р(а)жиште и Дубови.

Име селу, постанак и старине.

Према Рајковићу је старо и садашње гробље, а код Клеча је друго старо гробље. По предању у селу су били Немањини судови, по којима је добило име. Међутим оно је новије, постало вероватно после 1690, а пре тога звало се Сути како је забележено око 1316. године. На једном надгробном крсту у Хришћанском гробљу у Поточкој Махали у Новом Пазару има овај натпис: „Стана Мијаила Сућан... (ина), тј. из Сута“, сада Судског Села. По А. Хиљфердингу Судско Село је било 1857. мухамеданско. После 1878. Мухамеданци су се одселили у Нови Пазар, па су село почели насељавати хришћански poдови. Године 1948. ималоје 244 становника:

Порекло становништва.

-Стојановићи, 8 кућа, Св. Јован, су досељени са Косова, потуцали се на више места.

-Сеновићи, 7 кућа, Св. Арханђео, су Морачани, прешли из Дежеве.

-Издерић, 1 кућа, Св. Никола, отац се доселио из Дежеве.

-Чоловић, 1 кућа, је од Чоловића у Средњој Тушимљи, досељен 1908. године.

-Сретеновић, 1 кућа, је од  Ковчића у Средњој Тушимљи.

ИЗВОР:  Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Судско Село (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Туново, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Тунова је у присоју Записа и Грмичка на Голији.

Тип села.

Куће су груписане на три места, а Кути су посебно насеље.

Воде.

Вода је са извора и чесама, главна је усред села.

Земље и шуме.

Њиве су око кућа и на местима: Коловоз, Вучаник, Башча са воћкама, Превук, Буриће, Ковачиште, Беговача, Курандића До, Дрењак, Воденичиште, Селиште, Притковац, Главоч(ке) Баре и Гувниште; ливаде, шуме и испаше: Думача, Банија, Локва, Бабин Лаз, Пањева Ливада, Марково Брдо, Граовиште, Лучина, Јасике, Средње Брдо, Стубље, Плази Поток, Горевук, Бротњак, Вршки До, Блатуша, Повадница, Међица, Тунова Ливада, Гркаја, Забуче, Тријебеш, Грмичак, Вртача, Мотке, Корита, Боровити Лаз, Рупчине, Суви Осредак, Спасовик; испуст стоке код бачија на Голији.

Старине у селу.

На Рометини је старо гробље, у коме има остатака темеља црквине; друго старо гробље је код данашњег у доњем крају села. По једном списку из 1836. у срез Ужички добегао је из Кута „у Турској“ Милутин Рашковић с четири  детета. Године 1948. село је имало 58 становника.

Порекло становништва.

Данашње село заселили су у у 18. веку:

-Пајићи, 3 куће, Лазарева субота, дошли „од Лима“.

-Мајдаци, Луковићи, 4 куће, Св. Јован, су пореклом из Годијева у Бихору, овамо дошли из Кијеваца код Сјенице 1879. године.

У Кутима је:

-Јелесић, 1 кућа, је од Дробњака у Паресијама, дошао на бачију.

-Туновци у подибарском селу Драгосинцима су из овог села, тамо изумрли.

*

Порекло становника насеља Витош, данас у саставу села Туново. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип насеља.

Витош је мало насеље под Голијом, у долини потока Витоша Десне притоке Дежевке. Брдо Спасовик је према Тодорици и Лозну, Трубићско Брдо је према Брезовици.

Воде.

Оскудно је водом, јер је положајем на висини. Глођовићи имају бунар, а Биорци захватају воду на Стубљу.

Земље и шуме.

Њива има само код кућа, а код Главоч–Баре су сенокосне ливаде; испаше су на Главици и Записане Букве; листопадне шуме има у изобиљу.

Старине у насељу.

Између кућа је старо гробље, у коме су се одржале зидине од црквине у висини „човечијег боја“. Витош се заселио у првим десетинама 19. века. Ту су били повремени сточарски станови, који су се претворили у стално насеље. Године 1948. имало је 194 становника.

Порекло становништва.

 -Биорци, 2 куће, Св. Никола, су досељени из Бихора.

-Глођовићи, 3 куће, Лазарева субота,  су досељени из Бијелих Вода код Пљеваља.

-Ђуровић, 1 кућа, Св. Никола, је Куч, дошао од Рожаја, 1920. године одиви у кућу.

-Арсеније Витошанин, трговац у Новом Пазару, је из Витоша. Умро 1837. године и сахрањен код Петрове Цркве.

ИЗВОР:  Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Туново (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Никола Његуш (1886-1915) био је Србин из Шибеника, ватрени социјалиста, који је 1911. године пуцао на аустроугарског министра правде Хохенбургера, усред Бечког парламента. Већ раније је хапшен због социјалистичке пропаганде и насилних поступака у циљу остваривања својих идеја. Исписао се из православне цркве, назвавши себе „безвјерцем“, а умро је у тамници, не дочекавши слободу. Његово […]

The post Никола Његуш – Србин који је 1911. пуцао у Бечком парламенту appeared first on Порекло.

Лучари се помињу у Шематизму дабробосанском из 1882. у селу Слатина, општина Кључ, Босна и Херцеговина, са славом Михољдан. Интересантно је да се у том селу помињу и Кочићи, са истом славом. Ово је интересантно јер има Кочића који славе Игњатијевдан (познати писац Петар Кочић је од ових).

Такође, према попису БиХ из 1991. године, презиме се појављује у следећим насељима:

Лисковац (Босанска градишка), Доња Превија (Кључ) Растока (Кључ), Руденице (Кључ), Велијашница (Кључ), Јакуповци (Лакташи).

Али, највећи број носилаца овог презимена је у Доњој Слатини.

Ево где су све поменути Лучари у поменутом попису и колики је укупан број пописаних по насељу:

Босанска Градишка, село Лисковац, Лучар 8 пописаних

Кључ, Доња Превија, Лучар 5

Кључ, Доња Слатина, Лучар 27

Кључ, Растока, Лучар 9

Кључ, Руденице, Лучар 4

Кључ, Велијашница, Лучар 4

Лакташи, Јакуповци, Лучар 4

Презиме Лучар је веома заступљено у Товаришеву у Војводини, што је географски најближе Дероњама.

*

Етимологија речи лучар:

ЛУЧАР – онај који припрема и продаје луч; ЛУЧАРНИК, ЛУЧАРА - метална, лимена подлога (полица) на којој гори луч за осветљавање собе

У Дубровнику у XV веку су владике (госпође) и служавке силазиле и пењале се ноћу по степеницама с лучем y руци. Луч се као осветљење помиње и у нашим народним песмама. Тако се у песми „Бојчић Осман Ага“ каже:

„Кад станемо, Тале, вечерати
Ко ће тебе лучем свијетлити'?“

А у песми „Женидба Краљевића Марка“ мајка за вечером каже Марку:

„О мој синко, Краљевићу Марко!
Већ је твоја остарјела мајка,
Не може ти приправљат' вечере,
А не може служит' мрка вина,
А не може лучем свијетлити.“

Луч се као средство за осветљење и до данас очувао особито у крајевима који обилују боровом шумом. У Србији, у пределима реке Лима, Моравице, ибарског и златиборског краја луч се употребљавао не само за домаће потребе него је извожен и у остале крајеве који га нису имали. У овим пределима одавно је почео од луча да се производи и катран, који је због обиља борове шуме био важна привредна грана сеоског становништва. Како су катран и луч били тражена роба, то су их кириџије разносиле по читавој Србији.

Употреба луча у домаћинствима била је велика. Лучем се осветљавало приликом вечере, седељки, ручних радова, кад је пут требало осветљавати, а користио је и рибарима за ловљење неких врста риба.

Некад је најмлађа снаха у кући била обавезна да малом секиром коју је носила о појасу (као што се бритва носи) припреми цепке луча. Запаљену цепку луча држала је стојећи док су старији у кући вечеравали. Како млада није могла увек да држи луч у рукама, то се у Србији, у неким местима, стављао у обичан расцепљен пањ (околина Ваљева), или се забадао у ступу за туцање соли или паприке, напуњену мекињама (Миријево код Београда), или се стављао на преклад (камен на огњишту; околина Г. Милановца). Ако је требало осветлити „кућу“ или другу одају, онда се на собни праг постављао саџак (троножац) а преко њега преврнут сач у коме су биле цепке луча (Брежђе код Мионице). За време свадбе, славе, или других скупова, који су се одржавали напољу, запаљени луч се постављао на тај начин што су се у земљу побадале три сохе, а преко њих комад лима са цепкама луча. У студеничком крају, у селу Крџе, постојала је направа звана „снаша“ — „млада“, а у златиборском крају „лучара“. Име „млада“ подсећа на време кад је најмлађа снаха држала луч у руци. Направа сличних лучарама у Србији било је и у осталим нашим покрајинама и звале су се различитим именима. Тако напр. у Босни се зове „млада“ — „свјетиљка“ – „лучњак“ – „светљаја“ или „светлаја“, у Хрватској „свешњак“,у Македонији „шандан“,а у Црној Гори (у Васојевићима) „луца“.“ Лучаре из Србије и Босне направљене су од дрвета и имају у горњем делу углављену стару потковицу, парче лима, а понегде и камену плочу (златиборски и ибарски крај), на које се поставља луч. Њима су умногоме слични „пиштари“ за држање луча у Албанији. Понеке лучаре из поменутих области имају и ручицу за лакше преношење. Код лучара „шандана“ у Македонији (Дебарски Дримкол) горња је површина најчешће ћерамида, а код „свешњака“ y Хрватској железна штипаљка.

Лучаре су се обично намештале поред огњишта, места око кога су се увече укућани сакупљали.

Етнографски музеј у Београду има 8 лучара, 3 из Србије и 5 из Босне. Лучара Инв. бр. 16282 набављена је у златиборском крају, у селу Рудинама. Направљена је од лучевог стуба и висока 80 см. Стуб је утврђен на укрштеном дрвеном постољу, а на његову горњем делу причвршћена је округла даска (пречник 22 см). При осветљавању на даску се ставља земља а преко ње цепке луча. Над лучаром се поставља димњак од дрвета облика засечене пирамиде, чији горњи део пролази кроз таваницу и одводи дим.

„Млада“ — „снаша“ набављена је у студеничком крају, у селу Крџама. Од боровог је дрвета, тј. гране са пет кракова по дну засечених те служе место ногу. У горњем је делу кружна метална плоча на којој гори луч. Висина лучаре је 89 см а пречник плоче 12 см.

Лучара Инв. бр. 20346 из Велеша (Јошаничка Бања) слична је претходној, само ова има четири крака а у горњем делу „ручку“ (дршку) за прихватање. Дугачка је 11 см. Висина стуба је 42 см, пречник металне плоче 10 см (сл З).

Лучаре из Босне умногоме су сличне онима из Србије, само што су ниже и ниједна нема дршку за прихватање.

Осим луча, за осветљавање су употребљаване „буктиње“ и „бакље“ или зубље, које су се правиле од храстовог, лесковог, церовог или неког другог дрвета натопљеног смолом или катраном, а некад су прављене и од кучине натопљене смолом. „Буктиње“ за ноћну железничку службу биле су производ занатлија воскара а и увожене су са стране.

The post Порекло презимена Лучар appeared first on Порекло.

Градска општина Барајево:

Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.

Градска општина Вождовац:

Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.

Градска општина Врачар:

Градска општина Гроцка:

Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.

Градска општина Звездара:

Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.

Градска општина Земун:

Батајницa и Угриновци.

Градска општина Лазаревац:

Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.

Градска општина Младеновац:

Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.

Градска општина Нови Београд:

(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).

Градска општина Обреновац:

Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.

Градска општина Палилула:

Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.

Градска општина Раковица:

Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.

Градска општина Савски Венац:

Градска општина Сопот:

Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.

Градска општина Стари Град:

Градска општина Сурчин:

Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.

Градска општина Чукарица:

Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.

The post Насеља Београда appeared first on Порекло.

Племе Мркојевићи налази се у области између Бара и Улциња, у подручју између приморских планина Лисињ на северу и Можура на југу, са Румијом у залеђу и излазом на море. Племенска област је висораван састављена од крашких поља, са три стране окружена висовима, а са четврте морем, површине око 90 km².

Мрковско поље

Са: http://mrkojevici.me/geografija.html

Племе се развило из катуна, вероватно сродничког карактера, а касније је у састав племена ушао и један број досељеника из других крајева.

Не зна се одакле су преци Мркојевића дошли у жупу Прапратну[1], чији средишњи део чини управо област каснијег племена Мркојевића. Почетком 15. столећа помињу се као катун Доње Зете, а то може бити било где на подручју од Проклетија до Јадранског мора. Према једној варијанти народног предања, они потичу од пиперских Мрка, међутим, нема никаквог трага да ова два племена имају међусобне везе и највероватније се ради о народном довијању из новијег времена да се етноним објасни везом са другим етнонимом. Јасно је да је племенски назив патронимик. Не зна се ко је био Мркоје, али је, најизвесније је, зачетник овог рода носио то име.

Лично име Мркоје није било тако ретко у средњем веку, па ни презиме Мркојевић од њега изведено. У босанским повељама из 14. столећа, помињу се Мркоје Шћитовљанин (1345, 1357), затим његов син Гргур Мркојев (1367) и унук Радоје Гргуров Мркојевић (1382). У Босни имамо и средњевековног властелина Мркоја Стјепковића (1372). Презиме Мркојевић малазимо у Задру (1630, млетачки капетан Мркојевић), у Шибоковцу у Славонији (1702), на Цетињу (игуман Теодосије Мркојевић, средина 18. столећа). Ови Мркојевићи би могли бити изданак управо племена Мркојевића (нарочито задарски капетан и цетињски игуман), док би презиме у Славонији могло бити независног порекла. Постоји и село Мркојевићи у околини Чајнича (село је врло старо, постојало је пре турских освајања и највероватније нема везе са приморским Мркојевићима).

С обзиром на бројност приморских Мркојевића у 15. столећу, што се види из млетачких и турских докумената, не би било неосновано извести закључак да су они у Прапратни из даље прошлости него што би се могло закључити на основу првих помена овог племена у документима.

Подручје које су насељавали Мркојевићи крајем средњег века, сматрало се једним селом. Током раздобља турске власти, Мркојевићи су засновали још нека насеља у свом пољу и странама планина које окружују њихову област. Тако, у Опису Скадарског санџака, Маријан Болица 1614. године иза Бара наводи села Мркојевићи, Микулићи, Градојевићи, Добра Вода, Горана, Куње и (вероватно) Равње. Црногорски попис из 1879. године у Мрковској капетанији наводи следећа села: Куне (Куње), као седиште Капетаније, Мала Горана, Кричи[2], Грдовићи, Дабезићи, Улићи, Добчевићи (Дабчевићи), Калимани, Љесковац[3], Веље Село, Равањ, Печурице, Добра Вода, Вељи Микулићи, Мали Микулићи. До времена кад је Андрија Јовићевић прикупљао податке за свој рад (наведен у литератури) 1920/21. године, делови (засеоци) главног насеља су се већ издвојили као засебне целине, тако да он у Мркојевићима бележи, поред наведених и одломке Мрковића (које се више не јавља под тим именом): Веље Село (као главни део Мркојевића), Вукићи, Грдовићи, Дабезићи, Комина, Микулићи Велики и Мали, и Равни. Горану наводи као два насеља - Вељу и Малу. Пелинковићи су у област Мркојевића ушли касније, после 1878. године, а раније су били самостално село и били су под етничким утицајем суседних албанских села.

Насеља која традиционално припадају Мркојевићима данас су у саставу Општине Бар, осим поменутих села која су и приликом црногорско-турског разграничења остала у турској граници, као и Куња, - ова насеља су данас у саставу Општине Улцињ. Мјесну заједницу „Мркојевићи“ данас чини осам села: Веље Село, Дабезићи, Добра Вода, Горана, Грдовићи, Куње, Пелинковићи и Печурице.

Најранији помен Мркојевића је из млетачког документа из 1409. године, као катун Доње Зете, који има и ратничку дружину најамника (помињу се са карактеристиком - народ жестоке нарави). Мркојевићи су ту наведени као „li Marchoe“, а 40 година касније као „de Marchois“. И један и други напис могу да читају као Маркоји, односно Маркојевићи[4]. У дефтеру за Скадарски санџак из 1485. године, турски пописивачи село бележе као Merkodlar (што се, по правилу, тумачи као турски испис назива Мркојевићи у албанској транскрипцији), а 1559. године, у млетачком извештају записано је као Marcovich[5]. У два которска документа из 1597. и 1599. године наводе се као Marcoevich[6]. Болица 1614. године, насеље наводи као Marcoeuich. Данас се село назива Мрковићи, но према овим подацима о начину на који је записано у 15. и 16. столећу, може се закључити да је изворни назив био - Мркојевићи. Назив Мрковићи је из каснијег времена. Упрошћавање изворног назива је, можда, дошло услед суседства алобанофонског становништва из Крајине и улцињског краја, који Мркојевиће зову Мркоти или Мркоћи. Придевски облик у говору самих Мркојевића је - мрковски. Данас је враћен изворни назив области, тако да се подручје средишњег дела некадашњег племена и нахије налази у месној заједници под називом - Мркојевићи.

