Poreklo stanovništva sela Dramiće, Grad Novi Pazar – Raški okrug. Prema knjizi Petra Ž. Petrovića „Raška“ – izdanje 2010. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

 Položaj i tip sela.

Dramiće je o gornjoj dolini Dramićskog Potoka, leve pritoke Dmitrove Reke. Prema Polokcu su brda Metaljka i Glavica, prema Todorici je Debeljak (1122 m), prema Brezovici su Trubićsko Brdo (1337 m), Marina Glavica; poviše sela su Ostra Glavica, Krst, Paljik i visoravan Odvraćeničko Polje.

Vode.

Selo ima izvorsku vodu Turska Voda i Popova Voda i drugi manji izvori. Usled brdskog položaja kuće su grupisane na mestu na kome se stiču doline Zavojice i Cvetotine, oko Bijele Vode i Viljca. Potoci su pritoke Dramićske Reke. Gornji kraj sela naziva se Godač pod brdom Jaričištem.

Zemlje i šume.

Njive i livade su pomešane na brdu Babincu, u dolini Zavojnice, kod Zapisne Bukve, Krušanjka, Ledinjaka s voćkama, Rupi, Molitvi, Ilincu, Kleču, Strmcu i brda Paljike; ispaše su po brdima, a stočarski stanovi u Rašću, Babincu, Đurđevu Dolu, Ivoviku, Rosuljama, Šancu, Ozimici, Straniku, Jaričištu, sva poviše sela na Goliji; šuma je u dolini potoka, po Osoju, Prlinama, Lešću, Kršu i Šibu.

Postanak, ime sela i istorijat.

Dramiće kao selo spomenuto je oko 1316. i 1455. Po J. Erdeljanoviću ime sela je romanskog porekla, kojim se označava neplodno zemljište, poznato svim Južnim Slovenima. Današnje selo osnovali su Drobnjaci u prvoj polovini 19. veka. Godine 1948. imalo je 233 stanovnika:

Poreklo stanovništva.

-Ćorovići, 7 kuća, Đurđic,  su odeljaci Maksimovića u Zabrđu kod Sopoćana.

-Biorac, Novaković, 1 kuća, je od Bioraca u Vitošu.

-Petrovići, 4 kuće, Sv. Nikola, su doseljeni iz Brusnika u Moravicama.

-Kolašinci, 4 kuće, su Gašani, doseljeni iz ibarskog Kolašina 1879. godine.

-Glođović,  1 kuća, Lazareva subota, je doseljen iz Bijelih Voda kod Pljevalja.

-Mrlješ, 1 kuća, Sv. Jovan, je od Kuča Mrlješa u podgorskim Trošticama,  doseljen 1896. godine.

Posle 1878. odselili su se:

-Kolarević (Sv. Luka) u Radošiće u Ibru;

-Kolarevići drugi (Sv. Nikola) u Donju Brvenicu i Hrvate u kopaoničkom Ibru;

-Zvrndalovići (Sv. Nikola) u Rvate;

-Jaćovići u Ribnicu;

-Petrovići (Sv. Đorđe) u Mataruge i Vraneše y Podibru i:

-Dramićani i:

-Spasenići u Ivanjicu.

IZVOR:  Prema knjizi Petra Ž. Petrovića „Raška“ – izdanje 2010. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Dramiće (Novi Pazar) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Kovačevo, Grad Novi Pazar – Raški okrug. Prema knjizi Petra Ž. Petrovića „Raška“ – izdanje 2010. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

 Položaj sela.

Kovačevo je u Donjoj dolini Dmitrove Reke, desne sastavnice Deževke. Seoski potes prema selu Dmitrovoj Reci dopire do Miletina Potoka.

Tip sela.

Veći broj kuća je na levoj strani reke, jer je tamo povoljniji položaj za naseljavanje.

Vode.

Upotrebljava se izvorska i bunarska voda. Kroz selo teku pet potoka, koji presušuju: Mali Potok je između Gladnog Brda i Ravnog Gaja, utiče u Duboki Potok, zatim Rakov Potok i Vrški Potok. Kod ušća Đuričkog Potoka u Dramićsku Reku je stara zidana česma s kamenim koritom, na kome se pere rublje.

Zemlje i šume.

Njive i livade su pomešane na mestima: Velike Livade, Lazovi, Ornica, Carina, Vodeničište sa voćkama, Solila, Konopljište, Studenište, Piskavac, Stanovište, Veliki Lug, Kovačko Brdo, Dvorište s voćkama, Dolovi, Kotar, Prudina, Kelak, Duvarina, Kruševlje, Donja Reka, Bazve, Papratica i Brod; šume i ispaše su na Blizancu, Pustovlahu ogranku Boškovika, Pratnjici, Ravnom Gaju, Gračici, Kuzmanovu Brdu, Zvekari, Trnovitom Lazu, Paljevini, Baskiji, Osretku, ćirovom Dolu, Aleksinoj Žežnici, Brdnjaku, Belom Kamenu, Madžovoj Livadi, Šiljatoj Glavici, Cijovači i Javorju.

Ime i starine u selu.

Kuće starog sela bile su na Selištu. To staro selo imalo je tri crkve,  od kojih su se samo jednoj održali temelji. Kod Carine bili su, kazuje se, samokovi i kovačnice, otuda ime selu. U dolini Malog Potoka ima napuštenih rudarskih okana. Ime sela spomenuto je 1711.  godine. Godine 1948. imalo je 439 stanovnika.

Poreklo staništva.

-Kulundžići, 7 kuća, Lazareva subota, su starinci.

-Prgomelje, Petrovići, 2 kuće, Nikić, Miković, 1 kuća, Bučukari,  Đerkovići, 7 kuća, Sv. Arhanđeo, njihovi preci bili su rudari.

-Paunovići, 2 kuća, Sv. Luka, su Rovčani, predak Paun došao iz Kolašina na Tari, sada je deseto koleno.

-Markovići, 2 kuća, Sv. Nikola, stari rod nepoznatog porekla.

-Jovanovići, Mojsilovići, 3 kuće, Đurđic, otac Drobnjak, doseljen iz podgorskog Ljuljca.

-Kneževići, 4 kuće, Sv. Jovan, su doseljeni iz podgorskih Štitara, starinom Moračani.

-Čekovići, 3 kuće, Sv. Nikola, su doseljeni iz okoline Ivangrada, oko 1860. godine.

-Puzović, 1 kuća, Sv. Nikola, je Kuč, doseljen iz Štitara.

-Veljović, Ristović, 1 kuća, je od Pipera Makojevića u podgorskom Guberovu.

-Vuković, 1 kuća, je od Vukomanovića u Ljuljcu.

-Milošević, 1 kuća, Sv. Jovan, je doseljen iz Studenice, 1916. godine.

-Tenjević, 1 kuća, Sv. Jovan, je starinom iz Tenjkova, ovamo došao iz starovlaške Ostatije.

IZVOR:  Prema knjizi Petra Ž. Petrovića „Raška“ – izdanje 2010. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Kovačevo (Novi Pazar) appeared first on Poreklo.

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Risto Starović

Prilikom boravka u selu Pošćenju (pleme Drobnjaci), opština Šavnik (Crna Gora), čuo sam priču o kamenoj stolici koju meštani danas zovu Đurjanovom stolicom. Sutradan sam obišao lokalitet, gde sam utvrdio ne samo da se ne radi o nekakvoj prirodnoj steni koja bi ličila na stolicu, te koja je mitologizacijom bila pripisana nekoj znemenitoj-legendarnoj ličnosti, nego se radi o zaista pravoj kamenoj stolici-prestolu, koja je prema uporednim domaćim pisanim i materijalnim izvorima najtipičnija za 15. vek i period Bosanskog Kraljevstva i oblasti Humskih Kosača, Pavlovića i drugih. Svakako, vremenski period postojećih stolica se smešta u 14-16. vek, što svakako ima svoju praksu i u dubljoj istoriji.

Dosad su u stručnoj literaturi zabeležene 42 kamene stolice, o čemu je na tu tematiku najiscrpnije pisao Šefik Bešlagić, u svom delu „Kamene stolice srednjovjekovne Bosne i Hercegovine“ (1985).

Namena kamenih stolica, s obzirom da se većina njih nalazi u okviru srednjovekovnih utvrđenja, u zavisnosti od položaja i veličine stolica-prestola,  mogla je pored ostalog služiti za osmatranje i odmaranje straže, ali prvenstveno za upravno-sudske poslove vlastele, sudija ili i samih gospodara oblasti, zavisno od prilike do prilike.

Kamene stolice-prestoli, nalaze se i u manastiru Morači („episkopsko prestolje“) , Sopoćanima (igumanski presto), Pećkoj Patrijaršiji (iznad koje je portret Sv. Save), katedralama u Zadru, Poreču itd.

Danas se takođe po crkvama i manastirima prave od drveta ili kamena ova arhijerejska mesta. Ovde je reč o duhovnoj vlasti, ali se radi o istoj praksi kao i kod kamenih stolica-prestola, koje su sedišta svetovne vlasti, a što sveukupno ukazuje na postojanje  dihotomije.

U literaturi  su poznati sledeći tipovi:

Stolice sa naslonom i stolice bez naslona, a u daljoj tipizaciji navedenih,  imamo one sa zaslonom i bez zaslona za ruke, te one sa postoljem za noge i bez njega. Neke od njih su ukrašene različitim motivima koji se javljaju i na stećcima, a retke imaju i značajne natpise, gde se  nazivaju stolom („ASE STO VOJEVODE STIPANA MILORADOVIĆA, A PONOVI GA VOJEVODA PETAR SIN MU“ - Selo Ošanići kod Stoca, vojvode i katunari, ktitori manastira Žitomislić, 15. vek). Ovaj natpis je svedok kontinuiteta kamenih stolica-prestola u najmanje dve generacije.

Kako su neke stolice-prestoli jednostavno usečeni u stenu, a neke monumentalno izrađene od komada stene, dele se još na pokretne i nepokretne, te bi ova Đurjanova bila pokretna.

Mišljenja sam da nije dislocirana, jer gleda na stranu gde se nalazi jedna mala dolina pod njom, gde se mogao sakupiti veći broj ljudi, radi punog ostvarivanja upravno-sudskih i drugih ovlašćenja onoga ko sa nje donosi razne odluke.

Dosad je locirano i naučno obrađeno ukupno 42 kamene stolice, te „Đurjanova stolica-presto“ predstavlja novu, 43. po redu.

Ovo je prva kamena stolica-presto u Drobnjaku, nekad župi i nahiji Komarnici, te bi ovim radom razmotrio i na još jedan način potvrdio da je upravo selo Pošćenje bilo centar navedene Župe Komarnice koja je prvobitno pomenuta još u 12. veku (Letopis popa Dukljanina), a kasnije i u defteru iz 1477. godine („Nahija Komarnica u vojnicima“). Da kažem još i ovo da sam pronašao još jednu stolicu u istom selu kod same crkve Uspenja Presvete Bogorodice, o kojoj ću pisati drugi put. To bi, dakle, bila 44. stolica. Ovaj broj se odnosi na Bosnu i Hercegovinu, a ne na Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju, gde ih takođe ima, ali u neznatnom broju. Kamena stolica-presto vojvode Đurjana nalazi se danas u Crnoj Gori, ali u tom periodu je oblast Drobnjaka bila delom oblasti Hranića-Kosača (Hercegovina).

Broj ovih kamenih stolica-prestola se povećava i čekamo na nova otkrića koja će poput ovog biti veoma važna, prvenstveno za dalje utvrđivanje i potvrđivanje upravno-sudskih središta pojedinih teritorija, kao i za druge naučno kvalitativne zaključke.

Kamena stolica-presto vojvode Đurjana, pripada tipu kamene stolice sa naslonom za leđa, a pošto je prilično utonula u zemlju, potpune podatke o njenim merama i daljoj tipizaciji, tom prilikom nisam mogao utvrditi.

Razlog zbog kog je zovem i prihvaćenim u terminologiji  nazivom „stolicom“, dodajem joj i epitet „prestola“,  jer svakako jedan čitav niz dosad identifikovanih „stolica“, jeste služio prilikom sudsko-upravnih postupaka, te ih neko zove i sudačkim stolicama. Na njima su po potrebi ili nekom redu, saboru, stolovali srednjovekovni velikaši i vladari, prilikom odlučivanja i rešavanja različitih značajnih pitanja.

Mišljenja sam da nijedan od ova dva termina nisu u potpunosti adekvatna, te bih ih koristio kako bi jedan dopunjavao drugi. Kao prvo, nužan je naziv stolica jer se na njoj sedi, a kao drugo pristaje joj i naziv prestola, jer na tom mestu su sedeli gospodari oblasti i drugi nosioci različitih titula u srednjem veku, u ovom slučaju vojvoda,, te u tom smislu predstavljala je i „presto“, jer su sedeći na njima donošene različite odluke iz kojih je proisticala suverenost i integritet onog ko je imao pravo da na njoj sedi-sudi-odlučuje.

Iz pobrojanog sledi da bi stolica bila adekvatan opisni naziv, a „presto“ bi bio termin  njenog upravno-sudskog i drugog „vladalačko-vlastelinskog“ karaktera i funkcije.

Kako se ove kamene stolice-prestoli, velikom većinom i ubedljivom argumentacijom vežu za Bosansko Kraljevstvo, tačnije za samostalne oblasti Kosača, Pavlovića i drugih manjih vlastelinskih rodova, smeštamo ih u drugu polovinu 14. veka i prvu polovinu 15. veka, što je svakako donekle upitno, jer svaka praksa ishodi iz ranijih uzora.

Pleme Drobnjaka u tom periodu potpada pod teritorije  velikog humskog vojvode Sandalja Hranića, koji stoluje u gradu-utvrdi Ključu kod Gacka i u Sokolu na sastavcima Pive i Tare, mestu gde se rađa Drina (pleme Piva). Njegov naslednik, kasnije herceg Stefan Vukčić od Sv. Save, takođe piše različite povelje iz pomenutih utvrđenja i smatra ih jednima od svojih najvažnijih prestonih gradova.

Oba prestona grada Kosača su dakle nedaleko od Drobnjaka. Važno je reći da se pošćenska crkva sa nekropolom stećaka, veže prema predanju za ktitorstvo hercega Stefana Vukčića Kosače, a i ostale crkve i manastiri u Drobnjaku, po svojoj arhitekturi i nekim osobenostima potpadaju pod taj „stil“. Sami stećci oko pošćenske crkve su stručno datirani u kraj 14. i prvu polovinu 15. veka, dakle upravo u vreme Kosača.

Đurjanova stolica-presto, se veže za vojvodu Đurjana, o kome postoje različite varijante istih predanja i različita predanja, neka od njih zabeležena su i u 18. veku („Priča o boju Kosovskom“, vojvode Đurica i Živan Kosievčić).

Ovde ću samo ukratko pisati o njemu, jer sve dole navedeno samo treba da donekle potkrepi ovo vezivanje kamene stolice-prestola za vojvodu Đurjana.

Vojvoda Đurjan je prema predanju vodio Drobnjake u Kosovski boj (1389), pominje se i u narodnoj pesmi kako knez Lazar pismima-knjigama poziva velikaše u boj „a devetu (knjigu) Đurici serdaru, u Drobnjaku u plemenu jaku“. Takođe, prema predanju on se sa Drobnjacima pričestio u pošćenskoj crkvi, a prema drugom predanju u manastiru Bijela, u kome je do polovine 19. veka bila sačuvana ikona Presvete Bogorodice, koju je darivala kneginja Milica kao znak zahvalnosti Drobnjacima za učešće u boju. Još neki značajni rodovi Drobnjaka vežu svoja predanja i različite usluge koje su činili knezu Lazaru i Vuku Brankoviću, pre Kosovske bitke  (Mandići, Kosorići, Srbljanovići).

Vojvoda Đurjan je pripadao bratstvu Kosovčića, koje je od davnina u selu Pošćenju, koje je samo po sebi vrlo plodno, bogato vodom, a u samom centru sela nedaleko jedno od drugog su i dva lednička jezera.

Vojvoda je imao brata starca Joka Omakalca, kome u daljem raspredanju predanja dovodi za ženu Grlicu, odivu Nemanjića  i  udovicu Stefana Musića, sestrića kneza Lazara.

Đurjanovi potomci, nazvani Đurjanovići, dalje se granaju u rodove različitih prezimena i sele u obližnje selo Duži, dok potomci njegovog brata starca Joka Omakalca, Omakalovići ostaju u Pošćenju.

