Quantcast
Channel: Poreklo
Viewing all 2195 articles
Browse latest View live

Prizrenski okrug

$
0
0

Opština Gora:

Bačka, Brod, Vranište, Globočica, Gornja Rapča, Gornji Krstac, Dikance, Donja Rapča, Donji Krstac, Dragaš, Zli Potok, Kruševo, Kukuljane, Leštane, Ljubovište, Mlike, Orčuša, Radeša i Rastelica

Opština Orahovac:

Bela Crkva, Bratotin, Brestovac, Brnjača, Bublje, Velika Kruša, Velika Hoča, Vranjak, Gedže, Goračevo, Gorić, Gornje Potočane, Danjane, Dobri Dol, Domanek, Donje Potočane, Dragobilje, Drenovac, Zatrić, Zočište, Zrze, Jančište, Jović, Koznik, Kramovik, Labučevo, Ljubižda, Mađare, Mala Hoča, Mališevo, Milanović, Miruša, Moralija, Mrasor, Našpale, Nogavac, Opteruša, Orahovac, Ostrozub, Pagaruša, Petković, Poluža, Ponorac, Pusto Selo, Radoste, Ratkovac, Retimlje, Sanovac, Saroš, Sopnić, Turjak, Celina, Crnovrana, Čiflak i Čupevo.

Opština Prizren:

Atmađa, Belobrod, Biluša, Bljač, Brezna, Brodosavce, Brut, Buzec, Buča, Veleža, Vlašnja, Vrbičane, Vrbnica, Gornja Srbica, Gornje Ljubinje, Gornje Selo, Gorožup, Graždanik, Grnčare, Dedaj, Dobrušte, Dojnice, Donja Srbica, Donje Ljubinje, Drajčići, Dušanovo, Đonaj, Živinjane, Žur, Zaplužje, Zgatar, Zjum Opoljski, Zjum Has, Zojić, Zrze, Jablanica, Ješkovo, Kabaš, Kabaš Has, Kapra, Karašinđerđ, Kobanja, Kojuš, Koriša, Kosovce, Krajk, Kuklibeg, Kukovce, Kušnin, Kuštendil, Landovica, Lez, Leskovac, Lokvica, Ljubižda, Ljubižda Has, Ljubičevo, Ljukinaj, Ljutoglav, Mazrek, Mala Kruša, Mamuša, Manastirica, Medvece, Miljaj, Muradem, Mušnikovo, Našec, Nebregošte, Nova Šumadija, Novake, Novo Selo, Petrovo Selo, Pirane, Plava, Plajnik, Planeja, Planjane, Poslište, Pousko, Prizren, Randubrava, Rence, Rečane, Romaja, Skorobište, Smać, Sredska, Stružje, Trepetinca, Tupec, Hoča Zagradska, Caparce, Šajinovac, Škoza i Špinadija.

Opština Suva Reka:

Banja, Belanica, Blace, Budakovo, Bukoš, Vranić, Vrševce, Geljance, Gornja Krušica, Grejkovce, Grejčevce, Guncat, Dvorane, Delovce, Dobrodeljane, Donja Krušica, Dubrava, Dulje, Đinovce, Javor, Kostrce, Kravoserija, Ladrovac, Ladrović, Lešane, Lužnica, Mačitevo, Movljane, Mušutište, Neprebište, Nišor, Papaz, Pećane, Popovljane, Raštane, Rečane, Savrovo, Samodraža, Selogražde, Semetište, Senik, Slapužane, Sopina, Stara Vučina, Studenčane, Suva Reka, Topličane, Trnje, Tumičina i Čajdrak.

The post Prizrenski okrug appeared first on Poreklo.


Kosovskomitrovački okrug

$
0
0

 Opština Vučitrn:

Balince, Banjska, Benčuk, Bečić, Bivoljak, Bošljane, Brusnik, Bukoš, Velika Reka, Vesekovce, Viljance, Vrnica, Vučitrn, Galica, Glavotina, Gojbulja, Gornja Dubnica, Gornja Sudimlja, Gornje Stanovce, Gornji Svračak, Grace, Gumnište, Dobra Luka, Doljak, Donja Dubnica, Donja Sudimlja, Donje Stanovce, Donji Svračak, Drvare, Dubovac, Žilivoda, Zagorje, Jezero, Karače, Kolo, Kunovik, Kurilovo, Lug Dubnica, Mavrić, Mijalić, Miroče (do 1975. godine Mirače), Nevoljane, Nedakovac, Novo Selo Begovo, Novo Selo Mađunsko (do 1975. godine Novo Selo), Okraštica, Ošljane, Pantina, Pasoma, Pestovo, Prilužje, Resnik, Ropica, Samodreža, Skočna, Skrovna, Slakovce (1975-1991. godine Slavkovce), Slatina, Smrekovnica, Strovce, Taradža, Trlabuć, Hercegovo, Cecelija, Šalce, Šljivovica i Štitarica.

Opština Zvečan:

Banov Do, Banjska, Banjska Reka, Banjski Suvi Do, Boljetin, Bresnica, Valač, Veliko Rudare, Vilište, Grabovac, Grižani, Doljane, Žaža, Žerovnica, Žitkovac, Zvečan, Izvori, Jankov Potok, Joševik, Kamenica, Korilje, Kula, Lipa, Lipovica, Lovac, Lozište, Lokva, Mali Zvečan, Malo Rudare, Matica, Meki Do (od 2007. godine Keći Do), Oraovica, Rudine, Sendo i Srbovac.

Opština Zubin Potok:

Babiće, Babudovica, Banja (do 1975. godine Banje), Bojnoviće, Brnjak, Bube, Burlate, Velika Kaludra, Velji Breg, Vitakovo, VitkojevićeVojmisliće, Vranoviće, Vrba, Vukojeviće, Vukosavljeviće, Gazivode, Gornje Varage (do 1959. godine Varage), Gornji Jasenovik, Gornji Strmac, Dobroševina, Donje Varage (do 1959. godine Varage), Donji Jasenovik, Dragalica (do 1980. godine Dragalice, od 2007. godine Vragalica), Drainoviće (od 2007. godine Drajinoviće), Dren, Žarevi, Zagrađe (do 1975. godine deo Burlata), Zagulje, Zečeviće, Zubin Potok, Zupče, Jabuka, Jagnjenica, Junake (do 1980. godine Junaci), Kijevce (do 1975. godine deo Zečevića), Klečke (do 1975. godine deo Banja), Kobilja Glava, Kovače, Kozarevo, Kopiloviće (do 1987. godine deo Međeđeg Potoka), Krligate (1975-1983. godine Krljigate), Ledenik (do 1975. godine deo Češanovića), Lučka Reka, Mala Kaludra, Međeđi Potok, Oklace, Padine, Paruci, Prevlak, Prelez (od 2007. godine Prelaz), Preseka, Pridvorica, Rančiće (1975-1987. godine Raičiće), Rezala, Rujište, Tušiće, Ugljare, Crepulja, Čabra, Čečevo, Češanoviće (do 1975. godine Češenoviće), Čitluk, Šipovo (do 1975. godine Šipova) i Štuoce (do 1975. godine deo Veljeg Brega).

Opština Kosovska Mitrovica:

Bajgora, Bare, Bataire, Brabonjić (do 1975. godine Brabonić), Vaganica, Veliki Kičić, Vidomirić, Vidušić, Vlahinje (do 1975. godine Vlahinja), Vrbnica, Gornje Vinarce, Gornje Žabare, Gornje Rašane, Gornji Suvi Do, Gušavac (do 1980. godine Guševac), Dedinje, Donje Vinarce, Donje Žabare, Donje Rašane, Donji Suvi Do, Zabrđe, Zasela (do 1975. godine Zaselja), Zijača, Kačandol (do 1978. godine Kačan Dol), Kovačica, Kopriva, Kosovska Mitrovica (1981-1991. godine Titova Mitrovica), Košutovo, Kutlovac, Lisica (do 1965. godine Lisca), Ljušta, Mađare (do 1992. godine Mađera, od 2007. godine Mađera), Mažić, Malo Kičiće, Meljenica, Ovčare, Orahovo, Pirče, Prvi Tunel, Rašane, Reka, Ržana, Svinjare, Seljance, Stari Trg (rudarsko naselje) (do 1975. godine Rudarsko Naselje), Stari Trg (selo) (do 1975. godine Stari Trg), Strana, Trstena, Šipolje i Šupkovac.

Opština Leposavić:

Bare, Belo Brdo, Beluće, Berberište, Bistrica, Borova, Borčane, Brzance, Vitanoviće, Vračevo (i zaselak Vrba), Vuča, Gnježdane, Gornji Krnjin, Graničane, Grkaje, Guvnište, Gulije, Desetak, Dobrava, Donje Isevo (do 1975. godine Isevo), Donji Krnjin, Dren, Duboka, Zabrđe, Zavrata, Zemanica, Zrnosek, Ibarsko Postenje (do 1975. godine Postenje), Jarinje, Jelakce, Jošanica, Kajkovo, Kamenica, Kijevčiće, Koporiće (do 1965. godine Kopuriće), Kostin Potok, Košutica (do 1975. godine deo Jarinja), Košutovo, Kruševo, Kruščica, Kutnje, Lazine (do 1980. godine Lazina), Leposavić, Lešak, Lozno, Majdevo, Mekiniće (do 1975. godine Mekinjić), Miokoviće, Mioliće (do 1975. godine Miolić), Mošnica, Ostraće, Plakaonica, Planinica, Popovce, Potkomlje (do 1975. godine Potkomnje), Pridvorica, Rvatska, Rodelj, Rucmance, Seoce, Slatina, Sočanica, Tvrđan (do 1975. godine Tvrđane), Trebiće, Trikose, Ćirkoviće (do 1975. godine Ćirkovići), Ulije, Ceranja, Crveni, Crnatovo, Šaljska Bistrica, Šarpelj.

Opština Srbica:

Baks, Banja, Broćna, Vitak, Voćnjak, Gornja Klina, Gornje Prekaze, Gornji Obilić, Donja Klina, Donje Obrinje, Donje Prekaze, Donji Obilić, Doševac, Izbica, Kladernica, Kožica, Kostrc, Kotore, Krasalić, Krasmirovac, Kruševac, Kućica, Lauša, Leočina, Likovac, Ljubovac, Makrmalj, Marina, Mikušnica, Murga, Novo Selo, Ovčarevo, Padalište, Plužina, Poluža, Poljance (formirano 1975. godine od naselja Staro Poljance i Novo Poljance), Prelovac, Radiševo, Rakitnica, Rezala, Rudnik, Srbica, Srednja Klina, Suvo Grlo, Tica, Trnavce, Turićevac, Tušilje, Ćirez (do 1975. godine Čirez), Čitak i Čubrelj (Kraljica ukinuto naselje 1975. godine).

The post Kosovskomitrovački okrug appeared first on Poreklo.

Kosovskopomoravski okrug

$
0
0

Opština Vitina:

Balance, Begunce, Binač, Buzovik, Veliki Goden (do 1955. godine Goden), Vitina, Vrban, Vrbovac, Vrnavokolo (do 1975. godine Vrnaokolo), Vrnez, Gornja Budrika (do 1975. godine Gornja Budriga), Gornja Slatina, Gornja Stubla, Grmovo, Grnčar (do 1975. godine Grnčare), Gušica, Debelde, Devaja, Donja Slatina, Donja Stubla, Donje Ramnjane, Drobeš, Đelekare, Žitinje, Jerli Sadovina, Kabaš, Klokot, Letnica, Ljubište, Mijak, Mogila, Novo Selo, Podgorce, Požaranje (do 1975. godine Požeranje), Ravnište, Radivojce, Ribnik, Smira, Trpeza, Trstenik, Čerkez Sadovina, Čiflak i Šašare.

Opština Gnjilane:

Bilince (do 1975. godine Bilinca), Brasaljce (do 1959. godine podeljeno na Gornje i Donje Brasaljce), Bukovik, Burince, Velekince, Vladovo, Vlaštica, Vrapčić, Vrbica, Gadiš, Gnjilane, Gornje Kusce, Gornje Slakovce, Gornji Livoč, Gornji Makreš, Gumnište, Dobrčane, Donja Budriga, Donje Slakovce, Donji Livoč, Donji Makreš, Draganac, Dunavo, Žegovac, Žegovačka Vrbica, Žegra, Inatovce, Kišno Polje, Kmetovce, Koretište, Kravarica, Lipovica, Lovce, Mali Goden, Mališevo, Mozgovo, Mučibaba, Nosalje, Paralovo, Parteš, Pasjak, Pasjane, Pidić, Podgrađe, Poneš, Prilepnica, Sapar, Slubica, Stanišor, Stančić (1975-1991. godine Staničić), Straža, Stublina, Ugljare, Cernica, Čelik, Šilovo i Šurlane.

Opština Kosovska Kamenica:

Ajnovce, Berivojce, Blato, Boževce, Boljevce, Bosce, Bratilovce, Busovata, Bušince (1975-1991. godine Vušince), Vaganeš, Veliko Ropotovo, Veljeglava (do 1975. godine Velja Glava; 2007. godine podeljena na Gornju Veljeglavu i Donju Veljeglavu), Vrućevce, Glogovce, Gmince, Gogolovce, Gornja Šipašnica, Gornje Karačevo, Gornje Korminjane, Građenik, Grizime (do 1978. godine Grizine), Daždince, Dajkovce, Desivojce, Domorovce, Donja Šipašnica, Donje Karačevo, Donje Korminjane, Drenovce, Đuriševce, Žuja, Zajčevce (do 1975. godine Zajčevac), Kololeč, Koprivnica, Koretin, Kosovska Kamenica (do 1952. godine Kamenica), Kostadince, Krajnidel (do 1980. godine Krajni Del), Kremenata, Kriljevo, Lisocka (1980-1992. godine Lisacka, od 2007. godine ponovo Lisacka), Ljajčić, Lještar, Malo Ropotovo, Marovce, Mešina, Miganovce, Močare, Mučivorce, Novo Selo, Ogošte, Odanovce, Odevce, Oraovica, Pančelo, Petrovce, Polička, Rajanovce, Ranilug, Robovac, Rogačica, Svirce, Sedlare, Strezovce, Strelica, Tirince, Tomance, Toponica, Trstena, Tuđevce, Firićeja (do 1975. godine Firićeje), Carevce, Čarakovce i Šaić (do 1980. godine Šajić, od 2007. godine ponovo Šajić).

Opština Novo Brdo:

Bostane, Zebince, Izvor, Jasenovik, Klobukar, Labljane, Manišince, Novo Brdo, Prekovce i Trnićevce.

The post Kosovskopomoravski okrug appeared first on Poreklo.

Severnobački okrug

$
0
0

Subotica:

Aleksandrovo (do 1904. zasebna opština, sada gradska četvrt), Bajmok, Bački Vinogradi (do 1947. godine Kraljev Breg), Bačko Dušanovo (do 1978. godine Dušanovo), Bikovo, Višnjevac, Gornji Tavankut (do 1978. deo Tavankuta), Donji Tavankut (do 1978. deo Tavankuta), Đurđin, Kelebija, Ljutovo (do 1978. deo Tavankuta), Mala Bosna, Mišićevo (do 1978. deo Bajmoka), Novi Žednik (do 1978. deo Žednika), Palić, Stari Žednik (do 1978. deo Žednika), Subotica, Hajdukovo (do 1978. deo Palića), Čantavir i Šupljak.