1448. године, Мркојевићи се помињу као ратничка дружина од 130 бораца, унајмљена од Млетака за одбрану Бара од покушаја војске деспота Ђурђа Бранковића (на челу са војводама Алтоманом и Стефаном Црнојевићем) да град преотме. Као заповедници мркојевићких ратника наводе се Доминик, Никша, Васко и Андрија. Док се имена Андрија и Никша јављају и у дефтеру из 1485. године, тамо нема ни један Васко, а нарочито је необично име Доминик. Но, заповедници и нису морали (сви) бити и племеници, већ млетачки официри са стране.

Према млетачким подацима, Мркојевићи су у 15. столећу били делом покатоличени. И сама ратничка дружина била је подељена у две колоне, према вероисповести. Остао је именом записан православни свештеник поп-Ђинак (papa Ginac), као заповедник православне колоне. За награду за учешће у млетачким редовима, Ђинак је привремено добио у посед запустелу католичку опатију код ушћа реке Бојане у море, а помиње се у више докумената током 1440-их. У дефтеру из 1485. године, тројица домаћина су уписани као „син Попов“, без навођења личног имена попа. Истовремено, у Мркојевићима 1485. године постоје два уписана попа: Поп (само тако, без личног имена) син Петра Данчулова и Поп-Марко. Могуће је да се ради о православном и католичком свештенику.

1449. године, Мркојевићи добијају од млетачког сената привилегије какве су уживали и Паштровићи, као награду за помоћ млетачком Бару и другим ратним услугама које су чинили Републици. Међутим, Мркојевићи се касније окрећу против Млечана и помажу Турцима у њиховим нападима на млетачку територију. Након освајања Скадра 1479. године, и Мркојевићи признају турску власт. Свега три године касније, избија побуна Мркојевића при покушају Турака да им наплате дажбине. Истовремено, Мркојевићи су у непријатељству и с Баром, тада још увек у млетачком поседу.

Мркојевићи су као засебна нахија прикључени Скадарском санџаку. У дефтеру из 1485. године, у Нахији Мркојевићи, у истоименом селу пописано је 140 кућа. Ономастика Мркојевића је изразито словенска. Пешикан (рад наведен у литератури) налази око 50 процената словенских именских основа. Остало су претежно хришћанска календарска имена, и један број имена за које би се корен могао наћи у влашким говорима. Приметно је незнатно присуство типичне албанске ономастике, што је необично уколико овај катун долази из неког источнијег дела Доње Зете. Отуд, могло би се закључити да Мркојевићи до тог времена нису имали значајнијих додира с албанском популацијом, што указује да су живели северније од словенско-албанске етничке границе крајем средњег века. С друге стране, постоји велики број имена са типичним албанским именским наставком -за (и данас постоје нека презимена у Мркојевићима која су настала од имена са овим наставком)[7]. Приметна је, такође, знатна разлика типа имена која се 1485. године срећу код Мркојевића и оних код суседних Црмничана тридесетак година касније (дефтер из 1521. године)[8]. Иако у великом броју налазимо словенска имена међу пописаним Мркојевићима, она су нетипична за околне словенске крајеве тог времена[9]. Најупадљивији је јако низак број имена са основама Вук- и Рад-, која преовлађује не само у Црмници, већ у већини православних словенских средина западног Балкана крајем средњег века. Велике разлике у именослову ове две оближње словенске области могу указивати на различит правац досељења њиховог становништва. И говор Мркојевића, о коме су писали многи аутори, има таквих особености да се тешко може уклопити у заједницу са било којим околним говором. И у дефтеру за Скадарски санџак из 1582. године, у Мркојевићима („Нахија Мрко“) преовлађују имена уобичајена за Србе тога времена, а албанских готово да нема.

Озбиљнија турска власт почиње да се осећа у Мркојевићима по заузећу Бара до 1571. године. Током војне кампање турске војске око освајања Бара, Мркојевићи су испрва били на страни млетачке војске, али су се касније окренули на страну Турака. Из тог времена имамо забележеног мрковског главара Поповића, који је и сам био свештеник („Поп Поповић“). Иако су од Турака добили барјак као засебна нахија и уживали у одређеној мери привилегован статус у односу на остале крајеве, у првом раздобљу турске власти долази до исељавања великог броја Мркојевића на север у приморске области под млетачком влашћу (Далмација, Истра): у периоду између 1611. и 1633. године иселило се око 220 породица.

Мркојевићи су данас великом већином муслиманске вероисповести. Иначе, неспорно је да су били православно племе. Млетачки синдик Жан Батиста Ђустинијани у свом извештају[10] киван због непријатељског односа Мркојевића према млетачком Бару, каже „перфидни Мркојевићи, народ јеретички и српски“, а барски надбискуп Андрија Змајевић 1673. године за њих пише да су „popoli del rito serviano“. Исламизација Мркојевића отпочела је управо у раздобљу прве половине 17. столећа. Међутим, радило се о појединачним случајевима, и ти потурчењаци нису остајали у матичној области, већ су прелазили у Бар или Улцињ. Из три извештаја барских надбискупа моће се пратити ток исламизације у Мркојевићима: Андрија Змајевић 1671. године наводи да су сви Мркојевићи православни; Марко Ђорга 1696. године пише да су Мркојевићи тада у већини муслимани, а Вицко Змајевић око 1710. године да у Мркојевићима има 140 муслиманских и 30 православних кућа. Дакле, радило се о масовном преласку на ислам у кратком раздобљу. Но, Мркојевићи су у тој почетној фази ислам прихватили тек да не би имали проблема са турском влашћу. Ово показује и чињеница да је прва џамија у Мркојевићима подигнута тек 1752. године[11], као и чињенице да су је подигли заједно муслимани и хришћани, те да су православне цркве у овој области већином преживеле до данас. Исламизација у Мркојевићима никад није до краја завршена, с обзиром да је и до данас један број изворно мркојевићких родова, као и каснијих досељеника, остао у православној вери. Ваља, као пример верске трпељивости и свести о православним коренима навести и Крст Светог Јована Владимира, који се још од средњег века чува у Мркојевићима и који су подједнако поштовали и бранили припадници обе вероисповести у племену[12].

Андровићи са Крстом Светог Јована Владиира

Са: http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:545888-Androvici-cuvaju-krst-prvog-srpskog-svetitelja

Приликом обиласка јужног црногорског Приморја, Јовићевић налази углавном само урушене или сасвим уништене православне храмове на подручју Мркојевића. Они нису уништени намерно, са циљем да се хришћансктво искорени из овог већински муслиманског племена, већ због неодржавања. Након што је велика већина Мркојевића прешла у ислам, православне храмове нико није одржавао. Већина се урушила, неки су разграђени за потребе градње других објеката, а за један храм, посвећен Светој Петки, у Куњама, зна се да је његова основа искоришћена за изградњу џамије. У то време, почетком 20. столећа, само је црква Светог Николе у Вељим Микулићима активна, из разлога што у месту живе и православни родови. Саборни храм Мркојевића до преласка у ислам била је црква Светог Илије у Вељем Селу. Памти се да је пре њене изградње, главни мрковски храм (још „пре Косова“[13]) био у Комини (Светих Врача Козме и Дамјана). Православне цркве су биле и у Равнима, Грдовићима, Дабезићима, Доброј Води (саборна црква свих Добровођана, посвећена Светом Јовану). Према народном сећању, најчешће славе у Мркојевићима биле су Спасовдан, Илиндан, Никољдан и Света Петка.

Мркојевићи су читава три столећа били под турском влашћу. Уживали су одређене привилегије и имали свој барјак. Маријано Болица 1614. године за Мркојевиће бележи да могу дати 1000 војника под оружјем. Болица Мркојевиће наводи као посебно насеље, а поред њих и још један број насеља која су касније постала саставни део овог племена. Не може се извести закључак да ли се ради о више насеља истог порекла, или истог племена. Могуће је да се ради о православном становништву суседном Мркојевићима, али не и Мркојевићима у племенском смислу. Део тог становништва се, вероватно, утопио у Мркојевиће. Сталним исељаваљем становништва из јужног црногорског Приморја на млетачко подручје, ослобађао се простор за Мркојевиће који су постепено запосели већи део подручја између Бара и Улциња. Разлог овој експанзији Мркојевића лежи у чињеници да су они, за разлику од осталих насеља, уживали привилегије и од Млетачке Републике[14] и од стране турског Бара. Касније и чињеница да је већи део племена прешао у ислам.

Болица, осим Мркојевића, са процењених 1000 војника и Марком Никовим као заповедником, наводи и следећа насеља која се данас сматрају мрковским:

- Микулићи, заповедник Лука Матушков, 60 војника,

- Градојевићи (Грдовићи), Ђуро Марков, 130,

- Добра Вода, Раде Ђуров, 100,

- Горана, Думо Лукин, 45.

Према неким мишљењима, села уписана као Раће (Race) и Кумњи (Cumgni), би требало да буду данашње Равни и Куње. За Куње је овај закључак веома вероватан, а за Равни је теже прихватити, барем језичким тумачењем. Кумњи имају 46 војника под оружјем, под заводеништвом Шука Ђурова, а Раће 54 војника и заповедника Ђура Стјепчева.

Исламизација је Мркојевићима знатно олакшала положај између два јака турска упоришта - Бара и Улциња. Међутим, исламизација је утицала и да опадне борбени дух овог некада ратничког племена „жестоке нарави“. Последња војна акција у којој се помињу Мркојевићи је њихово учешће на црногорској страни у сукобу с Турцима 1717. године. Мркојевићи су се озбиљно замерили турској власти овим поступком, те је коначан прелазак у ислам било спасоносно решење по њих. Црногорска војска је област Мркојевића ослободила у Вељем рату 1877. године. Током ратних дејстава, становништво Мркојевића се склонило из својих домова у турски Скадар. Након што је закључен мир, почетно неповерење Мркојевића према намерама Црногораца, због којег се нису одмах вратили у своје домове, брзо је превазиђено залагањем књаза Николе, те се становништво Мркојевића вратило у своју област и прилично брзо уклопило у црногорско друштво. Из првог црногорског пописа ове области може се видети верски састав Мркојевића. Муслимани живе у свим насељима и чине већину становништва у њима. Римокатолика има у Печурицама, Доброј Води и Малим Микулићима, а православних у Доброј Води, Вељим и Малим Микулићима.

Кретање броја становника у Мркојевићима:

- 15. столеће (млетачки документи): око 130 кућа,

- 1485. године (дефтер за Скадарски санџак): 140 кућа,

- 1553. године (Ђустинијанијев извештај): око 1000 људи под оружјем,

- 1614. године (Боличин извештај): око 1000 људи под оружјем,

- 1696. године (Ђоргин извештај): преко 1300 становника[15],

- 1710. године (Змајевићев извештај): око 1250 становника у 170 кућа,

- 1883. године (црногорски попис): 2253 становника у 415 кућа,

- 1921. године (Јовићевић): 483 куће.

- 1930. године (попис у Зетској бановини): 2262 становника у 509 домаћинстава,

- 2003. године (црногорски попис): око 3300 становника.

Од овог броја становника по последњем наведеном попису, велики део живи у Доброј Води (око 1000 становника), што је, свакако, последица развоја туризма, док у насељима која су некада била веома густо насељена, данас живи мало становништва (у Вељем Селу, које је некада било средиште Мркојевића, 2003. године живело је тек 271 становника, у Дабезићима 146, у Малим Микулићима - двоје, а Велики Микулићи, изворно место одакле су се Мркојевићи ширили, су - запустело село). Занимљив је и начин изјашњавања становништва насеља Мјесне заједнице Мрковићи (и околних села, која традиционално улазе у састав Мркојевића) о народности. Иако великом већином муслимани по вероисповести, око половине становника Мркојевића изјаснило се да су Црногорци, а тек око 37% да су Муслимани (као народност) односно Бошњаци. „Остале“ народности чине 13%, од чега већину чине Срби (264) и Албанци (66). Албанци би могли бити насељеници из суседних албанофонских крајева, или албанизовани појединци из Мркојевића[16], док би се као Срби могли изјашњавати они Мркојевићи који су задржали православну вероисповест, или досељеници након 1878. године из Црне Горе, односно досељеници из савременог доба у Доброј Води, који су се ту настанили у својим летњиковцима, или ради бављења турзимом. Међу осталим народностима има и 9 Хрвата.

Добра Вода

Са: http://www.montenegroprospects.com/property/investment-project-dobra-voda/

Становништво Мркојевића:

Становништво Мркојевића можемо поделити на старинце ове области и родове досељене са стране. Старинци су сами Мркојевићи, у племенском смислу, али и још неки родови који су од средњег века насељавали ову област. Много стариначких родова се иселило, део је изумро. Код Мркојевића је предање о ранијем пореклу доста слабије него у већини крајева Црне Горе, чему је допринела исламизација и (свесна или несвесна) тежња да се раније порекло, верска и етничка припадност - потисну. Отуд је много појединости из прошлости, старија презимена, родослови, знамените личности и сл, неповратно заборављено.

Од старих знаменитих кућа и родова, у Мркојевићима се памти главарски род Милошевића, затим кнез Рађен, који је живео у 15. столећу и био најзначајна личност Мркојевића свог времена. Рађен није забележен у оновременим документима. Према предању, није имао мушке деце, те је кнештво предао зету Дабовићу. Када су од Турака примили „барјак“, за заслуге што су им помогли приликом освајања тврђаве Свач од Млечана 1571. године, тадашњи кнез Дабовић је постао барјактар, те се овај огранак Дабовића прозове - Барјактаровићима.

Из каснијег времена (17. столеће), предање помиње извесног Скора, човека необичног живота, али родоначелника једне веће групе мрковских братстава, који су раније носили презиме Скоровић, па су се разродили на већи број ужих презимена. Скоро је из Куња предигао у Малу Горану, али је његово потомство данас у Куњама. С друге стране, у Малој Горани данас постоји род са презименом Скура, што би могла бити албанизована верзија имена Скоро или презимена Скоровић. Занимљиво је да су Мркојевићи у једном млетачком документу из 1443. године уписани као - Scurti.

I - Мркојевићи:

У старе (праве) Мркојевиће рачунају се следећа староседелачка братства:

1. Велико братство „Скоровића“, потомака Скора из Куња. Дели се на три гране.

Прва грана су „Дабовићи“[17] у Вељем Селу. Даље се гранају на три гране: Петричевиће, Барјактаровиће и Божовиће. Од Петричевића су и Сеферовићи и Никчићи у Доброј Води и Печурицама. Највероватније истог рода је и група родова истог порекла: Радовићи, Коновићи и Муслићи (раније презиме Раковић).

Друга грана Скоровића су „Вучковићи“ у Куњама, који се деле на Алиће, Фазличиће, Усеновиће и Барјамовиће.

Трећа грана су Шабовићи у Микулићима и Горани.

Сви Скоровићи су исламске вероисповести.

2. „Перочевићи“[18] у Микулићима. Деле се на Перочевиће или Пероче[19] (муслимани), Андровиће[20] (православни, славе Никољдан) и Пековиће (муслимани). Посебан огранак овог братства су Никезићи у Бару (Никољдан). Иако их остали Мркојевићи сматрају старим мрковским родом, код самих Перочевића постоје и другачија предања: према једној верзији, Перочевићи су у Мркојевиће дошли из Микулића у Ријечкој нахији (што је, највероватније, народно домишљање да се објасни топоним Микулићи и успостави евентуална родовска веза с неким црногорским братством), док Андровићи за себе тврде да су у Мркојевиће дошли из Куча. Ранија слава свих Перочевића била је Спасовдан. Андровићи и Никезићи су узели славити Никољдан онда кад су остали Перочевићи преверили.

Највероватније од истог рода као и Перочевићи је и група родова истог порекла, и то: православни Маркичићи (Никољдан) и њихов исламизирани огранак Перичићи, као и Перазићи (или Перезићи), Ујкашевићи и Нилићи (сви муслимани), такође у Микулићима.

3. Од староседелаца у Микулићима, такође највероватније мрковског порекла, су и Вукићи у истоименом селу (муслимани) и три сродна рода у Горани: Андрићи, Брајковићи и Дуричићи (муслимани).

Сам назив ова два насеља - Микулићи (Вељи и Мали), указује да је ту некада живело братство тог презимена. Вероватно се ради о огранку Старих Мркојевића.

4. У Дабезићима староседеоци Мркојевића су Вулићи, Омераговићи, Сеналовићи и Бојићи (знају да су раније славили Свету Петку, а сада су муслимани). Могуће је да су потомци старог братства Дабезића[21], по којем је село добило назив. За Вулиће постоји и предање да су од стариначког рода Вулића-Сурутки у Црмници (Дабовићи). У Доброј Води живи род са презименом Дабезић.

5. У Доброј Води живе три групе родова, који су старинци и највероватније огранци племена Мркојевића:

Бошковићи, Вуковићи и Колари (муслимани); према једној верзији, они су у Добру Воду дошли из Грађана у Ријечкој нахији.