Mnogo toga ide u prilog da je vojvoda Đurjan zaista postojao, posebno što se u turskom defteru iz 1477. godine spominje džemat Nikole, sina Đurenova. Posle vojvode Đurjana, prema predanju, vojvodom postaje njegov sinovac koji nosi njegovo ime, a upravo on može biti pomenuti otac Nikole, Đuren (Đurjan) .

Česta ponavljanja ovog imena u ovom velikom drobnjačkom bratstvu, kako u predanjima, defteru i u dubrovačkim arhivama (Đurjan (Jurien) Rašković Drobnjak, 15. vek), kazuje nam da je kamena stolica-presto, zaista mogla biti „stolica vojvode Đurjana“. Potrebno je reći da u selu Pošćenju, postoji danas samo jedna kuća koja nije od bratstva Kosovčića. Bratstvo se do danas razgranalo na više od 40 prezimena, a među pojedinim potomcima ovog bratstva danas različitih prezimena, utvrđeno je zajedničko Y-Dnk praporeklo u okviru projekta DSR “POREKLO”.

Dakle, drobnjački vojvoda Đurjan, značajna ličnost svog vremena, ostavila je dubokog traga u plemenskom predanju, epskoj poeziji, arhivskim dokumentima,  tako čak i u „Ilirskim grbovnicima“.

Andrija Luburić je prilikom svog boravka u Drobnjaku, o kojima piše knjigu “Drobnjaci, pleme u Hercegovini“ (1930), pomenuo razvaline kule pomenutog Đurjana, i opisuje da je na njoj tada još vidljivo 17 vrata, da je od lepo tesanog kamena, sa ornamentima koji se viđaju na stećcima. Danas ima ostataka različitih razvalina, ali se ne može sa sigurnošću utvrditi koji je to lokalitet, jer je kamen kasnije verovatno raznošen za potrebe zidanja tokom godina posle Luburićevog opažanja. Postoje tvrdnje da se nalazila na mestu „Banovina“ blizu crkve, ali i na mestu u blizini njegove stolice, što je verovatnije.

Jedna od zanimljivih sličnosti sa ovom „pričom“, jeste  kamena stolica u  polimskom selu Šekular (CG), na kojoj je prilikom plemenskih skupova u 18. veku sedeo knez Daša Vojvodić Šekularac. Da je ta stolica mogla imati dugovekovnu tradiciju govori i to da se pretkom Dašića i Vojvodića, pored kneza Daše, smatra  vojvoda Petar Šekularac, gospodar Gornjeg Polimlja, koji je sa 3000 svojih boraca, 1448. godine pokušao da se priključi ugarskom velikašu Janošu Hunjadiju.

Ovaj tekst i njegov pretpostavljeni doprinos, nadam se da može potaknuti druge istraživače i trudbenike da nastave sa daljom potragom i uočavanjem sličnih „pojava“, kamenih stolica-prestola, ali prevashodno i njihovoj daljoj zaštiti i proučavanju,  jer je njihova ugroženost ravna ugroženosti stećaka, s tim da  je kamenih stolica-prestola neuporedivo manje.

Ovom prilikom bih i pomenuo da je poslednji put o ovoj temi na vrlo sistematičan i čitaocu jasan način 1985. godine pisao istoričar Šefik Bešlagić, te da o kamenim stolicama-prestolima, ovo jeste jedina monografija, bez premca.

Što se tiče „Đurjanove stolice“, ja ću se potruditi da svojim sledećim boravkom u Pošćenju, što je u mojoj moći i volji mojih rođaka, da „Đurjanovu stolicu“ na dostojan način izdignemo iz zemlje i zaštitimo od daljeg propadanja, jer narodnim predanjima su neophodni dalji materijalni i pisani izvori, što se, čini mi se, za vojvodu Đurjana Kosovčića i živu uspomenu na njega, „posrećilo“ i tek će.

Literatura:

Šefik Bešlagić (1985) ,,Kamene stolice srednjovjekovne Bosne i Hercegovine”

Andrija Luburić (1930) “Drobnjaci, pleme u Hercegovini”

Srđan Rudić (2006)  “Vlastela ilirskog grbovnika”

The post Kameni prestoli vlastele i velikaša: Kamena stolica vojvode Đurjana appeared first on Poreklo.

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Saša Zarić

O stanovništvu Gruže u srednjovekovnom periodu se zna veoma malo. Osnovni razlog za to su oskudni  istorijski izvori. Srednjovekovna srpska država nije sprovodila popise stanovništva  pa tako za taj period nemamo podatke ni o stanovništvu niti o naseljima. Nakon pada Srbije pod Osmansko carstvo uvodi se praksa popisivanja zemlje koja kod Osmanlija datira iz najstarijih vremena postojanja Osmanske države. Razlog za vršenje popisa bila je namera države da ima tačan uvid u svoje posede i ukupne prihode koji su se ubirali od različitih poreza.

Po naređenju sultana, osmanske popise je obavljala komisija koja se sastojala od carskog poverenika (emina) i popisivača (katiba), a komisiji su morali da pomažu i lokalne srpske  seoske starešine.

Rezultati popisa su upisivani u knjige koje su nazivane Defter ili tefter. Ovim pojmom se nazivaju sve zvanične knjige osmanske administracije koje imaju karakter nekog popisa ili spiska.

Najstariji defter za naše krajeve,  koji je uopšte sačuvan potiče iz 1476. godine, on se nalazi u Arhivu Predsedništva Vlade Republike Turske Bašbakanlik  Aršivi (BBA).

         Osmansko carstvo je bilo podeljeno na najveće upravno teritorijalne celine pašaluke ili vilajete, a pšaluci su se delili na sandžake. Srbija je pod osmanskom vlašću do početka XVI veka pripadala Rumelijskom pašaluku sa sedištem u Sofiji i Smederevskom sandžaku kao nižoj teritorijalnoj jedinici. Nakon formiranja Budimskog pašaluka u njegovom sastavu se našao i Smederevski sandžak.

U najstarijem sačuvanom  osmanskom  detaljnom popisu sandžaka Smederevo iz 1476. godine, gružansko selo Knić je upisano pod imenom Gige. Selo je pripadalo kazi Brvenik. Kaza ili kadiluk u  Osmanskom carstvu je bila upravno sudska jedinica. Kaze su se delile na nahije kao teritorijalna područja a nahije su se dalje delile na naselja.

Postojala  su  tri tipa seoskih naselja, sela, mezre (zapustela sela, selišta ) i halije (upražnjena sela). Razlika između mezri i halija bila je u pretpostavci  da se kategorija prvih neće menjati, dok se za halije pretpostavlja da su privremeno opustela mesta i da će se stanovništvo ubrzo vratiti.

Kaza Brvenik, kojoj 1476. godine pripada selo Knić, kasnije je podeljena i od nje nastaju kadiluci Rudnik, Užice i Požega (Čačak). Iz tog razloga u kasnijim defterima nalazimo da selo Knić pripada kadiluku Požega. Inače, dobar deo gružanskih sela je pripadao kadiluku Rudnik  ili  nahijama Rudnik, Lepenica i Požega ( Čačak ) .

U ovom periodu, Smederevski sandžak je bio podeljen na 19 nahija: Morava, Rudnik, Požega, Braničevo, Mlava, Omolje, Topolovnik, Obala Dunava, Peć, Žabare, Ždrelo, Gvozd, Lučica, Petruš, Niš, Lomnica, Prilep, Lepenica i Levač.

Kasnijom podelom Smederevski sandžak je podeljen na 7 kadiluka koji imaju ukupno 9 nahija. Naša oblast pripada nahijama Sivridže Hisar i Lepenica koje su u sastavu kadiluka Rudnik.

Osmanlijski popisivač je zabeležio da  je Knić 1476. godine  imao 27 domova i dva rataja. Rataj je sluga primićura ili kneza koji obrađuje njihovu zemlju. Selom je upravljao seoski starešina primićur Dabiživ, sin Miloša.

Sledeći dostupan osmanski defter u kome je popisano stanovništvo Knića je  Poimenični popis vlaha smederevskog sandžaka iz 1528. godine. Knić u ovom periodu pripada kadiluku Požega.

            U detaljnom popisu sandžaka Smederevo, rađenom oko 1540. godine, selo Knić ima 78 domova. Primićur sela je Raško sin Stepana a selo je has  Hizira, sina Mustafa – paše. Kako je selo Knić bilo has Mustafinog sina Hizira , ono je bilo njegovo dvorsko imanje i  on je ubirao  prihode od sela Knić.

U kasnijem osmanskom detaljnom popisu  Smederevskog  sandžaka iz 1572. godine, Knić je imao 43 doma, primićur je bio Vuk sin Dragiše.

U kasnijem periodu, selo Knić je opustelo,  a  po austrijskom popisu iz 1718.  godine koji su obavili pukovnik Nejperg i inžinjerijski kapetan Epšelvic, Knić je imao samo 5 domova. U Gružanskoj oblasti  je bilo naseljeno samo 17 sela, sveukupno u 17 Gružanskih sela bilo je samo 57 domova.

Prema prvom  zvaničnom popisu oslobođebog dela Srbije, obavnjenom 1818. godine, u Kniću je bilo 96 Domova i 215 aračkih glava.

U  defteru  iz 1528. godine dat je najdetaljniji  poimenični popis stanovništva tadašnjeg Knića. Pre svega,  važno je napomenuti da među popisanim stanovnicima Knića u osmanskim defterima ne treba tražiti daleke pretke sadašnjeg stanovništva jer  je to srednjovekovno stanovništvo stradalo ili izbeglo  a Knić je u kasnijem peridu opusteo. Ovaj popis  je dat  da bi se pre svega sagledalo kako su izgledali tadašnji osmanski  popisi. Prvo se može uočiti da su popisivane samo muške glave. Ženske glave su popisivane samo u slučaju udovičkih domaćinstava. U najstarijim popisima Osmanskog carstva stanovništvo se popisivalo samo po imenu, prezimena se nisu upisivala.

I možda najznačajnije od svega je to što se iz ovog popisa vidi da je nakon pada Gruže pod vlast Osmanskog carstva srpsko stanovništvo opstalo na ovim prostorima.

Pored nastavka kontinuiteta života  srpskog stanovništva na prostorima Gruže, može se zaključiti da je zadržana i nacionalna svest i život po tradicionalnim hrišćanskim običajima, što dokazuje postojanje tri popa u Kniću, selu  od 62 kuće. Iz popisa se vidi da je u Kniću bilo 4 porodice rataja.

U popisu je navedeno da Knić ima dve mukate mezre, odnosno dva zakupa opustelih sela i to mukata mezre  Brkin Potok  i mukata mezre Jaruga kod sela Ćebeđe.

Današnje naselje Knić je u defteru iz 1528. godine upisano kao selo Kniće sa sledećim podacima: *

Pop, sin Radonje, i s njim Radenko, njegov sin, i Radašin, njegov sin

Petuš, sin Radonje, i s njim Vukdrag, njegov sin, i Radul, njegov sin

Radovan, sin Vukašina, i s njim Todor, njegov brat,  Dobrica, njegov brat,Stojko, njegov bratučed, Petko, njegov bratučed, i Radivoj, njegov unuk

Živko, sin Petka, i s njim Mirko, njegov bratučed

Đurica, sin Radovana, i s njim Šobota, njegov brat,  Radoje, njegov brat  Vukdrag, njegov brat , i Rajak njegov bratučed

Stepan, sin Radivoja, i s njim Đuran, njegov brat, Radosav , njegov brat, i Radivoj, njegov bratučed

Ivan, sin Stepana, i s njim Marko, njegov sin, i Radul, njegov sin

Vučerin, sin Raje, i s njim Ruško, njegov brat ,Vuk njegov sin, Rado, njegov sin, Radosav, njegov sin Vuksan, njegov sin Radić, njegov sin, Todor,njegov sin, i  Cvetko, njegov sin

Radivoj, sin Radka, i s njim Đura, njegov brat, Đurašin, njegov brat Jovan, njegov sin, i Vuk, njegov sin

Radič, sin Radonje, i s njim Radoje, njegov sin, Radivoj, njegov sin Radonja, njegov sin, i Vučihna,njegov sin

Nikašin, sin Radojina, i s njim Vuk, njegov sin Radič, sin Vlatka, i s njim Vučina, njegov sin, Stepan, njegov sin Brajan, njegov sin , i Vučerin njegov sin

Uglješa, sin Radmana ,i s njim Vuk, njegov brat ,i Dragić, njegov brat

Petko, sin Radosala, i s njim Ivan, njegov brat, Rado, njegov brat Radonja, njegov brat, i Stepan, njegov sin

Petko, sin Vidača, i sa njim Petar, njegov sin

Vuk, sin Viđana

Radovan, sin Petka, i s njim Milan, njegov brat, Dragoš, njegov sin, i Stanisav, njegov bratučed

Nikola, sin Stepka, i sa njim Vukoje, njegov sin, Cvetko, njegov sin Đurašin, njegov sin, i Đurko, njegov sin

Raja, sin Radonje, i s njim Petar, njegov brat, Miloš, njegov brat, Rajin, njegov bratučed, Nilola, njegov bratučed, Vukodrag, njegov bratučed, i Radko, njegov bratučed

Božićko, sin Radovana, i s njim Vukač, njegov sin, i Milko, njegov sin Vuk, sin Vučerina, i s njim Radonja, njegov brat, Rada, njegov bratučed, i Todor, njegov stric.

Radič, sin Radosala, i s njim Jovan, njegov sin, Radoje, njegov bratučed, i Božitko, njegov bratučed.

Radohna, sin Stepana, i s njim Cvetko, njegov sin, Radosav, njegov sin ,i Radivoj, njegov sin

Vuk, sin Petka, i s njim Drakul, njegov brat, Petak, njegov sin, Vučihna, njegov sin, Petar, njegov sin, i Radman, njegov sin

Obren, sin Stepka, i s njim Brajan, njegov sin, Ivan, njegov brat, Radivoj, njegov brat, Vučerin, njegov brat, Radosav, njegov unuk, Miloš, njegov unuk, Raleta, njegov sin, Radohna, njegov sin, Raduul, njegov sin, i Rado, njegov sin.

Stepan, sin Stepka, i s njim Petko, njegov sin, Dimitrije, njegov sin, i Dimitrašin, njegov sin.

Radovan, sin Stoje, i s njim Đura, njegov brat, Vučihna, njegov sin, Rado, njegov sin, Stepan, njegov sin

Radonja, sin Stepana, i s njim Radosav, njegov sin, i Miloš, njegov sin

Dragić, sin Đurđa, i s njim Brajan, njegov sin, Radivoj, njegov sin, Jovan ,sin njegov ,Radonja, njegov bratučed, Radić, njegov bratučed, i Radojin, njegov bratučed

Živko, sin Radosala

Radič, sin Radosala

Bogdan, sin Petka, i s njim Vojin, njegov sin, Todor, njegov sin, Jovan, njegov sin, Vuk, njegov sin, Radić, njegov sin, Mita, njegov sin, Stoje, njegov sin, Radivoj, njegov sin, i pop, njegov sin

Radosav, sin Dobrodola

Petko, sin Radosala, i s njim Dimitrije, njegov sin ,Rajić, njegov sin, i Raleta, njegov sin

Radič, sin Rajina, i sa njim Rado, njegov brat, Todor, njegov brat, Jovan, njegov brat, Radivoj, njegov brat, i Rajak, njegov sin

Mihajil, sin Radoja, i s njim Radul, njegov sin, i Vučihna, njegov sin

Rajin, sin Vidača, i s njim Radovan, njegov brat, Jovan, njegov sin, Ivan, njegov sin, Radosav, njegov sin, i Stepan, njegov sin

Radič, sin Radenka, i s njim Petar ,njegov sin, Rajin, njegov sin, Dobrica, njegov bratučed, i Cvetko, njegov bratučed

Vukač ,sin Rade, i s njim Stepan, njegov brat, Pava, njegov sin, Vitko, njegov bratučed, Ilija, njegov sin, i Petar, njegov sin

Vuk, sin Božana ,i s njim Vukač, njegov sin, Radosav, njegov sin, i Ivaniš, njegov sin

Radonja, sin Radosala, i s njim Nikola, njegov sin, Cvetko, njegov sin, Mileta, njegov sin, Radonja, njegov sin, i Simon, njegov si.