Bačka Topola:

Bagremovo (stari naziv Brazilija), Bajša, Bačka Topola (obuhvata i Kočićevo, koje je prestalo da postoji kao samostalno naselje 1978. godine)), Bački Sokolac, Bogaraš (naselje je do 1978. godine bilo deo Gunaroša), Gornja Rogatica, Gunaroš (do 1950. godine Molski Gunaroš), Zobnatica, Kavilo (do 1978. godine deo Gunaroša), Karađorđevo (do 1950. Bačko Karađorđevo), Krivaja (naselje stvoreno 1978. godine od delova Bačkog Sokoca, Gornje Rogatice i Tomislavaca), Mali Beograd, Mićunovo (do 1947. godine Karaktur), Novo Orahovo (do 1948. godine Orahovo, pre toga naziv je bio Senćanski Gunaroš), Njegoševo, Obornjača (do 1991. godine deo Gunaroša, danas bez stanovnika), Tomislavci (1947-2007. godine naziv je bio Orešković, pre toga Oreškovićevo), Panonija (do 1978. godine deo Bajše), Pačir, Pobeda (do 1978. godine deo Gunaroša), Svetićevo, Srednji Salaš i Stara Moravica.

Mali Iđoš:

Lovćenac (stari naziv Sekić), Mali Iđoš (do 1948. Krivaja) i Feketić (obuhvata i Selište, samostalno naselje do 1978. godine, koje se do 1947. godine zvalo Novo Selo).

The post Severnobački okrug appeared first on Poreklo.

Srednjobanatski okrug

$
0
0

Zrenjanin:

Aradac (do 1947. godine Slovački Aradac-Andrejevac), Banatski Despotovac, Belo Blato, Botoš, Elemir, Ečka, Zrenjanin (obuhvata i nekadašnje samostalno naselje Mužlju od 1978. godine; do 1947. zvanični naziv je bio Petrovgrad, pre toga Veliki Bečkerek), Jankov Most, Klek, Knićanin, Lazarevo, Lukino Selo, Lukićevo (do 1947. godine Martinica), Melenci, Mihajlovo, Orlovat, Perlez, Stajićevo, Taraš, Tomaševac, Farkaždin i Čenta.

Žitište:

Banatski Dvor (obuhvata i ukinuto naselje Banatski Dušanovac), Banatsko Višnjićevo, Banatsko Karađorđevo (do 1950. Karađorđevo), Žitište (do 1947. godine Begej Sveti Đurađ), Međa, Novi Itebej, Ravni Topolovac (do 1947. godine Katarina, 1947-1948. godine Topolovac), Srpski Itebej, Torak (do 2001. godine zvanični naziv je bio Begejci; naselje nastalo od Velikog i Malog Toraka) 1947. godine), Torda (do 1947. godine Vujićevo), Hetin i Čestereg.

Nova Crnja:

Aleksandrovo (1948-1992.. godine zvanični naziv je bio Velike Livade, a do 1948. godine Banatsko Aleksandrovo), Vojvoda Stepa, Molin (naselje raseljeno), Nova Crnja, Radojevo (do 1947. godine Klarija), Srpska Crnja i Toba.

Novi Bečej:

Bočar, Kumane, Novi Bečej (do 1952. godine Vološinovo; obuhvata i ukinuto naselje Vranjevo) i Novo Miloševo (nastalo spajanjem sela Dragutinovo i Beodra).

Sečanj:

Banatska Dubica (do 1950. godine Margitica), Boka, Busenje (do 1947. godine Vladičino Selo), Jarkovac, Jaša Tomić, Konak, Krajišnik (stari naziv Šupljaja), Neuzina (nastalo spajanjem Srpske Nauzine i Hrvatske Neuzine), Sečanj, Sutjeska (stari naziv Sarče) i Šurjan.

The post Srednjobanatski okrug appeared first on Poreklo.

Severnobanatski okrug

$
0
0

Ada:

Ada, Mol, Sterijino (do 1959. godine Sterijino Selo), Obornjača i Utrine (do 1947. godine Nedićevo Naselje).

Kanjiža:

Adorjan (do 1978. godine Nadrljan), Velebit, Doline, Zimonjić, Kanjiža, Male Pijace, Mali Pesak, Martonoš, Novo Selo (do 1978. godine deo Oroma), Orom, Totovo Selo (do 1955. godine Bački Gaj), Trešnjevac (1948-1978. godine Senćanski Trešnjevac; do 1946. godine Uzunovićevo ) i Horgoš.

Kikinda:

Banatska Topola, Banatsko Veliko Selo (nastalo 1948. godine spajanjem naselja Šarnevil, Soltur i Sveti Hubert), Bašaid (od 1978. obuhvata i nekada samostalno naselje Bikač), Iđoš, Kikinda (do 1947. godine Velika Kikinda), Mokrin, Nakovo, Novi Kozarci (stari nazivi Majstort, do 1948. godine Kozarci; obuhvata i ukinuto naselje Hajfeld), Rusko Selo i Sajan.

Novi Kneževac:

Banatsko Aranđelovo, Đala, Majdan, Novi Kneževac, Podlokanj, Rabe, Siget (do 1978. deo Banatskog Aranđelova; novim ZOTORS iz 2007. godine zvanični naziv je Seget), Srpski Krstur (do 1991. zvanični naziv je bio Krstur) i Filić (do 1978. deo Novog Kneževca). Najnovijim zakonom o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije formirano je naseljeno mesto Obilićevo od dela naselja Novi Kneževac, koje je do 1947. godine bilo samostalno naselje, pre nego što je ukinuto.

Senta:

Bogaraš (do 1978. godine deo Gornjeg Brega), Gornji Breg, Kevi, Senta i Tornjoš. Najnovijim zakonom o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije iz 2007. godine formirano je naseljeno mesto Batka od dela naselja Senta).

Čoka:

Banatski Monoštor, Vrbica, Jazovo, Ostojićevo (do 1947. godine Potijski Sveti Nikola), Padej, Sanad, Crna Bara i Čoka.

The post Severnobanatski okrug appeared first on Poreklo.

Južnobanatski okrug

$
0
0

Grad Pančevo:

Banatski Brestovac, Banatsko Novo Selo, Glogonj, Dolovo, Ivanovo, Jabuka, Kačarevo (do 1947. godine Kraljevićevo), Omoljica, Pančevo (obuhvata i Vojlovicu koja je do 1978. bila samostalno naselje) i Starčevo.

Opština Alibunar:

Alibunar, Banatski Karlovac (1947-1949. godine Rankovićevo, 1949-1955. godine Banatsko Rankovićevo; obuhvata i ukinuto naselje Mali Lug-Vekerle), Vladimirovac (obuhvata i Novi Vladimirovac koji je do 1978. bio samostalno naselje), Dobrica, Ilandža, Janošik (do 1947. godine Slovački Aleksandrovac), Lokve (stari naziv Sveti Mihajlo), Nikolinci, Novi Kozjak (do 1947. godine Ferdin) i Seleuš.

Opština Bela Crkva:

Banatska Palanka, Banatska Subotica, Bela Crkva, Vračev Gaj, Grebenac, Dobričevo, Dupljaja, Jasenovo, Kajtasovo (stari naziv Kajtasovački Vinogradi, do 1947. godine Palfi), Kaluđerovo, Kruščica, Kusić, Crvena Crkva i Češko Selo (do 1947. godine Fabijan).

Opština Vršac:

Vatin, Veliko Središte, Vlajkovac, Vojvodinci, Vršac, Vršački Ritovi (do 1959. godine Vršac Salaši), Gudurica, Zagajica, Izbište, Jablanka, Kuštilj, Mali Žam, Malo Središte, Markovac, Mesić, Orešac, Pavliš, Parta, Potporanj, Ritiševo, Sočica, Straža, Uljma i Šušara.

Opština Kovačica:

Debeljača, Idvor, Kovačica, Padina, Putnikovo, Samoš, Uzdin i Crepaja.

Opština Kovin:

Bavanište, Gaj, Deliblato, Dubovac, Kovin, Malo Bavanište, Mramorak, Pločica, Skorenovac i Šumarak (do 1947. godine Emanuilovac).

Opština Opovo:

Baranda, Opovo, Sakule i Sefkerin.

Opština Plandište:

Banatski Sokolac, Barice (do 1947. godine Sveti Jovan), Velika Greda, Veliki Gaj, Dužine (stari naziv Sečenovo), Jermenovci, Kupinik (do 1947. godine Aleksandrov Gaj), Laudonovac (do 1974. godine bio deo Plandišta, novim Zakonom o teritorijalnoj organizaciji naziv je Laudovac), Margita, Markovićevo (do 1948. godine Kriva Bara), Miletićevo, Plandište (stari naziv Mariolana), Stari Lec i Hajdučica.

The post Južnobanatski okrug appeared first on Poreklo.

Zapadnobački okrug

$
0
0

Grad Sombor:

Aleksa Šantić, Bački Breg, Bački Monoštor, Bezdan, Gakovo (obuhvata i Kruševlje koje je do 1978. bilo samostalno naselje), Doroslovo, Kljajićevo (do 1948. godine Krnjaja), Kolut, Rastina, Riđica, Svetozar Miletić, Sombor, Stanišić, Stapar, Telečka i Čonoplja.

Opština Apatin:

Apatin, Kupusina, Prigrevica (do 1947. godine Prigrevica-Sveti Ivan), Svilojevo i Sonta (obuhvata i Veliki Salaš koji je do 1978. bio samostalno naselje).

Opština Kula:

Kruščić (do 1950. godine Veprovac), Kula, Lipar (do 1947. godine Emušić, pre toga Sokolac Kulski), Nova Crvenka, Ruski Krstur, Sivac i Crvenka.

Opština Odžaci:

Bački Brestovac, Bački Gračac (do 1947. godine Filipovo), Bogojevo, Deronje, Karavukovo, Lalić, Odžaci, Ratkovo (do 1948. godine Dubrava, pre toga Parabuć) i Srpski Miletić.

The post Zapadnobački okrug appeared first on Poreklo.


Južnobački okrug

$
0
0

Grad Novi Sad:

Begeč, Budisava, Veternik, Kać, Kisač (obuhvata i Tankosićevo koje je do 1978. bilo samostalno naselje), Kovilj, Novi Sad (u periodu od 1980 do 1989. godine današnje jedinstveno naselje Novi Sad je bilo podeljeno na Novi Sad-Stari Grad, Novi Sad-Liman, Novi Sad-Detelinara, Novi Sad-Podunavlje i Novi Sad-Slavija), Rumenka, Stepanovićevo, Futog i Čenej.

Gradska opština Petrovaradin:

Bukovac, Ledinci, Petrovaradin, Sremska Kamenica i Stari Ledinci (do 1999. godine deo Ledinaca).

Opština Bač:

(obuhvata i Mali Bač koji se do 1947. godine nazivao Tomićevo), Bačko Novo Selo, Bođani, Vajska, Plavna i Selenča.

Opština Bačka Palanka:

Bačka Palanka, Vizić, Gajdobra, Despotovo (do 1947. godine Despot Sveti Ivan, 1947-1948. godine Vasiljevo, 1948-1952. godine Novo Vasiljevo), Karađorđevo (do 1978. godine deo Mladenova), Mladenovo (do 1948. godine Bukin), Neštin, Nova Gajdobra, Obrovac, Parage, Pivnice, Silbaš, Tovariševo i Čelarevo (do 1947. godine Čib).

Opština Bački Petrovac:

Bački Petrovac, Gložan, Kulpin i Maglić (do 1949. godine Bujkeš).

Opština Beočin:

Beočin, Banoštor, Grabovo, Lug, Rakovac, Sviloš, Susek i Čerević.

Opština Bečej:

Bačko Gradište, Bačko Petrovo Selo, Bečej (do 1947. godine Stari Bečej, 1991-1992. godine zvaničan naziv je bio Stari Bečej; 1947. godine Bečeju pripojena naselja Pece-Šor i Poljanica), Mileševo i Radičević (do 1947. godine Novo Naselje broj 1, 1947-1948. godine Čikerija).

Opština Vrbas:

Bačko Dobro Polje (do 1948. godine Dobro Polje), Vrbas (1983-1991. godine Titov Vrbas), Zmajevo (do 1947. godine Pašićevo), Kosančić (do 1991. godine deo Savinog Sela), Kucura, Ravno Selo (do 1947. godine Nove Šove, 1947-1948. godine Ravno) i Savino Selo (do 1947. godine Torža).

Opština Žabalj:

Gospođinci, Đurđevo, Žabalj iČurug.

Opština Srbobran:

Nadalj, Srbobran i Turija.

Opština Sremski Karlovci:

Sremski Karlovci.

Opština Temerin:

Bački Jarak, Sirig (od dela ovog naselja je novim Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije iz 2007. godine formirano novo naselje Kamendin) i Temerin.

Opština Titel:

Vilovo, Gardinovci, Lok, Mošorin, Titel i Šajkaš.

The post Južnobački okrug appeared first on Poreklo.

Sremski okrug

$
0
0

Grad Sremska Mitrovica:

Bešenovački Prnjavor (do 1978. godine deo Bešenova), Bešenovo, Bosut, Veliki Radinci, Grgurevci, Divoš, Đipša (ukinuto naselje jer je razoreno u ratu), Zasavica I (do 1978. deo Zasavice, od 2007. zajedno sa Zasavicom II čini jedinstveno naselje Zasavica), Zasavica II (do 1978. deo Zasavice, od 2007. zajedno sa Zasavicom I čini jedinstveno naselje Zasavica), Jarak, Kuzmin, Laćarak, Ležimir, Manđelos, Martinci, Mačvanska Mitrovica (stari naziv Mala Mitrovica), Noćaj, Ravnje, Radenković, Salaš Noćajski, Sremska Mitrovica, Sremska Rača, Stara Bingula, Čalma, Šašinci (Novim zakonom o ter. organizaciji iz 2007. godine zvaničan naziv je Šišinci), Šišatovac i Šuljam.

Opština Inđija:

Beška, Inđija, Jarkovci, Krčedin, Ljukovo, Maradik, Novi Karlovci, Novi Slankamen, Slankamenački Vinogradi (do 1978. deo Novog Slankamena), Stari Slankamen i Čortanovci.

Opština Irig:

Velika Remeta (do 1978. deo Krušedol Sela), Vrdnik, Grgetek (do 1978. zvanični naziv je Grgeteg), Dobrodol (do 1978. deo Šatrinaca), Irig, Jazak (Novim Zakonom o ter. organizaciji iz 2007. godine od dela ovog naselja formirano je naselje Jazak Prnjavor), Krušedol Prnjavor (do 1978. zvanični naziv je bio Krušedolski Prnjavor), Krušedol Selo, Mala Remeta, Neradin, Rivica i Šatrinci.

Opština Pećinci:

Ašanja, Brestač, Deč, Donji Tovarnik, Karlovčić, Kupinovo, Obrež, Ogar, Pećinci, Popinci, Prhovo, Sibač, Sremski Mihaljevci (do 1950. godine Mihaljevci), Subotište i Šimanovci.

Opština Ruma:

Buđanovci, Vitojevci, Voganj (Novim zakonom o ter. organizaciji iz 2007. godine formirano je novo naselje Marđelos od dela ovog naselja), Grabovci, Dobrinci, Donji Petrovci, Žarkovac, Klenak, Kraljevci, Mali Radinci, Nikinci, Pavlovci, Platičevo, Putinci, Ruma, Stejanovci i Hrtkovci.

Opština Stara Pazova:

Belegiš, Vojka, Golubinci, Krnješevci, Nova Pazova, Novi Banovci, Stara Pazova, Stari Banovci i Surduk.