Православни Павловићи (Илиндан) и муслимани Ђуровићи, Ивановићи и Вучковићи.

Каламперовићи, Никочевићи, Лисице, Рашкете и њихов огранак Ивановићи (сви муслимани, раније славили Спасовдан).

6. У Печурицама староседеоци мрковског порекла потичу од два брата, Марка и Ива, који су се потурчили. Од Марка су: Абазовићи и Барјамовићи, а од Ива - Ћубићи и Бећировићи (сви муслимани).

Назив села је највероватније братственог порекла, чему у прилог иде чињеница да у Пелинковићима, као и у Пистули код Улциња и Црмници, постоји презиме Печурица[22], те би се могао извести закључак да је у прошлости један огранак Мркојевића носио ово презиме.

7. У Равнима староседеоци, од племена Мркојевића су „Поповићи“, који се деле на Поповиће и Цурановиће (или - Цурани). Од Поповића су и Оџићи. Иако су данас муслимани, само презиме говори да су потомци неког мрковског православног свештеника[23]. Изумрли равенски старинци су Голуби и Мујовићи.

8. Остали родови који се рачунају у староседеоце Мркојевића: Жуђеловићи (или Жуђели)[24] у Комини (памте старије презиме: Рањета), Бручевићи у Горани, Карастањи и Арабеловићи у Куњама, Чантићи у Вељем Селу, Пековићи и Калезићи[25] у Дабезићима, Салаковићи у Доброј Води. Сви муслимани.

9. Поред побројаних старих братствених имена (Милошевићи, Скоровићи, Дабовићи, Вучковићи, Перочевићи, Микулићи, Дабезићи, Печурице, Поповићи, итд), ваља поменути и да је назив села Калимани такође братственог порекла. Наиме, у дефтеру из 1485. године, Калимане налазимо уписане у презименском облику: уписани су тројица домаћина - Богдан, Стојич и Милош, са презименом Калиман, а независно од њих и Петро син Калимана. Дакле, могло би се закључити да је село Калимани свој назив добило по браству које је некад у њему живело.

II - Остали староседеоци

У Грдовићима староседеоци су највероватније потомци средњевековне ратничке дружине Грдојевића[26], која се у млетачком документу из 1446. године помиње независно од Мркојевића. С друге стране, могуће је да су они међусобно сродни, односно истог порекла[27]. „Грдовићи“ се деле на следеће родове: Бркановићи (или Бркани), Сеферовићи, Кадићи, Лековићи, Андрићи, Никичићи и Мачкићи. Сви су муслимани. За Бркановиће постоји и верзија да су у Мркојевиће дошли из Спича, од тамошњих староседелаца Лабуна.

Пелинковићи су тек након 1878. године припали области Мркојевића. Тамошњи староседеоци највероватније нису истог порекла као Мркојевићи, а могли би бити потомци старог братства Пелинковића по којем се село добило назив. Да се ради о родовском називу села, говори и чињеница да у Зогању (Крајина) постоји род са презименом - Пелинковић[28].

У Пелинковићима староседеоци су следећи родови: Елезовићи (или Јелезовићи), Фазлићи, Робчићи, Шупкићи и Спахићи (или Спахије). Спахићи су потомци спахије Становића, који је једно време био спахија над свим Мркојевићима.

III - Досељеници

Из Црне Горе:

Радовићи у Равнима и Печурицама су од Радовића из Љешанске нахије (племе Градац, херцеговачког порекла[29]), а према наводима мрковских Радовића - сродни су им Радовићи у Сотонићима у Црмници[30]. Мрковски Радовићи су данас муслимани.

Дапчевићи у истоименом селу (рачуна се и као део Дабезића) су од Дапчевића са Цетиња. Претке им је у 18. столећу протерао црногорски владика, те су дошли у Мркојевиће и прешли у ислам. Ови Дапчевићи су огранак цетињских Доњекрајаца „Боројевића“[31]. Код једног припадника братства Иванишевића – Боројевића тестирањем је утврђена хаплогрупа R1а[32].

Секулићи у Микулићима (слава Мала Госпођа) су од претка који је нешто пре Вељег рата дошао из Комана у Заљево код Бара, на читлук (због немаштине). Касније је прешао на тазбину код Маркичића у Микулиће.

Џувери (или Џуери) у Пелинковићима су од претка који се доселио из тада турског Спужа. Он је у Мркојевиће дошао као муслиман.

Загоре у Микулићима су из Загоре у Црмници, од досељеника са почетка 19. столећа (у Мркојевићима прешли у ислам).

Кукаљи у Микулићима су такође новији досељеници, вероватно из средине 19. столећа (у Мркојевићима прешли у ислам). Предак се доселио из Липљана, на читлук. Судећи по презимену, ради се о неком исељенику из Шекулара, од тамошњих Кукаља. И сами мрковcки Кукаљи наводе ову везу. Код једног припадника братства Кукаља из Шекулара тестирањем је утврђена хаплогрупа Ј1[33].

Ђурасовићи су од претка који се из Цеклина доселио у Вић код Бара, а део његових потомака у Мркојевиће. Предак Ђурaсовића је био од цеклинских Горњака. Уколико је ово предање тачно, могао би се донети закључак да су Ђурасовићи носиоци хаплогрупе I2a Z-17855 (dinaric) која је утврђена код двојице братственика цеклинских Горњака (Ражнатовић, Јовићевић)[34].

Из Бара:

Томабаревићи или Томбари (раније и: Томбе) су се доселили у Куње из Бара. Муслимани.

Из Крајине:

Марљукићи су од претка (вероватно именом Марк Лука) који је дошао из Бриске (Крајина) у Микулиће, као домазет код Андровића. Био је римокатолик, па се уз тазбину покрстио и узео њихову славу. Марљукићи данас славе Никољдан.

Из Шестана:

Перичићи и Мујићи (муслимани), Марстановићи и Маручићи (римокатолици су, али славе Петровдан) у Микулићима. Потичу од тројице досељеника из Шестана, који су се у Мркојевиће доселили у раздобљу од 1840. до 1860. године.

Из Климената:

Перазићи у Микулићима, истог су порекла са Перазићима у Зети, Црмници и Паштровићима. Предак (Пераза или Переза) се из Климената доселио у Годиње у Црмници. Од његовог потомства постоје три огранка: једна грана је остала у Црмници, друга се иселила у Зету (Вуковци и Подгорица; подгорички Перазићи се данас презивају - Бибезић, муслимани су), а трећа у Приморје. Од ове приморске грана Перазића, једни су се населили у Паштровиће (Режевићи), а друга у Мркојевиће (Микулићи). Ова сеоба у Мркојевиће би, према предању, требало да се догодила у 16. столећу. Мрковски Перазићи су данас муслимани.

Из Кастрата:

Маркезићи у Дабезићима и Петовићи у Куњама, међусобно су сродни (муслимани).

Из Можуре:

Становништво у Горани је већином од подможурског становништва (села са јужне стране Можуре) које се временом ту досељавало. То су родови: Ковачевићи (или Ковачи), Билецићи (или Билеце), Дабецићи (или Дабеце) и Вучићи (сви сродни међусобно), Метановићи (раније презиме Ђуровић), Заимовићи, и група сродних родова: Исаковићи, Сулићи (или Суле), Дајаци[35] (раније презиме Кордић), Никезићи, Болевићи и помињани Скуре. Сви су муслимани. Из Можуре су доселили и Душкићи (или Душке[36]) у Куњама.

Најзанимљивији досељенички род су Ивачковићи (зову их и Робели) у Куњама. За њих се каже да су пореклом из Румуније.

Барски професор Осман Гргуревић наводи у Мркојевићима и род Гргуревића у Вељој Горани (исламске вероисповести). Иако подаци нису поуздани, братсвено предање наводи да су им преци дошли из Херцег Новог, након што су Млечани преузели овај град од Турака, 1687. године. Тада је у Бар бродовима прешло око две хиљаде житеља Новог. Гргуревићи су вероватно тада већ били исламизирани. У неким документима налази се и облик Гргуровић. Занимљиво је да Јовићевић не наводи Гргуревиће у свом раду о Црногорском Приморју и Крајини.

Исељени Мркојевићи:

Осим већ навођених исељеника у Далмацију, Истру и друге млетачке области у 17. столећу, Мркојевићи се нису у знатнијем броју исељавали по Црној Гори. Чињенице да су имали свој барјак, привилегије, најпре од Млетачке републике, потом и од Турског царства, те да су од краја 17. столећа почели прелазити на ислам, чиниле су их прилично заштићеним у оквиру турске државе.

Мркојевићи су се највише насељавали по околним областима барског и улцињског подручја - Крајина, Шестани, Анамали, и др. Но, постоје неки родови у другим деловима Црне Горе са предањем о пореклу из Мркојевића.

Тако братство Прља из Љуботиња своје порекло изводи од претка који се доселио из Мркојевића (раније презиме Барјактаровић) у 16. столећу. С обзиром да се у једном которском документу из 1580. године помиње Раичко Стјепанов Прља из села Љуботињ, досељење би морало бити бар једно колено раније. Како је речено, Мркојевићи су барјак добили 1571. године, па је тешко поверовати да је у време досељења претка Прља већ било засновано презиме Барјактаровић, а Прље њихов огранак. Међутим, могуће је да је предак Прља био од мрковског кнежевског братства Дабовића, у оквиру којег је касније заснован род са презименом Барјактаровић[37]. Цеклински „Улићи“ (Ђикановићи и Вуксановићи) имају другачије предање: према њиховој верзији, предак је из Пипера од тамошњег братства Мрка. Одатле је због убиства побегао у Мркојевиће. Од његова три сина су: од једног Лајковићи у Зети, од другог Прље у Љуботињу, а од трећег Улићи у Улићима, који су касније ушли у састав Цеклина. Овде поново видимо тежњу да се повежу слични топоними и етноними (Мрке и Мркојевићи) и из њих изведе предање о пореклу.

За Пероче из Ђурмана у Спичу такође није поуздано утврђено јесу ли спичански староседеоци, или су од мрковских Перочевића.

У Маинама, у Боки, живели су Мрковићи, род који се истражио. Према ономе што се памти, они су били од барских Мрковића (Мркојевића), од досељеника из 15. столећа.

Мајићи у Зети (Мојановићи, Матагужи) су, према једној верзији, у Зету дошли из Боке (Маина), а даљим пореклом су из Мркојевића. Осим што је правац расељавања Мркојевићи - Бока - Зета, сасвим необичан, можда би се Мајићи могли повезати са изумрлим маинским Мрковићима.

Извори (азбучним редом):

Болица Маријан - „Опис Скадарског санџака“

Вукмановић Јован - „Црмница“

Гргуревић Осман - „Географски положај Мркојевића“ (интернет чланак)

Јиречек, Радонић - „Историја Срба“

Јовићевић Андрија - „Црногорско Приморје и Крајина“

Ковијанић Ристо - „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Метановић Махмут - „Историја Мркојевића“ (интернет чланак)

Миљанићи Вукота и Аким - „Презимена у Црној Гори“

Пешикан Митар - „Зетско - хумско - рашка имена на почетку турскога доба“

Попис жртава рата 1941-1945 (Црна Гора)

"Становништво словенског порекла у Албанији“ - Зборник радова са међународног научног скупа, Цетиње 1990. године

Насловна слика са: https://www.dinarskogorje.com/barsko-primorje.html

Напомене:

[1] Жупа Прапратна (Prapratna jupania) се у „Љетопису попа Дукљанина“ идентификује као област између Улциња и Бара, управо у области каснијих Мркојевића. Овде се одгирала велика битка између војске дукљанског краја Војислава и византијске војске. Поток који се помиње у опису битке („поток који тече Прапратном“) и шума у коју је зашла Војслављева војска, су поток који се улива у море код Комине, а шума је била на подручју данашње Горане (отуд и назив овог насеља). Кроз жупу Прапратну пролазио је пут који је повезивао Бар и Улцињ, а у самом средишту жупе налазио се двор дукљанског краља Михаила. Не зна се тачно где се двор налазио, али према опису, био је негде у подручју Мркојевића.

[2] Преовладава мишљење су да се ради о селу Круче. Круче су подможурско село, са јужне стране Можуре, и никада није било у саставу Мркојевића, а и становништво није мрковског већ највећим делом шестанског порекла. Оно што иде у прилог објашњењу да се ради о Кручима је верски хетероген састав пописаних „Крича“, јер заиста у Кручима постоје и муслимански и римокатолички и православни родови. Остаје, ипак, питање зашто пописник изричито на више места наводи „Кричи“, а нарочито имајући у виду некада велико племе Крича у Потарју.

[3] Калимани, Љесковац и Међурјеч (или Међуреч) географски припадају Анамалима, али је становништво мрковског порекла и све до 1880-их се рачунало у Мркојевиће, па су Калимани и Љесковац пописани и у оквиру Мрковске капетаније. Међутим, након коначног разграничења, ова села су остала у турској граници, док су Пелинковићи ушли у црногорску границу и подручје Мркојевића.

[4] Али би то могло бити последица немогућности бележника италијанског порекла да изговори гласовну групу „мрк“, услед чега је име Мркоје поистоветио са именом изведеним од - Марко.

[5] Овај помен Мркојевића из 1559. године је занимљив због описа оружја које у то време Мркојевићи користе за борбу, - између осталог и лукове и стреле са врховима премазаним биљним отровом.

[6] Помињу се двојица житеља Мркојевића - Вуко Брајшин (Vuco Braiscin) и један Дамјан коме је тешко растумачити презиме (Damiano Zusi), са одредницом de Marcoevich код обојице. Занимљиво је да се у једном од докумената Вуко Брајшин наводи не као „из Мркојевића“, већ је Marcoevich употребљено у презименском облику, што указује на родовску или племенску припадност.

[7] И то како код имена хришћанске календарске провенијенције (Никеза, Ивеза, Ђуроза, итд), тако и код оних са словенском основом, нпр: Врагеза, Дабеза, Грубоза, Младоза, Милоза, Доброза, Цветоза.

[8] Поред имена Никола у разним облицима, међу најчешћим именима су она са основом од старог словенског имена Даба: Дабо, Дабеза, Дабоза. Неки од њих су, сигурно, родоначелници великих мрковских братстава - Дабовића и Дабезића.

[9] Нпр. Браноза, Бела, Вјакола, Живанко, Дубко, Дајич, Павлич, итд.

[10] „Путопис по Истри, Далмацији и Млетачкој Албанији“, 1553. године.

[11] Неки извори наводе 1749. годину.

[12] Данас Крст чува братство Андровића.

[13] Овај детаљ из народног памћења указује на присуство Мркојевића у овом крају још у 14. столећу, а можда и раније.

[14] Болица наводи да Мркојевићи од Републике уживају привилегије које имају и Паштровићи, као и да њихови главари примају плату од Републике.

[15] Приметан је јако велики пад броја становника између Боличиног и Ђоргиног извештаја. Ако племе почетком 17. столећа може дати 1000 војника, оно мора имати барем 3-4 хиљаде становника, док крајем истог столећа, становника је око 1300. Током 17. столећа било је раздобље сталног исељавања како из Мркојевића, тако и из суседних области.

[16] О овој појави писао је Јовићевић - албанизацији деце из мешовитих бракова преко мајки Албанки.

[17] Наведено је већ да у дефтеру из 1485. године имамо више пописаних именом Дабо, од којих би неки могао бити родоначелник Дабовића.

[18] Један припадник ширег братства Перочевића је тестиран, но нажалост, његов резултат није јаван, те не могу детаљније да пишем о њему. Утврђена је хаплогрупа која није уобичајена на подручју из којег је тестирани, а ни на Балкану уопште. Ради се о хаплогрупи L2 (L-595), која је до сад утврђена само у западној Европи (Ирска, Шпанија, Сардинија), као и у Естонији. Вероватно се ради о старом европском становништву које је било у Европи још у неолиту. О овој хаплогрупи на:

https://en.wikipedia.org/wiki/Haplogroup_L-M20

[19] У делу литературе може се наћи и облик: Перочовић.

[20] Из дефтера из 1485. године видимо да је Андрија често име међу Мркојевићима, па међу њима можда можемо наћи родоначелника Андровића. Исто се може рећи и за Маркичиће (Маркица, Марко). Никеза је такође име које је било заступљено међу Мркојевићима, но барски Никезићи - Перочевићи су ово име понели касније, у време кад су други огранци Перочевића почели прелазити у ислам.

[21] Како је већ речено, Дабеза је једно од најчешћих имена међу Мркојевићима 1485. године, па је међу њима можда и родоначелник овог братства.

[22] Црмнички Печурице (Трново, племе Дупило) по предању потичу из Скадра. Међутим, како је позната веза Мркојевића са Скадром током млетачког и турског доба, а ради се о необичном и ретком презимену, вероватно ово предање само потврђује њихово порекло из Мркојевића.

[23] Како је већ наведено, ово презиме постоји у Мркојевићима у другој половини 16. столећа (помен попа Поповића 1571. године).