Radonja, sin Radula, i s njim Vuk, njegov sin, Jovan, njegov sin, i Radosav, njegov sin

Jovan, sin Staniše, i s njim Rado, njegov bratučed, i Vukdrag, njegov bratučed

Vukman, pop, i s njim Radić, njegov sin, Pava, njegov sin, Rado, njegov sin

Jovan, sin Stanića, i s njim  Đura, njegov sin, Pava, njegov sin, Dobrica, njegov brat, Rusmir, njegov sin, i Dobrica, njegov bratučed

Todor, sin Staniše, i s njim Cvetko, njegov sin, i Cvetkoje, njegov sin

Dimitrije, sin Staniše ,i s njim Grubač, njegov brat, Radivoj, njegov sin, Vuk, njegov sin Rajak, njegov bratučed, i Radman, njegov sin

Vuk ,sin Radovana ,i s njim Vučeta, njegov brat

Đurađ, sin Stojana, i s njim Drakul, njegov sin

Đurađ, sin Božidara, i s njim Stepan, njegov sin, Božićko, njegov sin, i Dimitrije, njegov sin

Đurađ, sin Vukosala, i s njim Radić, njegov sin, Raša, njegov sin, i Radonja, njegov sin

Raja, sin Radivoja, i s njim Milko, njegov sin, i Vučina, njegov sin

Miloš, sin Stepana, i s njim Radul, njegov sin

Radivoj, sin Tomaša, i s njim Božićko, njegov brat, i Vuk, njegov brat

Radivoj, sin Đurana, i s njim Radman, njegov brat, Radonja, njegov brat, i Jovan, njegov si.

Nikola, sin Radič.

Marko, sin Radonje, i s njim Vuk, njegov brat

Selak, sin Radosala, i s njim Živko, njegov brat, i Belić, njegov brat

Rado, sin Lale

Vukač, sin Vučića

Stanko, sin Radovana

Radovan, sin Vukašina, pastorak

Mukata mezre Brkin Potok pripada spomenutom selu u posedu Belića, sina Staniše, godišnje  166

Mukata mezre Jaruga kod sela Ćebeđe, u posedu Lale, sina Stojana, sina Raška, godišnje 100

Rataji:

Petko, sin Radomira, i s njim Damjan, njegov sin, Todor, njegov sin Vučihna, njegov sin, i Dragiša, njegov sin

Kovač, sin Vlatka, i s njim Petračina, njegov sin, Radovan, njegov unuk, Nikola, njegov unuk, i Todor, njegov sin

Vukač, sin Vukosala, i s njim Bojin, njegov brat, Rajko, njegov brat, Vukdrag, njegov brat, i Duka, njegov brat

Radosav, sin  Radisala, i s njim Cvetko, njegov sin, i Grubač, njegov sin

Domova:62   Tabija:181   Mukata:2    Rataja:4   Tabija:14

*Kao izvor za spisak popisanog stanovništva  korišćena je knjiga "Turski katastarski popisi nekih područja  zapadne Srbije XV i  XVI vek", Ahmed S. Aličić

AUTOR: Saradnik portala Poreklo Saša Zarić

The post Stanovništvo Knića u XV i XVI veku appeared first on Poreklo.

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Saša Zarić

Kosta Skenderović je rođen 1855. godine. Iako po rođenju nije bio Gružanin, jedan je od onih koji su  svojim delovanjem ostavili duboko urezan trag u sećanju Gružana.

Na važan i odgovoran položaj načelnika sreza gružanskog, žandarm Kosta Skenderović je došao zahvaljujući tome što je spasao život kralju Milanu Obrenoviću.

Kada je kralj Milan jedne nedelje pošao na bogosluženje u Sabornu crkvu u Beogradu, Kosta je bio u njegvoj pratnji na obezbeđenju. Po završenom bogosluženju kralj Milan je kroz špalir okupljenog naroda krenuo u pravcu svojih kola. Tog trenutka, sa velikim buketom cveća, među narodom stajala je i Jelena Ilka Marković, žena pukovnika Jevrema, rođenog brata Svetozara Markovića. Jevrem Marković je streljan 1878. godine zbog učešća u Topolskoj buni koja je za krajnji cilj imala svrgavanje Milana Obrenovića i dovođenje na vlast Petra Karađorđevića.

U tom trenutku Ilka, koja je želela da osveti smrt svog muža, podigla je buket cveća sa skrivenim revolverom i uperila revolver na kralja Milana. Kosta Skenderović, koji je bio u njenoj blizini je to primetio. Pritrčao je i udario je po ruci. Metak je preleteo iznad glave kralja Milana. Ilka je nakon neuspelog atentata na kralja Milana uhapšena. Ovaj neuspeli pokušaj atentata odigrao se 11. oktobra 1882. godine. U znak zahvalnosti što mu je spasao život, kralj Milan se pobratimio sa Kostom Skenderovićem. Kasnije je Kostu  postavio za načelnika sreza gružanskog.

O putevima u Gruži se dugo vremena niko nije starao, sve dok za načelnika sreza gružanskog nije postavljen Kosta Skenderović.

Kosta Skenderović je svim silama nastojao da putevi u Gruži budu popravljeni i postanu najbolji i najlepši u Srbiji. Ali to nije išlo baš tako lako, jer Gružani nisu bili raspoloženi da dobrovoljno o svom trošku održavaju puteve. Zbog toga je Kosta zaveo prinudno kulučenje a Gružani su njegovo načelnikovanje gružanskim srezom upamtili kao strahovladu. Kosta je bio izuzetno pravičan, imao je najbolje namere ali bio je previše strog, sva njegova naređenja su se morala  besprekorno i na vreme izvršavati. Od njega su se bojali i pred njim drhtali i narod ali i predsednici opština, kmetovi i ostali činovnici. Zbog prevelike strogosti narod mu je dao ime Skender Kapetan.

Svaka opština, svako selo i pojedinac bili su odgovorni za određenu deonicu druma koju su morali da održavaju. Drumovi su bili posuti šoderom ili tucanikom. Pored druma su bili iskopani kanali koji su  redovno čišćeni a korov je morao da se uništava. Svuda pored drumova su bile gomile sa rezervnim tucanikom za popravke u svako doba, čim bi se drum oštetio. Pored nekih puteva je po Skenderovićevom naređenju bilo zasađeno razno voće, jabuke, kruške i šljive. Njegova zamisao je bila da se prihod od voća upotrebi za održavanje puteva i plaćanje putara, a kuluk bi mogao da bude ukinut.

Za razliku od drumova, koji su održavani kulučenjem, ćuprije i propusti na drumu nisu građeni i održavani kulučenjem naroda. Taj posao su obavljali i za njega bivali plaćeni preduzimači. Kada bi neko od preduzimača javio Skender Kapetanu da je gotov objekat, onda bi mu on rekao vreme kada treba da bude kod objekta radi komisijskog prijema. Istovremeno bi naredio predsedniku opštine na čijoj se deonici nalazi objekat da u određeno vreme i on bude tamo sa dva para volova i dvoja velika kola, dobro natovarena teškim kamenjem. Komisijski prijem objekta se sastojao u tome što su dva para volova sa kolima natovarenim kamenjem istovremeno u više navrata prelazili preko ćuprije ili propusta. Prethodno bi Skenderović pred svima zapitao preduzimača da li je objekat solidno urađen. Kada bi dobio potvrdan odgovor, slao bi preduzimača da stoji ispod objekta dok teško opterećena  zaprežna kola prelaze preko njega.

           Skenderović je bio na službi kao načelnik I klase na čelu gružanskog sreza do novembra 1898. godine. Kosta je od naroda gružanskog  3. novembra 1898. godine u znak priznanja za revnosnu službu dobio pozlaćenu sablju.

Ipak nedugo posle Kostinog odlaska, bez njegove čvrste ruke drumovi u gružanskom srezu su ponovo zapušteni. Narod je, valjda, Kosti u inat posekao sva stabla voća koja su po njegovom naređenju bila zasađena pored drumova.

Kosta Skenderović je Ukazom kralja Aleksandra I, na Cveti, 11. aprila 1899. godine odlikovan Odredom Takovskog Krsta četvrtim redom, kao pomoćnik načelnika okruga vranjskog. Odmah nakon odlikovanja, Kosta je prmešten na službu u Beograd. Kosta je penzionisan 19. septembra 1904. godine, kao pomoćnik prve klase načelstva okruga moravskog. Na izborima 1906. godine bio je kandidat Napredne Stranke za varoš Beograd kao predstavnik u kvartu dorćolskom.

Preminuo je u 76. godini života, 30. avgusta 1931. godine u svom domu u Skenderbegovoj ulici, broj 39 u Beogradu.

AUTOR: Saradnik portala Poreklo Saša Zarić

The post Znameniti Gružani: Kosta Skenderović appeared first on Poreklo.

[divide]Spič je oblast uz obalu južnog Jadrana, od Čanja na severozapadu do poluostrva Ratac[1] na jugoistoku. Naselja se razmeštena u brdima nadomak obale. U zaleđini Spiča je Sozina, kao i naselja Zubci i Tuđemili, priobalna granica Spiča kod Čanja (Kufin) je sa područjem Paštrovića, a na severoistoku se planinom graniči sa Crmnicom. Spičanska opština postojala je do 1956. godine, kada je izvršeno ukrupnjavanje područja jedinica lokalne samouprave, te je od tada oblast Spiča do danas u sastavu Opštine Bar.

Položaj Spiča (sa Google maps)

Na području Spiča od davnine postoje naselja: Mišići, Đurmani, Đenđinovići, Zgrade, Zagrađe, Brca, Zankovići, Papani, Miljevci i Šušanj. Sutomore[2] je varošica zasnovana 1882. godine (prva kuća u Spičanskom polju, gde se kasnije razvilo Sutomore, podignuta je 1851. godine), a Čanj[3] je moderno turističko naselje zasnovano u 20. stoleću, na mestu nekadašnje luke, koja je korišćena za pristan brodova još početkom 17. stoleća[4] (u 18. stoleću je otvorena i zvanična trgovačka luka sa skladištima, uz dozvolu turskih vlasti).

Cutomore, sa: http://jasninaputovanja.me

Naziv Spič: Nakićenović u svom radu „Boka“ navodi da naziv Spič (Spizza) dolazi zbog oblika špice kojeg je područje Spiča. Ovo tumačenje ne zvuči baš uverljivo. Borislav Stojović[5] naziv Spič izvodi iz latinske reči hospitum / hospicium - gostoprimstvo, u smislu svratišta, kraj tako nazvan po Manastiru Bogorodice Ratačke, koji je služio upravo kao pribežište raznih putnika, nevoljnika, sirotinje, ali i stanovništva okolnih sela u slučaju nekog neprijateljskog napada, s obzirom da je manastir imao zidine poput nekog manjeg utvrđenja. Ima mišljenja da Spič nosi ime po mletačkoj plemićkoj kući Marković - Spica (Conti Marcovich di Spizza)[6].

Najraniji pomen Spičana u mletačkim dokumentima[7] je iz 1327. godine, kada se pominje Obrad sin Očinin iz Šušnja (Obrado filius Ocigne de Susiano). 1334. godine, isti čovek je zapisan kao Obrad Očinić Šušnjanin (Obrat Ocinich Isusciannich), a pominje se i njegov brat Đuroje. Nije poznato imaju li ovi spičanski Očinići veze s cetinjskim koji se prvi put pominju sredinom 15. stoleća kao već formirano bratstvo i prezime. U mletačkom dokumentu iz 1547. godine pominje se izvesni Đorđe Ilijin Putujević iz Spiča, mornar na mletačkoj ratnoj galiji.

Starinačko stanovništvo Spiča bilo je blisko Paštrovićima, i sa susednom Crmnicom, koja je u zaleđu Paštrovića i Spiča, činili su jednu etničku celinu, što se vidi i po poreklu starih rodova i njihovom bivstvovanju po celom navedenom području. Događaji od početka 15. stoleća, usled turskog osvajačkog napredovanja, kao i prisustva Mletačke Republike u ovim krajevima i stalnog ratovanja tokom 15. i 16. stoleća, ovu će sliku izmeniti utoliko što se staro stanovništvo pomera prema severu (kao i preko Jadrana u Italiju), dok se na njegovo mesto doseljavaju rodovi iz srednjevekovne Zete i drugih krajeva. Doseljavanje iz Zete počinje posle 1479. godine, kada su Turci zauzeli Skadar, a mletačke vlasti počele da dele zapustelu zemlju u Primorju gorštacima koji su bili voljni da se dosele. Naporedo s tim ide i proces pokatoličavanja i islamizacije stanovništva, te uspostavljanja mletačko - turske granice u sred ovog područja, a kasnije i crnogorske na trećoj strani. Sve ovo uzrokovaće međusobno udaljavanje življa na ovom nevelikom geografskom području.

Područje Spiča u pretursko vreme, dosezalo je do Lastve (Petrovac na moru), što se može utvrditi na osnovu poseda koji je kralj Milutin poveljom iz 1306/7. godine darovao ratačkom manastiru. Do odvajanja Spiča od Paštrovića došlo je 1426. godine, kada su Mlečani ovo područje predali na upravu vlastima u Baru. Buljarica je postala granično područje (u dokumentu iz 1442. godine ovaj kraj se naziva Spiz Pastrovichorum), ali su tokom narednih oko dvesto godina, Paštrovići pomerali granicu, tako da se ona ustalila na Kufinu iznad Čanjske uvale[8]. Spičani nisu imali sreće ni sa susednim Crmničanima, koji su im preoteli najveći deo planine na Sozini. Zbog ovakvih stvari, odnosi inače tri bliska plemena su bili gotovo neprekidno zategnuti, a dolazilo je i do graničnih čarki, plenidbi i otimačina, nasilja, pa i do ozbiljnih krvoprolića. Spič je pod tursku vlast pao 1571. godine, kada su Mlečani bez borbe predali Turcima spičansku tvrđavu, poznatiju kao Nehaj. Knežina Spič je tada priznala vlast turskog Bara. Iako su zadržali izvestan stepen samouprave[9], nešto nalik bokeljskim opštinama pod Mlecima, Spičanima je Bar bio zla maćeha. Razlog ovome je što jedino u ovom delu barskog područja nije došlo do islamizacije (za razliku od Krajine, Zubaca, Tuđemila, pa konačno i Mrkojevića, koji su dugo odelevali islamizaciji), u čemu su se Spičani pokazali najtvrđi u ovoj oblasti. Međutim, ovde je došlo do drugog procesa - pokatoličavanja pravoslavnog stanovništva od strane misionara rimske crkve. Ono je naročito bilo jako u vreme mletačke vlasti u 15. i 16. stoleću[10]. Odnosi pravoslavnih i rimokatolika u Spiču su, u zavisnosti od okolnosti, bili promenljivi. Ukoliko bi Spičani morali braniti svoju planinu od nasrtaja Crmničana, onda bi u tome bili složni. Međutim, dešavalo se da usled političkih okolnosti u okruženju, prevagne pripadnost veri i veze sa pravoslavnom Crnom Gorom, odnosno katoličkom Mletačkom Republikom. Tako, 11. avgusta 1769. godine, došlo je do pravog malog „građanskog rata“ u Spiču, koji je uzrokovalo iskrcavanje ruske vojne misije kneza Dolorukova u Čanjskoj uvali. Crnogorci koji su se tu spustili da dočekaju Dolgorukova i preuzmu vojni materijal, sukobili su se sa spičanskim katolicima podbunjenim od Mletaka. Onda su pravoslavni Spičani pritekli u pomoć Crnogorcima i borili se protiv svojih suseda (pa i rođaka), kojima je, opet, u pomoć pritekla jedinica barskih Turaka. U ovom okršaju, koji se završio uspešno po Crnogorce, najviše su stradali Spičani, jer je većina kuća tada izgorela od podmetnutih požara... Kada je nestalo spoljnog uzroka (Turaka, Mlečana), odnosi između Spičana obe veroispovesti su se normalizovali.

U vreme mletačke vlasti, Spič, Šušanj i Sozina činili su tri zasebne knežine. Turci ih objedinjuju u jedan barjak – Spič, što je možda bilo bliže stvarnom stanju, s obzirom na veze stanovništva ove tri oblasti.

Marijano Bolica u svom opisu Skadarskog sandžaka 1614. godine beleži 60 kuća u Spiču, iz kojih se može regrutovati 150 vojnika (sa starešinom Đurom Markovim). Zatim su navedena i dva naselja koja se tradicionalno smatraju spičanskim: Sozina (Sosin) sa 40 kuća i 80 vojnika, pod komadom Duma Likija (? Dumo Lichi)[11], i Šušanj (Suissa) sa 40 kuća i 87 vojnika pod komandom Pera Vitića.

Spič je oslobođen od turske vlasti 1877. godine, kada ga je oslobodila crnogorska vojska. Međutim, odredbama Berlinskog mirovnog ugovora, Spič je pripojen Austro-ugarskoj, u čijem sastavu je ostao do kraja Prvog svetskog rata, kao i veći deo crnogorskog Primorja. U to vreme Crnogorci su se masovno doseljavali u novooslobođena područja u Primorju, poglavito u Bar, ali se jedan broj njih doselio i u novozasnovanu varošicu Sutomore. U pregledu rodova Spiča neću navoditi ove moderne doseljenike, već rodove koji se tradicionalno smatraju Spičanima - starosedeoce i bratstva doseljavana od 15. do 18. stoleća.