Opština Šid:

Adaševci, Batrovci, Bačinci, Berkasovo, Bikić Do (do 1975. godine deo Privine Glave), Bingula, Vašica (stari naziv Mala Vašica), Višnjićevo (stari naziv Grk), Gibarac, Erdevik, Ilinci, Jamena, Kukujevci, Ljuba, Molovin, Morović, Privina Glava, Sot i Šid.

The post Sremski okrug appeared first on Poreklo.

Poreklo prezimena Čongradin

$
0
0

Poštovani,

ova stranica je u pripremi.

Pozivamo vas na saradnju.

Pošaljite nam svoj prilog, sve što znate o ovom prezimenu na osnovu usmenog predanja ili citiranjem navoda iz knjiga (navedite kojih) ili onog što je već objavljeno na ostalim internet sajtovima (napomenite kojim).

Obavezno napišite i koju krsnu slavu slavite i područje u kojem se ovo prezime pojavljuje.

Navedite i ime poznate ličnosti (gde je rođen-a, čime se bavi), koja nosi ovo prezime.

Vaš prilog ostavite u komentaru ili pošaljite na i-mejl:

prezime@poreklo.rs
Pišite nam

The post Poreklo prezimena Čongradin appeared first on Poreklo.

Poreklo prezimena, selo Belo Polje (Podujevo)

$
0
0

Poreklo stanovništva sela Belo Polje, opština Podujevo – Kosovski okrug. Prema knjizi dr Kosovke Ristić „Malo Kosovo“ a prema podacima prikupljanim u sedmoj deceniji XX veka - izdanje u Prištini 1971. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Belo Polje se nalazi u južnom delu Malog Kosova. Najvećim delom je rasprostrto na dodiru između aluvijalne ravni reke Batlave i južnog kotlinskog oboda.

Tip sela.

Razbijena je u mahale, pa zbog toga kao naselje zauzima relativno veliku površinu. U Belom Polju su mahale dosta udaljene jedna od druge, pa ima i onih koje se nalaze u samoj aluvijalnoj ravni i na višim delovima oboda. Nekoliko mahala je dobilo ime po mestu iz koga su stanovnici doseljeni.

Postanak sela.

Belo Polje pripada grupi starijih sela. U tri mahale žive Albanci koji su se ovde doselili iz Malesije, a ostali su muhadžiri. Pored Albanaca ima i Srba. Oni su se doselili posle prvog svetskog rata.

Mahale u selu.

Matjoku mahala je jedna od najstarijih u ovom selu. Davaoci podataka kažu da su od svojih starijih srodnika slušali da je u ovoj mahali, u početku, bilo samo tri porodice, (doseljene iz Malesije), dok sada ima oko 25 kuća. O vremenu doseljavanja u ovu mahalu ništa pouzdano nismo uspeli da saznamo, jer stanovnici tvrde da su se njihovi stari odavno tu preselili i da je u to vreme Malo Kosovo bilo skoro pusto. Svi stanovnici ove mahale pripadaju fisu Beriše.

Torta mahala. I u ovoj mahali žive Albanci, čiji su preci doseljeni iz Malesije. Tada je u ovoj mahali bilo samo dve-tri kuće, a sada ih ima oko 20. O vremenu doseljavanja u ovo selo se takođe ništa ne zna, ali se u narodu smatra da su se prvi stanovnici iz ove mahale doselili kada i oni u Maljoku mahali. Cela mahala pripada fisu Beriše.

Donju mahalu čini šest kuća. Njihovi su preci doseljeni iz Malesije, po svoj prilici kada i ostali. I stanovnici ove mahale pripadaju fisu Beriše.

Na osnovu procene: za koje vreme je u jednoj od prve dve mahale (u kojima je bilo po dve-tri kuće) moglo doći do današnjeg broja kuća, pretpostavljamo da su se ti prvi stanovnici ovih mahala doseljavali u XIX veku. Ovaj zaključak smo izveli samo zbog toga da bi nam poslužilo kao orijentacija u poređenju sa prilikama u drugim selima, te nam nije svrha da ga bilo gde upotrebimo kao tačan podatak.

Lubnica mahala je naseljena muhadžirima. Ime je dobila po selu Lubnici u slivu reke Kosanice, iz kog su se preci današnjih stanovnika ove mahale doselili krajem prošlog veka. Stanovnici ove mahale pripadaju fisu Krasnići, a sada ih ima oko 18 kuća.

Rudari mahala. I u ovoj mahali preovlađuju muhadžiri. Pošto su se njeni prvi stanovnici doselili iz sela Rudara iz Kosanice, ona je po njima i dobila ime. Iz obaveštenja, koja se mogu smatrati pouzdanim, saznali smo da su se muhadžiri u ovu mahalu doselili oko 1878. godine. Sada u njoj ima oko 19 kuća, pripadnika fisa Krasnići.

Matarova mahala je takođe naseljena muhadžirima. Oni su se doselili iz sela Matarove, koje se nalazi u slivu Male Kosanice, odnosno u neposrednoj blizini Malog Kosova. U njoj sada ima oko 10 kuća. Stanovnici ove mahale pripadaju fisu Krasnići.

Dešiška mahala je jedna od manjih u ovom selu. U njoj ima četiri kuće muhadžira doseljenih iz sela Dešiške. Ono se nalazi istočno od reke Kosanice. I stanovnici ove mahale pripadaju tisu Krasnići.

Vlasa mahala je takođe mala. Sada ima pet kuća muhadžira doseljenih iz Vlasa, sela na razvodu između Kosanice i Puste Reke. I njeni stanovnici pripadaju fisu Krasnići.

Kada iz jednog aspekta analiziramo geografski položaj sela iz kojih su se muhadžiri doselili u Belo Polje, vidimo da su ta sela relativno blizu jedna drugima i da se uglavnom nalaze u višim delovima sliva, tj. na dolinskim stranama. Smatramo da je prirodno što su se stanovnici iz tih brdskih sela, posle preseljavanja, nastanili po selima u ravnici.

Svarća mahala je takođe jedna od manjih. U njoj žive muhadžiri, takođe poreklom iz sliva Toplice. Ima ih pet kuća i svi pripadaju fisu Krasnići.

Poreklo stanovništva.

U Belom Polju, pored Albanaca žive i Srbi. Oni su u ovo selo doseljeni posle Prvog svetskog rata. Broj srpskih kuća vrlo sporo raste jer mladi ljudi napuštaju selo. To nije slučaj samo u Belom Polju, već i u nekim drugim selima Malog Kosova.

Svi Srbi u Belom Polju su poreklom iz Toplice i Župe.

-Cikarići su doseljeni iz Zupe 1925. Ima ih dve kuće.

-Savići su došli iste godine iz Trbunja i ima ih četiri kuće.

Iz Donje Draguše su dve porodice:

-Krsmanovića. Oni su takođe doseljeni 1925 godine.

-Petrovići su doseljeni tih godina iz Beloljina, a sada ih je tri kuće.

-Savkovići su se doselili 1927. iz Trnovca, kod Aleksandrovca. Ranije je Savkovića bilo više kuća, a sada postoji samo jedna.

Četiri porodice:

-Stevčića vode poreklo iz Tulara, koje se nalazi u blizini razvoda između Batlave i Jablanice. Sada ih ima četiri kuće, a doseljeni su 1925. godine.

-Filipovići su iste godine doseljeni iz Retkocera, koje se nalazi u istom kraju. Sada ih ima pet kuća.

Jedna porodica:

-Babića je doseljena iz Gajtana 1925. godine.

-Veličkovići su iz Kastrata doseljeni takođe 1925. Iz Retkocera su još i:

-Stefanovići, doseljeni takođe oko 1925. godine.

Obratimo li pažnju na to odakle su se naselili Srbi u Belom Polju, vidimo da oni vode poreklo iz dva sasvim različita kraja. Jedni su iz sliva Rasine i Toplice, a drugi iz Jablanice. Sva se pomenuta sela nalaze u dolinama ili na dolinskim stranama malih pritoka koje se ulivaju u gornje tokove pomenutih reka. Znači, iz brdskih sela su ljudi silazili u niže predele, onda kada im se za to ukazala prilika.

Kada god smo imali prilike da razgovaramo sa nekim stanovnikom koji se u godinama posle prvog svetskog rata doselio u Malo Kosovo, uvek smo postavljali pitanje: zašto je došlo do masovnog preseljavanja u tom periodu? Odgovor je uvek bio isti: »Najviše su svoj rodni kraj napustili oni koji su živeli po brdima, gde nije bilo dovoljno obradive zemlje. U to vreme se u Malom Kosovu do nje moglo lakše doći«.

Iz Gornje Jablanice su doseljeni još:

-Stanojevići, kojih sada ima četiri kuće, i:

-Stamenkovići, kojih ima tri kuće. Oni su u Belo Polje doseljeni 1924. godine.

-Vuksanovići (ili Vukanovići) su doseljeni iz Stuble, a:

-Petrovići iz Beloljina. I jedni i drugi su se naselili 1925. godine. Vuksanovića ima jedna, a Petrovića tri kuće.

IZVOR: Prema knjizi dr Kosovke Ristić „Malo Kosovo“ a prema podacima prikupljanim u sedmoj deceniji XX veka - izdanje u Prištini 1971. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Belo Polje (Podujevo) appeared first on Poreklo.

Poreklo prezimena, selo Bradaš (Podujevo)

$
0
0

Poreklo stanovništva sela Bradaš, opština Podujevo – Kosovski okrug. Prema knjizi dr Kosovke Ristić "Malo Kosovo", a prema podacima prikupljanim u sedmoj deceniji XX veka - izdanje u Prištini 1971. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan. 

Položaj sela.

Bradaš pripada grupi sela koja leže u najsevernijem delu kotline. Sa ogranaka Kopaonika prema istoku teče mala Bradaška reka u čijoj aluvijalnoj ravni, i po njenim stranama, leži selo Bradaš. U ravni kod stava dva veća kraka ove reke rasprostrt je najveći deo sela. U njemu se nalazi nekoliko mahala, mada se selo prostire i uzvodno. Oko Bradaša je izrazito rasprostrta terasa u koju je Bradaška reka usekla svoju dolinu.

Bradaš leži skoro van svih komunikacija. Prema zapadu ne vodi nikakav put, jer su ogranci Kopaonika u zaleđu prilično visoki. Istočno je dolina Laba kojom je kotlina otvorena prema severu, odnosno prema Gornjem Labu. ali Bradaš u odnosu na nju ima periferni položaj.

Ovo seosko naselje ima takav geografski položaj, u okviru kotline, kakav obično imaju ona sela čiji su stanovnici želeli da se što je moguće više udalje od prometnijih puteva. Ako usvojimo narodni termin, onda za Bradaš možemo reći da je »zabačeno« selo, od puta udaljeno, a sa zapada planinom »zagrađeno«.

Tip sela, mahale i poreklo stanovništva.

Bradaš se može uvrstiti u grupu zbijenih sela. U njemu postoje mahale, one nisu tako izrazito izdvojene kao u drugim selima, ali stanovništvo tačno zna koja se mahala dokle prostire i koja kuća kojoj mahali pripada.

Đokić mahala dobila je ime po tome što se sve njeno stanovništvo preziva tako. Oni istovremeno smatraju da im je to i fis. Što se tiče vremena doseljavanja u Bradaš, smatraju da su se oni u ovo selo doselili među prvima, ne samo ovde nego i u čitavoj okolini. Današnji stanovnici ove mahale smatraju da su poreklom poturčenjaci. Od svojih starih nisu saznali da li su pre primanja islama bili pravoslavni ili katolici. Vreme doseljavanja u ovo selo niti pamte, niti šta iz predanja znaju o ovom događaju. Isto tako ne znaju ništa ni o svojoj postojbini. Sada u ovoj mahali ima oko 25 kuća.

Kodralija mahala je takođe jedna od većih u Bradašu. Postala je od samo jedne porodice, koja je ovde doseljena iz Albanije. Postoji legenda po kojoj se smatra da su dva brata došla direktno iz Albanije u ovaj kraj, pa se jedan naselio u selo Revuću, koje se nalazi nešto severnije od Bradaša, a drugi je došao ovamo. Tako je od jedne kuće postala cela mahala u kojoj danas ima oko 26 kuća. Vrlo je teško pretpostaviti kada se prvi stanovnik ove mahale doselio, tim pre što o tome niko ništa nije umeo da kaže. Ako se uzme u obzir da ovo stanovništvo u proseku ima visok prirodni priraštaj, može se pretpostaviti da to naseljavanje nije bilo tako davno. Po svoj prilici je vezano za prošli vek. Svi stanovnici ove mahale pripadaju fisu Hoti.

Hoti mahala je nešto manja od prethodne. Njeni prvi stanovnici su doseljeni nešto kasnije od onih u Kodraliji mahali. Doseljeni su takođe direktno iz Albanije, iz mesta zvanog Glogište. O vremenu doseljavanja ni u ovoj mahali nismo ništa uspeli da saznamo. U ovoj mahali sada ima oko 22 kuće i svi njeni stanovnici pripadaju fisu Hoti,

Spahiljević mahala. Stanovnici ove mahale takođe pripadaju fisu Hoti. I oni su doseljeni iz Albanije, ali o vremenu doseljavanja ništa ne znaju, kao i ostali njihovi zemljaci. U ovoj mahali sada ima oko 19 kuća.

Gaši mahala je veća od svih do sada pomenutih mahala u Bradašu. U njoj ima oko 30 kuća. Njeni stanovnici su takođe stari Albanci, doseljeni iz Albanije. Ništa pouzdano ne znaju o svom poreklu, ni vremenu doseljavanja. Oni smatraju da su iz Albanije došli pravo u ovo selo, ali to ne tvrde. Svi pripadaju fisu Gaši. U istoj mahali ima šest kuća muhadžira. Njihovi stari su se iz sela Trmke preselili u Polatnu (selo u Gornjem Labu), pa su otuda došli u Bradaš. Pošto vode poreklo iz Trmke, i sada su u ovom selu poznati kao:

-Trmkoli, a to im je istovremeno i prezime.

Mezol mahala je po broju kuća vrlo mala. U njoj ima samo šest kuća. Preci stanovnika ove mahale su doseljeni iz Albanije, ali se ne zna kada. Njeni stanovnici pripadaju fisu Gaši. U ovoj mahali ima još jedna kuća čiji se stanovnici prezivaju Muniši. O njihovom daljem poreklu se ništa ne zna, osim da su u Bradaš došli iz susednog sela Perana.

Baljovit mahala. Za razliku od ostalih mahala, za stanovnike ove mahale se zna da su poreklom katolici. U Bradaš su se doselili iz Albanije, ali nije poznato kada. Svi se prezivaju:

-Maljoku, a pripadaju fisu Krasnići. Sada u ovoj mahali ima oko 18 kuća.

Smailjević mahala je jedna od manjih. Njeni su se stanovnici ovamo doselili iz Pakaštice, a u Pakaštici su bili davno naseljeni iz Albanije. Smatra se da su u ovo selo doseljeni oko 1880. godine. Sada u ovoj mahali ima oko 7 kuća, a svi stanovnici pripadaju fisu Krasnići.

Tuljaovićka mahala je nastanjena Albancima koji su se naselili u Malo Kosovo kada i ostali iz Albanije. U ovoj mahali ima 11 kuća, a svi stanovnici pripadaju fisu Gaši.