[24] Жуђел је, иначе, у Приморју назив за Јевреје. У Црмници постоји једно насеље (код Вирпазара) са називом - Жуђели. С обзиром да Црмница и Мркојевићи нису далеко, није искључено да мрковски Жуђели имају неке везе с овим црмничким насељем, а можда и неким старим ишчезлим родом у Црмници.

[25] Двојицу Мркојевића именом Калеза налазимо и у дефтеру из 1485. године.

[26] У неким изворима може се наћи и облик - Градојевићи.

[27] Упадљив је именски облик родоначелника ових племена, са специфичним наставком -оје. Мркоје и Грдоје би могли бити браћа од које су се развила два рода. Ваља поменути и извесног Мркшу, чији је син Младен пописан у Мркојевићима 1485. године. Он свакако, није родоначелник Мркојевића, али његово име са основом мрк- указује да је оваквих имена било међу становништвом Прапратне.

[28] Јовићевић у свом раду не наводи Пелинковиће у истоименом селу, а у време Другог светског рата тамо их има.

[29] Погледати у чланку о Љешанској нахији на: https://www.poreklo.rs/2017/08/21/ljesanska-nahija/

[30] С друге стране, сотонићки Радовићи имају другачију причу о свом пореклу. Они наводе да су у Црмницу досељени из Његуша у 18. столећу, а старином су из Херцеговине. Погледати у чланку о Црмници на: https://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

[31] О њима видети у чланку о Цетињу на: https://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

[32] Видети на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg14875#msg14875

[33] https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=J1

[34] https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

[35] Једнима: Дајак.

[36] Једнина: Душко.

[37] О Прљама више се може видети у чланку о Љуботињу, на: https://www.poreklo.rs/2016/02/06/bratstva-plemena-ljubotinj/

The post Племе Мркојевићи appeared first on Порекло.

Масован прелазак римокатоличких Вишана на православље, започео је 1925. године, у тадашњој Краљевини СХС. Православце је предводио Иван Руљанчић, начелник Виса. Подигнута је велика православна црква (1933) на најистакнутијем месту у граду. После Другог светског рата и слома Краљевине Југославије, православци са острва Виса су нестали, а црква је срушена 1963. године. Разлози прихватања православља […]

The post Православци на Вису appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Шароње, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Шароње је са кућама на најнижој тераси у долини Дмитрове Реке, са потесом између Гладног Брда, Полошког Поља, Чукара, Главице, Градине према Кузмичеву и потеса Луљца на западу.

Тип села.

Положај села је издужен према правцу пружања долине.

Земље и шуме.

Повише кућа је више тераса с њивама на местима: Вратла, Лијешће, Бабинац, Платије под Градином, Бушовско Брдо, Ориште у доњем крају села, Вратница, Осојиште, Буцат, Јоше, Паљевине, Бубан, Молитва, Хан, Шароњско Поље, Брдила; шуме, ливаде и пасишта: Дубоки Поток. Осоје, Бабин Гроб, Барице, Горње Ливаде, Широки Пут, Боровњак, Божовица код Брезове Равни, Влашка Ливада, Велика Ливада и Агина Ливада.

Воде.

Употребљава се вода с бунара и устава, која пресушује, сем извора Кључића и Стублине Чоломаћа. Кроз село протичу Бурички Поток и Кузмичевска Река, на којима се поји стока. На Градини нема никаквих остатака. Једно место до ње назива се Крвавик.

Старине у селу.

У селу је повелико старо гробље. На једном надгробном крсту прочитао сам натпис „Лазар 1824“. Међу гробовима познају се темељи црквине. Код другог старог гробља је данашње. На Гробићу има камени крст без натписа. Поред старог пута био је хан. Године 1948. село је имало 271 становника.

Порекло становништва.

-Чоломаћи,  Васиљевићи, 4 куће, Св. Јован, су старинци.

-Обућаровићи, Пантовићи, 2 куће, Ђулчићи, Влајковићи, 5 кућа, Профиловићи, Јовановићи, 4 куће, Ђурђиц, су Дробњаци, знају за петог заједничког претка који се доселио од Пријепоља.

-Вушовићи, 6 кућа, Св. Јован,  су дошли пре два века из околине Никшића.

-Топаловић, 1 кућа, је од Куча Топаловића у подгорском Свиланову, дошли око 1890. године.

-Вулићевић је од Вулићевића у подгорском Пурћу.

-Старовласи, Сарићи, 2 куће, Тиновић, 1 кућа, Радосављевић, 1 кућа, Св.  Пантелија, су досељени из подгорског Буча 1903, други из Губарева 1915. године, старином су Кучи.

-Ћесићи, 3 куће, Св. Стеван, отац досељен из подгорских Окоса.

-Роглић, Самаиловић, 1 кућа, Св. Петка, отац досељен из подгорских Ђурица.

-Радошевић, 1 кућа, је Дробњак, досељен из подгорске Трнаве 1914. године.

-Татарановић, 1 кућа, Св. Јован, је пореклом из Штавице, овамо дошао из Полокца 1927. године.

Одселили се:

-Белићи у Ботуровину, 1920. године.

-Џенефендићи у Нови Пазар и Сјеницу.

-Банковићи у космајско село Рогачу.

*

Порекло становништва насеља Љуљавац (по књизи Љуљац), сада у саставу села Шароње. 

Положај насеља.

Љуљавац је на десној страни Дмитрове Реке, с кућама на осојима Вратла, Волујара и Главице, а Гладно Брдо је према Ковачеву.

Тип насеља.

Куће су с леве стране потока, осим једне; оне се деле на горњи Луљац, Доњи Љуљац и на крај Буцат у Горњем Љуљцу.

Воде.

Имају изворску воду: Буцат у крају Буцату, Велика Вода и Мала Вода у Доњем Љуљцу и чесма Корита у планини; мањи извори називају се по родовима. Водица је извор у Близанцу.

Земље и шуме.

Испаше и шуме су повише села, а њиве и ливаде су окућнице, поред Дмитрове Реке и на местима Усовини, Пландишту, Дубу, Торинама, Кривој Њиви и код Грабића; ливаде су у Куневљу и Јаковљевом Долу. Лети се стока гони на пашу у Близанац, Виник, Вратло, Гладно Брдо и по Волујару.

Старине и остали подаци о насељу.

Данашње гробље је код старог, у коме се познају темељи црквине. Као „Љуљац“ унето је у турски пописни списак села из 1455. године. Данашње село је из почетка 18. века. Године 1948. y њему је било 267 становника.

Порекло становништва.

-Шеварџија, 1 кућа, Васиљевић, 1 кућа, Св. Лука, су досељени из Црне Горе.

-Костовићи, 2 кућа, Св. Василије, су Васојевићи.

-Јовановићи, Мојсиловићи, 3 куће, Ђурђиц, су Дробњаци; Мојсиловићи имају одељаке у Ковачеву.

-Дрманци, Дрманићи, 4 куће, Св. Јован, су досељени из Полаза.

-Вукомановићи, 4 куће, Св. Јован, су досељени однекуд из Црне Горе; имају одељаке у Ђурицама и Полазима.

-Вулетић, 1 кућа, Стеван, је досељен из Лозна.

-Смудије, 2 куће, Св. Јован, су досељени из Гошева код Сјенице 1880. године; од њих су Смудије у Осаоници и Смудићи у Метикошком  Подибру.

-Шушевић, 1 кућа, Св. Пантелија, је Куч, узео га ујак Мајдак под своје.

-Божовић, 1 кућа, Св. Лука, је досељен из Окоса.

-Макојевићи, Јаћовићи, 3 куће, Св. Стеван, су Пипери, отац досељен из Тењкова; имају одељаке у Рибници у Подибру.

-Мијаљевић, 1 кућа, Св. Никола, је досељен из Павља, призетио се у Старовлахе.

ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Шароње (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Беле Воде, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Беле Boдe, ,,Бијеле Boдe“ су на ободу висоравни Сјеничког Поља, а између Бјеловодског Брда, Вучјег Брда и Грохота.

Тип села.

Куће засеока Вуче чине посебно насеље.

Име селу и воде.

Чесма Селима је усред села, Бобовац је у њивама, Милева, Миљевљ Вода и Бељава су у врху села а чесма Тетаја је у засеоку Бучу. Повише Буча, поред пута за Жабрен, је чесма Бијела Вода, по којој је село добило назив.

Земље и шуме.

Услед приличног висинског положаја њиве су слабе. Оне су мале, око кућа и на местима: Кршине, Гаврилов До, Велика Ливада (разорана) Кулине, Суха Река, Стрмац, Кашикњача, Прљин поток, Дурутовица, Луг, Дубаре; ливаде: Јагњило, Бубање и Шевари; шуме и испаше; Перово Кућиште, Црешње, Раван, Чаљево Брдо, Становци, Једра, Радов Лаз, Кукавице, Јурт и Грохот. У Вучу су помешане њиве и ливаде: Зао Крш, Млађевина, Молитва, Крчевине, Бурдељ, Бубања, Корабац, Грчки До, Халиловачки Крш, Округљача, Бобаљ, Цигански Лаз, Бакрачки Чаир.

Постанак села и старине.

На Селишту је било старо насеље са црквином и ко ње „грчко“ гробље. По П. Скоку топоним Беле Воде је стари. Наше Беле Воде се не спомињу у старијим изворима вероватно што су биле од месног значаја. Данашње село населили су помухамедањени родови у почетку 18 века, а заселак Буче заселили сз Љајићи на месту сточарских станова. Године 1948. у Белим Водама било је 299 тановника.

Порекло становника.

-Љајићи, 22 куће, су Клименте, досељени из Љаје у Арбанији.

-Куртовићи, 2 куће, су „муаџери“ пореклом из Невесиња, дошли после 1878. године из Долића код Буђева.

-Лакота, 1 кућа, је Куч, досељен са Пештера.

-Доловци, 2 куће, су досељени из Долова у Штавици.

-Ђука, Ђукић, 1 кућа, је Куч, досељен из Кладнице, старином су из Ђука – негде у Црној Гори; преци били у околини Крушевца, па се вратили.

-Суфтић, 1 кућа, је досељен из Невесиња 1910.године.

-Пилице, 1 кућа, је досељен из Бијелог Поља 1916. године.

-Глођовићи, 2 кућа, Лазарева субота, досељени из Бијелих Вода код Пљеваља.

-Пешићи одселили се у Горњи Крњин у ибарској Јошаници.

Родови у Бучу:

-Љајићи, 10 кућа;

-Колашинац, Махмутовић, 1 кућа, су досељени из Црне Горе, дед пореклом из Колашина на Тари.

*

Порекло становништва насеља Бановица, сада у саставу села Беле Воде. 

Положај насеља.

Бановица је на осојној страни кречњачке висоравни, која се спушта према кориту Клисуре, десној притоци људске.

Тип насеља.

Село је на ободу пештерске висоравни, па зато има особине пештерских насеља. Куће су груписане по родовима. Повише кућа је Крш и Буче.

Воде.

Има изворску воду у изобиљу. Ниже Крша извиру два карсна врела, која отиче према Бујцима. На Старом Селу је јако врело, а ниже њега је Воденичиште. Узима се и вода са чесме, која je усред села, и са старе Камените Чесме. Извори у потесу: Хдадница, Грозничавица, Хасанова Чесма, Заљевача у планини Сухару, извор Смољевац и Дражевачка Врела су ниже Голог Брда. Код Старог Села су Саставци Беловодског Потока и Клисуре. У селу има три сухе пећине, од којих је највећа Јусова Пећина под Кршом.

Земље и шуме.

Њиве су мале, слабе родности, па се становништво бави сточарством. Испаше су у Петрову Пољу, Заљевачи до пештерског Жабрена, Кућишту, Клименти, Лазини ниже кућа, Старој Раскрсници, Подовима (терасама); шуме има Тетаја, Грохот, Баре, Буче, Сухара или Суха Планина.

Име, старине и постанак наасеља.

По предању у Старом Селу живео је неки бан (властелин), по коме је село добило назив. На месту Кућиштима биле су најстарије куће данашњег насеља. Старо и данашње гробље је на Хаџову Брду, а садашње мухамеданско је повише кућа. Кроз село је пролазио крај старог дубровачког пута. Данашње село основали су Кучи после неке „разуре“ (у Кучима 1774).  Године 1948. Имало је 69 становника.

Порекло становништва.

-Кучи, 2 куће, су досељени из Црне Горе.

-Рашљани, 3 куће, су досељени из Расна код Сјенице.

-Гуџевић, 1 кућа,  је прешао из суседног Граба 1921. године, предак из колине Краљева.

-Ћатовић, 1  кућа,  је досељен од Бијелог Поља 1925. године.

-Паучинац, 1 куће, је досељен из Паучина код Иванграда.

Арбанашки родови:

-Мурићи, 2 куће, су досељени из Мурије у Арбанији.

-Хамчовић, 1 кућа, је Климента, досељен из пештерске Камешнице 1901. године.

-Даца, 1 кућа, је досељен из Цветановића код Сјенице 1906. године.

*

Порекло становништва насеља Чебинац.

Положај и тип насеља.

Чебинац је са обе стране Људске, ниже Једре и Тетаје, Белаје, Лагоча и Стрмца. Доњи крај села допире до Јаначког Поља. Дели се на Горњи  и на Доњи Чебинац.

Воде.

Вода се узима са чесме Горине Воде, која је поред главног пута, а неколико кућа у Доњем Чебинцу узима воду са Људске. Чебински Поток je са „главом у Тетаји“. Радаш Поток извире у Једри и утиче повише хана у Људску.

Земље и шуме.

Њиве су поред људске и по странама долине на местима: Ханска Њива, Солила, Суљова Њива, Велика Лазина, Ханске Лазине, Феков До, Буче, Етемова Њива. Црешње и њиве на Ђурђеву Брду према Jанчи; ливаде: Шевари, Ледине, Пободено Камење, Доња Ливада, Бошков До, Лучице; испаше и шуме: Турбегишге, Лазина, Лазови, Лагоч, Доња Ливада, Гај, Самар, Клече, Брљинац.

Старине и остали подаци о насељу.

У селу има два „грчка“ гробља, једно у потоку повише хана, друго на Лагочу у Горњем Чебинцу. За Мухаџерски Гроб под Лагочом казује се, да је ту погинуо неки „Бошњак“. Мухамеданско гробље је поред главног пута, недалеко од хана; хришћани су имали гробље на десној страни Људске, а сада код цркве у Јаначком Пољу. Старо село заселили су помухамедањени родови у почетку 18. века. Оно је било на Селишту. У једном запису споменут је 1806. године. Радосав ханџија из Чебинца. На Вуковој карти Србије Чебинац је означен с путним даљинаром.

Порекло становништва.

Помухамедањени родови:

-Долићани, Омеровићи, 15 кућа, су Клименте, досељени из пештерског Долића.

-Љајић, 1 кућа, је Климента, прешли из Јанче.

-Рашљани, 3 куће, су Клименте, досељени из Расна код Сјенице око 1900. године.

-Лекпек, 1 кућа, је од Лекпека у Шарама.

-Даца, 1 кућа, је досељен из Цветановића у Сјеничком Пољу; имају одељаке у Ивовику код Тутина и у Новом Пазару.

-Доловац, 1 кућа, је пореклом из Вукње у Мирдитима (Арбанија), прешао из Јанче 1917. године.

-Шеховић, 1 кућа, је ханџија из Сутивана код Бијелог Поља, старином из Анадолије.

-Шаховићи, 3 куће, су Кучи, прадед досељен из Шаховића код Бијелог Поља.

-Куртовић, 1 кућа, отац  пореклом из Невесиња у Бијеле Воде код Пљеваља, па овамо 1917. године; и сада их има у Бијелим Водама.

-Стриковић, 1 кућа, је Куч, досељен из Кукуља код Бијелог Поља 1920. године.

-Богућанин, 1 кућа, је пореклом из Колашина на Тари, овамо дошли из Мухова 1928. године.

Хришћански родови:

-Ћурчић, 1 кућа, Св. Василије, је Васојевић, досељен из Граца код старовлашке Остатије 1925. године.

-Мрљеш, 1 кућа, Св. Јован, је Куч, досељен из Троштица.

-Голубовић, 1 кућа, Ђурђиц, је досељен из Увца код Сјенице.

По Р. Ускоковићу:

-Нешковићи су Никшићани, у 18. веку били у старовлашкој Миланџи, одакле су отишли у Чебинац; од њих су индустријалци Чебинци у Краљеву.

ИЗВОР:  Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Беле Воде (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Видово, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Видово је у долини Видовског Потока, који код Иванче утиче у Рашку.

Тип села.

Куће су са обе стране потока, у подножјима Боровика и Крмештака.

Воде.

Село је оскудно водом: има две чесме у врху Беглука; употребљава се и вода с бунара, од којих два пресушују.

Земље и шуме.

Зиратна земља је плоднија од земље у суседним селима. У њима има вртова у којима се узгаја поврће. Оне су у окућницама, у ували Беглуку, на страни великог Брда и у Саставцима; шума је слаба и издељена; испуст стоке је по Боровику, Близанцу и Бошковику.