U vreme kada je Nakićenović pisao svoju knjigu o Boki (objavljena 1913. godine), u oblasti Spiča živelo je 1515 stanovnika. Prema popisu iz 2003. godine, u naseljima koja tradicionalno pripadaju Spiču živelo je oko 6000 stanovnika[12].

Na području Spiča postoji nekoliko znamenitih građevina. Možda najstarija od njih je Manastir Bogorodice Ratačke (Santa Maria de Rotezo), na poluostrvu Ratac, zasnovan najverovatnije u 9. stoleću. Prvi pisani pomen manastira je iz 1247. godine. U manastiru (samostanu) su živeli rimokatolički redovnici benediktanskog reda. Povelju ovom manastiru izdao je i srbski kralj Milutin 1306/7. godine, kojom je potvrdio i proširio posede koje je manastiru darovala njegova majka kraljica Jelena. S obzirom da je bio opasan čvrstim zidinama i na zgodnom mestu za odbranu, služio je i kao pribežište okolnog stanovništva u slučaju nekog napada. Postojao je do 1532. godine, kada su ga poslednja dvojica redovnika napustili zbog nemaštine i turske opasnosti, a 1571. godine Turci su ga opustošili i razorili, i tako u ruševinama ratački manastir stoji do danas.

Ostaci ratačkog manastira, sa: http://mne-mpa.org

Crkva Svete Tekle (u narodu: Ćekla) u Papanima potiče s kraja 13. ili početka 14. stoleća. Kao i još nekoliko starih spičanskih crkava (Sveti Dimitrije u Nehaju, Sveta Petka u Spičanskom polju, Sveta Petka u Gornjem Šušanju) vezuje se za vreme vladavine kralja Milutina. Bila je saborna crkva svih Spičana. Oko crkve je glavno spičansko groblje za obe veroispovesti. Od 17. stoleća, u ovu izvorno pravoslavnu crkvu, dodat je i oltar za rimokatoličke službe, i tako ova crkva i do danas služi za potrebe bogosluženja obe veroispovesti.

Crkva Svete Tekle, sa: http://barinfo.me

Tvrđava Spič, poznatija kao Nehaj[13] (ili Haj-Nehaj), nalazi se na steni između Sozine i mora, izgrađena na veoma nepristupačnom terenu zbog potreba odbrane. Pretpostavlja se da je izgrađena krajem 15. stoleća, a najstariji pomen tvrđave je iz 1542. godine. U samom gradu bilo je više objekata uključujući i kuće za stanovanje, kao i crkva posvećena Svetom Dimitriju (crkva je na ovom mestu stajala pre izgradnje utvrđenja, od početka 14. stoleća, te se pretpostavlja da je tvrđava zapravo nastala podizanjem zidina oko već postojećeg naselja sa crkvom)[14]. Grad je bio dobro utvrđen i prostran, te je u slučaju nekog napada mogao da primi praktično sve stanovništvo okolnih sela. Grad je od sredine 16. stoleća počeo da ostaje kako bez stanovništva, tako i sa sve manjom vojnom posadom, te su ga Mlečani bez borbe predali Turcima 1571. godine.

Postoji još nekoliko manjih utvrđenja u Spiču: Tabija na Golom brdu - prema nekim verzijama, ova kula je Haj, a glavno utvrđenje Spič - Nehaj, zatim Boškovića kula kod Crnog rta, i još nekoliko manjih fortifikacija. Ovo ukazuje na saobraćajni značaj koji je Spič imao u povesti, te je i nazivan „Vrata Kotora“.

Poreklo stanovništva:

Mišići:

Selo je postojalo pre 15. stoleća. Ima crkvu Svetog Stefana Dečanskog. Naziv potiče od starosedelačkog bratstva Mišića, koje se iselilo krajem srednjeg veka. Na njihovo mesto dolaze tri brata, izbegli ispred Turaka, po predanju - iz Niša, krajem 15. stoleća. Od njih je sve današnje stanovništvo Mišića: od Novaka - Novakovići, od Staniše - Stanišići i od Đura - Đuraševići. Ogranak Stanišića su Zeci[15] u Crmnici (Sozina). Slave Svetog Stefana Dečanskog (odnosno: Mratindan). Od njih je rod Betan u Paštrovićima (Kanjoši), a Novakovića ima iseljenih u Vraku kod Skadra.

Đurmani:

Selo je postojalo u 15. stoleću. U selu je pet crkava: Svetog Jovana, Svetog Đorđa, Svete Trojice, Svetog Ilije i Nerukotvorenog Obraza Gospoda Isusa Hrista. Naziv potiče od starosedelačkog bratstva Đurmana (ili Đurmanovića) koje se iselilo krajem srednjeg veka. U spisku žumberačkih uskoka iz 1551. godine, nalazimo jednog Duku Đurmanovića[16]. Starosedelački rodovi u Đurmanima su: Mirkovići i Peroči[17]. Moguće je da su oni potomci Đurmana.

U 15. stoleću u selo dolaze Popovići. Njihov predak je, posle Kosovske bitke iz Stare Srbije dobegao u Zetu, a kasnije u 15. stoleću, on ili njegovi potomci, prelaze u Spič. Bili su sveštenički rod, pa otud i prezime. Njihov ogranak su Radani. Popovića ima iseljenih u Boku – Mojdež[18] i Krtole (selo Radovići), kao i rimokatoličke veroispovesti u Zadru i okolini[19].

Niklani su takođe doseljeni u 15. stoleću iz Zete. Valja reći da u paštrovskom plemenu Ljubiša postoji bratstvo Niklanovića. Moguću vezu spičkih Niklana i paštrovskih Niklanovića, osim samog imena, možemo naći u podatku da u prvoj polovini 15. stoleća nalazimo u Zeti rod Blizikuća, što je starije ime plemena Ljubiša.

Đurišići su doseljeni iz Stare Crne Gore, ne znaju kad.

Bašići su potomci jednog domazeta kod Popovića, doseljenog iz Stare Crne Gore u 17. stoleću.

Ukmanovići su potomci jednog domazeta iz Crmnice, kod Niklana. Domazet je došao u Đurmane iz Gluhog Dola u Crmnici, od tamošnjih Ukmanovića, koji su ogranak Vukmirovića Gornjaka iz Ceklina. S obzirom na poreklo, moglo bi se pretpostaviti da su kako spičanski tako i crmnički Ukmanovići nosioci haplogrupe I2a CTS 10228 Z 17855, koja je utvrđena kod dva gornjačka bratstva[20].

Svi rodovi u Đuramnima slave Usekovanje glave Svetog Jovana, osim Peroča koji slave Mitrovdan.

Đenđinovići:

Naziv ovog naselja ukazuje na albansko poreklo roda po kojem je nazvano. Verovatno je stariji naziv bio Đinđinovići, odnosno potomci rodonačelnika kome je ime bilo Đin Đinov.

Starosedeci u selu su Đenđinovići i Zgradići (premda ima mišljenja da su Zgradići starinom iz Crmnice).

Od doseljenika iz Crne Gore iz 16. stoleća su: Škopelje, Jelići, Marovići i Kakari[21].

Svi slave Mitrovdan, čak i onaj deo ovih rodova koji je pokatoličen.

Od Marovića navodno potiču grbaljski (u Lješevićima) i tivatski Marovići.

Zagrađe:

U Zagrađu nema starinačkog stanovništva. Ranije su tu živeli Peroči, istog roda s onima u Đurmanima. Iz Crne Gore su u 16. stoleću doseljeni preci današnjnih rodova Babića, Kurtovića i Ilića. Katolici su, ali slave Mitrovdan.

Brca:

Naziv sela nije sasvim razjašnjen. Ili potiče od brvana po drvenom mostu nad vrelom ispod sela (Brvca) ili po položaju sela na brdašcu (Brdca). S obzirom da se meštani nazivaju Brvčanima, Stojović[22] prednost daje varijanti – Brvca. U selu ima ostataka srednjevekovne fortifikacije, a prema nekim mišljenjima, tu je bio vlastelinski dvor.

Brvčani imaju crkvu Svetog Andrije.

U Brci od starinačkog stanovništva žive Vitići iz Šušanja. Ranije su tu živeli rodovi Madžari i Talići. Od spičanskih Talića su Talići u Dubrovniku.

Iz Crmnice su u 16. stoleću doseljeni Lukšići, Iličkovići i Vuksanovići. Katolici su, ali slave Nikoljdan.

U Gornjem Brčelu u Crmnici ima bratstvo Iličkovića (i njihov ogranak Subotići), koji potiču od pretka koji se doselio iz severne Albanije u 16. stoleću, a po predanju starinom su iz Hvosna (istog porekla su i Rolovići i Nikaljevići). Prema drugoj verziji, Iličkovići su od paštrovskog plemena Davidovića. Slave Ilindan. S obzirom na vreme doseljenja u Spič, prihvatljivije zvuči druga verzija predanja.

Lukšića danas više nema u Crmnici (poslednji se iselili 1934. godine u Bar). Živeli su u Boljevićima i srodni su tamošnjim Jovalekićima[23]. Prema predanju, oni su u Crmnicu doseljeni upravo iz Spiča oko 1760. godine, a starinom su iz Budve i, po predanju, potiču od kotorske vlastelinske kuće Kuvelica[24]. Slave Ivanjdan. Teško je razjasniti iz ovih oprečnih predanja o poreklu Lukšića koja je istinita verzija o njihovom poreklu. Moguće je da su Lukšići duže u Spiču, doseljeni iz Budve ili Paštrovića (recimo, u 16. stoleću, kako njihovo predanje govori), te se deo Lukšića (sa Jovalekićima) polovinom 18. stoleća iselio u Crmnicu. U prilog ovome ide i podatak da se u blizini kuća Lukšića u Boljevićima nalazi lokalitet Naj-grad, koji su oni tako nazvali u uspomenu na Nehaj-grad. Moguće je da su se Lukšići iz Spiča ispred Turaka iselili u Sozinu, a kasnije spustili nazad u Spič. 1717. godine, kao jedan od spičanskih prvaka pominje se Niko Lukšić.

U Crmnici postoje dva roda Vuksanovića: jedni (u Trnovu, pleme Dupilo) su starinom od Kuča, a ranije prezime (sve do 20. stoleća) bilo im je Kučine, a drugi su rod šireg bratstva Vuletića u Gluhom Dolu, koji su poreklom od Vasojevića. I jedni i drugi slave Aranđelovdan. S obzirom da je prezime dupioskih Vuksanovića iz novijeg doba, moglo bi se pre zaključiti da spičanski Vuksanovići potiču od gluhodoljskih. Međutim, daleko izvesnija verzija je da su Vuksanovići u Brci spičanski starosedeoci. Naime, postoje indicije da su Vuksanovići izbegli iz Spiča nakon pada njihove knežine pod tursku vlast 1571. godine, na Sozinu, odakle su se vratili u Brcu negde u 17. stoleću[25]. Već 1717/18. godine, Luka Vuksanović je barjaktar spičanski.

Zankovići:

U selu Zankovići živi istoimeno starinačko bratstvo, kao i Obradovići. Zankovići se računaju u stare Paštroviće. Njihov ogranak su Brkani, koji su ranije živeli na Sozini. U Mrkojevićima (selo Grdovići, Bar) postoji bratstvo Brkana ili Brkanovića za koje se kaže da potiče od starog bratstva Labuna iz Spiča, kojih danas više nema (barem ne pod tim imenom).

Doseljenici u Zankovićima su Obradovići, tu doseljeni iz Dalmacije. 1764. godine pominje se Marko Obradović (Marco Vbradovich), pomorac.

Zankovići, Brkani i Obradovići su katolici, ali slave Nikoljdan, a neki i Mitrovdan.

Papani:

Selo je zasnovano krajem 15. stoleća. U Papanima je poznata stara crkva Svete Tekle, na zajedničkom groblju svih Spičana obe veroispovesti, kao i crkva posvećena Svetom Jovanu.

Starinačkih rodova u Papanima nema.

Doseljenici su:

Papani (Nikoljdan), po kojima je selo ponelo naziv, doseljeni krajem 15. stoleća iz Crmnice.

Škutići (Nikoljdan), doseljeni krajem 15. stoleća iz Zete.

Vukazići i Kovači, zajedničkim imenom „Brežani“ (Usekovanje glave Svetog Jovana), doseljeni iz mesta Brežan u Zeti u 16. stoleću. Neki ogranci se zovu i Kavažende i Đurovići. Od njih su iseljeni Brežani u Budvi, od Vukazića su Spičanovići u Crmnici (Gluhi Do) i od njih dalje iseljeni u Zeti (Balabani), a od Kovača - Šoljage u Paštrovićima (Buljarica, Kaludrac; slave Đurđevdan).

Brnjade (Nikoljdan) su doseljeni u 19. stoleću iz Dalmacije (Split).

Miljevci:

Naziv sela ukazuje da je tu nekada živelo bratstvo sa prezimenom Miljevci. Starinci u Miljevcima su Cari[26] (katolici). Danas u Miljevcima žive i Hrvatini[27]. Prema Nakićenoviću, oni potiču od jednog doseljenika iz Trsta oko 1880. godine. Međutim, Hrvatini (ranije Hrvatići) se pominju u Spiču još u 17. stoleću. I oni su, kao i neki drugi spičanski rodovi, nakon 1571. godine izbegli od Turaka na Sozinu, gde su duže vreme boravili (u selu Mukodo, gde ih je bilo oko 30 kuća), a kasnije se spuštaju nazad u primorje. 1680. godine, zabeležen je Nikola Hrvatić (Nicolo Harvatich da Spizza), katolički đakon u Barskoj nadbiskupiji.

Šušanj:

Stari naziv Sušanj. U gentivu, prema narodnom izgovoru u Spiču, naziv ovog sela glasi - Šušanja (a ne - Šušnja, kako bi se očekivalo), isto tako i u lokativu - u Šušanju.

Šušanj se deli na Gornji i Donji Šušanj. U gornjem Šušanju je stara crkva Svete Petke.

Starosedeoci Šušanja su: U Šušanju Gornjem - Peranovići[28], Paladini[29], Pavovići, Vitići[30], Glavanovići, Perići, Matkovići, Šaltići, a u Šušanju Donjem - Perajkovići, Baukovići, Carevići[31], Gromanići[32], kao i Talići istog roda s onima iz Brca. Neki od pripadnika ovih rodova su se među prvima naselili u novozasnovano Sutomore od 1850-ih na dalje, a neki u Bar posle 1878. godine. Ovih rodova ima i pravoslavnih i katolika, a neki (u Baru) i islamske veroispovesti (npr. Perići).

Osim do sada pomenutih iseljenih rodova, Spičana ima iseljenih u druge okolne krajeve, koji ne pamte od kojeg su roda. Najčešći slučaj je da su to potomci iseljenih spičanskih starosedelaca. Tako u Krajini (selo Širine, Ulcinj) ima rod sa prezimenom Spič, koji su sasvim albanizovani. U Baru postoji rod Špičanin, od doseljenog Spičanina. U Baru i Kotoru postoji rod Spѝča od doseljenika iz Spiča.

U Paštrovićima, u plemenu Dabkovići, ima rod Balića, koji sebe smatraju srodnima sa ostalim bratstvima, međutim, postoji pretpostavka da oni nisu Dabkovići, već pribraćeni potomci doseljenika iz Spiča, od bratstva Đenaša, ili Đonaša[33].

U paštrovskom Kanjošu, zaseoku Buljarice, žive tri roda poreklom iz Spiča: pomenuti Betani (Mratindan), Papani (Nikoljdan) i Odžići (Mala Gospođa, koji po predanju potiču iz Hercegovine, odakle su se doselili u Spič).

Takođe, verovatno je paštrovsko pleme Mitrovića u svoju današnju oblast došlo iz Spiča u 15. stoleću, što možda potvrđuje i njihova slava Mitrovdan, koja je najzastupljenija među Spičanima.

U Spiču su jedno vreme boravili Sute, veliko bratstvo doseljeno iz Zete nakon turskog osvojenja. Sute su se naselili na Sozini (po tome su imali i nadimak - Sozine) koja je tada pripadala Paštrovićima, a u 16. stoleću su se spustili u Spič, da bi se nakon pada Spiča pod tursku vlast iselili u južnu Italiju[34]. Na Sozini danas postoji vrh Vrsute, što ukazuje na prisustvo Suta - Vrh Suta, poviše Suta.