U Bradaš su doseljene još tri porodice iz doline Kačandolske reke, oko 1890. godine. I sada ih svi nazivaju:

-Kačandolima, po mestu odakle su se naselili. Oni pripadaju fisu Tač.

Kao što se vidi, u Bradaš preovladuje albansko stanovništvo koje je u ovo selo doseljeno pre muhadžira, odnosno ne samo u Bradaš već u celu okolinu.

U Bradašu ima oko 6 srpskih kuća. Kao i ostali Srbi u Malom Kosovu, i ovi su u ovaj kraj došli posle prvog svetskog rata.

-Đokići su se doselili oko 1920. iz Trbunja.

-Gašići su se doselili nešto kasnije. Njih ima dve kuće a doselili su se iz Radunja, ispod Kopaonika.

-Milovanovići su doseljeni iz Selova posle 1925. godine.

-Anđelića ima dve kuće, oni su doseljeni iz Krčmara. Poreklom su Crnogorci, iz okoline Nikšića. U Krčmare su se doselili krajem prošlog veka, a u Bradaš posle prvog svetskog rata.

Zemlja iz atara Bradaš nikad nije pripadala begu. Današje oranice dobijene su na taj način što je samo stanovništvo krčilo šumu i šikaru, pa razoravalo zemlju i pretvaralo je u obradive površine. Stanovnici svoje selo smatraju siromašnim. Zemljoradnja je bila i ostala glavno zanimanje njegovog stanovništva.

Od oslobođenja do 1962. godine je odseljeno oko 18 albanskih porodica iz ovog sela. Najviše je Albanaca otišlo u Podujevo, gde su kupili nova imanja. Ima pojava, ali su retke, da se mladi ljudi sele po industrijskim centrima. Do 1957. godine u Bradašu je bilo oko 18 srpskih kuća, a u vreme prikupljanja podataka ih je bilo samo 6.

Najveći broj odseljenih Srba se nastanio u okolinu Kuršumlije, a i u samoj Kuršumliji. Daleko je manje onih koji su se preselili u Kosovo.

IZVOR: Prema knjizi dr Kosovke Ristić "Malo Kosovo", a prema podacima prikupljanim u sedmoj deceniji XX veka - izdanje u Prištini 1971. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Bradaš (Podujevo) appeared first on Poreklo.

Poreklo prezimena, selo Burince (Podujevo)

$
0
0

Poreklo stanovništva sela Burince, opština Podujevo – Kosovski okrug. Prema knjizi dr Kosovke Ristić "Malo Kosovo", a prema podacima prikupljanim u sedmoj deceniji XX veka - izdanje u Prištini 1971. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan. 

Položaj sela.

Selo Burince se, po svom geografskom položaju, razlikuje od svih ostalih koje smo u okviru Malog Kosova pominjali. To je jedno od najviših seoskih naselja na obodu ove male kotline. Pripada grupi manjih sela, a leži na visini odoko 780 m apsolutne visine. Većina ostalih sela se nalazi na visini ispod 700 m nadmorske visine.

Burince leži na jugozapadnom obodu Malog Kosova. Nalazi se neposredno u podnožju razvoda od koga na istok rečice teku prema Labu, a na zapadu se ulivaju u Kačandolsku reku. Pošto se nalazi na višim delovima oboda, prirodno je da pored ovog sela ne vode nikakvi važniji putevi. Kada se Burince posmatra iz kotline, reklo bi se da su njegovi stanovnici želeli da budu potpuno izolovani od ostalih stanovnika u kotlini.

Burince ima krajnje periferni položaj. Po rečima ljudi iz toga kraja, Burince je »brdsko i siromašno« selo.

Do pre nekoliko godina u Burincu je bilo i nekoliko Srba. Sada je ovo čisto albansko selo, u kome ima nekoliko manjih mahala. U ovom selu ima onih Albanaca koji su u ovaj kraj došli odavno, tako da o svom poreklu skoro ništa i ne pamte.

Tip sela i mahale.

Ovo selo više podseća na neko naselje zbijenog, nego mahalskog tipa, ali njegovi stanovnici dobro znaju koji deo sela kojoj mahali pripada.

Sibovčani mahala je naseljena Albancima koji ne znaju odakle su se njihovi stari u ovo selo doselili. U ovoj mahali sada ima 6 kuća, a svi stanovnici pripadaju fisu Beriše.

Hajdarović mahala je naseljena Albancima koji su se u ovaj kraj odavno doselili, pa o svom poreklu ništa pouzdano nisu mogli da kažu. U njoj sada ima 6 kuća, a svi stanovnici pripadaju fisu Beriše.

Jakupović mahala je nešto veća od ostalih u selu. I u njoj žive Albanci koji su se doselili pre muhadžira. U toj mahali ima 7 kuća.

U pomenutim mahalama živi još jedna manja grupa stanovnika koja ne pripada ovim pomenutim rodovima, a to su: tri kuće:

-Zulola, četiri kuće,

-Dedovića, i četiri kuće:

-Bitca.

Staroselska mahala. Za razliku od stanovnika koje smo do sada pominjali, žitelji ove mahale su po vremenu doseljavanja u ovo selo nešto mlađi od njih. Staroselci su muhadžiri doseljeni iz Starog Sela, koje se nalazi na razvodu između Toplice i Puste Reke. Doseljeni su u ovaj kraj kada i svi ostali muhadžiri. U ovoj mahali ima 8 kuća i svi stanovnici pripadaju tisu Spaćil.

IZVOR: Prema knjizi dr Kosovke Ristić "Malo Kosovo", a prema podacima prikupljanim u sedmoj deceniji XX veka - izdanje u Prištini 1971. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Burince (Podujevo) appeared first on Poreklo.

Poreklo prezimena, selo Glavnik (Podujevo)

$
0
0

Poreklo stanovništva sela Glavnik, opština Podujevo – Kosovski okrug. Prema knjizi dr Kosovke Ristić „Malo Kosovo“, a prema podacima prikupljanim u sedmoj deceniji XX veka - izdanje u Prištini 1971. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj i tip sela.

Glavnik se nalazi u središnjem delu Malog Kosova. Međutim, on ne leži ceo u najnižem delu kotline, već se njegove neke mahale približuju nižim delovima zapadnog oboda. Čine ga uglavnom tri veća dela: jedna mahala leži pored samog Laba, u delu sela, koji se nalazi pored glavnog puta i više podseća na manje drumsko naselje nego na zaseok, žive poglavito Srbi. U trećem delu sela, koji se primakao zapadnom obodu, žive pretežno Albanci. U ovom poslednjem delu ima više mahala, pa su kuće koje pripadaju nekoj od njih izgrađene mestimično i na nižim delovima oboda. Mahale u ovom najvećem delu sela nisu mnogo udaljene jedna od druge, ali njegovi stanovnici tačno znaju koja kuća kojoj mahali pripada.

Postanak sela.

Glavnik je jedno od većih i najstarijih sela u Malom Kosovu. Davaoci podataka su nas obavestili da se u tom kraju smatra da je na mesto današnjeg Glavnika postojalo i ranije naselje (samo se ne zna ko su bili njegovi stanovnici i gde su se odselili), na čijim temeljima je formirano današnje selo. Izgleda da je Glavnik i ranije pripadao grupi većih sela. To zaključujemo na osnovu jednog pisanog podatka iz kraja prošlog veka: »U Labu je bilo mnogo sela, velikih i bogatih, i to sve arnautskih, izuzev jedno dva-tri srpska pod Kopaonikom, sa po dve tri kuće. Među većim selima se na tom mestu pominje i Glavnik. Čak se kaže da je u to vreme bilo u njemu i Srba: »Usput smo svratili u selo Glavnik, na desnoj obali Laba. Selo je kao i sva u Labu, arnautsko: ali ima dve tri kuće srpske. Tražio sam ih i našao: puka sirotinja. Ljudi se nose isto kao i Arnauti; žene kao u Starom Vlahu.«

Među današnjim stanovnicima Glavnika Albanci su stariji po vremenu doseljavanja od Srba. U njemu ima dosta onih Albanaca, koji su se doselili u ovo selo onda kada je Malo Kosovo bilo vrlo retko naseljeno. U današnjim mahalama je tada bilo po jedna ili dve kuće, a sada ih ima i po 30.

Mahale u selu i poreklo stanovništva.

Drlup mahala je nastala na sasvim nerazoranoj utrini, koja je mestimično bila pokrivena i ređim žbunjem. Preci današnjih stanovnika ove mahale su se doselili iz Malesije, a u ovoj mahali je bilo svega jedna kuća, dok danas ima preko 20. Skoro u svim selima, koja smo do sada pominjali, imamo sličnu situaciju, bar kada se radi o albanskom stanovništvu koje danas predstavlja najstarije stanovnike ovog krja. Dolazeći iz severne Albanije, oni su se naseljavali po Malom Kosovu, ali ne u velikim grupama, već pojedinačno. Ostaje za sada otvoreno pitanje da li su zajedno dolazili do kotline, pa se odatle nastanjivali tamo gde je kome odgovaralo, ili su tako pojedinačno i dolazili. Pouzdano je jedno, a to je da to nije bila neka velika migracija koja je povukla za sobom odjednom sve tadašnje naseljenike. Po svoj prilici, postoji vremenska podudarnost u naseljavanju Albanaca po dolini Toplice i Laba. O vremenu doseljavanja svojih predaka današnji stanovnici ništa ne znaju. Pamti se samo to da se utrina razoravala i pretvarala u obrdive površine. Stanovnici ove mahale pripadaju fisu Krasnići.

Ljaljović mahala je po vremenu postanka nešto mlađa od predhodne. Poznato je da su preci današnjih njenih stanovnika došli posle onih iz Drlup mahale, Ljaljović mahala je veća i u njoj ima oko 30 kuća, čiji stanovnici pripadaju fisu Krasnići.

Musić mahala. je naseljena takođe Albancima, koji su se u Malo Kosovo doselili pre muhadžira. U njoj ima oko 16 kuća. Nigde na terenu nismo naišli na ovakvu kategorizaciju stanovništva kao u Glavniku, kada se govorilo o ovoj mahali. Rečeno nam je da su stanovnici ove mahale izuzetno poštovani, kako u samom selu tako i u okolnim selima: »Musići su poznati kako u Glavniku, tako i u okolini kao izrazite ubojice i veliki veseljaci. Stanovnici ove mahale takođe pripadaju fisu Krasnići. U Glavniku smo čuli legendu vezanu za naseljavanje Albanaca po Malom Kosovu.

U vreme naseljavanja tih prvih Albanaca ovaj kraj je bio skoro nenaseljen. Stoka se slobodno kretala bez čobana, ali često nije mogla daleko otići, jer je bilo mnogo trnjaka i žbunja. Pored Laba su bili trnjaci i vrbe, tako da je voda tekla i mimo korita, stvarajući velike bare.

-Dulupi. Prvi i jedini stanovnici Glavnika su bili Dulupi, a približno istovremeno sa njima su došli i:

-Čitaku u Bajčinu, a:

-Zeći u Donju Dubnicu. Iz tog vremena se pomnije i jedan detalj koji se ne podudara sa običajima današnjih albanskih stanovnika u Malom Kosovu. Navodi se, naime, da su ti prvi stanovnici Glavnika, Bajčine i Donje Dubnice za vreme zadušnica morali međusobno menjati kolače, jer nisu imali kome da ih podele, zato što je kraj bio nenaseljen. Koliko je ovaj religiozni običaj svojstven albanskom stanovništvu podrobnije mogu reći etnolozi, ali on navodi na pretpostavku da je u ovom selu, koje inače ima vrlo pogodan geografski položaj, privlačan za zemljoradnike, moglo doći do promene religije.

Đenović mahala je, takođe, jedna od onih čiji su stanovnici došli u Glavnik posle Dulupa. Kao i za ostale mahale, i za ovu se ne zna odakle su njeni prvi stanovnici došli u ovo selo. Sada u njoj ima preko 30 kuća, a stanovnici ove mahale pripadaju fisu Krasnići.

Može se zaključiti da je za Glavnik karakteristično to da svi Albanci, koji su se doselili pre muhadžira i formirali ove starije mahale, o kojima smo do sada govorili, pripadaju fisu Krasnići.

Pored starijih albanskih doseljenika, u Glavniku ima i onih koji su se doselili iz Toplice pre muhadžira.

Sekirač mahala je jedna od onih u koju su se naselili Albanci koji su se doselili iz Toplice, pre muhadžira. Ona se čak može smatrati i posebnim selom, jer je dosta udaljena od glavnog dela sela.

-Ahmeti. Poznato je da se u Sekiraču iz Sekirače u Kosanici doselio pradeda našeg davaoca podataka, sa svojih pet sinova. Naš sagovornik Ejupi Ahmet imao je 1963. godine nešto oko 60 godina. U ovoj mahali ima oko 28 kuća, a svi stanovnici pripadaju fisu Krasnići.

Ujupi mahala je naseljena Albancima starijim naseljenicima. Doselili su se u Malo Kosovo odavno. Pripadaju fisu Krasnići. Ima ih oko 30 kuća.

Arbanaška mahala je naseljena muhadžirima. Oni su doseljeni iz sela Arbanaške. Pripadaju fisu Krasnići i ima ih oko 10 kuća.

Šušnjak mahala je naseljena takođe muhadžirima. Doselili su se iz sela Šušnjaka, koje se nalazi u blizini Prepolca. Ima ih 6 kuća a pripadaju fisu Krasnići.

Obrandža mahala je naseljena stanovnicima koji su se doselili u ovo selo krajem prošlog veka. Došli su iz sela Obradža, a pripadaju fisu Krasnići. U njoj ima oko 8 kuća.

Krtok mahala je takođe naseljena muhadžirima. Dobila je ime po selu Krtoku. U njemu su prvo živeli Srbi. Njih su potisli Albanci, naseljavajući se iz Albanije po slivu Toplice. Albanci su živeli izvesno vreme, pa su usled nastalih promena, posle oslobođenja od Turaka, napustili taj kraj, a na njihovo mesto su se naselili, brzo posle tih događaja, Crnogorci. To je bilo posle Berlinskog kongresa. Izvesno vreme su zatim živeli u tom selu Crnogorci, pa su i oni, uglavnom posle prvog svetskog rata, takođe zbog političkih promena, uspeli donekle da reše i svoje ekonomske probleme zbog kojih su se pokrenuli iz Crne Gore, spuštajući se sa tih razvoda u plodnu dolinu Laba. U ovoj mahali ima pet kuća, a njeni stanovnici pripadaju fisu Krasnići.

Glavnik je, kao što se vidi, pretežno albansko selo, ali i u njemu, kao i u drugim selima Malog Kosova, ima i Srba. I ovde su skoro svi Srbi doseljeni posle Prvog svetskog rata. Pored toga u Glavniku krajem prošlog veka nije bilo i Srba, oni nisu dočekali Srbe doseljenike, tako da se ni u ovom selu, gde je bilo dosta uslova, ne može konstatovati da ima i Srba starosedelaca.

-Simići. U Glavniku ima četiri kuće Simića, doseljenih 1914. godine. Oni su kupili zemlju, a došli su iz Blaca.

-Jelići su se doselili između 1921. i 1923. godine. Oni su došli na dobijenu zemlju, a doselili su se iz Aleksandrovaćke Jablanice. Sada ih ima samo jedna kuća.

-Biserčića ima tri kuće. Doselili su se oko 1922. godine iz sela Dupca, koje se nalazi u okolini Brusa. Došli su na dobijenu zemlju.

-Arsići. Iz Bobota su dve porodice Arsića. Oni su se u Glavnik doselili, verovatno, posle 1922. godine.