Старине у селу, историјат и постанак села.

На Боровику, поред пута, има остатака старог хришћанског гробља. И сада је ту сеоско гробље. У старом делу гробља познају се темељи од црквине. По предању Ејуб–паша, који је бранио Нови Пазар 1809. године, био је „потурчењак“ из Видова. Данашње село заселили су Црногорци крајем 18. века. Године 1948. у њему је било 150 становника.

Порекло становништва.

-Јовановићи, 5 кућа, Миладиновићи, 2 куће, Вукадиновић, 1 кућа, Св. Јован, су досељени из Лопата у Шекулару, род су Морачанима Равићима.

-Ђоковићи, Јовановићи, 3 куће, Милићи, 3 куће, Милановић, 1 кућа, Петровић, 1 кућа, су од Лаловића у Беланској под Рогозном.

-Јовановић други, 1 кућа, Св. Лука, прадед се доселио из Роваца, био у Васојевићима.

ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимана, село Видово (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Вучиниће, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Вучиниће је у плиткој и разуђеној долини десне најниже притоке Људске. Опкољавају га брда Погледала, Ђанино Бучје, Мехмедово Брдо и Хрта на развођу Људске и Рашке, а на истоку је кречњачко и обешумљено Оџево. Ниже Погледала је заселак Селац.

Воде.

Оба насеља имају изворску воду: Капавац, Водица, Окованица, Перкова Корита, Матковића Чесма, Чесма у Бучју и још неколико мањих извора. Стока се поји на људској и на кориту Буковику ниже Оџева.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су добре поред Људске, а оне по странама брда су слабе; приватне шуме и пасишта Селца су у Гају, Локви, Хртима, Чукару, Оџеву, Овсовари, Влахињи, Трушњаји, Главици, Беравцу, Малој Нинаји, Стубачи, Ломинама, Папратници, Кривачи, Козиној Води, Буквару, Главрњачи; ливаде: Врело, Цибубара, Штавни До, Становиште, Тафина Ливада, Дачине Ливаде, Спасојевик, Тиче Поље, Лучица, Бисер Вода. Њиве у Вучинићу: Обзовник, Добри До с воћкама, Брег, Дугачка Њива, Коловоз, Пријин Лаз, Кун, Слана Бара, Грбача, Jевђенијев До, Бегова Њива, Корито, Алуга, Ступ,  Рамово Брдо, Провале, Јавор, Подраван, Дебела Њива, Крива Њива, Пасуљиште, Кречане.

Старине, историјат

Назив Вучинића забележен је у Сопоћанском поменику. Поред пута Нови Пазар - Сјеница је стари Вучинића хан, спаљен 1941. године. У Дубљу има остатака старог гробља и у њему темељи од црквине. У Селцу је код данашњег гробља је и старо. По предању оба насеља су стара. Године 1948. у Вучинићу је било 150 становника, а у Селцу 65 становника.

Порекло становништва.

Родови у Вучинићу:

-Муратовић, 1 кућа, је старинац.

-Брњичани, Еминовићи, 2 куће, су досељени из Брњице код Сјенице.

-Брњичани други, Ферхатовић, 1 кућа, су такође досељени из Брњице.

-Колашинци, 2 куће, отац дошао 1917. године одиви у кућу из Житнића, старином из Колашина на Тари.

-Богућанин, 1 кућа, је из пештерске Камешнице отишао у сопоћанске Дољане, па овамо 1918. године.

Хришћански родови:

-Јовичанац, 1 кућа, Ђурђевдан, је досељен из Јовичанаца у Моравицама 1923. године.

-Милошевић, 1 кућа, Св. Арханђео, је досељен из Милинковића у Моравицама 1926. године.

Арбанашки родови:

-Ступљанин, 1 кућа, Љајић, 1 кућа, су Клименте  су пореклом из Ступа у Сјеничком Пољу, отац дошао из суседне Иванче.

-Хот, 1 кућа, је досељен из Мелаја, дошао одиви у кућу 1922. године.

Родови у Селцу:

-Богућани, Асановићи, 2 куће, су од Богућанина у Вучинићу.

-Тигањ, 1 кућа, је цинцарског порекла, досељен из Ковача 1930. године.

-Шабавићи, Јанићијевићи, 3 куће, Св. Арханђео, су старинци.

-Матковићи, Продановићи, Пејовићи, 3 куће, Св. Никола, су старинци; имају одељаке у подгорским Попама.

-Павловић, 1 кућа, Св. Арханђео, је Васојевић, отац досељен из пештерског Сувог Дола око 1880. године.

-Милошевић, 1 кућа, Св. Мрата, је досељен из Буђева 1906. године.

-Поповић, 1 кућа, Св. Тома, је Морачанин, овамо дошао из Годиеља у Дробњаку 1925. године.

*

Порекло становништва насеља Тврдошево (Горње), данас у саставу села Вучиниће.

Положај и тип насеља:

Тврдошево је на десној страни доње долине Људске, у склопу брда Шиљка (1205 м), Влахиње и Хрта. Дели се на Горње и на Доње Тврдошево.

Воде.

Изворска вода је слаба („бањишори“, цурци). У Горњем Тврдошеву су чесме Пшеник и Чесмица, обе пресушују, у Доњем има шест слабих чесама, које се називају по родовима, и једна устава.

Земље и шуме.

Њиве су слабе, јер је земља „танка“ и „кршевита“ (каменита). Оне су око кућа и по новим крчевинама по побрђу, најбоље су поред Људске; ливаде су на местима Илин До, Хрт, Јанково Поље, Околац, Слана Бара, Дебела Њива, Теклино Брдо; испаше су на Хрту, Влахињи, Ломинама, Шиљку и Мајдачком Кршу. Воћњаци су слаби.

Историјат, постанак и остали подаци насеља.

Име села забележено је у Сопоћанском поменику. Од тог старог села остало је гробље у Доњем Тврдошеву. Данас има Два гробља, једно мухамеданско поред пута који води за Нови Пазар а друго је хришћанско у Доњем Тврдошеву. Из Горњег Тврдошева сахрањују се у суседно гробље у Селцу а Коматине у Живалиће. Село се заселило у првој десетини 19. века досељеницима из суседних села.

Порекло становништва.

Родови у Горњем Тврдошеву*:

-Ђаковић, 1 кућа, је досељен из Брњице у Сјеничком Пољу.

-Продановићи, Алексићи, 2 куће, су од Матковића у Селцу.

-Коматина, 1 кућа,  Антонијевић, 1 кућа, Никодиновић, 1 кућа, Св. Димитрије, из Живалића; имају одељаке негде у Топлици.

-Вељовићи, 2 куће, Св. Лука, су од Кудра у Грачанима код Сопоћана.

-Мословарић, 1 кућа, Св. Лесендра, је Васојевић, досељен из Миленковића у старовлашким Моравицама.

*Родови у Доњем Тврдошеву нису наведени, јер припадају другом селу.

*

Порекло становништва насеља Живалиће, данас у саставу села Вучиниће.

Положај насеља.

Живалиће је на десној страни људске, на тектонској падини између Великог Крша и Малог Крша. Ниже села је мала падина с њивама и ливадама.

Воде.

Насеље је оскудно водом, јер лети пресушује. Употребљава се вода са Студенца код црквице, а Стефановићи са извора код „фрбе“ (врбе).

Земље и шуме.

Њиве су окућнице, ливаде на падини и поред реке на местима: Алуге, Подкрш, Новаков Гроб, Попов Камен и Асталучко Гробље повише села; шума је у Спасојевику, према суседној Праштевини, и у Клисури, а испаша у планини Нинаји.

Име, постанак и старине у насељу.

Ниже крша Јеленке има остатака црквине; ту је било старо гробље у коме се и сада сахрањују. Између села и Великог Крша је стара црквица, укопана  у земљу и покривена каменим плочама. О старом роду Живалићима, по коме  је насеље добило назив, не зна се у народу. Данашње село основали су сточари  Комадине, који су се доселили у почетку 18. века. Године 1948. у селу је било 164 становника.

Порекло становништва.

-Комадине, 17 кућа, Пауновићи, 3 куће, Митровдан. По предању они су Ровчани. Казивање помухамедањених Куча из суседног Жабрена поузданије је, јер су им Комадине у Живалићу крвни рођаци. Њихови преци Кучи били су у Ровцима као ускоци, па се отуда доселили.

-Николић, 1 кућа,., св. Никола, је досељен из пештерских Весковића, 1902. године.

ИЗВОР:  Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Вучиниће (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Братишковци су село у Далмацији, северно од Скрадина. Територијално припадају Граду Скрадину.

У селу се налази православна црква Светог Николе из 1592. године.

На попису 1991. године, била су 582 становника, од чега 572 Србина (98%), 4 Хрвата, 5 неопредељених и 1 непознат.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БАЉАК (25) – Свети Лука (присутни у 18. веку)

ВУЛИНОВИЋ (39) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

ДОБРОТА (41) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

ЕРАКОВИЋ (76) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

КАРАБУВА (54) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

КРИЧКА (136) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

ЛАЛИЋ (13) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

МАНОЈЛОВИЋ (47) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

ПЈЕВАЛИЦА (22) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

СКРОБОЊА (62) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

ТРОБОЊАЧА (8) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

УРУКАЛО (64) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Братишковци (Скрадин) appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Саша Зарић

[caption id="attachment_66578" align="alignright" width="220"] Војвода Стеван Петровић Книћанин[/caption]

Међу многобројним храбрим Гружанима, који су се у бунама и ратовима увек дизали као један, посебно се истакао Стеван Петровић Книћанин.

Стеван се родио у срцу Шумадије у Книћу, у време Првог  српског устанка, 15. фебруара 1807. године*. Рођен је  у богатој породици марвеног трговца Петра Комадиновића. Комадиновићи су били једна од најстаријих и најугледнијих породица у Гружи, од старина су пореклом из Шапе. Стеванов отац је као угледан трговац стоком добро схватао колико вреди образовање, па је Стевана дао у сеоску школу да се описмени. Стеван је презиме Петровић наденуо сам себи, по свом оцу Петру Комадиновићу, а надимак Книћанин је добио касније од кнеза Милоша по родном Книћу.

Велико имање Комадиновића је лежало на североисточној страни Кнића и било је једно од најлепших у читавој Гружи. Комадиновићи су били власници најстарије воденице у Гружи, такозване Газдића воденице, чији су власници касније биле книћанске породице Николића, Делића, Тешановића и Кораћевића из Жуња.

Кнез Милош је Стевана још као младића, чим је дорастао момачки узраст, узео у своју гарду, такозване  „Књажеве момке“.  У те момке су се бирали најбољи младићи из угледних породица, а Стеван се међу њима издвајао стасом, лепотом и физичком снагом. Не зна се тачно како је кнез Милош запазио Стевана и изабрао га међу своје момке, али о томе постоје две анегдоте.

Стеван је као младић, заједно са друговима био украо једно јаре. Због тога је окован у ланце и доведен у Крагујевац да  му се суди. Стеван, млад и јак  момак, онако ногу окованих  ланцима, чекајући пресуду, скакао је у судској авлији онолико колико није мого скочити ниједан са слободним ногама. Када је то кнез Милош видео, наредио је да га откују и да Стеванов отац да два јарета за оно једно украдено, а Стевана је узео  у своје момке, кабадахије. Према другој анегдоти, Стеван се са друговима био запио у некој крагујевачкој механи, па су се веселили а он је неколико пута узвикнуо: „Ја сам други Хајдук Вељко!“  Ујутру је кнез Милош дознао за то па их је све казнио затвором, а Стевана још и тешким оковом. У авлији апсане је била једна повећа рупа, кад су их пустили у шетњу Стеван је са све тешким оковом прескочио рупу коју би тешко могао прескочити неко слободних ногу. Када је за то чуо, Милош је затражио од Стевана да пред њим поново окован прескочи рупу, што је овај неколико пута и урадио. Након тога је кнез наредио да га ослободе и узео га је у своју гарду.

Поред изражене стаситости и снаге, Стеван се одликовао и добротом своје нарави па је и тако привукао пажњу кнеза Милоша. Милош је Стевана из милоште прозвао Книћанин, то се брзо расчуло па су и остали почели да га тако зову. Стеван се најзад навикао на овај надимак па се почео поред Петровић потписивати  Книћанин, задржавши тај надимак до краја живота.

У прво време, као  момак код кнеза Милоша и током рада Књажеско- српског театра помагао  је у набавци реквизита и костима за представе.

Книћанин је као Милошев књажевски момак, у богатом народном оделу, пратио кнеза када је он 1835. године ишао у Цариград на подворење Султану Махмуду II.

Као тридесетогодишњак, 11. новембра 1836. године, постао је начелник среза јасеничког, са  чином капетана, са седиштем  у Хасан-пашиној Паланци, данашњој Смедеревској Паланци. Книћанин је у Паланци  остао упамћен само по добру јер је за само две ипо године провдене на месту среског начелника у тадашњој Хасан-пашиној Паланци урадио много више него сви његови претходници. По Книћаниновом налогу измештена је паланачка Стара Чаршија на погодније место. Паланачка Нова Чаршија је добила трајне обрисе и постала препознатљива по ондашњој и садашњој главној улици. Измештањем средишта вароши на нову локацију, измењена је и дотадашња траса Цариградског друма, од тог времена Цариградски друм није прелазио Камениту ћуприју коју је саградио Станиша Млатишума.

Книћанин је из Паланке  9. марта 1839. године, када су Уставом уведена окружја, отишао у Смедерево за окружног начелника.

Карађорђевићевцима се прикључио 1840. године и постао опозиција кнезу Михаилу Обреновићу. Због подршке уставобранитељима који су се залагали за свргавање Обреновића и довођењу Карађорђевића на престо, био је прогнан из Србије 1840. године.  Годину дана  изгнанства провео је у Цариграду и Видину. Следеће 1841. године се вратио у Србију где је као најватренији присталица уставобранитеља активно учествовао у спровођењу плана за протеривање кнеза Михаила.

Стеван Книћанин је 1842. године био учесник и  суорганизатор буне против кнеза Михаила Обреновића, на чијем је челу био Гружанин Тома Вучић Перишић. Буна је трајала од 30. августа до 7. септембра 1842. године, а кнез Михаило је био присиљен да напусти положај кнеза и Србију. После успеле буне, Тома Вучић је као предводитељ народа за кнеза прогласио Александра Карађорђевића.

Након пада Обреновића и смене династије  1842. године, Книћанин постаје члан Државног савета. Његов задатак је био управљање војском и сигурност кнеза Александра Карађорђевића. То време Книћанин је провео у Крагујевцу мотрећи на Обреновићевце, а као награду за добро обављање поверених послова, он  септембра 1843. године од стране кнеза Александра Карађорђевића бива унапређен из чина  мајора у чин потпуковника.

Книћанин је као члан Државног савета био у пратњи кнеза Александра Карађорђевића 1846. године, када је кнез ишао у Казанлук на подворење султану Абдул Меџиду.  Том приликом је Книћанин од Турака одликован орденом Нишан Ифтихара.

Политичка ситуација у тадашњој Хабсбуршкој монархији била је веома сложена. На таласу Револуције 1848. године која је захватила Европу избила је и револуција у Хабсбуршкој монархији. Мађари су хтели да се издвоје из састава Хабсбуршке монархије. Као одговор намерама Мађара Срби из Војводине су били устали да бране своју народност од насилног помађаривања. Срби су у Сремским Карловцима на Мајској скупштини 1848. године прогласили Српску Војводину и отпочео је српско-мађарски рат.

Побуњени Срби у Војводини су се надали војној помоћи из Србије. Неки су сматрали да треба искористити прилику и извршити уједињење Срба са обе стране Саве и Дунава. У самој Србији су постојале две струје. Прву струја предвођена Томом Вучићем, који није крио нетрпељивост  према Србима Пречанима, залагала се за немешање. Министар унутрашљих послова Гарашанин се залагао за акцију, а и Книћанин је био за то да се помогне борба коју су повели Срби из Војводине против Мађара. Сам кнез Александар Карађорђевић био је неодлучан.

У договору с Кнезом, Државни савет је решио да ce сазове Народна скупштина y Крагујевцу, да би ce саслушало народно мишљење. Скупштина је сазвана за за 1.  јун 1848. па затим одложена за 29. јун на Петровдан.

Због  ранијег ривалства са Томом Вучићем Перишићем и због сукоба с њим на Петровској скупштини, одржаној 29. јуна 1848. године у Крагујевцу,  а понајвише због тога што на Скупштини није добио подршку за идеју да треба помоћи истокрвној браћи војвођанским Србима у њиховој борби, Стеван Книћанин је дао оставку на своје место у Државном савету. Кнез Александар Карађорђевић је сазнао да се протерани Милош Обреновић спрема да оде у Срем међу српске побуњенике, па да би спречио његов утицај међу Србима, наредио је да се из Србије упуте наоружани и новчано подпомогнути добровољци у Војводину.