[divide]

Izvori (azbučnim redom):

Božić Ivan - „Nemirno Pomorje 15. veka“ (1979)

Vukmanović Jovan - „Paštrovići“ (1960)

Vukmanović Jovan - „Crmnica“ (1988)

Kovijanić Risto – „Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (14-16. vijek)“ (1963)

Marković Savo - „Sozina do početka 18. vijeka“ (2010)

Marković Savo - „Stanovništvo srednjevjekovnog Bara“ (2011)

Miljanići Aćim i Vukota - „Prezimena u Crnoj Gori“ (2002)

Nakićenović Sava - „Boka“ (1913)

Stojović Borislav - „Toponimi u barskoj opštini“ (2011)

Naslovna slika: Haj-Nehaj, sa: http://jasninaputovanja.me

[divide]

Napomene:

[1] Čuje se još i Rtac i Rotac.

[2] Naziv ovog naselja dolazi od izobličenog Santa Maria - Suta Maria - Suta Mare - Sutomore. Naravno, zbog Bogorodičinog manastira na Ratcu.

[3] Prema Stojoviću, naziv Čanj potiče od „starog plemena Čani“.

[4] O mogućnostima pristajanja ratnih brodova u Čanjsku uvalu pisao je i Marijano Bolica u svom „Opisu Skadarskog sandžaka“, 1614. godine.

[5] Rad naveden u literaturi.

[6] Biće pre da Markovići ovaj dodatak di Spizza (od Spiča), nose po kraju odakle su, a ne obrnuto. Markovići potiču sa budvansko-barskog područja. Pomorski oficir Stjepan Marković dobio je plemićku titulu zbog njegovih ratnih zasluga u pomorskoj bici protiv turske flote Hajrudin-paše Barbarose kod Majorke i Alžira 1541. godine. Između ostalog, Stjepan je dobio i posed u Spiču, kao i tvrđavu Spič (castello di Spizza). Tvrđavom nisu dugo vladali s obzirom da je ona pala u ruke Turaka svega 30 godina kasnije. A ovaj plemićki rod se sasvim iselio iz Spiča u Istru 1612. godine.

[7] Kotorski arhiv

[8] Kufin je uzvišenje između iznad Čanjske uvale. Naziv potiče od italijanske reči confino, što znači - granica.

[9] Spič je imao i svoj „barjak“, bele boje, na kojem su bili simboli krsta (u gornjem desnom uglu), polumeseca (u gornjem levom uglu) i ruke sa sabljom (po sredini), a po ivicama ispisana imena sela koja čine spičansku knežinu. Spičani su ovaj barjak poklonili austrijskom namesniku Dalmacije 1904. godine i barjak se danas verovatno nalazi u nekom bečkom muzeju ili riznici. Spič je imao narodnu vojsku, a zborno mesto Spičana bilo je mesto Starac.

[10] Broj katolika je počeo opadati sa uspostavljanjem turske vlasti, međutim, u 17. stoleću počinje jaka akcija rimske crkve na ponovnom širenju svoje vere. Tako, Donat Jelić (Donato Jelich), Spičanin, po rođenju je kršten od pravoslavnog sveštenika, jer katoličkog tada (početak 17. stoleća) u Spiču nije bilo. Kasnije se pokatoličio i postao franjevac. Prema njegovim podacima, u vreme pada Spiča pod tursku vlast, tu je bilo 120 katoličkih kuća, a 60 godina kasnije (1631. godine), svega 40. Razlog ovome je kako iseljavanje stanovništva zbog turske vlasti, tako i odsustvo rimokatoličkog sveštenstva, zbog čega je stanovništvo počelo da se vraća u svoju izvornu pravoslavnu veru. Barski nadbiskup Giorgio Bianchi, koji je 1637. godine obilazio spičansko područje, u Sozini (tada još uvek spičanskoj) nalazi 20 katoličkih i svega dve pravoslavne kuće.

[11] Možda Lukšić?

[12] Zanimljiv je način izjašnjavanja Spičana o etničkoj pripadnosti na popisu iz 2003. godine: Oko 46% se izjasnilo kao Crnogorci, a nešto malo manje, 43% kao Srbi, uz 11% ostalih.

[13] Zanimljivo je da postoji tvrđava Nehaj (ili Nehaj-grad) i u Dalmaciji, kod Senja, podignuta 1588. godine pod zapovedništvom krajiškog kapetana Ivana Lenkovića, a služila je senjskim uskocima.

[14] Crkva je zapustela kada i tvrđava. Sredinom 19. stoleća, Turci su je pretvorili u barutanu, a kasnije su je u iste svrhe koristili i Austrijanci. Nakon jedne eksplozije baruta, crkva je skoro sasvim razrušena.

[15] Jednina: Zec

[16] Vladislav Skarić u radu „Srbi Bele Krajine“ navodi da ovo prezime nije mogao povezati ni sa jednim drugim toponimom, osim sa spičanskim Đurmanima. Zanimljivo je da u tom spisku uskoka iz 1551. godine postoji niz prezimena koja su mogu naći u Boki i Primorju i širem području današnje Crne Gore, poput: Bogdašić, Vignjević, Vranješ, Vuksanović, Đurašević, Lalatović, Mikulić, Oliverović, Tudor, Herak / Heraković. Tome treba dodati i žumberačke toponime koji imaju svoje parnjake u Crnoj Gori: Balabani, Dančulovići, Kokoti, Pilatovci, Sekulići.

[17] U Mrkojevićima, kod Bara, postoji veliko bratstvo Peročovića, kao i manji rod Peroči. I jedni i drugi su islamizirani u 18. stoleću. Možda imaju neke veze s đurmanskim Peročima. S obzirom na brojnost Peročovića, nije isključena mogućnost da je neki od mrkojevićkih Peroča prešao u Spič, možda upravo da bi izbegao islamizaciju.

[18] Za njih doseljnici iz Hercegovine smatraju da su starinci, jer su bili u Mojdežu pre mletačkog zauzeća Herceg Novog 1687. godine.

[19] Iz jednog mletačkog dokumenta iz 1733. godine vidimo opis tog vremena i razloga seobe tri kuće Spičana. Po jedna porodica Popovića, Škopelja i Zankovića je prebegla iz Spiča na mletačku teritoriju zbog nasilja barskog glavara Sulejman-age Omerbašića i Skadranina Sulejmana Čauševića, „uterivača poreza“. Iz zapisa vidimo jednu bitnu pojedinost, a to je da su sve tri kuće bile rimokatoličke vere, čak i Popovići, što je stanje u Spiču i do danas, da u okviru istog bratstva ima pripadnika obe hrišćenske crkve. Na kraju su ova trojica sa svojim ženama i 10-oro dece dobili dozvolu da se nasele u Arbanasima kod Zadra sa jednom grupom izbeglih Arbanasa iz skadarskog kraja.

[20] Testirani su Ražnatović i Jovićević, videti na: https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

[21] Ovo zanimljivo prezime podseća na staro pleme Kakarića u Gornjoj Zeti, koje se pominje tokom 15. stoleća.

[22] Rad naveden u literaturi.

[23] Potiču od braće Luk(š)e i Leke, a po Jovi Lekinom dolazi prezime Jovalekić.

[24] Ili Kuveličić. Kotorski vlastelin Marin Kuvelica pominje se 1482. godine. Pre će biti da su oni Budvani ili Paštrovići koji su bili zaposleni na Kuveličinom imanju. Ili je podudarnost prezimena slučajna: „Kuvelica ž pokr. prezrela smokva. — Smokava je bilo za svakim stolom [na pijaci]... Bile su tamo svježe, skoro ubrane „kuvelice“, koje pri dnu puste po jednu kapljicu meda, a boje su žutozelene.“ („Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika“)

[25] Savo Marković, u radu „Sozina do početka 18. vijeka“.

[26] Jednina: Car.

[27] Jednina: Hrvatin

[28] Peranovića više nema u Spiču. Vremenom su se svi iselili iz Šušanja. 1611. godine pominje se Luka Peranović koji se iz Šušanja iselio u Istru sa ženom i tri sina (Luca de Puran de Susani). 1746. godine neki spičanski Peranovići su se doselili u Dalmaciju i naseljni su u Arbanase kod Zadra, pa ih zato deo literature smatra Albancima. 1749. godine, u mletačkom dokumentu se spominje Nikola Peranović iz „Sušnja“.

[29] Javlja se i Paladinić i Paladinović. Prezime verovatno potiče od titule palatina, lat. Palatinus, što može označavati visokog dvorskog službenika (u slučaju spičanskih Paladina, verovatno – visokog mletačkog činovnika) ili činovnika pri katoličkoj crkvi. Paladin može značiti i – vitez.

[30] Vitići su od Starih Paštrovića, sa Kufina (Bijela Smokva), vlasteoskog roda.

[31] Verovatno istog roda s Carima iz Miljevaca.

[32] Ovo prezime se javlja i u oblicima Gromanja i Gromanjić.

[33] Prema jednoj verziji, po ovom bratstvu dolazi i naziv sela Đenaši u Paštrovskoj planini više Svetog Stefana. Međutim, prema drugoj verziji, naziv Đenaši je stariji, dok su Balići kasniji doseljenici.

[34] U jednom mletačkom dokumentu iz 1579. godine, pominju se Spičani i Šestani koji su se iselili u grad Barleta u Apuliji.

The post Spič – povest, naselja i poreklo stanovništva appeared first on Poreklo.

Hristos se rodi! Vaistinu se rodi! Ovim radosnim pozdravom uredništvo portala Poreklo želi srećan Božić svim svojim posetiocima uz želju da ga još dugo godina u miru, sreći i ljubavi dočekuju.  A kao što to i dolikuje objavljujemo božićnu poslanicu patrijarha Srpskog gospodina Irineja 

[caption id="attachment_53300" align="aligncenter" width="800"] Roždestvo Hristovo, manastir Visoki Dečani, freska iz XIV veka[/caption]

MIR BOŽJI – HRISTOS SE RODI!

„Ako je ko u Hristu, nova je tvar;
staro prođe, gle, sve novo postade“
(II Kor. 5, 17)

Draga braćo i sestre,

Ustanova Novoga i Večnoga Zaveta Boga i čoveka ostvarena je upravo na današnji dan, na prvi Božić u istoriji. Jer, danas je, ljubljena deco duhovna, prevečni Bog izvršio delo veće od stvaranja univerzuma i ispunio obećanje dato našim praroditeljima, obećanje o kome su proroci od pamtiveka proricali, a koje je Prečista, Preblagoslovena i uvek Djeva Marija u smirenju prihvatila. Bog Logos postade čovek i nastani se među ljudima (Jovan 1, 14). Sin Oca nebeskog biva rodu ljudskom savremen, kako bi čovek postao savečan Bogu. Gospod Svedržitelj „unizi Sebe uzevši obličje sluge“ (Filip. 2, 7) i postade jednak telu smirenja našega, da bi nas učinio jednakima liku slave Njegove. Zato bogomudri apostol Pavle u ushićenju kliče: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božjega! Kako su neispitivi sudovi Njegovi i neistraživi putevi Njegovi!“ (Rim. 11, 33).

U vreme ono, velelepnu i nadahnutu himnu: „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!“ klicalo je mnoštvo anđelske vojske dok je nebo zvezdom ukazivalo na Vitlejem, rodni grad svetoga proroka i cara Davida, na Dom hleba, gde se vaistinu javi Hleb Živi Koji siđe s nebesâ. U tihoj duhovnoj svetlosti božićne noći ljudsko lice prevečnog Sina Jedinorodnog radosno dočekaše pogledi pastirâ (Lk. 2, 4 – 15). Budući da je ova veličanstvena tajna pobožnosti – javljanje Sina Božjeg u telu – nepojmljiva anđelima i ljudima, prevečni plan Božje sveprožimajuće ljubavi počeo se otkrivati u sveštenoj tišini vitlejemske pećine, ispunjene krajnjim smirenjem i neizrecivom dobrotom. I zaista, pristupajući pobožno gradu Davidovu, zajedno sa nebozemnim horovima svetih, duhovnim očima vidimo kako u Onome kroz Koga je stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji „obitava sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2, 9). Ova bogootkrivena istina se propoveda u našoj svetoj Crkvi nebrojeno puta rečima da je Sin Božji „radi nas ljudi i radi našega spasenja sišao sa nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek“.

Spasenje o kojem govori Simvol vere, draga braćo i sestre, prevazilazi svako ljudsko očekivanje. Nije se Bog očovečio kako bi pokazao Svoju slavu i veličanstvo niti da bi se, praćen vojskama nebeskim, pojavio u ovome svetu kao njegov Gospodar. Spasitelj je blagoizvoleo roditi se od Presvete Bogorodice i Prisnodjeve Marije kako bi čovek, blagodatnim silama Duha Svetoga, krštenjem, učešćem u svetoj Liturgiji i životom u Hristu, bio preporođen i postao bog po blagodati, sabrat i sutelesnik Bogočoveka. To nam je On Sâm omogućio zahvaljujući istinskom rađanju za život večni koje nam daruju sveto krštenje, miropomazanje i sveukupni svetotajinski život sa vrhuncem u svetoj Liturgiji, praćen našim trudom da zadobijemo jevanđelske svete vrline. Počevši da istinski pripadamo Zajednici dece Božje, Crkvi, mi blagodatno učestvujemo u božanskom životu Hristovom i bivamo spasavani i spaseni u njoj.

U najblistavijoj svetlosti i čudesnoj radosti Božića drevna narodna mudrost iznedrila je zdravicu: „Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!“ Zaista je dubok smisao i dalekosežna životna poruka ove drevne mudrosti. Ništa nam, draga deco duhovna, neće vredeti ni država, niti uređeni gradovi i sela, ni ekonomski napredak kome toliko težimo, niti sva dobra ovoga sveta, ako kao narod postepeno, ali sigurno nestajemo, tojest ako više umiremo nego što se rađamo. Našim hrišćanskim precima nije bilo teško da, tokom svoje burne istorije, iznova, posle najtežih iskušenja i nevolja, a nekada i doslovce iz pepela, vaspostave državu, privredu, kulturu i sve ono što ih je oduvek činilo pripadnicima istinski evropske civilizacije. To im je svaki put polazilo za rukom jer su njihovi domovi bili ispunjeni verom, vrlinama i snagom, dok su im se deca izobilno rađala. Imajmo otuda na umu zakon Gospodnji i opominjimo se naročito zapovesti Božje date praroditeljima Adamu i Evi koja glasi: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome!“ (I Mojs. 1, 28). Stoga, ljubljeni u Hristu Isusu, nemojmo zanemarivati ispunjavanje ove zapovesti! I Sâm Gospod ljubavi svojevoljno pristade da se ovaploti i poživi među nama, a Rođenjem od Djeve Marije zanavek osveti i dade smisao materinstvu i rađanju.

U ovim svetim božićnim danima usrdno se molimo za svu našu jednovernu braću i sestre u Otadžbini i rasejanju, sa željom da Bogomladenac Isus Hristos razgori u njihovim srcima i domovima smirenu radost vitlejemske svetlosti, kojom nebo i zemlja danas bivaju prosvetljeni i blistaju. Osobito pozivamo sve verne da, u ovoj tihoj noći, srcem i dušom budu jedno sa mnogostradalnim pravoslavnim srpskim narodom koji verno čuva i brani svaku stopu svete zemlje Kosova i Metohije, koja nam je, ne zaboravimo nikada, darovana od Gospoda kao večni zalog. Vremena burna su dolazila i prolazila. Za sve to vreme naši preci su u svojim srcima neizbrisivo nosili Pećku Patrijaršiju, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku, Banjsku, Dečane, Svete Arhangele i na hiljade drugih svetih oltara širom Kosova i Metohije. Znali su i pamtili ko je na tu svetu zemlju kročio još u davnom sedmom stoleću i ranije, kako beleže vizantijske hronike. Znali su ko je ostavljao zapise na grnčariji iz 9. veka i ko je otvarao prve škole pri manastirima, pisao knjige, živopisao freske i ikone, zidao hramove, otvarao prve bolnice, pisao slovenske knjige… Znali su da je veliki raški župan Vukan u 11. veku odbranio grad Zvečan. Znali su koji su vladari iz loze Nemanjićâ, Lazarevićâ, Brankovićâ, Petrovićâ, Obrenovićâ i Karađorđevićâ podizali svetinje širom srpske zemlje. Sve su to znali naši preci, braćo i sestre. A znamo to i mi, njihovi potomci. Znamo još nešto. Znamo da je na Kosovu i Metohiji ostao naš napaćeni narod da mučenički ispoveda svoju svetu pravoslavnu veru i hrabro svedoči svoje srpsko ime. Znamo, kao što i oni znaju, i ne zaboravljamo ništa od svega toga, jer su Kosovo i Metohija naš Jerusalim, naša sveta zemlja. I zato možemo da, zajedno sa psalmopojcem Davidom, molitveno obećamo: „Ako zaboravim tebe, Jerusalime,“ – ako zaboravim tebe, Kosovo i Metohijo, – „neka me zaboravi desnica moja!“ (Ps. 137, 5).