-Božići. U to vreme su se, izgleda, doselili i Božićiiz Durovca.

-Andrići. Kupci se nalaze u Aleksandrovačkoj župi, a iz toga sela su se doselili Andrići, negde oko 1922. godine. Njih ima dve kuće.

-Pantelići. Iz Bobota je i jedna porodica Pantelića. Oni su došli na dobijenu zemlju 1922. ili 1923. godine.

-Obradovići su iz sela Šljivova, kod Brusa. Došli su na dobijenu zemlju 1923. godine.

-Đukići su iz Draguše, a doselili su se 1922. godine.

-Sinđelići nisu iz Župe, već su se u Glavnik doselili iz doline Toplice. Živeli su u Konjuši, a preselili su se 1922. godine.

-Kršanini. Selo Tršanovac je takođe u Župi, iz njega su se doselili Kršanini. Njih ima dve kuće. Došli su na kupljenu zemlju, oko 1923. godine.

-Topalovići. Iz Dupca su i Topalovići. I njih ima dve kuće, a doselili su se na dobijenu zemlju oko 1922. godine.

U Glavniku je, pored Srbijanaca, izvesno vreme živela i jedna porodica poreklom iz Vojvodine. Prema obaveštenjima koja ne moraju biti sasvim pouzdana, ta se porodica prezivala:

-Pliska. Doselili su se na kupljenu zemlju oko 1926. godine, ali se posle Drugog svetskog rata nisu vratili u Glavnik.

IZVOR: Prema knjizi dr Kosovke Ristić „Malo Kosovo“, a prema podacima prikupljanim u sedmoj deceniji XX veka - izdanje u Prištini 1971. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Glavnik (Podujevo) appeared first on Poreklo.


Poreklo prezimena Šargić

$
0
0

Poštovani,

pozivamo vas na saradnju.

Pošaljite nam svoj prilog, sve što znate o ovom prezimenu na osnovu usmenog predanja ili citiranjem navoda iz knjiga (navedite kojih) ili onog što je već objavljeno na ostalim internet sajtovima (napomenite kojim).

Obavezno napišite i koju krsnu slavu slavite i područje u kojem se ovo prezime pojavljuje.

Navedite i ime poznate ličnosti (gde je rođen-a, čime se bavi), koja nosi ovo prezime.

Vaš prilog ostavite u komentaru ili pošaljite na i-mejl:

prezime@poreklo.rs
Pišite nam

The post Poreklo prezimena Šargić appeared first on Poreklo.

Državni arhiv u Karlovcu (Hrvatska)

$
0
0

OSNOVNI PODACI O DRŽAVNOM ARHIVU U KARLOVCU (kliknite na traženi pojam na levoj strani tabele):

 

[tabs style="2"]
[tab title="Adresa:"]Ljudevita Šestića 5, 47000 Karlovac[/tab]
[tab title="Kontakti: "]

tel. +385 47 412 366;
faks. +385 47 412 362
i-mejl: daka-arhiv@ka.t-com.hr[/tab]
[tab title="Veb-sajt: "]www.da-ka.hr[/tab]
[tab title="Radno vreme:"]Čitaonica radi od ponedeljka do petka od 8.00 do 13.00 časova
Građa se izdaje na korišćenje tri dana po odobrenju zahteva[/tab]
[tab title="Cene usluga:"]Cenovnik[/tab]
[tab title="Područje: "]Obuhvata arhivsku građu za mesta Karlovačke županije (gradovi Karlovac, Duga Resa, Ogulin, Ozalj i Slunj i opštine Barilovići, Bosiljevo, Cetingrad, Draganić, Generalski Stol, Josipdol, Krnjak, Lasinja, Netretić, Plaški, Rakovica, Ribnik, Saborsko, Tounj, Vojnić i Žakanje), deo Sisačko-Moslavačke županije (opštine Gvozd/Vrginmost i Topusko) i deo Primorsko-goranske županije (grad Vrbovsko)[/tab]
[tab title="Vrsta građe:"]Matične knjige krštenih (rođenih), venčanih i umrlih za pravoslavne i katolike; Ostala građa.

[/tab]
[/tabs]

Molimo da u komentarima navedete vaša iskustva sa Državnim arhivom u Karlovcu.

The post Državni arhiv u Karlovcu (Hrvatska) appeared first on Poreklo.

Hrvatski državni arhiv

$
0
0

OSNOVNI PODACI O HRVATSKOM DRŽAVNOM ARHIVU (kliknite na traženi pojam na levoj strani tabele):

 

[tabs style="2"]
[tab title="Adresa:"]Marulićev trg 21, 10000 Zagreb[/tab]
[tab title="Kontakti: "]

tel. +385 1 4801 999;
faks. +385 1 4829 000
i-mejl: info@arhiv.hr[/tab]
[tab title="Veb-sajt: "]www.arhiv.hr[/tab]
[tab title="Radno vreme:"]Čitaonica radi od ponedeljka do srede od 8,15 do 15,45, četvrtom od 8,15 do 17,45 (u julu i avgustu do 15,45), a petkom od 8.15 do 14,45 časova
Građa se izdaje na korišćenje drugi dan po porudžbini[/tab]
[tab title="Cene usluga:"]Cenovnik[/tab]
[tab title="Područje: "]Republika Hrvatska[/tab]
[tab title="Vrsta građe:"]Od građe Srpske pravoslavne crkve u arhivu se čuva šest arhivskih fondova, od kojih je najvažniji Pravoslavna gornjokarlovačka eparhija Plaški sa sačuvanom građom od 17. veka, ali važna je i građa bihaćke, banjalučke, pakračke te sremske eparhije. Manja celina građe Srpske pravoslavne crkve čuva se u zbirci Razni crkveni spisi.

[/tab]
[/tabs]

Molimo da u komentarima navedete vaša iskustva sa Hrvatskim državnim arhivom.

The post Hrvatski državni arhiv appeared first on Poreklo.

Mataruge kao onomastički problem

$
0
0

PIŠE: Akademik Aleksandar Loma (objavljeno uz njegovu saglasnost)

 

Romantizovani Iliri

Za ovaj uvodni podnaslov uzeli smo štamparsku grešku koja se potkrala u jednom inače vrednom etnografskom spisu, jer smo je doživeli kao svojevrsnu frojdovsku omašku pogodnu da nas uvede u srž problema kojim ćemo se ovde pozabaviti. Oskudicu pisanih izvora koji bi osvetlili dublju prošlost naših dinarskih predela, posebno stare Hercegovine i Crne Gore, istoričari i etnolozi pokušavaju da nadoknade posežući za lokalnim predanjima o starijem stanovništvu koje su preci današnjih stanovnika date oblasti zatekli došavši onamo. Pritom se za te starosedeoce na širokom prostoru vezuju isti nazivi: Grci, Španji, Macure, Mataruge, a predanja često ističu njihovu različitost u odnosu na potonji, srpski živalj. To je dalo povoda da se oni u savremenoj istoriografiji po pravilu interpretiraju kao zaostaci predslovenskog stanovništva ovih krajeva, „romanizovani Iliri“. Takav je pristup, kako smo to pokušali istaći igrom reči u podnaslovu, uveliko zadojen naučnim romantizmom, u smislu iluzije da se vremenski jaz koji deli pozni srednji vek, kada su se oblikovale današnje plemenske zajednice na ovom prostoru, od rimskog osvajanja Ilirika početkom hrišćanske ere može premostiti usmenim tradicijama zabeleženim tek tokom poslednjih stotinak godina. Gubi se iz vida mogućnost, pa čak i veća verovatnoća, da su smene stanovništva na tom tlu bile česta pojava i da je na većini mesta, ako ne i svuda, između savremenog življa i autohtonog predrimskog stanovništva posredovalo više drugih etničkih slojeva, neslovenskih i/li slovenskih, pa i u užem smislu srpskih, koje su došljaci ili percipirali kao neki tuđinski elemenat ili ih kao takve naknadno reinterpretirali, opravdavajući sebe što su im preoteli staništa. Ovde ćemo se pozabaviti jednim od tih drevnih „naroda“, ne bismo li donekle razgrnuli veo misterije koji su oko njega na potki narodne tradicije istkale etnologija i moderna istoriografija. Naime, čak i oni radovi koji su, kao članak Đurđice Petrović (1977), svojim kritičkim pristupom dali značajan prilog demistifikaciji Mataruga, iznoseći na videlo podatke iz pisanih, posebno arhivskih izvora, nisu u tome do kraja uspeli zbog neslaženja u domenu lingvističko‑filološke interpretacije, pre svega samog imena Mataruge a onda i druge onomastičke građe koja se za njega vezuje. Razdvojiti moguće od nemogućeg, verovatno od neverovatnog, uspostaviti prostorno‑vremenske relacije među relevantnim jezičkim faktima, to je zadatak koji pred sebe postavljamo u ovom prilogu.[1] No pre nego što pređemo na onomastičku stranu problema valja nam, na osnovu raspoložive literature, predočiti folklorni i istorijski kontekst u koji se ime Mataruge smešta.

Mataruge u predanju

Narodno pripovedanje o Matarugama sažela je na sledeći način Đurđica Petrović:

U narodnim predanjima o Matarugama u severozapadnoj i severnoj Crnoj Gori i u rubnoj istočnoj Hercegovini oni se pominju kao „stariji svijet“, „stari narod“, „silan narod“ koji su zatekli Srbi pri dolasku u te krajeve i u dugotrajnim sukobima desetkovali i potisli.[2]

Predanja o Matarugama zabeležena su uglavnom u prvim dvema decenijama XX veka (Petrović 1977: 98 d.; Palavestra 1966: 6 d.),[3] na prostoru koji se može ocrtati krugom  Nikšić – zapadni Banjani – Korjenić – Grahovo – Bileća – Golija – Piva (Petrović 1977: 112), a koji obuhvata okolinu Nikšića, Riđane, Banjane, Drobnjak, Moraču, Rovca, Grahovo, Krivošije, Cuce, Ćekliće, Boku, Njeguše i Vasojeviće  (Šekularac 1999, po Luburić 1925: 134–139;[4] Šobajić 1949: 570–572).[5]

Hronološki se Mataruge opredeljuju prema današnjem stanovništvu kao njegovi neposredni prethodnici, a dovode se i u vezu sa nekim drugim „starim narodima“: Španjima kao starijim stanovnicima koje su smenili,[6] Kričima i Macurama kao svojim savremenicima i saplemenicima (Luburić 1925: 136; 1930: 16; Vlahović 1970: 94 dd.). U Nikšićkom Polju i Banjanima pripovedalo se da su onamo Mataruge pristigle „ispod istoka“[7] i da im je središte bila Moštanica, koju je „latinski car“ razorio i proterao manji deo preživelih Mataruga na Neretvu, gde je današnji Mostar. Tada se Mataruge iz polja povuku u planine (Luburić 1925: 135). Po verziji iz Rudina, Mataruge je u zapadnu Hercegovinu oterao car Dušan (Luburić 1925: 134 dd.).[8] Kako je to sažeo Božidar Šekularac (1999): „Gdje se god sačuvalo predanje u Crnoj Gori o Matarugama obično se govori o tome kako su odnekud došli, stanovali izvjesno vrijeme, pa otišli, ovamo ili onamo, poneko i ostao“.

Tradicija Matarugama pripisuje posebne fizičke i psihičke odlike (Luburić 1925: 138–139; Tomić 1949a: 364, Šobajić 1952: 263), od ovih drugih marljivost (u Banjanima postoji izreka „vrijedan kao Mataruga“), ali takođe tvrdoglavost, ratobornost i osobito netrpeljivost prema došljacima (Luburić 1925: 135, 139; Šobajić 1949: 573; 1952: 260; Petrović 1977: 123, 127). Fizičke odlike Luburić opisuje na osnovu banjskih Kokotovića i Miškovića: zdepasto telo, žuta dlaka, debela koža, veliki nos, zelene oči, skoro bakarna boja, debeo vrat, debele usne, nesrazmerno debele mišice i listovi od noga; opevane su i u narodnoj pesmi o događajima iz 1605. (Luburić 1925: 138). U Krivošijama se smatralo da oni nisu bili pravoslavne vere (Šobajić 1964: 121), a po predanju iz Grahova Mataruge su bili „neznanija“, tj. nisu govorili „naški“, srpski  (Luburić 1925: 135), premda ima pravoslavnih srpskih rodova koji svoje poreklo izvode od preostalih Mataruga.[9] Ovde valja preneti utisak[10] da je u predanjima o Matarugama, zabeleženim tek u poslednjih stotinak godina, teško razdvojiti lične intervencije zapisivača od prave usmene tradicije, koja je sama nastajala u sredini doseljenika iz drugih krajeva i iz vremena znatno kasnijeg od onoga kada su u datim oblastima stvarno živeli Mataruge. Ti doseljenici, a posebno Drobnjaci, u svrhu sopstvenog samopotvrđivanja kao glavnih pobornika srpstva i pravoslavlja, tradiciju o ranijem stanovništvu nadograđivali su u smeru njegove što veće različitosti, naglašavajući kod Mataruga stvarne ili izmišljene tuđinske, nesrpske crte,[11] što je moglo dovesti do toga da ime Mataruge poprimi pejorativno značenje (Erdeljanović 1911: 377, 401; Tomić 1949a: 338, Šobajić 1923:  204; 1964: 121, Luburić 1925: 138).

Toponomastička evidencija

Najveći deo toponomastičke građe koja se može vezati sa plemenskim imenom Mataruge sabrala je Đurđica Petrović (1977: 97 d.), podelivši je na imena lokaliteta gde nema predanja o Matarugama kao nekadašnjim stanovnicima i onih gde takvih predanja ima. Tu podelu ovde ćemo zadržati, samo obrnuvši redosled, budući da se spisak potvrda koje se naslanjaju na živu usmenu tradiciju prirodno nadovezuje na prethodni odeljak u kojem je ona ukratko prikazana.

U prvu skupinu spadaju: Mataruge, strana više Zaslaba u Korjenićima, na teritoriji starih Riđana (Luburić 1925: 135), katun i šuma u Pivskoj planini više Pišća severno od Todorova dola (Tomić 1949b: 424, 496; Matàruge Cicmil‑Remetić 2010: 239), Mataruški Do pod brdom Obljaj u zapadnom delu Banjana (Tomić 1949a: 322, 324), Matarugin Do u Rudinama u selu Podvrši (Luburić 1925: 136), Matarugina Sniježnica u Goliji (id. ib.), Mataruška njiva u selu Velimlju u Banjanima (Tomić 1949a: 306). Za toponime iz ove skupine ne raspolažemo istorijskim potvrdama, osim mogućnosti da se neki od njih vežu za katun Mataruga koji se pominje u XIV veku, a koji smo zbog neizvesnosti oko njegove ubikacije svrstali u sledeću skupinu.

Toponimska osnova Matarug‑, Matorog‑ posvedočena je na širem području a istorijske potvrde sežu do u rani XIII vek; ovde ih predstavljamo hronološkim redosledom.

U mljetskoj povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj 1222. kao jedan od međnika poseda benediktinskog manastira Sv. Marije navodi se Motьroužnica. Danas to ime glasi Motoružnice i označava potok i brdo kod Janjine u središnjem delu Pelješca. Da se to ime svrsta ovamo osim njegove etimologije, o kojoj će docnije biti reči, upućuje činjenica da se na tom prostoru u XIV veku pominje selo Gornje Mataruge (Matarughe),[12] od čijeg imena je ono izvedeno, najpre kao hidronim (Motoružnica ‘Mataruška reka’).[13] Ovamo spada, iako bez starih potvrda, Motoruga kao naziv vrha (859 m) kod Slana između Dubrovnika i Stona (Jireček/Radonić l.c.).