Као његов лични пријатељ, кнез Александар је одлучио да пошаље Книћанина као команданта добровољаца у Војводину. Са четом добровољаца, окупљених на брзину, Книћанин је прешао Дунав код Ковина половином августа. Својим доласком у Војводину, он је организовао логор добровољачких  снага у банатском месту Томашевац. Книћанин је у Томашевцу 23. новембра 1848. године први пут поразио бројчано надмоћније мађарске снаге одбивши њихов покушај да га освоје. Очевици су причали, да није било Книћанина, да би Томашевац пао после првог напада бројчано надмоћније мађарске војске. Книћанин је у току напада трчао са опасног места на опасније и толико је храбрио своје добровољце, да је сваки од њих у срцу постајао неустрашиви Книћанин.

У бици код Томашевца су поред три хиљаде српских добровољаца под командом Стевана Книћанина учествовали и граничари, као и припадници панчевачке народне гарде.  Два месеца после победе код Томашевца, Срби Панчевци су Книћанину поклонили шестофунтовни топ, изливен у панчевачкој ливници, са угравираним натписом „Срб јунаку Стефану П. Книћанину благодарни панчевачки окружни одбор, за спомен побједе томашевачке 23 Нојеврија 1848“.

У Војводину је из Италије септембра 1848. године стигао војвода Стеван Шупљикац, шестог октобра је постао врховни војни заповедник српских народних одреда. Под његову команду је стао Стеван Книћанин са својим Србијанцима којих је већ било преко 5.000. Војвода Шупљикац је говорио за Книћанина да му је он десна рука.

Након битке код Јарковца, у којој српске снаге нису имале већег успеха, на позив српског патријарха у Војводину су пристигли нови добровољци из Србије. Војвода Шупљикац је у Панчеву, док је дочекивао добровољце из Србије добио срчану кап и убрзо затим умро.

Непуна два месеца након битке код Томашевца уследила је битка за Панчево.  У самом Панчеву је владала помало хаотичну ситуација после изненадне смрти војводе Стевана Шупљикца. У одбрани града биле су српско-аустријске снаге које су бројале девет хиљада људи појачаних са око 40 топова.

Мађарска војска састављена од пешадије и коњице, под заштитом магле, кренула је према Панчеву  ујутру  21. децембра 1849. године, са циљем да га освоје и униште јер је био главно упориште српског покрета у јужном Банату.

Мађарске трупе, са надмоћном артиљеријом, коњицом, и пешадијом, ударили су толиком жестином да су приморали српско-аустријску војску на повлачење.

Главнокомандујући српско-аустријске војске, генерал Фердинанд Мајерхофер, који је наследио команду од Шупљикца, предлагао је да се Панчево преда без борбе, што  Книћанин и Адам Косанић нису прихватили. Книћанин је командовао са бригадом састављеном од два батаљона граничара и 5.000 добровољаца из Србије и батеријом топова. Книћанин је распоредио своју добровољачку војску за одбрану Панчева тако што је своје трупе поставио да бране друмове, јабучки и црепајски пут и простор са виноградима који су спајали ова два друма.

У међувремену, већ су пристизале  мађарске трупе у колонама марширајући  према јабучком друму. Тада је Книћанин наредио Косанићу да знатан део свога батаљона постави дуж Тамиша на Караули. Тиме је распоред војске за одбрану Панчева био завршен.

До размене артиљеријске ватре дошло је око 7 часова ујутру. Након међусобног артиљеријског гађања, Косанићева војска је ушла у битку са једним мађарским хонведским батаљоном. Косанић је наредио јуриш и мађарска војска је натерана у дивље бекство. Истовремено са Косанићем, кренуо је и Книћанин у напад, бодрећи Србијанце на јуриш. Кад су српски добровољци кренули у јуриш са исуканим бајонетима, мађарски војници су се разбежали, а Книћанин је одмах пошао у потеру за њима, гонећи их преко Новог Села све док није пао мрак. Мађарска војска је претрпела велике губитке, страдало је око 800 војника, неки су погинули у борби, а неки су се смрзли док су читаве ноћи бежали. Са српске стране је било седам погинулих и осам рањених. Повлачење мађарских снага значило је да је битка добијена и да је Панчево одбрањено као и овај део Баната. У овој веома важној  победи која је била прекретница у сукобима, највеће заслуге су имали Стеван Книћанин и Адам Косанић. Панчевачка варош се Стевану Книћанину као свом избавитељу одужила дајући му титулу почасног грађанина.

О Книћаниновом херојству у бици за Панчево главнокомандујући генерал Мајерхофер је записао: „Да се славна победа у њој после Бога највише и нарочито храбрости и мудром расположењу Книћаниновом прописати има.“

Ова победа код Панчева отворила је могућност да се српске снаге упуте даље на север и напредују у две групе, једне, коју је предводио Стеван Книћанин и друге, под командом генерала Кузмана Тодоровића. Ове снаге су се прегруписале у озбиљну војску која је бројала око 25 хиљада људи, од чега су око две хиљаде били коњаници, а артиљерију је чинило 60 топова.

Пошто је мађарска војска после пораза код Панчева стално узмицала, Книћанин је јурио за њом. Пред Вршац је дошао на Богојављење 1849. године а град је жестоком битком освојио 7. јануара 1849. на дан св. Јована. За Вршцем, сутрадан се предала и Бела Црква.

Книћанин је са својим добровољцима 19. јануара ушао у Велики Бечкерек и заузео га без борбе јер су се Мађари разбежали. У Бечкереку је дочекан са узвицима: „Живео предводитељ Книћанин“ и „Живео Баната избавитељ“. Да неби дошло до крађа и насиља над несрбима у тек ослобођеном Бечкереку, наредио је да се на пијаци подигну вешала и обзнанио је свој војсци и Банаћанима да ће обесити сваког ко се буде усудио да краде.

Книћанин је са својим добровољцима два дана касније заузео Стари Бечеј, 25. јануара је ослободио Врбас, а 28. јануара Кулу. Тако је Книћанин за кратко време сав Банат очистио и непријатеље прогнао преко Тамиша још пре истека јануара.

Книћанин је због ове веома важне победе код Панчева, која је на крају, утицала на ток целог рата, од стране српског патријарха у Војводству Српском Јосипа Рајачића проглашен за Народног ђенерал-мајора. Касније је сам Книћанин говорио, да му је од свих одличја које је добио од владара и народа, најмилија диплома којом га је Патријарх прогласио за Народног генерал-мајора.

На позив кнеза Александра Карађорђевића, а помало разочаран и тиме што су војвођански Срби потпали под потпуну зависност од Аустрије, Книћанин  напушта своје заповедничко место и у фебруару 1849. године се враћа у Србију. Војвођани су га испратили са плачем и уздисајима, говорили су да ће са одласком Книћанина и срећа од њих отићи.

По повратку у Београд, Книћанин је Србији поклонио топ који је добио на дар од Панчеваца. О томе су 11. марта 1849. године писале Српске Новине: „Члан совјета и каваљер г. Стефан П. Книћанин повративши се из Војводине у отечество, поднео је на дар  нашем отечеству један шестофунтови топ, са цјелим прибором и 4 коња, с којим је он од обштества панчевачког, по одржаној на Томашевцу битки почествован, и попечитељство је внутрени дела по високој заповести Његове Свјетлости, учинило сходну наредбу, да наше  регуларно војнство исти топ са прибором  и коњима по жељи г. дароватеља прими и храни .“

Поред тога, Книћанин је стајаћој војсци поклонио главну златом и сребром откану мађарску заставу.

У ово доба, Книћанину је од цара Франца Јозефа I стигао Орден Св. Леополда II реда, а мало после тога и руски цар Николај I, послао му је Орден Свете Ане II реда украшен брилијантима.

Тек што се Книћанин вратио из Војводства у Кнежевину Србију, Мађари су упали у Банат и Бачку и заузели обе провинције. После мађарске контраофанзиве народна војска се нашла у расулу, а народ у паници. Мађари су битком заузели Србобран, а у Панчево су ушли без битке. Патријарх се опет обратио Книћанину и позвао га да поново дође у Српско Војводство и помогне Србима. Книћанин се са стотинак добровољаца у априлу 1849. године вратио у Војводину, где је учествовао у одбрани стратешки значајних тачака од мађарских снага у околини Титела. Троугао око Титела још није био пао у непријатељске руке, па је Книћанин ту између Титела, Вилова и Мошорина поставио логор своје војске. Мађари су непрестано нападали на Книћанинову војску, а он се са својим добровољцима храбро бранио. Одсудна битка за одбрану је почела у априлу 1849. године код Мошорина и Вилова. Стеван Книћанин је бранио Тителски брег, одбијајући Мађаре, 24. и 26. маја. Право војничко чудо је извео 23. јула 1849. године одбранивши логор код Мошорина.

Уз помоћ Руске царске војске, аустријске трупе су угушиле мађарски револуционарни покрет, мађарска војска је доживела потпуни слом и рат је завршен 1. августа 1849. године.

Книћанин се са својим добровољачким корпусом вратио у Кнежевину Србију преко Сланкамена 26. августа 1849. године. По повратку у Србију, Стеван Петровић Книћанин је, на челу својих добровољаца дочекан тријумфално, са невиђеним почастима. Због његових ратних дела и његове харизме, за њега се у целом српству чуло посебно што је, како се тада сматрало, обновио снагу српског оружја.

Када је вест о Книћаниновој храброј борби у Мошорину стигла у Србију, кнез Александар Карађорђевић му је 15. августа 1849. на дар послао драгоцену сабљу у вредности 300 дуката. Сабља је била украшена изгравираним кнежевим именом и натписом „за храброст“.

Стеван Книћанин је од јануара 1849. године био "дописни члан" београдског Друштва српске словесности.

По завршетку рата, ишли су сви важнији генерали у Беч, на подворење цару Францу Јосифу I. Царева изричита жеља је била да види Книћанина, па се он због тога али и због саветовања о уређењу Хабсбуршке монархије запутио у Беч. Книћанин је на путу за Беч свратио у Загреб у посету код бана Јелачића.

Книћанин се састао у Загребу са хрватским баном Јелачићем и том приликом од бана добио на поклон за успомену, позлаћену сребрну чашу. На једној страни чаше је било угравирано: „Јосиф Барон Јелачић Бузунски, свом бојном другу Стевану Петровићу Книћанину", а на другој страни је писало: "Панчево и Мошорин". На трећој страни чаше су била угравирана два укрштена топа, а на заклопцу сребрни кип који представља Србина у народном оделу, са исуканом сабљом у једној и српском тробојком у другој руци. Тада је Бан рекао: „ Да је Книћанин стекао код целе Аустријске армаде не само љубав, но и дубоко поштовање.“

Книћанина су у Бечу са великим почастима дочекали славни фелд-маршал Радецки, фелд- цајгмајстери Хес и Хајнау, сви царски министри и многобројна бечка елита.

Цар је Книћанина примио на аудијенцији са изузетним поштовањем. Током аудијенције на бечком двору, Книћанину је дато највише признање  царевине, Орден Марије Терезије III степена. Поред  највишег одликовања, Книћанин је у Бечу добио и чин аустријског генерала. Цар је пољубио орден и рекао: „ Нека буде генерал Книћанин уверен да љубећи овај орден њега самог љубим.“  Затим је цар пружио орден фелд-маршаллајтнату Гринеу а он га је у царевом присуству окачио Книћанину око врата. Книћанин је дошао на аудијенцију одевен у народно одело од зелене кадифе, а о бедрима је имао сабљу. После завршетка церемоније на аудијенцији, млади осамнаестогодишњи цар Франц Јозеф I, заинтересовао се за Книћанинове пиштоље. Книћанин је извадио један пиштољ и окренуо га цару у прса, на шта га цар зачуђено погледа. Затим Книћанин заврти и окрене пиштољ да дође цев њему у прса, а дршка пиштоља цару у руке. Потом се поклонио цару и рекао му: „Онако дајемо непријатељу, а овако пријатељима.“

Книћанин је из Беча кренуо у Берлин, да посети свог сина Антонија, који је тамо био на војној академији. Из Берлина је желео да оде у Праг, али на железничкој станици му је саопштено да царско-аустријска влада не жели да он тамо иде, и моли га да одустане од те намере.

Книћанин се из Берлина вратио у Београд 29. септембра 1849. године, на дан рођења кнеза Александра Карађорђевића, па је отишао право на дворски бал који је био уприличен поводом кнежевог рођендана.

По повратку кући, Книћанин је послао у Праг као поклон своју ратну сабљу и пиштоље и једно пропратно писмо.

Песник-владика Петар II Његош, послао је 1849. године Книћанину златну колајну Милоша Обилића за храброст за битку код Панчева. Владика је уз колајну послао писмо у коме између осталог  каже: “Стеване П. Книћанине дико рода нашег, ти ми потпуно оправда име војника Душанових и Карађорђијевих...Из чисте признателности  к Твојим подвизима шаљем ти на дар лик бесмртног Обилића. Он ће добро пристајати на прсима победитеља Томашевачког и спаситеља Панчева. Зато га прими млади војводо витезова Србијанских.“

Книћанину су у знак захвалности Војвођански Срби поклонили дугу пушку са златном посветом. На цеви је у злату гравирана посвета на старословенском језику која гласи: „Његовоме превасходитељству, храброме витезу, непобедимоме генералу, разни ордена каваљеру, Совјета Књажества Сербије, Стевану П. Книћанину, за знак вечите признатељности коју му и Аустрија, велика Русија, Отоманска порта, србска Црна Гора и мила мајка Сербија указаними њими грудима за веру и народност Војводине Србске указаше, подносе синови њени предага његова у Сербији живећа Серби браћа”.

И Чеси  су му 1852. године даровали сребрну почасну сабљу и двобојски комплет, два перкусиона пиштоља са прибором, рад једног од најчувенијих аустријских оружара  XIX века – Антонина Винченца Лебеде. На оружју је златом туширан натпис „Србину Книћанину браћа Чеси.”

[caption id="attachment_66579" align="aligncenter" width="468"] Пиштољи Стевана Петровића Книћанина[/caption]

Као круна свих награда, Книћанину је 1. јануара 1851. године кнез Александар Карађорђевић доделио титулу Војводе Књажевско-Српског. До тада је у Србији титулу војводе понео само Тома Вучић Перишић. Уз војводску титулу, прослављени Гружанин је добио и команду у Крагујевцу. По тада устаљеном обичају, Книћанин је поводом постављења за војводу, из руку кнеза Александра добио сабљу са натписом: „Народни генерал Ст. П. Книћанин, 1851. године”.

У Крагујевцу је остао на положају управитеља војском, надзирао је и над радом новотворене тополивнице. Сматран је једним од важнијих стубова власти Александра Карађорђевића. Тако је било све до 1854. године када постаје министар унутрашњих дела. Ту функцију је обављао само недељу дана, док се није разболео.

Доживео је мождани удар 1854. године у Крагујевцу. Превезен је у Београд где се поприлично опоравио. У  зиму 1855. године му се стање погоршало па је у марту отишао на лечеље у бању Мехадију али како му се тамо здравствено стање погоршало, враћен је назад у Београд. Кад је пред смрт полазио у бању Мехадију на лечење, цар Франц Јозеф I послао је 2.000 дуката за његово лечење.

Умро је у својој кући на Теразијама у суботу пред Тројице 14. маја 1855. године у 48-ој години живота.  Опело је одржано у Саборној Београдској Цркви, а посмртни говор је одржао лицејски вероучитељ архимандрит Сава.

Сахрањен је код палилулске цркве, између гробова познатих устаника, Стојана Симића и Тенке Стевановића. Била је то до тада највећа сахрана коју је Србија приредила. Книћаниновој сахрани је присуствовао кнез Александар са кнегињом Персидом, митрополит београдски Петар са многим свештеницима и многобројни грађани. По наређењу цара Франца Јозефа I присуствовала је депутација од осамдесет царских официра из свих пукова у Војводини.

Тада је за Книћанином плакала цела Србија, а Кнић никада није опростио што је он сахрањен у Београду али тако је хтео Државни савет и сам кнез Александар. Величину пратње на његовом погребу, у Београду 1855. године, надмашиле су касније само сахране кнежева, Милоша и Михаила.

Книћанин се два пута женио, из првог брака је имао сина Антонија и ћерку Станију која је била удата за официра Прокића. Из другог брака је имао сина Андрију.

[caption id="attachment_66580" align="alignleft" width="300"] Стеван Петровић Книћанин (фотографија, рад Анастаса Јовановића)[/caption]

[caption id="attachment_66581" align="alignright" width="216"] Супруга војводе Стевана Петровића Книћанина (рад Јована Поповића, око 1851)[/caption]

Син војводе Книћанина, пуковник Антоније, који се школовао у Берлину био је ађутант кнеза  Михаила. Антонијева супруга Лена Книћанин, била је оптужена да је знала да се припрема атентат на краља Милана Обреновића 1882. године, који је покушала да изврши Илка Марковић. Како је Лена Книћанин била рођака Илке Марковић, осумњичена је да је знала за Илкине планове и то је на саслушању и признала. Лена је нађена обешена у затвору 28. марта 1883. године. Самоубиство које је наводно извршила догодило се под сумњивим околностима, војник који је био на стражи испред њене ћелије „римског бунара“ такође је погинуо. Лекар Лазар Пачу, који је био у комисији за увиђаје, издвојио је своје мишљење да се не ради о самоубиству.