Braća naša po veri, ne samo na Kosovu i Metohiji nego i drugde, suočena su sa iskušenjima. Posebno danas, Bogomladenac Hristos nas podstiče da mi, pravoslavni hrišćani i deca Crkve, Njegovom blagodaću osnaženi, bez obzira na to kako se drugi odnose prema nama bilo gde, u Otadžbini, okruženju i vascelom svetu, svima uzvraćamo, po zapovesti Božjoj, bratski i prijateljski, ma koje vere i narodnosti oni bili, znajući da nas Bog ljubavi pita šta mi činimo drugima, a ne šta drugi čine nama.

Danas, kada Presveta Djeva Marija rađa Prevečnoga Boga, molimo se za sve ljude, a naročito za mlade, namučene strašnim porocima narkomanije, alkoholizma, razvrata, lenjosti, gneva, srebroljublja, zavisti, gordosti, neumerenosti, bezosećajnosti i svim drugim porocima koji, obećavajući prividnu radost, zapravo unižavaju bogoliko dostojanstvo čoveka i čine ga robom. Molimo se da ih Gospod nad vojskama ukrepi kako bi poznali istinu i prepoznali lik Božji u sebi, pa da smelo ustanu i zbace okove pogrešnog izbora. Gospod Isus Hristos govori: „…Poznaćete istinu i istina će vas osloboditi… Svako ko čini greh rob je grehu“ (Jn. 8, 32. 34). Mi smo slobodni u pravom smislu reči onda kad idemo putem vrlinskog života, koji izvire iz stvaralačke zajednice ljubavi sa Bogom. Nasuprot tome, zloupotreba darova Božjih i potencijala koje imamo, kao i izbor pogrešnog stila života, raslabljuje i razara našu slobodu, nipodaštava našu ličnost, proizvodi osećaj praznine i besmisla i, naposletku, vodi u duhovno ropstvo. Sloboda je, draga naša deco duhovna, sloboda za Hrista, za drugoga, za život i zdravlje. Sloboda za večnost. Takvu slobodu nam može dati jedino Bog jer je upravo On Sloboda, smelost i snaga. Jedino slobodom koja podrazumeva osluškivanje volje Božje i samoograničenje pred bližnjima i pred stvorenom prirodom mogu se savladati strašni i u našem narodu nezapamćeni sukobi između supružnikâ, roditeljâ i dece, rođakâ i kumova, o kojima, nažalost, prečesto slušamo i čitamo.

Blaga Vest Roždestva Hristovog danas se objavljuje i svetu u kojem zvecka oružje, u kojem se sprovodi nasilje nad pojedincima i narodima, u kojem vladaju nejednakost i socijalna nepravda, u kojem su nevina deca žrtve ratnih sukoba, različitih vrsta zloupotreba i gladi, nad kojim je svakodnevno nadvijena nuklearna pretnja. Iako zabrinuti, ne gubeći nadu, molimo se Vitlejemskom Bogomladencu da prosvetli tamu i okrene dobru one koji drže poluge moći u svojim rukama.

Ne bojmo se! Umesto ovozemaljskih briga i straha, molimo se da mir Božji danas ispuni naša srca! To je mir koji nije pasivnost i ravnodušnost nego dinamična, stvaralačka i, povrh svega, neprestano aktivna sila koja ima moć da preobražava, kao i da donosi spasenje ne samo nama već i ljudima oko nas. Blagodatno iskustvo svetoga Serafima Sarovskoga svedoči: „Steci duh mira i tada će se hiljade oko tebe spasti“.

Bog Koji je sa nama – Emanuil – jeste upravo taj Mir kroz koji dolazi mir Carstva nebeskog. Takav mir se, svakako, ne može poistovetiti sa nekadašnjim, sadašnjim i budućim pokušajima ostvarenja mirotvorstva na ovoj zemlji, a koji ne podrazumevaju odnos u čijem je središtu Trojični Bog. Hristov mir je jedinstven jer je zasnovan na neizrecivoj i neshvatljivoj ljubavi Oca nebeskog, „Koji tako zavole svet da je Sina Svojega Jedinorodnoga dao da niko ko veruje u Njega ne propadne nego da svako ima život večni“ (Jn. 3, 16). Bogočovek Gospod Isus Hristos se, dakle, rađa od Djeve Marije kako bi umro na Krstu i vaskrsao iz mrtvih, darujući mir i blaženstvo večnoga života svekolikoj tvari. Ovakvu stvarnost zadobijanja mira koji pobeđuje greh i smrt, draga deco duhovna, mi doživljavamo ne samo danas, na praznik Roždestva Hristovog, već i svaki put kada se sabiramo u našim svetim hramovima na božanstvenu Liturgiju i kada se pričešćujemo Živim Hristom.

Slaveći današnji praznik, pomolimo se da srca naša postanu Vitlejemska Pećina u kojoj se rađa Hristos Sin Božji, kako bismo i mi, obasjani svetlošću vitlejemske zvezde, prosvećeni mudrošću mudracâ sa Istoka, nadahnuti Duhom Svetim, Koji je osenio Majku nad majkama i umirio nemire pravednoga Josifa, smelo klicali na sve četiri strane sveta, objavljujući dolazak Onoga Koji nas spasava:

Mir Božji, Hristos se rodi!

Dano u Patrijaršiji Srpskoj u Beogradu, o Božiću 2017. godine.

Vaši molitvenici pred kolevkom Bogomladenca Hrista:

Arhiepiskop pećki,
Mitropolit beogradsko-karlovački
i Patrijarh srpski IRINEJ

Mitropolit crnogorsko-primorski AMFILOHIJE
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski PORFIRIJE
Mitropolit dabrobosanski HRIZOSTOM
Episkop šabački LAVRENTIJE
Episkop sremski VASILIJE
Episkop banjalučki JEFREM
Episkop budimski LUKIJAN
Episkop banatski NIKANOR
Episkop novogračaničko-srednjezapadnoamerički LONGIN
Episkop kanadski MITROFAN
Episkop bački IRINEJ
Episkop britansko-skandinavski DOSITEJ
Episkop zapadnoevropski LUKA
Episkop žički JUSTIN
Episkop vranjski PAHOMIJE
Episkop šumadijski JOVAN
Episkop braničevski IGNJATIJE
Episkop zvorničko-tuzlanski FOTIJE
Episkop mileševski ATANASIJE
Episkop budimljansko-nikšićki JOANIKIJE
Episkop zahumsko-hercegovački GRIGORIJE
Episkop valjevski MILUTIN
Episkop raško-prizrenski TEODOSIJE
Episkop zapadnoamerički MAKSIM
Episkop gornjokarlovački GERASIM
Episkop istočnoamerički IRINEJ
Episkop kruševački DAVID
Episkop slavonski JOVAN
Episkop austrijsko-švajcarski ANDREJ
Episkop bihaćko-petrovački SERGIJE
Episkop timočki ILARION
Episkop niški ARSENIJE
Episkop Mitropolije australijsko-novozelandske SILUAN
Episkop dalmatinski NIKODIM
Vikarni Episkop moravički ANTONIJE
Vikarni Episkop dioklijski KIRILO

OHRIDSKA ARHIEPISKOPIJA:
Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski JOVAN
Episkop pološko-kumanovski JOAKIM
Episkop bregalnički MARKO
Vikarni Episkop stobijski DAVID

The post Mir Božji, Hristos se rodi! appeared first on Poreklo.

Laktac je selo u Dalmaciji, između Vrlike i Sinja. Nalazi se kod Peručkog jezera (nekadašnje reke Cetine), u podnožju Dinare. Teritorijalno pripada opštini Hrvace.

Manastir Dragović je udaljen 2 km od Laktaca, prema selu Koljane.

Na popisu 1991. godine, bila su 124 stanovnika Laktaca, od čega 100 Srba i 24 nepoznata (Srbi takođe). Prema statistici iz 1862. godine, evidentirana su 164 stanovnika (100% pravoslavci).

Prezimena 1948. godine, sa brojem osoba (u zagradi) i krsnom slavom

Srpska prezimena

BOGOVAC/BOGAVAC (107) – Sveti Arhangel Mihailo (prisutni u 18. veku)

BORKOVIĆ (42) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

VINČIĆ (92) – Sveti Georgije (prisutni u 18. veku)

NIKOLIĆ (10) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

PEOVIĆ (23) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

Izumrla prezimena: CRNOGORAC, MILUTIN

Priredio: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić

The post Poreklo prezimena, selo Laktac (Hrvace) appeared first on Poreklo.

Dabar  je selo u Dalmaciji, između Vrlike i Sinja. Nalazi se na Peručkom jezeru (nekadašnja reka Cetina), u podnožju Dinare. Teritorijalno pripada opštini Hrvace.

Na popisu 1991. godine, evidentiran je 121 stanovnik Dabra. Bila su 64 Hrvata (53%) 55 Srba (45,5%), 1 Rusin i 1 nepoznat.

Prezimena 1948. godine, sa brojem osoba (u zagradi) i krsnom slavom

Srpska prezimena

KOVAČIĆ (8) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

NENADIĆ (45) – Sveti Nikola (prisutni u 18. veku)

STOJANAC (92) – Sveti Simeon (prisutni u 18. veku)

Hrvatska prezimena

VUJEVIĆ (15) – (prisutni u 18. veku)

GAVRAN (18) – (prisutni u 18. veku)

KRAJINA (71) – (prisutni u 18. veku)

MARUNICA (11) – (prisutni u 18. veku)

ČAVČIĆ (23) – (prisutni u 18. veku)

Priredio: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić

The post Poreklo prezimena, selo Dabar (Hrvace) appeared first on Poreklo.

Zasiok  je selo u Dalmaciji, između Vrlike i Sinja. Nalazi se na Peručkom jezeru (nekadašnja reka Cetina), u podnožju Dinare. Teritorijalno pripada opštini Hrvace.

U Zasioku je 1906. godine podignuta pravoslavna crkva Svetog Jovana, ali je 1958. godine potopljena izgradnjom Peručkog jezera.

Na popisu 1991. godine, evidentirano je 76 stanovnika Zasioka. Bilo je 65 Hrvata (85,5%) 10 Srba (13%) i 1 nepoznat.

Prezimena 1948. godine, sa brojem osoba (u zagradi) i krsnom slavom

Srpska prezimena

MRVIĆ (47) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

Hrvatska prezimena

GALIĆ (?) –

KRAJINA (20) – (prisutni u 18. veku)

LIOVIĆ (106) – (prisutni u 18. veku)

MARINOVIĆ (6) –

OGRIBIĆ (25) – (prisutni u 18. veku)

SOLDIĆ (5) –

ŠEGO (45) – (prisutni u 18. veku)

Priredio: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić

The post Poreklo prezimena, selo Zasiok (Hrvace) appeared first on Poreklo.

Rumin  je selo u Dalmaciji, severno od Sinja. Nalazi se na reci Cetini i njenoj pritoci Rumin, u podnožju Dinare. Teritorijalno pripada opštini Hrvace.

Na popisu 1991. godine, bilo je 226 stanovnika Rumina, od čega 211 Hrvata (93%), 6 Srba (2,6%), 3 Jugoslovena, 3 regionalno opredeljena i 3 nepoznata.

Prezimena 1948. godine, sa brojem osoba (u zagradi) i krsnom slavom

Srpska prezimena

KRANJAC (21) – Sveti Georgije (prisutni u 18. veku)

• Ranije se prezivali Đapić.

Hrvatska prezimena

IVANDIĆ (20) – (prisutni u 18. veku)

LOVRIĆ (53) – (prisutni u 18. veku)

MARKULIN (29) – (prisutni u 18. veku)

PENIĆ (5) – (prisutni u 18. veku)

PLETIKOSIĆ (37) – (prisutni u 18. veku)

RADAN (21) – (prisutni u 18. veku)

ROMIĆ (13) – (prisutni u 18. veku)

ĆURKOVIĆ (96) – (prisutni u 18. veku)

Priredio: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić

The post Poreklo prezimena, selo Rumin (Hrvace) appeared first on Poreklo.

Bitelić  je selo u Dalmaciji, severno od Sinja. Nalazi se kod Peručkog jezera, odnosno reke Cetine, u podnožju Dinare. Podeljen je na Gornji i Donji Bitelić. To su dva posebna naselja, koja teritorijalno pripadaju opštini Hrvace.

Pravoslavna crkva Pokrova Presvete Bogorodice, izgrađena je početkom 19. veka. Postoji i rimokatolička crkva Male Gospe.

U Drugom svetskom ratu je bio jak partizanski pokret iz Bitelića. Mnogi su nakon rata kolonizirani u Vojvodinu (Stanišić i Riđica).

Na popisu 1991. godine, bilo je 615 stanovnika Donjeg Bitelića, od čega 519 Hrvata (84%), 75 Srba (12%), 9 Jugoslovena, 5 neopredeljenih i 5 nepoznatih. U Gornjem Biteliću su bila 323 stanovnika, od čega 225 Hrvata (70%), 71 Srbin (22%), 14 Jugoslovena i 13 neopredeljenih.

Prezimena 1948. godine, sa brojem osoba (u zagradi) i krsnom slavom

Srpska prezimena

BULOVIĆ (115) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

VULIĆ (25) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

ĐAPIĆ (238) – Sveti Georgije (prisutni u 18. veku)

JOVIĆ (29) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

• Ranije se prezivali Vulić.

STOJIĆ (40) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

TRIPO/TRIPIĆ (8) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

DŽUDŽELIJA (?) – Sveti Georgije (prisutni u 18. veku)

• Ranije se prezivali Đapić.

Hrvatska prezimena

BULJAN (360) – (prisutni u 18. veku)

VUKOVIĆ (58) – (prisutni u 18. veku)

GOVORUŠIĆ (13) – (prisutni u 18. veku)

DADIĆ (30) – (prisutni u 18. veku)

EZGETA (30) – (prisutni u 18. veku)

ŽARKO (31) – (prisutni u 18. veku)

JUKIĆ (211) – (prisutni u 18. veku)

KELAVA (84) – (prisutni u 18. veku)

MAJSTROVIĆ (44) – (prisutni u 18. veku)

MATKOVIĆ (62) – (prisutni u 18. veku)

HRGOVIĆ (37) – (prisutni u 18. veku)

Priredio: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić

The post Poreklo prezimena, selo Bitelić (Hrvace) appeared first on Poreklo.

Jeremija Gagić je rođen  1. maja 1871. godine, u gružanskom selu Pretoke. Kršten je  11. jula iste godine u manastiru Vraćevšnica. Kum na krštenju mu je bio pop Toma iz Belog Polja. Jeremijin otac se zvao Mihailo Gagić. Gagići su  ranije živeli u selu Potočani ispod izvora Česmice u Ješevcu. Nakon što su Turci popalili njihove kuće u Potočanima i pobili najveći deo Gagića, ono malo prežvelih se naselilo u selo Pretoke. Na planini Ješevcu, gde je bilo selo Potočani, jedno mesto se i danas zove Gagića Kućište. Nije poznato odakle su  stari Gagići od ranije poreklom ali sasvim sigurno su jedna od najstarijih familija u Gruži. U Potočanima su bili nastanjeni još od početka XVIII veka, a u Pretoke su se preselili pre Kočine Krajine 1788. godine. Gagići su kao svoju krsnu slavu slavili Aranđelovdan.

Da li zbog toga što je srpska porodica Gagića bila na lošem glasu kod Turaka, ili zbog nekog drugog razloga, Jeremija je kao mali prebegao preko Save. U Zemunu je imao rođenog zeta, uglednog trgovca, Vuka Marinovića. Vuk je Jeremiju školovao a posle smrti mu je ostavio i pozamašnu sumu novca. Jeremija Gagić se i sam bavio trgovinom stokom u Zemunu i tako je stekao značajan kapital.

Kada je u Srbiji 1804. godine buknuo ustanak na dahije, Jeremija je iz Zemuna počeo da potpomaže srpske ustanike.

U novembru mesecu, 1804. godine, kada je Karađorđe ustankom bio oslobodio dobar deo Srbije od Turaka, Jeremija je odlučio da poseti svoje rodne Pretoke. U Srbiju je iz Zemuna prešao 10. novembra  1804. godine, ali pre nego što se zaputio u gružanske Pretoke otišao je u Topolu kod Karađorđa. Kod Karađorđa je u Topoli kao gost ostao 10 dana, a odatle je krenuo ka svom rodnom selu. Knez Matija, koji je upravljao Karađorđevim dvorom, dodelio je Jeremiji jednog momka kao pratnju.