U knjigama Dubrovačkog arhiva iz poslednjih decenija XIV veka pominje se katon Mataruga: de catuno Mataruge 1379, del catono de Mataruga 1389, pro ... chatonariis Matarughe 1398. (Petrović 197: 102). Nema podataka koji bi omogućili da se on precizno locira, ali nije verovatno ni da je bio sasvim blizu Dubrovniku niti odveć daleko od njega; po Đurđici Petrović, ukupno svedočanstvo dubrovačke arhivske građe o Matarugama[14] ukazuje da su oni kroz četrnaesto stoleće bili blisko povezani sa Banjanima, pa se i njihov tadašnji katun najpre mogao nalaziti negde na području ili u susedstvu Banjana, gde su Mataruge, videli smo, ostavili tragove u predanju i u toponimiji.[15]

U prvom turskom popisu Hercegovine iz 1475/77. sreće se u sastavu prijepoljskog (prvobitno mileševskog) kadiluka nahija Mataruge (Šabanović 1982: 166, up. 230; Aličić 1985: 30–31). Upisana između nahija Krička i Kukanja, ona se nedvosmisleno identifikuje sa Matarugama u današnjem pograničju Crne Gore i Srbije. Mataruge su prostrano polje na razvođu Ćehotine i Lima[16] i dva sela na dva njegova kraja, jedno na području opštine Pljevlja a drugo sa srpske strane, desetak kilometara istočno od njega u Polimlju, u opštini Brodarevo. Siguran orijentir za ubikaciju pruža podatak iz deftera da vlasi nahije Mataruge „zimuju u mjestima Brezina, Ljutić, Skokuće i Luka, a ljetuju u mjestima Oparde, Poljet i Relji“. Aličić pouzdano identifikuje Ljutić sa današnjim Ljutićima kod Pljevalja i Skokuće sa istoimenim selom kod Prijepolja; selo „Oparde“ označava kao nepoznato, ali to su sigurno Obarde između Jabuke i Kamene Gore.[17] Ime sela Mataruge sreće se u dvama  manastirskim pomenicima iz XVII veka. Za Matarouge zabeležene u Kruševskom pomeniku Pejatović uzima da su one u Mataruškom polju (1902: 259), tj. pljevaljske.[18] Čini se da kontekst pomena potkrepljuje tu identifikaciju.[19] Mataruge upisane u Račanskom pomeniku (RP 86b)  između Osata i Solotiše (danas Solotiša kod Bajine Bašte) mogu biti bilo potarske bilo polimske, ali i neke treće, danas iščezle, koje su se nalazile u zavijutku Drine između Zvijezde i Bratunca. U zapisu iz 1859. iz man. Sv. Trojice kod Pljevalja pominje se kaluđer Visarion Bijelić rodom iz sela Mataruga (ZN [2] 4157o), očito onih pljevaljskih, jer Bijeliće Pejatović beleži kao tamošnje starosedeoce (1902: 316).

Selo Mataruge kod Kraljeva pominje se 1718. kao Mataruge na Epšelvicovoj karti (Langer 1889 u prilogu) i onda 1818. u haračkom spisku kao Mataruge; opis sela daje Radoslav Pavlović 1948: 341–345, koji pomišlja na doseljenike iz Mataruga kod Pljevalja, iako kaže da „narod ne zna ništa o tome“ (342). Selo je postalo poznato po banji (Mataruška banja), koja je nastala 1897. kada su tu otkriveni mineralni izvori (ibid.). U srednjem veku na mestu Mataruga nalazila su se sela Črna Rѣka i Zamьčanѥ, koja beleži Žička povelja iz 1220; oba ta srednjovekovna toponima očuvala su se kao imena zaselaka u Matarugama Crna Reka i Zamčanje.

Areal rasprostranjenosti toponimske osnove Mataruga zaokružuje se trima toponimima za koje ne raspolažemo istorijskim potvrdama. To su Mataruge u severozapadnoj Bosni, „muslimanska seoska općina kod Prijedora“ (Skarić 1918: 252; Kulišić 1939), zemljište i selo Mataruge u Piperima, u predelu Stijene, nešto južnije od Spuža, a pored reke Zete (Erdeljanović 1911: 266, 377, 381, 399, 400) i Matarugin Han, ime kraja u selu Misoča u Visočkoj Nahiji (Filipović 1928: 350); ovaj poslednji toponim očito je u vezi sa prezimenom tamošnje porodice Mataruga, o kojem v. u sledećem odeljku.

Antroponomastička evidencija

Dubrovnik i Kotor

Prezime ili rodovsko ime Mataruga, Motoruga, Motorugić sreće se dosta često u spisima dubrovačkog i kotorskog arhiva tokom XIV veka. U Dubrovniku zabeleženo je u oblicima Mataruch 1318, Matarug 1387, Mataruga 1365, 1368, Matharuga 1389 (Petrović 1977: 101), u Kotoru Mattaruga 1397, Motoruga 1397, Mottorugich 1397.[20] Dok se u slučaju Mataruga sa kojima su imali posla Dubrovčani radi o ljudima iz katuna Mataruge ili Mataruga, za koji je gore rečeno da se najverovatnije može smestiti na područje ili u susedstvo Banjana, potvrde iz Kotora se odnose na tamošnje žitelje, a varijante na Moto‑ , koje Đurđica Petrović l.c. tumači kao „substituisanje romanskog a slovenskim o, što se javlja u kotorskoj kancelariji“ zapravo odražavaju izvorniji slovenski lik reči (v. niže).

Đurđica Petrović (1977: 114 dd.) podrobno se pozabavila imenoslovom Mataruga pominjanih u dubrovačkim i kotorskim arhivskim knjigama izdvojivši 35 ličnih imena i 23 patronimična prezimena. Sa ĐP označili smo čitanja Đurđice Petrović gde se razlikuju od naših. Originalne likove u latinskim zapisima preuzeli smo iz njenog rada; dosledno ih je navela na 114–115 samo za imena, ne i za patronimike, od kojih neke navodi u originalu na str. 104.

U imenoslovu Mataruga ubedljivo preovlađuju slovenska imena, njih 24 potvrđenih neposredno i 18 putem patronimika,[21] ukupno 46 od 58, što je oko četiri petine.

Slovenska imena, muška (25): Bilko (Bilcho), Bjeloje (Bielloe, ĐP Bijeloje), Bogavьc (Bogauez, ĐP Bogavče), Boršin ili Borša (Boršinić),[22] Budoš (Budos), Vitoje (Vitoe), Vladisav (Vladisau, ĐP Vladislav), Vladoje (Vladoe 104), Vukota (Vucota), Gojislav (Goyslauus), Gojša (Goysa), Dobrašin (Dobrasin),  Dobračina (Dobracina), Dobroslav (Dobroslauo, Motorugić, Kotoranin), Junak (dvaput, Junach),[23] Krajislav (Crayslauus 104), Milat (Millat), Milša (Milsa), Novak (Novach), Obrad (Obrad), Petko (Petcho), Radman (Radman), Radmil (Radmil, Radmillus 104), Radovьc (Radoueç, ĐP čita Radovče), Radoslav (Radoslauus, dvaput), Ratko (Ratchus); patronimici (18): Bogdanović (← Bogdan), Bogojević (← Bogoje), Bogutović (← Bogut), Borišić (← Boriša), Desimirović (← Desimir), Vlkomirić (Volchomirich 104 ← Vlkomir),[24] Gojšić (← Gojša),   Dobrilović (← Dobril), Milošević (← Miloš), Milčić (← Milko), Mirković (← Mirko), Mirojević (← Miroje), Radmilić, Radmilović (← Radmil),  Rusinović (Rusin), Stajković (Stajko), Strojislavić (Striislauich 104 ← Strojislav?),[25] Tvrdojević (← Tvrdoje); ženska(3, sva iz Kotora): Božica (Bosiza), Domuša (Domussa), Radica (Radiza).

Kalendarska imena (6): Dmitьr (Dymiter),[26] Kostadin(ić), Mihail (Michael),[27] Makar (Machar), Stavьr (Stauer, ĐP Staver), Nik‑oje (Nikojević), slovenska izvedenica od Nikola. Repertoar i neke jezičke crte (d < gr. ντ u Kostadin < gr. Κονσταντῖνος < lat. Constantinus) karakteristični su pre za istočnu nego li za zapadnu crkvu; tu se može pridodati i ime Petko, koje je slovensko ali verovatno motivisano imenom pravoslavne svetiteljke Petke‑Paraskeve.[28]

Nejasna imena (5): Gojstiš, Kučman(ić) (otac možda pomenut 1370. kao Kuçman Dobretić, 116), Kudelin (Cudelinus),[29] Kunalj, Ušak (Ussacho, ĐP čita Usko?).[30]

Rezultati naše analize mataruškog onomastikona u XIV veku ne razlikuju se bitno od nalaza Đurđice Petrović, ali ne možemo u svim tačkama slediti njenu interpretaciju. Ona zaključuje da su „to pretežno slovenska imena, ali ima ih i romanskog, grčkog, starohrišćanskog porekla, kao i takvih, koja se ne sreću kod Vlaha u istočnoj Hercegovini: Kučman, Kunalj, i čije poreklo može da se različito tumači“ (1977: 116). Tu se brka jezička pripadnost ličnih imena sa njihovim krajnjim poreklom. To što su neka od imena kod Mataruga po poreklu hebrejska (Mihail), latinska (Kostadin) ili grčka (Dmitьr, Makar, Stavьr) ne čini nikakvu protivtežu njihovom daleko preovlađujućem slovenskom imenoslovu. Ta su imena, kao kalendarska, bila široko prihvaćena od strane balkanskih Slovena i odavno postala sastavni deo njihove antroponimije. Preveliku težinu Đurđica Petrović daje šačici retkih i etimološki nejasnih imena, posebno imenu Kučman.[31] Stoji, međutim, njeno zapažanje o sličnosti između imenoslova Mataruga, Banjana i Drobnjaka u drugoj polovini XIV veka, s tim što se podudarnosti tiču uglavnom slovenskih, ponekog kalendarskog i nijednog „egzotičnog“ imena poput Kučman i Kunalj. Popisi nahije Riđani iz 1477. i oko 1500. pružaju prilično veliki uzorak istorijske antroponimije sa područja na kojem je najživlje predanje o Matarugama kao starijim stanovnicima; od 43 mataruška imena slovenskog porekla posvedočena neposredno ili putem prezimena stotinak godina ranije u dokumentima dubrovačkog i kotorskog arhiva, pune analogije tamo nalaze 23, dakle natpolovična većina (Bjeloje, *Bogdan,[32] *Bogoje, *Bogut,[33] Vladisav, Vladoje, *Vlkomir, Vukota, Dobrašin, *Dobril, Dobroslav, Milat, *Milko, *Miloš, Milša, *Mirko, Novak, Obrad, Petko, Radman, Radmil, Radovьc, Radoslav, Ratko; up. Pešikan/Bojanić 1992: 81–83).

Nahija Mataruge

Đurđica Petrović znala je za postojanje turske nahije Mataruge koju hercegovački defter iz 1477. beleži u sastavu Prijepoljskog kadiluka,[34] ali nije joj bilo dostupno izdanje toga izvora koje je tek osam godina nakon izlaska njenog rada priredio Ahmed Aličić (1985), u kojem su poimence navedeni stanovnici te nahije. Popis obuhvata, kao i obično, samo odrasle muškarce,[35] čija imena, njih 111, ovde dajemo azbučnim redom onako kako ih Aličić čita, prilažući uz pojedina od njih svoje napomene, gde se ukazuje na alternativne mogućnosti čitanja i daju paralele iz drugih izvora.

 

  1. Baća
  2. Berisav
  3. Berisal
  4. Bogdan
  5. Bogul
  6. Boguta
  7. Božidar
  8. Bojak
  9. Bojisal
  10. Bokur
  11. Boluja
  12. Bolašin
  13. Borko
  14. Braja
  15. Branisav
  16. Branko
  17. Brataš
  18. Bratoje
  19. Brdogora
  20. Budisav
  21. Bukara
  22. Viđen
  23. Vitan
  24. Vitoje
  25. Vladisav
  26. Vladko
  27. Vlah
  28. Vlahoje
  29. Vrtal
  30. Vuk
  31. Vukan
  32. Vukas
  33. Vukašin
  34. Vukić
  35. Vukman
  36. Vukmir
  37. Vukosav
  38. Vukota
  39. Vukša
  40. Vučerin
  41. Vučeta
  42. Vučhina
  43. Gojak
  44. Goro
  45. Grbač
  46. Grubač
  47. Dabiživ
  48. Dimitrij
  49. Dobraš
  50. Dobrašin
  51. Dobri
  52. Dobrilo
  53. Dobrosav
  54. Dragić
  55. Đurađ
  56. Đuran
  57. Đurica
  58. Đurko
  59. Đurman
  60. Zura
  61. Ivan
  62. Ivaniš
  63. Iljaš
  64. Islav
  65. Marko
  66. Milan
  67. Milić
  68. Milko
  69. Milovac
  70. Mihač
  71. Mihoje
  72. Miško
  73. Nenada
  74. Nenko
  75. Novak
  76. Obrad
  77. Oliver
  78. Ostoja
  79. Pavko
  80. Pribi(j)o
  81. Radan
  82. Radac
  83. Radašin
  84. Radenko
  85. Radivac
  86. Radivoj
  87. Radilja
  88. Radič
  89. Radko
  90. Radovan
  91. Radovac
  92. Radonja
  93. Radosav
  94. Radosal
  95. Radohna
  96. Radoč
  97. Radun
  98. Račko
  99. Raško
  100. Selak
  101. Srbin
  102. Stanoje
  103. Stepan
  104. Stojka
  105. Stračin
  106. Tasa
  107. Tomaš
  108. Tučap
  109. Uglješa
  110. Herak
  111. Hlapac
  112. Cvetko

 

  1. Baća i u Riđanima oko 1500. (Pešikan/Bojanić 1992: 76). 3. Berisal, kao ime oca pogrešno shvaćen pridev Berisalj (sin), up. br. 8, 90. 5. Bogul up. patronimik Bogulić DH. 6. Boguta: ima u DH, v. dole nap. 41. 8. Bojak; može se čitati i Bujak, oba imena posvedočena u DH. 9. Bojisal patronimik, treba Bujsalj od Bujslav ili možda Bunislalj od Bunislav? 10. Bokur: treba Bukur, up. 21. 11. Boluja: treba Boloje (DH). 12. Bolašin: verovatno Boljšin (DH). 17. Brataš: pre treba čitati Brateš (RKS), up. Bratešević DH. 21. Bukara verovatno = br. 10 Bokur, tj. Bukur. 22. Viđen: up. prezime Viđenović.`27. Vlah: kao lično ime i u DH. 28. Vlahoje: možda Vladoje? 29. Vrtal: možda Vrsalj (DH), prezime Vrsaljković? 42. Vučhina: svakako Vučihna, možda slovna greška. 44. Goro: up. Gora DH. 45. Grbač možda = br. 46 Grubač (pomenici). 59. Đurman: up. prezime Đurmanović. 60. Zura: „sin Zure“ uz Radosav, pre „sin Zore“, po majci, up. Zora f., u pomenicima, prezime Zorić DH; up. ipak Zur / Zor u Riđanima (Pešikan/Bojanić 1992: 66), prezime Zurovac. 63. Iljaš: čitaj Ilijaš (DH, pomenici). 64. Islav čitaj Slav (DH). 69. Milovac: up. Milovьcь (pomenici). 80. Pribi(j)o < Pribil. 85. Radivac možda treba čitati kao br. 91 Radovac, up. Radovьcь DH. 87. Radelja, up. niže nap. 44. 94. Radosal pridev od Rados(l)av, v. nap. uz br. 2. 96. Radoč: up. Radooča DH. 98. Račko ver. isto ime (i osoba) kao 95. Raško („Radič sin Račka“ navodi se neposredno za Dabiživom sinom Raška). 105. Stračin čitaj Stracin, up. Stracimir. 104. Stojka: v. gore nap. 35. 106. Tasa: možda T(j)eša, pre nego li hipokoristik od Atanasije. 108. Tučap („Radič sin Tučapa“) čitaj Tučep, stari slovenski rodovski nadimak (Loma 2013: 218–219). 111. Hlapac: Hlapьcь BH, DH, up. prezime Lapčević.