Као што је то случај са многим историјским личностима, и за Книћаниново име је везано једно народно предање. Имање манастира Вољавча се граничило са селом Рамаћа. Рамаћанци су заузели део манастирске земље па су због тога дошли у сукоб са манастиром. Манастирски старешина је повео спор. Председник комисије, која је била одређена да ограничи манастирско имање био је Стеван Книћанин. Спор је био решен у корист Рамаћанаца па се тако Книћанин љуто замерио калуђерима. Стари игуман манастира, са девет калуђера, девет дана је без престанка клео Книћанина те се он тешко разболе, тело му се укочи, ухвати га дрхтавица и тело му се одузе. Народ се из целе околине скупио код манастира, да моли калуђера да опрости Книћанину. Једва су га умолили и Книћанин оздрави.

Због неустрашивости и јунаштва, Книћаниново име се прочуло читавом Србијом. У запису једног савременика се каже: „Пред сам почетак боја седа на коња, запали чибук и одјаше лагано тамо где је најпогибаоније место. Око њега се слеже што је најодабраније и свак сада гледа једино да личним јунаштвом обрати пажњу на себе. У таким је тренуцима његов утицај био силан, неодољив… Најнеобичније, пак, дело јуначко показао је кад је на коњу лагано и пушећи дошао на сто корачаја од непријатеља, разгледао све што је хтео, избацио пиштољ и лагано се вратио.” Поред тога што је био надалеко чувен по неустрашивости, Книћанин је био познат и по милости према заробљеним непријатељским војницима.

Иако није био војнички и политички образован, Стеван Петровић Книћанин је одиграо огромну улогу и у политици и у рату. И све то, пре свега, на основу природне, урођене интелигенције. Иако није учио војне школе, одолевао је нападима и пуковника и генерала. За време мађарске револуције 1848/49, истакао се храброшћу и вештим вођењем добровољаца у биткама у Војводству Србији, где се на страни Срба борио против Мађара као главни командант. Србијанци који су се као добровољци под Книћаниновом командом борили раме уз раме са својим пречанским сународницима  против Мађара, били су  страх и трепет за непријатељске војнике. Његово име је у то доба кружило Србијом, а у готово свакој српској кући могла се видети његова слика.

Одмах након битке за Мошорин, захвални Срби су место где се налазио Книћанинов логор код Мошорина прозвали Книћевац.

У част Стевана Книћанина, село Рудолфово (Rudolfsgnad), тако названо по крунском принцу Рудолфу, сину царице Марије Терезије, од 1918. године понело је име Книћанин.

Постоји улица у Крагујевцу која се зове „Стеве Книћанина”, као и улица у Београду, на Дорћолу, која се зове „Книћанинова“.  Книћанинова улица постоји и у Чачку, Панчеву, Пожаревцу, Зрењанину, као и другим градовима у Војводини.

Основна школа у Книћанину се по њему зове "Стеван Книћанин". Културно уметничко друштво у Книћу носи име Стевана Петровића Книћанина.

[caption id="attachment_66582" align="alignright" width="400"] Реплика Книћаниновог портрета Уроша Кнежевића у сали Скупштине општине Кнић[/caption]

Од 2017. године, салу Скупштине општине Кнић краси верна реплика Книћаниновог портрета Уроша Кнежевића. Општина Кнић ће се током 2018. године одужити славном Стевану Книћанину и постављањем  његове спомен бисте испред Дома културе у Книћу.

Као мудар и одважан вођа опеван је у народним песмама. Урађено је више његових портрета од којих је најзначајнији рад Уроша Кнежевића, коме је као инспирација послужио Книћанинов тријумф у Панчеву и топ поклоњен од Панчеваца. Поред портрета, за будуће генерације је сачуван и аутентични фото-снимак, рад Анастаса Јовановића, једног од најранијих светских и првих српских фотографа.

Стеван Петровић Книћанин је свој надимак позајмио од Кнића, места  свог рођења, али он је овај зајам Книћу стоструко вратио прославивши га својим именом свуда широм Србије и читаве Европе. Пошао је у Војводину да се бори, иако није имао претходног ратничког искуства, ушао је у легенду. За разлику од свог земљака Томе Вучића, одолео је искушењима да се упетља у борбу за власт.

___

*  По опште прихваћеном мишљењу узима се да је Стеван Петровић Книћанин рођен 15. фебруара 1807. године, међутим ближе је истини да је датум његовог рођења 25. фебруар 1807. године по јулијанском календару, односно 10. март по грегоријанском календару. Забуна око датума рођења је настала тако што је Ђ. Милићевић у Поменику знаменитих људи српског народа новијега доба, објављеном 1888. године узео 15. фебруар као датум рођења Стевана Книћанина. И сам Милићевић, у исправци своје књиге наводи да треба да стоји да је Книћанин рођен 25. фебруара. У недостатку писане грађе, касније су, позивајући се на Милићевићев Поменик углавном сви прихватили 15. фебруар као датум Книћаниновог рођења. У Некрологу Стевану Петровићу Книћанину, издатом одмах након његове смрти 1855. године стоји да је он рођен 25. фебруара 1807. године

АУТОР:  Саша Зарић, сарадник портала Порекло

The post Знаменити  Гружани:  Војвода Стеван Петровић  Книћанин appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Дојиновиће, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај и тип села.

Дојиновиће је на присојној страни горње долине Ђонлијске Реке, с кућама ниже Маријичиног Брда. Засеоци Кулине и Вевер су ниже Дојиновића, са кућама ниже кречњачког Мрамора, а заселак Попе је ниже Рашћа са обе стране речице. Вевер има крајеве Мрамор према Страдову, Кременицу ниже Кулина и Раскршће до Павља.

Воде.

Сва насеља имају изворску воду: Велика Чесма усред Дојиновића, Чесма под Гај, Дреновац и Букова Вода; у Кулинама је Грозничавац и четири мања извора, у Веверу Врело, од којега постаје Чакор, десна притока Ђонлијске Реке. Врело је повише кућа у карсном кориту, али се карсна долина продужава даље од врела до Окошког Брда, која је лети суха. У Попама се вода узима са извора Црквине. На речици има неколико приватних воденица.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су доста слабе око кућа, у долинама и по странама побрђа. У Дојиновићу су на местима: Орнице, Гувниште, Велике Њиве, Гај, Ровача са воћкама, Копалиште, Црешњак, Лучина, Дуварине, Клечаре, Божандо, Кремениште, Алилов До, Громада, Калеми, Пуношева Бара, Белановац, Реџино Брдо, Стублина, Копар, Ражиште, Обуниће; шуме и ливаде су: Медвеђак, Груда, Пода, Орнице, Варине, Брезје, Ракова Ливада, Склад, Аниште, Прлине, Билалов До; њиве у Веверу: Зорињак, Забел, Јасике, Врело, Стаје, Локва, Прлине, Риљ, Копиште, Разлаз, Мурача, Луњевац, Плавуљи До, Воденичиште, Овчарица, Усовка, Осредак, Занога, Густи До, Кркача,  Мађар; испаше и шуме: Рудине, Буков Гај, Дебељак, Близанац, Кољено, Фејзин Гај, Бориковац у Кулинама, Чукара ниже Кулина; ниже Попа и суседног насеља Црног Врха је утрина Вареш; у Веверу су Црни Крш, Чакор, Црква, Грабов Врх, Брњица, Крље, Паљевине, Велика Г увништа, Добра Страна, Царево Буче, Вртача; приватне ливаде су Ј еленача, Дреновац, Стари Стан, Војиновица, Дубовик, Тресавица и Клековита Ливада.

Постанак, старине и историјат села.

Дојиновиће, са својим засеоцима, је старо насеље. О постанку имена ништа се не казује, па се не зна ни за агинске куле у Кулинама. Назив Дојиновиће је од личног имена Дојин. Вевер и Попе забележени су у Сопоћанском поменику. Црква у Попама подигнута је 1650. године. Из истог времена су Мариница или Блага Мара на врху Марионице, црквина Илиница у Дреноваку, са очуваним  зидинама до под кров, црквина Сређани или Млада Недеља у Попама, са очуваним зидинама до свода и темељи црквине Пателијинице на врху Војиновице у Веверу. У Дојиновићу је старо „грчко“ гробље у њивама. Старо Село је у сеоској шуми. На рту косе, код ушћа Чакора, је повелико мухамеданско гробље, а непосредно ниже њега је старо хришћанско гробље, а непосредно ниже њега је старо хришћанско гробље, оба  истог становништва, које је примило мухамеданство у Веверу. У хришћанском гробљу је црквина. Становништво, у селу и засеоцима, није старије од 18. века. Старо село заспустело крајем 17. века, а најстарији родови доселили су се у 18. веку. Године 1948.  у Дојиновићу је било 215 становника, у Веверу 13, у Кулини 54, у Попама 138.

Порекло становништва.

Родови у Дојиновићу:

-Ђекићи, Раковићи, 3 куће, Роглићи, Кућеровићи, 2 куће, Св. Петка, преци им се доселили из Колашина на Ибру.

-Џеноваре, Павловићи, 4 куће, Св. Јован, су Морачани, баба се родила у Сувом Долу на Пештеру; 1876. године били у бежанији y Старом Влаху, па се повратили 1890. године.

-Милетић, 1 кућа, Св. Јован, је досељен из Азана код Иванграда.

-Ђоковићи, 3 куће, су досељени из Бујца око 1890. године.  Они су од Ђоковића у Страдову.

-Филиповићи, 2 куће, Св. Никола, су Кучи, прешли из Попа.

-Џелат, Вукомановић, 1 кућа, је од Џелата у Попама.

-Шарци, 2 куће, су од Шараца у Штитара, прешли из Страдова.

-Профиловићи су се одселили у Нови Пазар.

Родови у Кулинама:

-Мурићи, Перуничићи, Прошевићи, 9 кућа, су од Никића у Тврдошеву.

-Исламовић, 1 кућа, је од Шараца у Пављу.

-Доловац, 1 кућа, су од Куча у Петрови, дошао одиви у кућу 1923. године.

Родови у  Веверу:

-Бишевци, 8 кућ. и 2 к у крају Врелу, су од Бишеваца у Јерки и Бобовику.

-Чековићи, 2 куће, су Шкриељи из пештерског Рамошева.

-Ђоковић, 1 кућа, Св. Никола, је из Дојиновића.

-Бешевић, 1 кућа, су од Бешевића y Попама.

-Милић, 1 кућа, је из Попа, непознате матице.

-Милетићи, 3 куће, су од Милетића у Дојиновићу.

-Османовићи су се одселили у Турску 1925. године.

У Попама су ови родови:

-Џелат, 1 кућа, Св. Алемпије, је старинац.

-Вишњић, 1 кућа, Св. Никола, непознате матице.

-Бешевићи, 3 куће, Св. Арханђео, су старији Досељеници, непознате матице.

-Пиловићи, 4 куће, су од Пиловића у Пурћу.

-Равићи, 2 куће, су од Лопаћана у Пурћу.

-Мајдаци, 2 куће, Св. Никола, су досељени из Павља око 1900. године.

-Продановић, 1 кућа, је од Матковића у Селцу.

-Нокић, 1 кућа, је од Нокића у Тврдошеву.

Одселили се у подибарска села:

-Поповићи у Драгосинце;

-Вељковићи у Отроцима изумрли, али их има у Вукушици у Подибру.

*

Порекло становништва насеља Ђонлије, сада у саставу села Дојиновиће.

Положај насеља.

Ђонлије су с кућама и потесом на развођу људске и Дежевке, заселак Пољице је у подножју Виника. Доњи крај Ђонлија назива се Обуниће.

Воде.

Ђонлије је оскудно водом; између кућа је чесма а под Острим врхом је устава У Пољицама су чесме Виновача и Сланица. Стока се поји у Клисури.

Земље и шуме.

Њиве су средње родности око кућа, на Равнинама, шуме и испаше су на Волујару, Равном Гају према Ковачеву, Грачици и Винику.

Старине у насељу.

Под Виником има дуварина од старог насеља, а у Ровинама је стари бунар. У селу су биле две агинске куле, једна усред села, друга у ливадама, обе порушене 1912. године. У натпису на каменој плочи, која је била узидана на цркви Св. Петра у Попама, забележен је 1650. ктитор „Велимир Чилонч“ с браћом.

Име и остали подаци о насељу.

Ђонлије се назвало по старом српском роду Ђонлићима, од којега је био ктитор Велимир с браћом. Крај Обуниће унето је као село Обине y Typски пописни списак села 1455. године. Заселак Пољице спаљен је 1912. године. Хришћанско гробље је у суседном Пустовлаху, а мухамеданци га имају поред пута који води из Ђонлија за Вевер. Године 1948. y Ђонлијама је било 123 становника.

Порекло становништва.

-Алибашић, 1 кућа, је турски род, досељен из Анадолије.

-Маврићи, 7 кућа и 3 куће у Обунићу, су Хоти.

-Бешевић, 1 кућа, је од старинаца Бешевића у Штитарима.

У Пољицама су ови роедови:

-Гојковић, 1 кућа, је од Гојковића у Мухову, старином из Моравица.

-Пантовић, 1 кућа, Лазарева субота, је из Брусника у Моравицама, прешао 1945. године. из Шавца.

-Ђоровић, 1 кућа, Ђурђиц, је Дробњак из Драмића.

Одселили се:

-Друштинци у Пожегу 1913. године;

-Колашинци, старином из Колашина на Тари, одселили се 1944. године у Доњу Трнаву, Шавце и у Симењачу под Ђурђевим Ступовима.

-Костовићи из Њуљца купили су земљу одсељених мухамеданаца, али се још нису населили.

ИЗВОР:  Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Дојиновиће (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Иванча, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Иванча је на речним терасама које су просечене Шаранским Потоком  и Илиџом.

Тип села.

Куће су груписане по родовима. Повише селаје брдо Крижевац, обрасло ситном храстовом шумом. Испуст стоке је на Бачевини, Солилу, Чукари и на Великом Брду; ту је и сеоска шума.

Воде.

Вода се употребљава с малих извора и бунара, најбоља Жупљански Извор.

Земље и шуме.

Њиве су у долинама потока, по падинама и на местима: Бељу(х)а, Лука, Вида, Камењача, Дужалица, Међа, Станковача, Машов Стан, Равнина, Наиловача, Дворина, Дуга Њива и Селаковац поред Рашке.

Постанак села.

Данашње село заселило се у првој половини 19. века. Године 1948. имало је 148 становника.

Порекло становништва.

-Жупљани, 3 куће, су досељени из Жупе у Штавици.

-Шкодре, 2 куће, је стари српски помухамедањени род из околине Скадра, дошли у Рајчиновиће, прешли у Иванчу 1910. године.

-Реброње, 2 куће, су Кучи из Годуше у Бихору, дошли у Попиће, прешли у Иванчу 1912. године.

-Брњичанин, 1 кућа, су пореклом из Брњице у Сјеничком Пољу, били у Дугој Пољани, Бараковцу па отуда прешли у Иванчу 1917. године.

-Милутиновић, 1 кућа, Ђурђевдан, су досељени из Арбулића у Моравицама.

ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Иванча (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Јанча, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Јанча је на десној страни Људске, у Долинама Јаначког Потока и Радојева Дола, а доњи крај села је у Јаначком Пољу. Опкољено је брдима Тустаљом према Рогатцу, Лазином према Чебинцу и Тетајом повише Горње Јанче.

Тип села.

Куће су издвојене: у Јаначком Пољу, Доњој Јанчи и Горњој Јанчи.

Воде.

Употребљава се изворска вода: чесма усред Горње Јанче и неколико безимених извора. Према Чебинцу је Дубоки Бунар, а код цркве у Јаначком Пољу је Црквени Извор. Повише Горње Јанче је брдо Грохот, из којега избија карсно Врело, од којег постаје поток Лука. Водом са овог потока наводњавају се ливаде. Појила за стоку су у кориту Воденичарског Потока, а у Тетаји су Бијела Вода, Добра Вода и Тетајска Чесма.

Земље и шуме.

Њиве су добре родности, јер се наводњавају, а у пољу поред Људске су на алувијалном наносу на местима: Слана Бара, Селиште, Рђавац, Дужице, Дековац, Ћумурњача, Руди Лаз, Гурбетиште и Лугови. У окућницама има воћњака. Испаше и шуме су на Тустаљу, Аџову Брду, Бучу, Боровњаку, у коме има боровница, Равном Кршу, Лазинама, Оџиној Ливади и Гају.

Старине и остали подаци о селу.