Jeremija je iz Topole prvo stigao u manastir Vraćevšnicu. U Vraćevšnicu je stigao na Vavedenje 21. novembra. U manastiru je prenoćio pa se sutradan zaputio u selo Borač kod ujaka Ilije. U Pretoke je stigao 24. novembra i tu se zadržao dva dana, a odatle je ponovo otšao u Topolu kod Karađorđa gde se zadržao sve do 18. decembra. Karađorđe je u Jeremiji kao dobro situiranom, mladom školovanom čoveku koji zna više jezika, prepoznao  nekoga ko ume i može da se založi za srpsku stvar.

Odmah po povratku u Zemun, Jeremija je razvio živu akciju kod tamošnjih Srba za pomaganje ustanika u novcu i oružju. U naredne dve godine je često prelazio u Srbiju i donosio pomoć ustanicima.

Jeremija je zajedno sa Avramom Lukićem, članom Sovjeta iz nahije užičke, 7. avgusta 1806. godine otišao u Trst gde je kod tamošnjih srpskih trgovaca prikupio pomoć za srpske ustanike u vrednosti od 12.750 forinti.

Po Karađorđevom pozivu, Jeremija je 1807. godine napustio Zemun, prešao u Srbiju i postao sekretar Praviteljstvujuščeg  sovjeta serbskog, jednog od najznačajnijih organa centralne vlasti u tadašnjoj ustaničkoj Srbiji. Nakon toga Jeremija je postao sekretar Sovjeta.  Karađorđe i Sovjet su Jeremiju slali više puta  ruskom i austrijskom caru da završi važne državne poslove.

Gagić je u novembru 1806. godine boravio u Beču, kod austrijskog cara, gde se zalagao za otvaranje granica prema Srbiji.

Kada su Srbi želeli da  neki važan ruski čovek dođe u Srbiju, poslat je Jeremija Gagić u glavni ruski stan. Na Jeremijino zalaganje, Rusi su u Beograd poslali Konstantina Rodofinikina kao Ruskog diplomatskog agenta.

Jeremija Gagić je bio rusofil, a po svoj prilici, u čestim kontaktima sa Rusima, vrbovan je da se okrene protiv Karađorđa i pomogne u njegovom sklanjanju. O tome svedoče i pisma pukovnika Paulučija, koji Jeremiju pominje kao čoveka koji se može zadobiti da sklanja Karađorđa za ruske namere. Zbog toga što je pripadao rusofilskoj struji Karađorđevih protivnika, Jeremija je krajem 1807. godine otpušten iz službe.

Jeremijinom razlazu sa Karađorđem svakako je doprineo i vojvoda Milenko Stojković, kod kog je Gagić nakon otpusta iz službe bio pisar u Poreču.

Milenko Stojković je započeo svađu sa Karađorđem oko političkih pitanja posle odbrane Deligrada 1809. godine, kada je umesto ranjenog Karađorđa kraće vreme svim ustaničkim snagama komandovao Milenko Stojković. Karađorđe je lišio Stojkovića komande ustaničkom vojskom. Milenko Stojković je ostao upamćen i po tome što je ustanovio svoj sopstveni harem, nakon što je osvojio tursko utvrđenje Ram i iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena.

Zbog sukoba sa Karađorđem, Milenko je pobegao preko Dunava  1811. godine.  Odmah po izgnanju Stojkovića i Jeremija Gagić je napustio Srbiju i nastavio da ga podržava u borbi protiv Karađorđa.

Nakon  napuštanja Srbije, Jeremija Gagić je stupio u rusku službu.  Admiral Čičagov je dao svedočanstvo Gagiću 2. decembra 1813. godine da je on ostavivši sekretarstvo u srpskom Sovjetu,  još od avgusta 1812. godine u ruskoj službi.

Posle toga, Jeremija je 9. februara 1813. godine u ruskoj službi postavljen za titularnog sovetnika, a od 5. decembra 1815. godine u Ministarstvo spoljnih poslova.

Gagić je u decembru 1815. godine postavljen za ruskog konzula u Dubrovniku. Na tom položaju je ostao u Dubrovniku sve do 1856. godine sa zvanjem vicekonzula.  Gagić je po svojoj molbi penzionisan 7. jula 1856. godine, a posle njega za ruskog konzula  u Dubrovnik je došao Stremouhov.

Gagić je kao nagradu za dugogodišnju službu u ruskoj diplomatiji dobio plemićku titulu.

Savremenici su ga opisivali kao poštenog, revnosnog i tačnog činovnika. Iako je napustio Srbiju, nikad nije prekidao vezu sa svojom zemljom. Činio je sve  što je mogao da olakša napredak Srbije. Održavao je prepisku i sa Milošem Obrenovićem. Gagić je imao tesne veze i sa Crnom Gorom i bio je glavni izveštač ruske vlade o tamošnjim prilikama.

U Dubrovniku je u to doba bila mala pravoslavna crkva od drveta. Jeremija je često pevao na službi u toj crkvi. Rado je kupovao i čitao srpske knjige. Dok je živeo u Dubrovniku, bio je pretplatnik na Vukove narodne pesme, uzeo je 15 knjiga.

Bio je poštovan i uvažavan među dubrovačkom vlastelom, podjednako su ga  poštovali i pravoslavci i rimokatolici.

Pored srpskog maternjeg jezika, govorio je i italijanski, francuski, nemački i ruski.

Bio je omalenog stasa, puniji i povelikog nosa.

Odmah po dolasku na službu u Dubrovnik, Jeremija je zaprosio ćerku  bogatog dubrovačkog trgovca , Hadži Lake Lučića, rodom iz Sarajeva. Kako je on bio nov čovek u Dubrovniku i još uvek nepoznat, devojčini  roditelji  nisu dali pristanak.

Kasnije su mu oni sami ponudili svoju mlađu ćerku Evstahiju ( Staku), sa kojom se Jeremija venčao 5. marta 1826. godine. Evstahija je bila rođena 8. novembra 1810. u Sarajevu. Jeremija je iz braka sa Stakom imao tri ćerke i jednog sina. Ćerke su mu se zvale Milena, Ljubica i Olga. Sin Vladimir je rođen 1836. godine a umro je u Petrogradu 1850. godine.

Za Jeremiju Gagića se vezuje i misterija oko nestanka originalne Povelje Kulina bana. Veruje se da se originalni primerak Povelje nalazi u Akademiji nauka i umetnosti u Sankt Petersburgu u Rusiji. Povelja je iz arhive u Dubrovniku nestala početkom  XIX veka. Veruje se da je Povelju Kulina bana otuđio konzul Jeremija Gagić i poklonio je ruskom caru, da bi mu se dodvorio.

Jeremija kao ruski konzul u Dubrovniku, osim što je bio blizak  prijatelj, bio je i zaštitnik crnogorskom vladici i vladaru Petru II Petroviću, sa kojim je održavao intezivnu prepisku. Njegoš je pisao i pesme u čast Jeremije Gagića.

Kada je mladi vladika Njegoš bio  opanjkan na ruskom dvoru, Jeremija je stao na njegovu stranu  i opravdao ga kod ruskog cara jer je znao da je Njegoševa vladavina pravična i poštena, iako ponekad previše stroga.

Gagić je opravdavao Njegoša kod Rusa i  u proleće 1844. godine, kad je nakon katastrofalne suše koja je dovela do gladi u Crnoj Gori, Rusija uputila pomoć. Jeremija je  dobio od nadređenih zadatak da motri na to da li Njegoš troši novac samo na kupovinu žita ili čini i neke zloupotrebe.

Iako je Jeremija  na svim zvaničnim mestima podržavao i pravdao mladog Njegoša, kao poverljivu informaciju saopštio je Vuku Karadžiću da je Petar II Petrović neprikladna ličnost  za poglavara crkve i da njegov duhovni život ne priliči pravoslavnom mitropolitu. Jeremijine zamerke na račun Njegoša koje je poverio Vuku odnosile su se na to da se Njegoš vlada kao svetovnjak i da se više bavi lovom i pesništvom nego vladarskim i vladičanskim poslovima, kao i da često odlazi u Boku, gde se udvara damama i igra karte.

Kada je Njegoš teško bolestan pošao u Italiju na lečenje, 20. maja 1850. godine, i kad je brodom pristao u Dubrovnik, po svom poverljivom čoveku poslao je svoj testament Jeremiji Gagiću na čuvanje. Njegoš je u pismu od 27. maja 1850. godine poručio Gagiću da njemu kao vernom prijatelju i zaštitniku ostavlja testament na čuvanje, ako umre da kopiju pošalje u Crnu Goru, a ako ozdravi da mu testament vrati kad on to zatraži.

Gagić je bio prijatelj i Vuka Stefanovića Karadžića. Vuk je gostovao kod Jeremije 1833. godine u Dubrovniku.

Jeremija Gagić je umro u Mlecima 1859. godine, gde je i sahranjen.

AUTOR:  Saša Zarić, saradnik portala Poreklo

The post Znameniti Gružani: Jeremija Gagić appeared first on Poreklo.

Poštovani,

pozivamo vas na saradnju.

Pošaljite nam svoj prilog, sve što znate o ovom prezimenu na osnovu usmenog predanja ili citiranjem navoda iz knjiga (navedite kojih) ili onog što je već objavljeno na ostalim internet sajtovima (napomenite kojim).

Obavezno napišite i koju krsnu slavu slavite i područje u kojem se ovo prezime pojavljuje.

Navedite i ime poznate ličnosti (gde je rođen-a, čime se bavi), koja nosi ovo prezime.

Vaš prilog ostavite u komentaru ili pošaljite na i-mejl:

prezime@poreklo.rs
Pišite nam

The post Poreklo prezimena Jojić appeared first on Poreklo.

Bilice su naselje severno od Šibenika, spojeno s gradom. Ima više zaselaka koja su ranije smatrana posebnim naseljima, kao što su Vrulje i Stubalj na Prokljanskom jezeru, Podlukovnik ispod brda Lukovnik, Pomišljaj, Lišćarica i druga. Bilice su danas posebna opština.

U Bilicama se nalazi stara rimokatolička crkva Gospe od Pomišljaja.

Na popisu 1991. godine, evidentirana su 1643 stanovnika Bilica. Srba je bilo 64 (4%).

Prezimena 1948. godine, sa brojem osoba (u zagradi) i krsnom slavom

Srpska prezimena

DRAGUTIN (16) – (došli u 19. veku)

KALIK (13) – (prisutni u 18. veku, u Vruljama)

SEKULIĆ (23) – Sveti Stefan (prisutni u 18. veku, u Podlukovniku)

ŠARIĆ (21) – (prisutni u 18. veku)

Hrvatska prezimena

BURA (11) – (prisutni u 18. veku)

DULIBIĆ (31) – (prisutni u 18. veku)

GATARA (27) – (prisutni u 18. veku)

GRUBIŠIĆ (74) – (prisutni u 18. veku)

LUGOVIĆ (53) – (prisutni u 18. veku)

KRNIĆ (17) – (prisutni u 18. veku)

MIKULANDRA (276) – (prisutni u 18. veku)

MIHALJEVIĆ (60) – (prisutni u 18. veku)

PERIŠIĆ (34) – (prisutni u 18. veku)

PILIŽOTA (52) – (prisutni u 18. veku)

SLAVICA (224) – (prisutni u 18. veku)

ĆALETA (150) – (prisutni u 18. veku)

Priredio: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić

The post Poreklo prezimena, selo Bilice (Šibenik) appeared first on Poreklo.

Raslina (ranije Rasline) se nalazi u blizini Šibenika, na zapadnoj strani Prokljanskog jezera. Teritorijalno pripada Gradu Šibeniku.

U Raslini se nalaze rimokatoličke crkve Svetog Mihovila i Gospe od Zdravlja.

Na popisu 1991. godine, evidentirano je 667 stanovnika Rasline. Srba je bilo 29 (4,5%).

Prezimena 1948. godine, sa brojem osoba (u zagradi) i krsnom slavom

Srpska prezimena

RAČUNICA (16) – Sveti Jovan (prisutni u 18. veku)

Hrvatska prezimena

ALVIŽ (61) – (prisutni u 18. veku)

BUJAS (19) – (prisutni u 18. veku)

GRBELJA (24) – (prisutni u 18. veku)

GULIN (16) – (prisutni u 18. veku)

KURSAR (27) – (prisutni u 18. veku)

MAKARIN (5) – (prisutni u 18. veku)

RAJIĆ (43) – (prisutni u 18. veku)

Priredio: Saradnik portala Poreklo Slobodan Zrnić

The post Poreklo prezimena, selo Raslina (Šibenik) appeared first on Poreklo.

[caption id="attachment_66384" align="aligncenter" width="630"] Ктиторски натпис изнад врата на улазу цркве у Драчи: „...сазида се и заврши овај свети божанствени храм, у име светог архијереја и чудотворца Христовог светог оца Николаја. Трудом и даром племенитог господина оберкапетана Станише ктитора...“[/caption]

         Станиша Марковић је рођен 1664. године у бјелопавлићком Вразегрмцу испод манастира Острога у Црној Гори. Станиша је неко време живео у гружанском селу Забојница. Према народном предању, његов отац Прем се доселио у манастир Враћевшницу. Са собом је довео три сина, Оташа, Станишу и Премташа. Из Враћевшнице су Оташ, Станиша Млатишума и Премташ прешли прво у Суморовац а одатле у Забојницу. Оташевићи који живе у Забојници и Суморовцу верују да воде директно порекло од Станишиног брата Оташа. Они као крсну славу славе Светог Николу.

Станиша је био  значајна историјска личност из периода борби Аустријанаца са Турцима почетком 18. века. Из Забојнице је отишао у Аустрију и ступио у војску, где је брзо напредовао. Већ је 1717. године са принцом Евгенијем Савојским успешно ратовао против Турака на Дунаву.

Станиша  Марковић се истакао  у шестом по реду  аустријско-турском рату који је вођен од 1716. до 1718. године  између Аустријског и Османског царства. Станиша је учествовао у ослобођењу Србије, у саставу аустријске војске, предводећи српске и црногорске борце. Након окончања овог рата, српске територије јужно од Саве и Дунава ушле су у састав Хабзбуршке монархије, под називом Краљевство Србија (Königreich Serbien). Аустријанци су освојене српске територије поделили на нове управне јединице, дистрикте. На подручју које се приближно поклапало са  ранијом нахијом Лепеница, образован је дистрикт Крагујевац. За старешину (оберкапетана) крагујевачког дистрикта постављен је Станиша Марковић Млатишума. Крагујевац се први пут помиње 1476. у дефтеру Смедеревског санџака, где стоји да крагујевачка касаба има 39 кућа. Османлије су и основалe Крагујевац као насеље. У доба пре османског освајања, док је Гружа била изузетно добро насељена Крагујевац није постојао. Крагујевац се у првим писаним документима помиње као Карагиофџа или Крагујфоча. У попису становништва из 1536. године, османска власт наводи да крагујевачка касаба има седам муслиманских махала са 56 кућа, као и џемат са 29 хришћанских кућа.

Станиша Марковић  је као награду за борбу против Турака добио Царски златни ланац.

На подручју Краљевства Србије постојала је редовна војска и Српска народна милиција, која је помагала Аустријанцима у одбрани пограничних крајева. Српска народна милиција као војна формација Хабзбуршке монархије на просторима Краљевства Србије, постојала је у периоду од 1718. године до пораза Аустрије у рату са Османлијама који је вођен од 1737. до 1739. године. Еуген Савојски је поставио први командни кадар Српске народне милиције. Он је био предвођен двојицом оборкапетана, Станишом Марковићем чије је седиште био Крагујевац и Вуком Исаковићем са седиштем у Црној Бари.

Млатишума је 1729. године послат у Брда како би подстакао побуну осам црногорских племена. Био је вођа ових племена у борби против Турака.

Млатишума се борио у  аустријско-турском рату вођеном од 1737. до 1739. године. У овом рату су његове снаге нападале Ужице и ослободиле Крушевац 20. јула 1737. године. Али већ око 18. октобра после пада Ниша у турске руке, из Крушевца  се повукао и оберкапетан Станиша са својом Српском милицијом и другим устаницима и пуковник Лентулус са својим одредом ћесароваца. Две године касније, оберкапетан Станиша је предводио нападе на Морави и Руднику.