Slovenskih imena je daleko najviše, 84, tri četvrtine od ukupnog broja:[36] Baća, Berisav, Bogdan, Bogul, Boguta, Božidar, Bojak, Bujslav, Boloje, Boljšin, Borko, Braja, Branisav, Branko, Brateš, Bratoje, Budisav, Bujslav, Viđen, Vitan, Vitoje, Vladisav, Vladko, Vlah, Vuk, Vukan, Vukas, Vukašin, Vukić, Vukman, Vukmir, Vukosav, Vukota, Vukša, Vučerin, Vučeta, Vučihna, Gojak, Grbač, Grubač, Dabiživ, Dobraš, Dobrašin, Dobri, Dobrilo, Dobrosav, Dragić, Milan, Milić, Milko, Milovac, Nenada, Nenko, Novak, Obrad, Ostoja, Pribio, Radan, Radac, Radašin, Radenko, Radivac, Radivoj, Radelja, Radič, Radko, Radovan, Radovac, Radonja, Radosav, Radohna, Radooča, Radun, Raško, Selak, Slav, Srbin, Stanoje, Stojka, Stracin, Tučep, Uglješa, Hlapac, Cvetko.

Drugu po brojnosti skupinu čine kalendarska imena i izvedenice od njih, sva odreda rasprostranjena na starosrpskom terenu:[37] Dimitrij(e), Đurađ, Đuran, Đurica, Đurko, Đurman, Ivan, Ivaniš, Ilijaš, Marko, Mihač, Mihoje, Miško, Pavko,[38] Stepan — ukupno 15, tj. nešto više od 13%.

Ni u jednu od ove dve grupe ne svrstavaju se Bukur (rumunsko ili albansko), Oliver (romansko)[39] i Herak (neizvesnog postanja),[40] ali sva tri pripadaju onovremenom srpskom imenoslovu.

Problematična su čitanja 6 imena: Brdogora, Vlahoje, Vrtal, Goro, Zura, Tasa; bar deo njih svakako pripada prvoj ili drugoj grupi, ali je moguće da se među njima krije i neki strani nanos.

Mataruški onomastikon iz 1477. pruža sliku koja ni u čem ne odstupa od preovlađujućeg antroponimskog tipa na starosrpskom prostoru u ranom periodu turske vlasti, koji je na osnovu građe iz deftera sistematski proučio Mitar Pešikan. Poredeći naš uzorak sa vremenski i teritorijalno bliskim uzorkom od 144 imena iz srednjeg Polimlja popisanih u tefteru za Skadarski sandžak iz 1485. (Pešikan 1983: 81), našli smo 51 podudarno ime: Bogdan, Boguta,[41] Božidar, Branko, Bratoje, Vladisav, Vlah, Vuk, Vukan, Vukas, Vukašin, Vukić, Vukman, Vukmir, Vukosav, Vučihna, Grubač,[42] Dabiživ, Dimitrij, Dobraš, Dobrašin, Đurađ, Đurman, Ivan, Ivaniš, Ilijaš, Marko, Milan, Milko, Milovan, Mihač,[43] Nenada, Novak, Obrad, Oliver, Pavko, Radan, Radac, Radašin, Radenko, Radelja,[44] Radič, Radovan, Radovac, Radonja, Radosav, Radohna, Selak, Stepan, Tomaš, Uglješa. To je za spisak nahije Mataruge, imajući u vidu da se u njemu pojedina imena ponavljaju (Berisav : Berisal, Radosav : Radosal, Grubač : Grbač, Raško : Račko), približno 50% punih poklapanja. I većina preostalih imena na jednoj i na drugoj strani pripadaju istom poznosrednjovekovnom starosrpskom tipu.

Da li to znači da su polimsko‑potarske Mataruge u poslednjoj četvrti XV veka bili Srbi? Svakako da su bili pravoslavni i teško da su među sobom govorili nekim drugim jezikom osim srpskim; kako su se osećali u smislu narodnosti ne znamo, ako je to tada uopšte bilo važno. Indikativno može biti to što je otac čelnika (primićura) prvoga od tri džemata (katuna) iz kojih se nahija sastojala nosio jedino nesumnjivo nesrpsko ime posvedočeno u celoj građi, Bukur.[45] Ime Boukourь dobro je posvedočeno u poveljama (Grković 1986: 48),[46] i u vezi je sa albanskim bukur ‘lep’, rumunskim a bucura ‘veseliti se’; moglo bi biti i albansko, ali je antroponim Bucur karakterističan za Rumune; između ostalog, odatle se izvodi ime rumunske prestonice Bucureşti ‘Bukurešt’ (up. Skok 1: 232). Druga indicija o mešovitom etničkom poreklu Mataruga mogla bi biti upotreba u njihovoj sredini etnonima Vlah i Srbin u svojstvu ličnih imena.

Od 58 mataruških imena XIV v. koja je popisala Srebrica Knežević 12 ili 13 njih, dakle otprilike jedna petina, ponavlja se u građi iz nahije Mataruge: Boguta : Bogutović 1389, Vitoje : Vitoe 1389, Vladisav : Vladisau 1389, Vladoje (ako se čita tako, a ne Vlahoje) : Vladoe 1318, Vukmir : Vukomirović 1365, Vukota : Vucota 1389, Dimitrij(e) : Dymiter 1398, Dobrašin : Dobrasin 1389, Dobrilo : Dobrilović 1389, Novak : Novach 1376, 1393, Radko : Ratchus 1379, Radovac : Radoueç 1389, Radosav : Radoslauus 1389.

Ostalo

Na strani 86b Račanskog pomenika, u kojem su zapisi, kako je gore rečeno, najvećim delom iz XVII veka, topografska odrednica Mataruge je upisana uz lično ime Dragiša; prethodi joj Osat uz ime Pavle, sledi sedam imena bez ubikacije, a odmah iza Dragiše upisan je Đurađ iz Soloteše. Na imena sedmoro upisanih između Pavla iz Osata i Dragiše iz Mataruga mogla bi se odnositi i prethodna, i sledeća ubikacija. To su: Vukman, Grubač, Draža, Milija, Ilija (dvaput) i Dragoje.[47] Prva dva, Vukman i Grubač, sreli smo i u nahiji Mataruge.

Za druge Mataruge ne raspolažemo ranijim uzorcima imenoslova. Nema saznanja da se savremeni stanovnici četiri naselja po imenu Mataruge (kod Pljevalja, Brodareva, Kraljeva i Prijedora), nosioci prezimena Mataruga i porodice koje izvode svoje poreklo od Mataruga (v. gore nap. 8) odvajaju svojim imenima od okolnog pravoslavnog stanovništva, odnosno, u slučajevima stanovnika zaseoka Mataruge kod Prijedora i porodice Mataruge iz Misoče kod Visokog, od susednih muslimana srpsko‑hrvatskog jezika.[48]

U predanjima se za stare Mataruge vezuju neka obična srpska ili kalendarska imena: Mlađen, Tadija,[49] ali i neka čudna, možda izobličena usmenom predajom ili izmišljena: Tiotok,[50] Sumor,[51] Kaloka, Rameza.[52]

Sve u svemu, kad se bez predubeđenja pogledaju istorijska svedočanstva o Matarugama nema ničeg što bi ih izdvajalo iz korpusa poznosrednjovekovnog vlaškog stanovništva, nastalog mešanjem polunomadskih stočara rumunskog jezika sa Slovenima, koje je u trenutku kada se javlja u pisanim izvorima već uveliko bilo slavizirano da bi se u konačnom ishodu inkorporiralo u moderne južnoslovenske nacije (srpsku, hrvatsku, bugarsku, makedonsku), tj. mogli bismo Mataruge posmatrati iz iste perspektive kao, recimo, Drobnjake ili Banjane, da nije dveju stvari: predanja u kojima se oni javljaju kao legendarni prastanovnici pojedinih oblasti i njihovog plemenskog imena, koje se smatra neslovenskim.

Etimologija

Dosadašnje interpretacije imena Mataruge

Ime Mataruge, sa varijantom Motoruge, neslovenskim je proglasio Konstantin Jireček, očito pod uticajem predanja iz Grahova o Matarugama kao starosedelačkom življu, koje navodi po Rovinskom; on u napomeni predlaže dve etimologije, od srednjelatinskog matare < lat. mactare ‘ubijati’ ili od albanskog mat ‘mera’ (Jireček/Radonić 1952: 56 sa n. 72). Nijedno od ovih tumačenja ne može se uzeti ozbiljno; oba se odnose samo na prvi slog imena i ni na koji način ne rasvetljavaju njegovo značenje. Ipak, nije jedino Jireček bio ubeđen u njegovo neslovensko poreklo. Pejatović 1902: 342–3 svrstava ga među „imena kojima nema korena u srpskom jeziku, koja su na svu priliku postala pre doseljenja Srba u ove krajeve“. Kao druga imena iz iste skupine u srednjem Polimlju i Potarju navodi Lim, Tara, Ćotina, Kaštelj, Obarde i Ustibar, što je ilustrativno za pristup autora antropogeografskih opisa toponomastičkoj građi: sve ono što im nije bilo jasno ni objašnjivo iz savremenog jezika proglašavali su za neslovensko i predslovensko, te su se ovde u istom košu sa verovatno supstratnim hidronimima Lim i Tara, sa adstratnim romanizmom Kaštelj i do daljeg nejasnim, ali svakako ne predslovenskim toponimom Obarde našla starinska slovenska nazvanja Ćotina < Tjehotina (rijeka) i Ustibar < Usti-dbar.[53] Zagrebački rečnik ima iz Riječke nahije reč matarùga u značenju ‘starosedelac’,[54] uz koju urednik Tomo Maretić piše:, „Ako ova riječ nije uzeta iz kojega tuđeg jezika, može se misliti, da je izvedena od osnove pridjeva mator ...“, pa shodno tome za toponim Mataruga (taj oblik jednine ima za Mataruge kod Banje Luke), Mataruge pretpostavlja da bi „značio mjesto, u kojem sjede starosjedioci“ (RJA 6/1904–1910: 517).

Iste godine kada je izašao sedmi tom RJA, Erdeljanović je istupio sa tezom da je Mataruga po svoj prilici nadimak srodan ili istovetan sa talijanskim matterugio, matterugiolo [čitaj: materuđo(lo)] ‘glupak, ludak, budala’ (1911: 377). Pritom nije uzeo u obzir apelative zabeležene u RJA, što mu je spočitnuo, doduše gotovo dvadeset godina docnije, Mojo Medić, osporavajući da su imena kao Mataruge, Macure imala pogrdan karakter (Medić 1930). U međuvremenu se ovim problemom pozabavio jedan od vodećih etimologa svoga vremena, Petar Skok. Pošto je najpre matoruga, matoroga sa varijantama matraga, matrak(a) ‘batina’[55] protumačio kao izvedenice slovenskim sufiksima od romanskog refleksa latinske reči mattaris ‘koplje za bacanje, sulica’ (Skok 1917: 549 d.), on je četiri godine docnije, pišući o pelješačkom hidronimu i oronimu Motoružnica[56] a znajući za podatak da se to mesto u XIV veku zvalo Matarughe, uvideo vezu koja je promakla Maretiću i zaključio (Skok 1921: 133):

Kako plural pokazuje, radi se o imenu familijskoga naselja, kao što je Draginići i bezbroj drugih. Mataruga dolazi još i danas kao lično prezime, n. pr. u Travniku. Bit će možda istoga postanja kao i matoroga ili motoroga, isp. prezimena Bàtinić, Màčuga u Bosni.“

Uvidi koje su ostvarili Maretić i Skok, ako već nisu doveli do konačnog etimološkog rešenja, jasno su pokazali da ga treba tražiti u sklopu srpsko‑hrvatske apelativne leksike (Skok pretpostavlja krajnje romansko poreklo osnove, ali domaće, slovensko obrazovanje).[57] Skokovu etimologiju prihvatio je Šuflaj, zaključivši da su Mataruge prozvani tako po svojim kopljima (Šuflaj 1925: 60). To ipak nije odvratilo druge istraživače od traganja za stranim, supstratnim poreklom imena Mataruge. Ćiro Truhelka ga je tumačio kao ilirski naziv u značenju ‘dug put, duga ulica’.[58] Vladimir Ćorović je uporedio Mataruge  sa imenom albanske vlasteoske porodice Matarango, čiji su posedi u XIII–XIV veku obuhvatali primorje između reka Vrega (Škumba) i Devola, provinciju Slanica i protezali se u unutrašnjosti do antičke Apolonije (1933: 25).[59] Ivan Popović je u svojoj „Istoriji srpskohrvatskog jezika“ toponim Mataruge kod Kraljeva i još neke iz toga kraja (Gokčanica) istakao kao tragove Albanaca na tlu Srbije.[60]

U drugom tomu Skokova etimološkog rečnika, koji je postumno izdat 1972, ponavlja se u odrednici matoroga ono što je napisao još 1917. i 1921 (Skok 2: 390–391). Ubrzo potom Đurđica Petrović objavila je svoj ovde već više puta navođeni članak o Matarugama, gde između ostalog daje pregled onog što je dotad napisano o njihovom imenu, a onda zaključuje (1977: 106):

Na pretpostavku o albanskom poreklu Mataruga navodi pre svega njihovo ime, čiji prvi – mata – i drugi deo – rug – pripadaju krugu albanskih imena: Mata‑guž, Matarango, Sloruch, Cataruc(os), a sličnost bi se mogla naći još u praistoriji Prednje Azije (lokalitet Matarah u Iraku.