У Пољу, с леве стране пута Нови Пазар—Сјеница, одржала се стара Jаначка  Црква. Под Тустаљом, непосредно поред пута, има темеља од црквине. По предању одатле је тобож црква слетела у Поље. На Бучу и Селишту има остатака „грчких кућа“, а на Аџову Брду је старо хришћанско гробље. Хришћани су доскора имали гробље код цркве, а сада још нису одредили једно заједничко место за гробље. Мухамеданци имају два гробља, једно у Горњој Јанчи а друго у Доњој. Поред пута у Јаначком Пољу је био стари хан, који је спаљен 1941, године. На Вуковој карти Србије Јанчаје означена као пусто селе. У њој је било старих српских родова који су примили мухамеданство, па ce одселили у Турску 1913. и 1925. године. Године 1948. у обе Јанчеје било 444 становника.

Порекло становништва.

-Рашљани, Гице, Гришевићи, 4 куће, Челићи, 4 куће, су у Горњој Јанчи, 10 кућа у Доњој Јанчи, дошли давно из Жабрена, старином из Расова код Бијелог Поља.

-Гегић, 1 кућа, је Куч, је у  Горњој Jанчи, досељен из Режевића на Пештеру 1917. године.

-Бихорци, 3 куће су у Доњој Јанчи, одавно дошли из Бихора.

-Брњичанин, 1 кућа, је y Доњој Јанчи, досељен из Брњице 1905. године.

-Доловци, 10 кућа, су у Јаначком Пољу, и они су од Гегића у Врбасићу.

-Љајић, 1 кућа, је y Доњој Јанчи, је од Климената y Чебинцу.

Хришћански родови у Горњој Јанчи:

-Петровићи, 4 куће, Св. Арханђео, одавно се доселили из Полица код Иванграда.

-Ружићи, 2 куће, Ђурђевдан, су Дробњаци из Жуњевића; у Доњој Јанчи су:

-Вучковић, 1 кућа, Ваведење, ау досељени из Руднице у Штавици 1913. године.

-Поповићи, Васићи, 2 куће, су од Васића у Штитарима 1925. године.

-Урошевић, 1 кућа, Св. Лука, је прешао из Троштица 1925. године.

-Павловић, 1 кућа, Св. Алемпије, пасторци славе Ваведење, је досељен из Крушевца.

-Каличанин, 1 кућа, Св. Димитрије, је Куч, досељен из златиборског Граца 1925. године .

У Јаначком Пољу су:

-Мараш, 1 кућа, је пореклом из Бихора, прешао из Штитара 1925. године.

-Пејовићи, 2 куће, су од Јуриша у Троштицама.

*

Порекло становништва насеља Троштица, сада у саставу села Јанча. 

Положај насеља.

Троштице су са обе стране Троштичког Потока, леве притоке Људске, опкољене брдима: према Корутанама су Рудине, до Штитара су Плужевине, према Тврђеву је Добротин, према Пачевини и Свиланову су Јелаш и Мрљешки Крш, а до Јанче је Главица.

Тип и име насеља.

Положај села је раздробљен тектонским увалама, па је, по свој прилици, по таквом положају село добило назив. Куће Јурића су у крају Осоју.

Воде.

Село има изворску воду у изобиљу: Горња Вода, Доња Вода, Бачевска Вода, Бањишор, Ружина Вода, Блато и чесма код куће Лемеза.

Земље и шуме.

Окућнице су под воћњацима и са вртовима. Њиве су на местима: Стоврећа, Драгушице, Плужевине, Локва, Врла Страна, Топлаковиће и Осредак; ливаде су: Видовица, Радошевица, Кланац, Раскршће, Попасеница, Равне, Рудине и Дубље; испаше и шуме су по брдима, Горњој Орници и у Долини.

Старине у насељу.

У селу има два стара хришћанска гробља: једно је у Дубљу усред села, а друго на брдској главици недалеко од хана. У гробљу на главици познају се темељи од црквине. Данашње гробље је код старог у Дубљу. По предању село се заселило у 18. веку:

Порекло становништва.

-Мрљеш, 2 куће, Св. Јован, су Кучи из Лопата; имају одељаке у Балетићу и Чебинцу; две породице Мрљеша одселиле су се 1834. године. у Трнаву у пределу истог имена.

-Марковић, Стевовић, 1 кућа, су од Кудра у Корутанама.

-Лемези, Урошевићи, 2 куће, Ђорђевићи, 2 кућа, Св. Лука, су дошли из Његњева код Бијелога Поља, предак се доселио око средине 19. века у Корутане, старином из Роваца; неколико њихових породица одселило се у Топлицу.

-Неранџићи, Михајиловићи, 6 кућа, Св. Пантелија, су Кучи из Заграђе код Андријевице; од њих су Неранџићи у Корутанама и Доњим Штитарима.

-Јевићи, 2 куће, Лазарева субота, из Бијелих Вода код Пљеваља; од њих су Јевићи у Пачевини. Глођовићи су им крвни рођаци.

-Јуриши, Пајовићи, 13 кућа, Св. Никола, y крају Ocojy, су из Кокошића, засеока Штавља у Сјеничком Пољу, овамо дошли из Драгаљевине 1880. године.

-Голубовић, 1 кућа, Св. Јеремија, је из околине Пријепоља, овамо дошао из засеока Увца у Сјеничком Пољу 1919. године.

ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Јанча (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Кузмичево, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Кузмичево, „Кузмично “ је у горњој долини Кузмичевског Потока, десне притоке Драмићске Реке. Оно је Непосредно под Голијом, у склопу брда Светотине, Градине, Берја (1065 м), Бражице, Грота и Молитве.

Тип села.

Куће су груписане по сродничким родовима. Услед издуженог облика дели се на Горње Кузмичево, Доње Кузмичево и на крај Јањевину, који је на  западном присоју Драмићског Брда.

Воде.

Обилује изворском водом; чесма Красанац је ниже шумовитог Берја. Њиве и ливаде су окућнице и у долинама потока, наводњавају се помоћу бразда које су сведене са извора под Голијом; испаше и шуме су по Голији и на местима Шујдову Гају, Чуки, Јарчевој Глави, Ћувику, Горњој Кулици, Голупцу, Јањевини, Вртачи, Вукову Лазу; њиве су Очагрије, Јавор, Качовиште, Складала, Венац, Орнице, Ј оше с воћкама; ливаде: Шибљак, Змијача, Клече, Гњионица, Осредак и Ивовик.

Старине у селу и историјат.

На врху купасте главице Градине има мало видних остатака од градинских бедема. На Великим Ливадама било је „бакарно гувно“ (рударско). Име села забележено је у Сопоћанском поменику као „Кузмично“. Од тог старог села  остали су „грчко“ гробље код данашњег и црквица Никољача, подигнута по натпису 1598. године. Ту је и зграда основне школе. Гробље Горњег Кузмичева је у Сувој Долини. Горње Кузмичево заселило се у почетку 18. века а Доње је с краја 17. века. Године 1948. у Кузмичеву је било 341 становник.

Порекло становништва.

Родови Доњем Кузмичеву:

-Маровићи, Чорбићи, 5 кућа, Св. Никола, из црногорске Херцеговине. Из њихова рода било пет наследних свештеника; имају одељаке Чорбиће у Постењу код Новога Пазара; Чорбићи, род од 286 кућа у тимочком Бучју су од ових Чорбића.

-Ђокићи, 3 кућа, Св. Лазар, су досељени из Бијелих Вода код Пљеваља.

У крају Јањевини су:

-Лончаревићи, 2 куће, Св. Илија, су досељени из Блажева 1910, старином из Лече под Рогозном.

Родови у Горњем Кузмичеву:

-Тошићи, 2 куће, Св. Лука, су пореклом од Никшића.

-Лешкини, Поповић, 1 кућа, Петронијевић, 1 кућа, Св. Никола, су досељени из Лескове на ободу Сјеничког Поља.

-Пендићи, 8 кућа, Св. Јован, су досељени из Тушимље.

-Глођовић, 1 кућа, је од Глођовића у Доњем Кузмичеву.

ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Кузмичево (Нови Пазар) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Мухово, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Мухово, „Јемуово“, са својим засеоцима, је у долинама левих и највиших притока Људске Реке (Муховске) и Равногорске Реке.

Тип села.

Село се дели на Горње и Доње Мухово. Оба насеља су у подножјима планине Козника, Једре и Градине. Крај Доњега Мухова у долини Луке назива се Пејовача. У њему је чесма истог имена. Заселак Граб је у присоју Муховице, заселак Козник на планини Кознику, заселак Равна Гора је у долини Равногорског Потока. Сва насеља су опкољена шумовитим брдима: Једром, Кошковском Косом, Козником, Градином, Чуком, Разбојиштем, Муховицом и преседлином Малишевцом према Крћу.

Воде.

Имају изворску воду и неколико „вада“, којима се разводи вода са Голије по њивама и ливадама на местима: Брезе, Вражја Главица, Саставци и њиве под Једром; за пиће се употребљава вода са извора, реке и вада. У Пејовачи је чесма истог имена, у долини Луке је чесма Церковац, усред Граба је чесма Врбље, у Кознику чесма Црвенка. Муховска Река постаје од извора Јанине Воде, који је на Старцу у суседној Радаљици, а други извор је у Пушини ниже Граба. Она не пресушује, али се њена вода разводи по њивама и ливадама, па зато корито лети остаје без воде. Њена лева притока је Лука, која пролази Говеђим Долом. Место код ушћа Луке назива се Десетак.

Земље и шуме.

Листопадна шума је по брдима; највише има букове, јер је земљиште довољно влажно. Нарочито су шумовити огранци Једре, Козник и Миљков Крш, y којима је густа шума уточиште вукова, Дивљих свиња и медведа. Испаше су на брдима Петки, Грабљичу, Брежђу, Сјеничком Долу ниже Козника, а на Голији су на Омару и по Колешници до Муховице. На Голији је четинарска шума. Називи места са испашама на Кознику су: Миљков Крш, Кардашов Крш, Крћанско Буче, Галевски Врхови, Ступице, Типац, Курбаниште (између Граба и Мухова, на коме мухамеданци жртвују стоку зверовима), Литице, Седеће, Црвенка, Сврачи До, Грапски До, Синанов До, Голо Брдо, Раденков Поток, Муховски Поток. На левој страни Муховског Потока су пашњаци: Главица, Шиљак, Висеће, Баре и Беглук. Називи места на Једри: Вршни Лазови, Брезова Раван, Крешине, Коритник, Холијевке, Попрдљива Долина и Валоге. Њиве су у долинама и по странама брда, има их под Вражјом Главицом и на Петки. Називи ливада у Грабу су: Пејовача, Равногорско Брдо, Буљин Поток, Равнине, Завојци, Велика Муховица,  Крњача, Смаљово Брдо, Бојовка, Прионовци, Милишевац, Дубара, Подкозник, Секулинац, Бишевске Ливаде и Жива Бара. Њиве и ливаде у засеоку Кознику: Седло,  Буче, Лисниковиште, Јавор, Дугачка Њива, Стрновита Њива, Крље, Лазови, Ива, Улица, Беглук, Питома Ливада; паша је у Хајдучком Лазу а приватна шума код Киловитог Раста. Њиве и ливаде у Мухову: Главица, Станиште, Подкозник, Селиште, Гувно, Ровчине, Лука, Стари Гај, Грабљак, Чајир, Шиб, Десетак, Гњила, Редови, Драгољесе; паше: Баре, Грабовиште, Брезова  Раван, Сутеска и Једра.

Старине, име и остали подаци о селу.

У Доњем Мухову одржао се камени крст, једини остатак старијег хришћанског гробља у селу. На Градини, између Мухова и Радаљице, нема видних остатака од утврђења. Назива се Јеринина Градина. На Кардашеву Кршу има зидина од пограничне стражарнице. Ниже Градине је место Петка. Сада ту нема видљивих остатака цркве, која је била посвећена Петки. Мухамеданско гробље је у долини Рековца, а хришћанско у Горњем Мухову. По казивању Мухово се назвало по леглу некаквих муха у Муховици. Планина Једра назвала се по „једрој“ (дебелој) шуми. У Грабу је Селиште, остатак насеља које је претходило данашњем. Као село Мухово забележено је у Сопоћанском поменику и 1711. године. До ослобођења оно се називало Јемуово, Јемухово. Назив је исти или или сродан назива насеља Мухово у Славонији и у околини Дубровника, тако се назива и једно насеље у Лужници на северним огранцима Судета. Године 1948. у Мухову је било 386 становника.

Порекло становништва.

-Ајдаровићи, 13 кућа, Каровићи, 2 куће, су помухамедањени стари српски род.

-Алићи, Омеровићи, 4 куће, су стари српски род.

-Пренковићи, 3 куће, су арбанашки род досељен из околине Краљева, око 1833. Године; има их одсељених у Турску.

-Гуџевићи, 3 куће, су од Гуџевића у Грабу.

-Мушићи, 2 куће, су из Дунишића код Сјенице; десет њихових породица одселило се за Турску 1925. године.

-Николићи, Брњаци, 2 куће, су досељени из Колашина на Ибру 1913. године.

-Каришик, 1 кућа, је досељен од Сјенице.

Хришћански родови:

-Точиловци, 2 куће, су од Точиловаца у Пострмцу.

-Лешкин, 1 кућа, Св. Никола, је досељен из Кузмичева 1923. године.

-Радомировић, 1 кућа, Ђурђевдан, је досељен из Котлова у Моравицама.

-Гојковић, 1 кућа, Св. Стеван, је досељен из Водица у Моравицама; имају одељаке у Ђонлијама, Полицама и Врбовцу.

-Белчевићи, Вилимоновићи, 2 кућа, Нешовић, 1 кућа, Ђурђевдан, су досељени из Расна код Сјенице; одељаци су y Павлици на Ибру.

Одселили се:

-Радовановићи у ибарско Церје и:

-Јемовић (Јеумовићи) у Крушевицу, варошицу Рашку, Пашино Гувно, Луковик, Грачевине, Јарандо, Баљевац и у Нови Пазар.

Родови у Кознику:

-Бишевци, 5 кућа, су Кучи, досељени из рожајског Бишева.

-Шабовићи, 1 кућа, су Шкриељи,  су досељени из Дуге Пољане.

-Синановић, 1 кућа, је хоџа, из Новог Пазара.

-Ћировићи, 2 куће, Св. Никола, су досељени из Буђева.

-Ашани, 2 куће, Ђурђевдан, су досељени из Штавља.

Родови у Грабу:

-Гуџевићи, 12 кућа,су помујамедањени Срби, досељени из околине Краљева.

-Граница, 1 кућа, је Куч од Новалића,  има одељака у Бановици, а 13 породица се одселиле за Турску 1925. године.

-Милићевићи су се одселили се у драгачевско Ртаре.

У Равној Гори су:

-Гуџевићи, 2 куће, су од Гуџевића у Грабу и:

-Глођовић, 1 кућа, је од Глођовића у дежевском Витошу.

*

Порекло становништва насеља Козник, сада у саставу села Мухово.

Положај насеља.

Козник је у горњој долини Црновршке Реке, између Козничког Крша, брда Записа, Чепељског Потока, села Бориковца и Мушова Врха према Јелачићу.

Тип насеља.

Куће су подигнуте по присојним странама побрђа. По свом положају дели се на Горњи Козник и на Доњи Козник.

Воде.

Има изворску воду: Батачка Вода, Врело, Попова Вода, Вода у равни. Кознички поток извире у Доловима, а поток Шлап постаје од Врела.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су помешане око кућа и по странама побрђа на местима: Вртача, Андријине Њиве, Дивље Орнице, Јасење, Церовик, Крушањак, Селиште, Брезица, Глишовак, Лазово Гувно, Бара, Прла, Дубока Орница, Рајевска Бара, Паљевина, Оџина Ливада, Особина, Гудура, Jоше, Пискавац, Конопљиште, Батачка Вода, Поповача, Занога, Стари Церовик и Бачије; шуме: Мушов Врх, Косица, Чукара, Трновача, Кућишта, Срндаћ, Папратница, Голаћ, Лас (Лаз), Камаљ, Буче и Ј еловик; тамо су и сеоске испаше.

Постанак села, старине и остали подаци.

Неки поп Сава Недељковић родио се 1709. године. у Кознику под Рогозном, за свештеника постављен 1726. године, па је назив села забележен и 1780. године. Према томе село је постојало у почетку и крајем 18. века. Од тог старог села остало је гробље на месту Гувнини, у коме се виде темељи порушене црквице. На Кули је била вероватно агина кула. У Дивљој Ливади, под Мушовим Врхом, има дуварина и остатака „вигњева“, старих рударских ковачница. Данашње село заселили су Дробњаци око средине 19. века. Године 1948. оно је имало 110 становника.

Порекло становништва.

-Ристовићи, 4 луће, Ђурђевдан, су Дробњаци из Комина у рашкој Јошаници. Тамо је била велика задруга, чији су чланови настрадали од некакве болести, па се доселили овамо.

-Глођовићи, 6 кућа, су од Глођовића у дежевском Витошу.

-Секулић, 1 кућа, Св. Никола, је Куч из Амзића, био у Лечи, одељак му је Секулић у подгорском Бујцу.

ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Мухово (Нови Пазар) appeared first on Порекло.