О Млатишумином освајању Новог Пазара, Вук Караџић Стефановић је записао: „Обор-џенерал Млатишума узео је од Турака Нови Пазар, и у њему сједио читаву зиму; и да су се с њим, кад се вратио натраг доселиле Цимироте или Клименте у Сријем.“

Иако су се Срби борили на страни Аустрије у рату против Османског царства, у периоду аустријске окупације Србије између 1718 и 1739. године, због експлоатисања и осиромашења народа настали су још тежи животни услови него под османском окупацијом. Док је раније српско становништво од Османлија бежало из Груже преко Саве и Дунава, под аустријском окупацијом су становници Груже масовно бежали у Турску.

Тако је половином XVIII века у збеговима опустело село Кнић. Гружани су се и под османском и под аустријском окупацијом окупљали у хајдучке дружине и четовали за свој рачун широм Груже. О томе сведочи и извештај Јована Гринволда Дворском камарилском већу у Бечу са почетка XVIII века у коме се говори о одбеглом становништву гружанских села Претока, Кнића и Витановца.

О обиму страдања српског становништва у аустријско-турском рату можда најбоље сведочи попис који су 1718. године обавили пуковник Нејперг и инжињеријски капетан Епшелвиц. У  области Груже је те године било насељено само 17 села а 26 села је било пусто без иједног становника. Свеукупно у 17 Гружанских села било је само 57 домова. Пре овог рата у Лепеничкој нахији је било око 400 села,  док је 1718. године у целокупној Лепеничкој  нахији је било само 38 насељених села.  По броју домова, најнасељенија гружанска села била су Црнућа и Стубал са по  6 домова, затим Борач, Кнић, Љуљаци и Грабовац са по 5 домова. Бечевица и Честин су имали по 4 куће. Тадашње село Бокчиновићи односно Петропоље, имало је 3 куће. Са по две куће били су насељени  Бело Поље, Враћевшница манастир, Дубрава, Липовац, Раваница и Каменица. Липница и Сибница су имале по једну кућу.

У  црквеном попису рађеном за потребе Митрополије београдске 1735. године, Гружа је имала 18 насељених села са укупно 262 куће. У истој години Крагујевац је био насељен са 110 кућа. По овом попису, у широј околини је било само 4 цркве, у Крагујевцу, Грошници, Страгарима и Витановцу. У Крагујевцу је то била црква од преправљене турске џамије, у Грошници је била црква озидана каменом коју је 1734. године сазидао оберкнез Станиша Марковић Млатишума.

Поред тога што је био  добар војсковођа, који се истицао у борбама против Турака и што је играо важну улогу у политичком животу Србије, Станиша је познат и  као заштитник постојећих и градитељ нових објеката.

Саградио је 1730. године камени мост преко дубоког корита реке Јасенице у тадашњој  Хасанпашиној Паланци, која данас носи име Смедеревска Паланка. За изградњу моста је коришћен камен са задужбине кнеза Лазара, порушеног манастира Видовача у оближњем селу Водице. Био је то један од најлепших мостова на Цариградском друму, којим  се одвијао војнички и каравански саобраћај  Турске и Европе.

Оберкапетан Станиша је био велики добротвор и обновилац манастира Драча. При манстиру је 1732. године отворио основну школу са два оделења. Године 1734. подигао је из рушевина манастир Драчу са црквом посвећеном светом Николи. Камен за обнављање манастира је узео  од срушеног манастира суседног села Сумуровца. Следеће године је црква живописана. Прича се да је оберкнез Станиша често одлазио из Крагујевца у Драчу да надгледа радове, јашући на коњу Видану. Постоје мишљења да је Станиша Марковић обновио манастир Драчу себи за маузолеј.

Да је Станиша Марковић обновио манастир сведочи ктиторски натпис изнад врата на улазу цркве који гласи:

„ Изволенијем Оца и  подршком Сина и садејством светог животворног духа, сазида се и заврши овај свети божанствени храм, у име светог архијереја и чудотворца Христовог светог оца Николаја. Трудом и даром племенитог господина оберкапетана Станише ктитора и игумана  јеромонаха Герасима, при владавини узвишеног римског императора Карла шестог и при преосвећеном господину архиепископу и митрополиту словено српском Викентију и високопреосвећеном архијереју Хризонстоному у години 1735-те од оваплоћења Христова.“

Иако у ктиторском запису пише да је манастир сазидан 1735. године, сасвим сигурно је да  је те године извршена обнова старог порушеног средњовековног манастира који је на том месту постојао још из доба пре османског освајања Србије.

Верује се да је манастир Драча  подигнут крајем 14. века. Народна традиција подизање манастира повезује са светогорским монахом и светитељом, преподобним Јовом. У народу је сачувано предање о Јову Синаиту који је живео и умро у манастиру Прекопечи код Крагујевца више Драче.

Праведни Јов је по својој смрти оставио аманет да се његово тело врати на Синај. Кола са телом су стала на месту где је данас манастир. Одатле нису могли да га помере и ту је сахрањен а мештани су касније саградили храм над његовим телом.

О истинитости овог предања сведоче остаци гроба монаха Јова који и данас постоји у драчанској цркви.

Предање говори да се године 1731. игуман Леонтије састао са Станишом Марковићем и причао му о тешком стању Драче и порушености манастира. Након тога, оберкапетан је у манастир Драчу довео своја три болесна умоболна сина који су после прочитане молитве и боравка у манастиру добили оздрављење.  Из захвалности према свецу и из захвалности према игуману, Станиша је саградио Драчу за 120 дана. Ову причу, као истиниту, при посети манастиру пре неколико година, потврдили су посетиоци из Чачка који тврде да су Станишини потомци и да се више никада није дешавало да се у њиховој фамилији рађају умоболна деца.

Кажу да манастир Драча и данас има чудотворне моћи излечења и да се у њему највише излечују умоболна деца и умоболни људи. Свако ко легне на плочу Јововог гроба добије оздрављење.

Према другом предању, Станиша је био јако богат. Имао је три сина и сва тројица су била умоболна.  Прича се да је говорио: „ Да оставим благо синовима, неће бити од користи,  јер ће га улудо потрошити. У Србији ће да настану зла времена, па ће народу бити мучно да гради цркве и манстире и заборавиће на своју веру“.  Зато је Станиша одлучио да обнови манастир Драчу.

Према трећем предању, Станиша је у знак покајања обновио срушени манастир Драчу да би се искупио за грехе почињене тиме што је у мост у Паланци узидао камен са порушене светиње и задужбине кнеза Лазара, манастира Видовача.

Некако у то време, одмах после зидања моста, ударио је велики помор деце, ни једно није могло на сиси да се одржи. Пуних пет година после подизања Каменог моста било је још несрећних  и веома чудних догађаја који су притискали  народ.

Станиша Млатишума је  био уверен да сва та несрећа долази као казна кнеза Лазара зато што је за изградњу моста користио камен са рушевина његовог манастира Видовача. Прогоњен грижом савести, Станиша је био принуђен да у знак покајања  обнови средњовековни манастир Драча.

Станиша је део свог богатства утрошио и за обнову манастира Каленић.

Након заузећа Београда  1. септембра 1739. године  дошло је до поновног  враћања Србије у границе Османског царства. Повлачење аустријске војске из ових крајева је довело до масовног исељавања становништва из Груже. Велики број српских избеглица је побегао преко Саве и Дунава у Аустрију. Млатишума је сам превео око 1.000 хришћанских душа  из Србије и населио их у Аустрију.

Оберкапетан Станиша Марковић Млатишума  је затворен 1740. године, а верује се и да је умро исте године у Осијеку.

По одласку Аустријанаца из Србије 1739. године , Турци су укинули дистрикте као административно-војне јединице  и вратили стару поделу на нахије. Гружанска област је поново припадала нахији Лепеница (Lepeniçe). Нахије су се даље делиле на кнежине којима је управљао кнез. Заблуда је да се у то време, као и у раније доба под Османском  окупацијом, нахија Лепеница састојала од кнежина Груже, Лепенице и Јасенице (оваква подела је успоставњена тек касније).

Кнежине су носиле називе према имену кнеза или места у којем је седео кнез. Дефтер за Смедеревски санџак  из 1741. године  бележи  5 кнежина на територији нахије Лепеница. Кнезови су били Никола, син Ранка, у Забојници; Боро, син Стјепана, у Доњој Грошници; Михаљ, син Ника, у Великој ( ? ); Миљко, син Мишка, у Гунцатима и Јован, син Бошка у Липници.

Народ је оберкапетана опевао у песмама унапређујући га  маштом у непостојећу чин обер џенерала.

Док Црногорци у песмама славе Млатишуму као свог земљака рођеног у племену Куча, у сећању Гружана није у довољној мери сачувана успомена на храброг борца и великог добротвора, оберкапетана  Станишу, који је живео у гружанској Забојници.

АУТОР: Саша Зарић, сарадник портала Порекло

The post Знаменити Гружани: Оберкапетан Станиша Марковић Млатишума appeared first on Порекло.

[caption id="attachment_66388" align="aligncenter" width="910"] Borazo, град Борач на чувеној Фра Мавровој мапи света[/caption]

Половином XV века, млетачки монах и картограф Фра Мавро (Fra Mauro), радио је на своjoj карти света (il Mappamondo). Фра Мавро је радио мапу света по наруџбини португалског краља Алфонса V.
Карта је настала у његовој радионици у манастиру Светог Михаила на острву Мурано у Венецији.
Фра Мавро је успео да изради најсвеобухватнију и најпрецизнију мапу света до тада. У њој је било садржано сво географско знање тог доба. Мапа је изузетно детаљна и изненађујуће прецизна за карте тог доба. Она представља раскид са са античкоом картографијом.
Фра Мавро је, пре него што се замонашио, пропутовао велики део света као војник и трговац. Као монах, због верског статуса, више није био слободан да путује па се често консултовао са трговцима у граду након њиховог повратка из иностранства и тако прикупљао информације о познатом свету.
На први поглед, мапа изгледа јако збуњујуће. Заправо, Фра Маврова карта је обрнута, југ је оријентисан ка врху мапе. Мапа света детаљно приказује целокупан тада познати свет, Азију, Африку и Европу. За разлику од дотадашњих карти, које су израђиване по легендама, народним мотивима, религијским веровањима и непоузданим информацијама, Фра Маврова мапа је рађена по поузданим  подацима. Он је рад на изради мапе света започео 1448. године, рукописну карту је завршио приближно око 1450. године.

[caption id="attachment_66389" align="aligncenter" width="1437"] il Mappamondo, Фра Маврова мапа света, Фра Маврова мапа света[/caption]

Мапа је коначно завршена 24. априла 1459. године, а њена копија је  послата у Португал, али та копија није сачувана. Фра Мавро је 1459. године радио  копију мапе за Сигнориа из Венеције али није успео да је заврши јер је следеће године умро. Копију је завршио његов сарадник и картограф морнарице Андреа Бианцо 26. августа 1460. године.

Међу малобројним означеним местима на територији тадашње српске државе, он је са Borazo означио град Борач, мислећи свакако на „славни град Борач“ у Гружи.  Према међусобном односу насеља borazo (Борач), crusenaci ( Крушевац ) и  belgrado ( Београд ) и реке fl(umen) moraua ( река Морава ), уписаних на карти може се недвосмислено закључити да Borazo представља град Борач у Гружи.

Приказ средњовековног града Борча на чувеној Фра Мауровој карти света представља важно сведочанство о геостратешком значају овог града у средњовековној Европи.

Копија оригинала чувене Фра Маврове монументалне округле мапе света данас се чува у Библиотеци Светог Марка у Венецији.

АУТОР: Саша Зарић, сарадник портала Порекло

The post Средњовековни град Борач у Гружи на мапи света из XV века appeared first on Порекло.

Друштво српских родословаца "Порекло" у сарадњи са научном заједницом спроводи велико истраживање етногенезе Срба староседелаца Косова и Метохије. Уз Србе, истраживањем су обухваћени и Горанци, као и Торбеши. Циљ је да прикупимо узорке за нешто више од 400 појединаца, као и да испитаници буду равномерно распоређени са целе територије јужне српске покрајине.

У досадашњем току истраживања тестирано је укупно 266 појединаца. Дакле, преостало је да се тестира још око 140 људи. Испод објављујемо и списак родова које бисмо желели да тестирамо, а размотрићемо и сваки предлог који долази из области Косовског Поморавља и Централног Косова.

Тестирају се особе мушког пола, с обзиром да се испитује Y-ДНК хромозом, који се наслеђује искључиво са оца на сина. Прихватићемо кандидате који су рођени на Косову и Метохији или су тамо рођени њихови очеви. С обзиром да је циљ да се тестирају староседеоци, у обзир долазе они кандидати чије су породице потврђено биле на територији Косова и Метохије пре 1870. године.

Пријаве примамо на имејл адресу dnk@poreklo.rs.

Ево списка тражених кандидата из Косовског Поморавља:

The post Бесплатно ДНК тестирање Срба староседелаца Косова и Метохије appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Косуриће, Град Нови Пазар – Рашки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 Положај села.

Косуриће је у средњој долини Кусурићског Потока, најниже десне притоке Дежевке, опкољено брдима Великом Гредом, Малом Гредом, Белим Брдом, Бошковиком, Равништима и Чардаком.

Воде.

Село има изворску воду: Слепак, Столовача, Чесмица, Лисодерица, једна устава а Рајовићи имају бунар; има још шест новијих бунара, који не пресушују. Кроз село протичу Косурићски Поток са притокама Орловим Потоком,  Лисодерицом и Бањишором.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су добре, јер се лети наводњавају помоћу бразда. Оне су на местима: Столовача, Клапина, Слепак, Шановац, Дубариште, Дебело Брдо, Велика Ливада, Лесковита, Дубодолина, Попова Њива, Особине, Крчевине, Ливадски Брег, Врт, Камењача, Бачевина са воћкама, Попов До, Локва, Бунарача са воћкама, Разбојиште, Солила, Маркова Ливада, Бостаниште, Старо Гувно, Стан, Пискавци, Медунак, Јекмегача, Крушак, Ћерана са воћкама, Дрењак, Куновача, Селиште, Равне Баште, Виље Коло, Котар, Беговска Њива, Врзине, Стан; шуме и паше: Дубље, Чардак, Вучи Лаз, Велики До, Ливадке, Греде, Орнице, Распадени Крш, Паљевина, Јазавачке Рупе, Осредак, Коларев Лаз, Молитва, Глогље, Брезе, Голо Брдо, Криви Поток, Бежанија, Пасуљиште. Татарско Брдо, Бијела Прла, Равниште, Зовско Брдо, Грчко Гробље; у Слепаку имају заједничку утрину Косуриће, Врболази и Ботуровина. Потес је овако искоришћен: повише кућа су шуме и испаше, око кућа су воћњаци и главне њиве, код извора и бунара су вртови са поврћем, а ниже кућа су њиве за бела жита.

Старине и остали подаци о селу.

Готово у средини села је старо гробље, у коме се познају остаци црквине; друго старо гробље је на Голом Брду. Данашње гробље је на Дубљу. Ту је и школа. Данашње село заселило се око средине 19. века. Године 1948. имало је 324 становника.

Порекло становништва.

-Алексићи, Тиосављевићи, 7 кућа, Јањовићи, 5 кућа, прадед се доселио из околине Бруса под Копаоником, старина негде на Рогозни.

-Глигоровићи, 4 куће, Неранџићи, 2 куће, Св. Никола, су Кучи, дед се доселио из Бихора као воденичар.

-Мијаљевићи, 4 куће, Св. Никола, су досељени из подгорског Пустовлаха око 1850. године.

-Кулизе, Соврлићи, 3 куће, Митровдан, су досељени од Сопоћана, старином из Бурлата у Колашину на Ибру.

-Чекановићи, 3 куће, Св. Алемпије, су пореклом из Штавице, овамо дошли из јошаничке Брезовице пре 1860. године.

-Брановићи, 4 куће, Св. Петка, су Гашани, били у пештерком Жабрену, овамо досељени из Знуше; по предању су пореклом из Подгорице.

-Јовановић, 1 кућа, Св. Јован, је досељен из Себечева.

-Раковић, 1 кућа, су од Ђокића у подгорском Дојиновићу.

-Славковић, 1 кућа, је од Белића у Рајковићу.

-Рајовић, 1 кућа, је од Рајовића у Жуњевићу; имају одељаке у Топлици.

-Кудра, Вуловић, 1 кућа, Ђурдевдан – слава земље, је од Вуловића у Врболазима, досељен 1905. године.

-Гвозденовић, 1 кућа, Св. Никола, је досељен из Ботуровине 1920. године.

-Црепуљар, Алексић, 1 кућа,  је од Црепуљара у Дмитровој Реци, досељен 1922. године.

ИЗВОР:  Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Косуриће (Нови Пазар) appeared first on Порекло.