Posle Đurđice Petrović ne znamo da se neko ozbiljnije pozabavio poreklom imena Mataruge.[61] Stoga se čini uputno da sopstveno razmatranje počnemo kritičkim osvrtom na njen zaključak. Ona ga potkrepljuje pripovedanjem Srba o Matarugama kao o narodu drugog jezika i druge vere, a s druge strane tvrdnjom da su tzv. stari narodi u predanjima dinarskih krajeva, kao Španje, Lužani, Bukumiri, Mataguži, odreda ili većinom bili albanskog porekla. Videli smo već da te interpretacije Mataruga kao tuđinskog elementa u jezičkom i verskom pogledu — uostalom, usamljene u ukupnom korpusu usmene tradicije o Matarugama — nisu u skladu sa zbirom istorijskih svedočanstava o njima počev od XIV veka. Kad je reč o drugim „starim narodima“, mislimo da je  svaki od njih problem za sebe i da zbiru oni ne pružaju čvrst oslonac za etničku interpretaciju Mataruga, kako to uzima Đurđica Petrović.[62] Što se pak tiče njene jezičko‑onomastičke analize koju smo gore naveli, preći ćemo ćutke preko poređenja sa imenom praistorijskog (!) lokaliteta u Iraku (!),[63] ali moramo ukazati na suštinski nesporazum kada je reč o albanskim paralelama. Paralelizam sa albanskim rodovskim imenom Matarango nije delimičan, kako ga Petrovićeva shvata, u tom smislu da se odnosi samo na prve delove dvaju imena (srp. mata‑ : alb. mata‑), već se i ‑rug‑ podudara sa rang posredstvom starijeg lika sa zadnjim nazalom *‑rǫg‑ gde ǫ u srpsko‑hrvatskom zakonomerno daje u. Time se isključuje veza između ‑rug‑ u Mataruge i ‑ruc(h) u Sloruch,[64] Catarucos, kako god se inače ta imena tumačila, dok podudarnost sa prvim članom u Mata-guži verovatno postoji, i na nju ćemo se još osvrnuti. Pre toga valja reći da glas u od ǫ u srpsko‑hrvatskom nije ograničen na domaće reči, nasleđene iz praslovenske i još dublje, baltoslovenske i praindoevropske starine, koje su Sloveni doneli iz svoje prapostojbine (up. npr. prasl. *rǫg‑ u stsl. rѫgati sѧ prema s.‑h. rugati se, gde se slovenski zadnji nazal izvodi iz starijeg, baltoslovenskog diftonškog spoja an očuvanog u litavskom iš‑rangúoti ‘ismevati’), nego je nastajao od strane tautosilabične grupe an i u ranim pozajmljenicama iz stranih jezika tokom prvih vekova života naših predaka na tlu Balkana, na primer lat. sanctus > poznolatinsko santu‑ dalo je preko *sǫt‑ s.‑h. sut‑ u nizu hagionima i toponima, kao Sutomore < Sancta Maria. Tako je, teoretski, od alb. Matarango moglo nastati Mataruga u doba pre zamene nazala u srpsko‑hrvatskom, koja se približno datira X vekom. No smer pozajmice mogao je biti i obratan, jer se u najranijim albanskim slavizmima ǫ reflektovalo kao an, što je u savremenom albanskom dalo ën, npr. alb. toponim Llangë, Llëngë < slov. *lǫgъ ‘lug’ (Ylli 200: 139–140), pa bi i Matarango, savr. alb. Matrëng moglo reflektovati slovensko *Matarǫg‑ pozajmljeno iz govora u kojem se nazal još čuvao. U toj dilemi, da li je srpsko ime iz albanskog ili albansko iz srpskog presudno je iz kojeg se od ta dva jezika ono tumači. Dok u albanskom Matrëng ne znači ništa, u srpsko‑hrvatskom mataruga je čvrsto ukorenjeno u apelativnoj leksici.

Apelativ

Jedino apelativno značenje koje za matàruga beleži RJA je gorepomenuto ‘starosedelac’ iz Riječke nahije, ali RSA 12: 180 njega stavlja pod odrednicu mataruga2, dok za mataruga1 daje značenja ‘daščica, lopatica na vodeničnom kolu, lapacka’ i ‘‘horizontalna poluga, pričvršćena za vreteno dolapa, pomoću koje konj okreće dolap’. Drugo je značenje iz Tupižnice, a prvo iz članka Radović 1934: 64, gde je reč o vodenicama „moravkama“, na osnovu građe prikupljene u Lapovu:

Vodeno kolo je sastavljeno iz četiri paralelno poređana kruga mataruga na razmaku od dva metra. u svakom krugu poređano je po 14 mataruga, koje su debele 10-15 sm. Za mataruge su sa spoljne strane učvršćene daske duge 6 m, širine 1 m a debljine 5 sm. Ove se daske zovu platna i za mataruge su vezane kačketima — daščicama dugim 1 m, širokim 5 sm i debelim 8 sm.

U ovom značenju reč je posvedočena i u drugim varijantama. Najranije je beleži Vuk u drugom izdanju svog rečnika (1852: 517):

motòruga, f. (u Srijemu) na kolu vodeničnome one motke za koje su pribijene lapacke.

Iz iste oblasti RSA 12: 207 ima varijantu maturaga sa primerom: „Prečage kod vodenog kola zovu se „maturage“. Izvor je Škarić 1939: 46.

Ima i varijanta matòruga kao sinonim za križnica ‘deo na mlinskim, vodeničkim, valjaričkim i sličnim kolima i vretenima (za koji se učvršćuju koševi, pera, poluge i sl.)’.[65]

Ista reč postoji u slovenačkom jeziku. Ovde prenosimo, u našem prevodu, sve potvrde iz Pleteršnikova slovenačko‑nemačkog rečnika (Pleteršnik I 605):

motoróga ‘palac, spica na mlinskom kolu’, obično u mn. motoroge ‘krst, krstasto raspoređene četiri spice na mlinskom kolu’, ‘obrtni krst na prolazu kroz ogradu, da bi se stoka zadržala’ (okolina Maribora), motoroga ‘spica na motovilu, vitlu’ (iz rečnika Cigaleta i Janežiča),[66] mn. motoroge ‘krstasto raspoređene spice na motovilu, motovilo’ (istočna Štajerska), kao gimnastički termin ‘kružiti s ispruženom rukom’ (nem. die Mühle), ‘ručno motovilo, štap sa druga dva poprečna štapa na oba kraja, postavljena unakrsno jedan prema drugom’ (Lašče u Dolenjskom, Fran Levstik), ‘ručka za okretanje lončarskog kola’ (Cigale), ‘poluga u zvonu o kojoj visi uže’ (Cigale, Levstik); ‘nezgrapna osoba’ (Lašče, Levstik); motorógast ‘krstasto postavljen, nalik na paoke u mlinskom kolu’; tölpelhaft ‘nezgrapan’; mataroga = motoroga, motoròg -rǫ́ga = motoroga; ‘glupak, klipan’ (Cigale), motoróžica deminutiv od motoroga;  ‘spica u kolskom točku’ (više Maribora).

Tomo Maretić je u RJA 7/1911: 26–27 uvideo vezu između Vukove odrednice motoruga i slovenačke reči motoroga ‘motovilo, palac u mlinskoga kola’, ali je propustio da taj oblik poveže sa matàruga, već iznosi sledeću etimološku pretpostavku:

Postańe tamno; u slov. jez. ima riječ motoroga, koja znači isto što i motovilo, zatijem palac u mlinskoga kola i druge neke račvaste predmete; poradi toga se može misliti, da je drugi dio ove svakako složene riječi u svezi s imenicom rog (rogovi na pr. u govečeta imaju račvast oblik); ali šta je prvi dio?

Skok je ispravio Maretićev očigledan propust tako što je u svoju gore citiranu odrednicu uključio s.‑h. „vodenički termin“ i njegovu slovenačku paralelu, stavljajući ih, svakako opravdano, skupa sa sazvučnim nazivima za batinu, tojagu i sa imenom Mataruge, no ne videći problema u tome što se navodni s.‑h. i sln. refleksi latinskog etimona koji je on pretpostavio: matăris (mattaris) ‘koplje za bacanje’ odvajaju od njega i njegovih romanskih reflekasa ne samo formalno, sufiksom ‑uga, ‑oga, ‑aga, za koji i sam uzima da je domaći, slovenski, nego i svojim tehničkim značenjima dela motovila ili vodeničnog kola, koja su potpuno strana romanskim jezicima, a ni jedno ni drugo nije tipično za kulturne pozajmljenice.

Do ključne spoznaje, da je posredi stara slovenska reč, došla je V. A. Merkulova, jedan od koautora dvadesete sveske moskovskog praslovenskog rečnika, objavljene 1994. Ona tamo za praslovenski rekonstruiše odrednice *motorъ, na osnovu istočnoslovenskih potvrda (rus. dijal. mótor ‘kolac, štap’, mótor ‘obramica (za nošenje vode)’, ‘motka na koju lovci vešaju kotao nad vatrom’; ‘okretan, žustar čovek’, blr. mótor ‘uzica, omča, štap’) i *motoruga, na osnovu srpsko‑hrvatske i slovenačke reči u njenim raznim značenjima i oblicima.[67] Rekonstruktu *motorъ nalazi tačnu paralelu u lit. matãras ‘vreteno, motovilo’ pored matarúoti ‘motati’, a *motoruga tumači kao izvedenicu odatle i u krajnjoj liniji smešta obe reči u baltoslovensko leksičko gnezdo glagola lit. matóti, prasl. *motati.[68] To znači da je primena na motovilo u slovenačkom starija od šire posvedočenog značenja dela vodeničnog kola. Takav zaključak čini se opravdan i sa kulturnoistorijske tačke gledišta. Mlin na vodu je tehnološko dostignuće koje se po Evropi širilo od početka hrišćanske ere posredstvom Rimskog carstva i nije bilo doseglo Slovene u njihovoj staroj postojbini, već su se sa njim pojedini slovenski ogranci upoznavali na područjima svoga docnijeg raseljenja, a za motovilo su Prasloveni znali dok su još živeli iza Karpata, o čemu svedoči zajednički termin *motovidlo. Praslovensko motovilo bilo je svakako ručno, nalik na gore opisane slovenačke motoroge iz Lašča, nem. Handhaspel, a ne obrtno, nem. Drehhaspel, jer ovo drugo je tehnička inovacija koja se javlja srazmerno pozno. Tek preko obrtnog motovila naziv se mogao preneti na sličnu konstrukciju vodeničnog kola. Izvorno se on odnosio na prečku ručnog motovila na koju se namotava pređa, a pošto njih ima dve naspramne i treća koja ih spaja i koju motač drži u ruci, upotrebljavao se u množini da označi celu napravu.

Etimologija Merkulove je u osnovi ubedljiva, mada pojedinosti ostaju sporne. Ona u naslovu odrednice rekonstruiše *motoruga pretpostavljajući sufiks *‑uga koji bi alternirao sa *‑yga u rus. dijal. motorы́ga ‘uporan čovek’; ‘rasipnik, lažov’, matarы́ga ‘isto’, iako je svesna da odnos s.‑h. ‑uga : sln. oga ukazuje na prasl. *‑ǫga, pa u komentaru kaže: „vozmožno, obrazovanie s suf. uga ili *‑ǫga“ (ЭSSЯ 20: 51). Ono što ne uzima u obzir je odraz nazala ne samo u albanskom prezimenu Matarang > Matrëng, koje se očito svodi na ovu slovensku reč, nego i u rumunskom slavizmu mătărî´ngă, nekad ‘kalem sa koncem, klupko’; (u Olteniji) ‘močuga’, danas (savremenom grafijom mătărângă) samo kao opscena metafora ‘muški ud’.[69] Kao i alb. Matarang > Matrëng. i rum. mătărî´ngă je regularan odraz praoblika *motorǫga odakle su s.‑h. motoruga i sln. motoroga.[70] Za izvornost o u prva dva sloga pored sln. motoroga svedoči i to što je oblik motòruga, koji beleži Vuk, kao prezime posvedočen već u XIV veku u Kotoru. U albanskim i rumunskim ranim slavizmima a je regularna supstitucija za za slovensko o.[71] Od varijanata matoruga, sln. matoroga može biti stara (v. niže), dok su ostale plod disimilacija, asimilacija, metateza i izobličenja do kojih je moglo doći u stranim ustima, ali ne nužno; dovoljno je podsetiti da je na istom terenu odakle Vuk ima motoruga, u Sremu, Škarić nepunih sto godina docnije zabeležio maturaga.

Poći valja, dakle, od praslovenskog *motorǫga. Tumačenju kao izvedenice (uostalom, retkim) sufiksom ‑ǫga smeta slovenački maskulinum motoròg (ne postoji sufiks *ǫgъ), a još više tvorbena paralela prasl. *moto‑vidlo, što je složenica od *motъ ‘namotaj, klupko’ i naziva za oruđe *vi‑dlo od *viti, vьjǫ ‘viti’. Stoga pretpostavljamo složenicu sa istim prvim članom i značenjem *moto‑rǫga / ‑rǫgъ ‘navijalo za klubad’, gde bi drugi član bio postverbal od osnove koja je u litavskom rangýti, rangúoti ‘u‑, iz‑, sa‑vijati, smotavati’, rañgas ‘uvojak, klupko; kolut, prsten’, što e o‑prevoj od pie. *ṷrengh ‘viti, motati’.[72]

Lik matoruga, sln. matoroga može se porediti sa *matovidlo kao varijantom od *motovidlo koja se u ЭSSЯ 18: 7 rekonstruiše, doduše sa znakom pitanja,[73] uz komentar: „Poяvlenie a na meste o v *matovidlo možet otražatь drevnee čeredovanie a/o v gl. *matati / *motati.“ Ako je reč o složenici, a se pre da objasniti tzv. vr̥ddhi-duženjem početnog sloga u složenicama kao još praindoevropskim načinom sekundarne derivacije, za koje ima i slovenskih primera (Loma 2003: 272–274).

Koje god tumačenje da prihvatimo, kao izvedenice ili kao složenice, reči *motorǫga kao nazivu za ručno motovilo od početka bi bilo imanentno značenje štapa, palice, ali ne svakoga, već onog koji služi za namotavanje pređe. Ona se docnije mogla upotrebljavati da označi štap, motku uopšte,[74] spontanim širenjem značenja ili ukrštanjem sa turcizmom matrak ‘toljaga, štapina’, odatle opscenom metaforizacijom i ‘muški ud’; up. semantički raspon rum. mătărî´ngă ‘klupko; tojaga; muški ud’. Postavlja se pitanje da li ime Mataruge treba izvoditi iz toga proširenog značenja, bilo u opisnom smislu: ‘oni koji nose tojage’[75] ili možda pre kao opscenu metaforu, s obzirom na njegov pejorativni prizvuk. Treba, ipak, ići drugim putem, s obzirom na slovenačko značenje motoroga, motoròg ‘nezgrapna osoba, glupak’, motorǫ́gast ‘glupav’ i na paralelnu metaforiku kod *motovidlo koja je opšteslovenska: s.‑h. čak. motovilo ‘nepostojan, prevrtljiv čovek’, slč. motovidlo ‘nezgrapan, nevešt čovek’, češ. motovidlo ‘isto; smetalo’; rus. motovilo ‘čovek nespretan, nepostojan, bez sopstvenog mišljenja, dvoličan, lukav, žustar’, još od XIV v. strus. lično ime (nadimak) Motovilo (ЭSSЯ 20: 55–49). Za semantičku motivaciju ‘nespretan’ up. u savremenom srpskom jeziku smotan(ko), za ‘lukav’ prepreden, prepredenjak, gde se ogleda metaforični potencijal glagola motati i presti.

Ima još jedna praslovenska složenica sa *moto u prvom delu, po strukturi analogna a značenjem bliska pomenutim dvema: *moto(v)ǫzь < *moto‑ǫzь, gde je drugi član psl. zь od korena koji je u že ‘uže’, *vęzati ‘vezati’ (ЭSSЯ 20: 61–63); reč je posvedočena u gotovo svim slovenskim jezicima u opštim značenjima ‘konopac, vrpca i sl.’, ali i kao tehnički termin iz oblasti predenja: ‘uzica kojom se obmotavaju niti pređe’, a ponegde se upotrebljava i u značenju ‘motovilo’ (polj. motowąz, rus. dijal. mutoýz). I kod ove reči je u raznim jezicima prisutna ista metaforična upotreba kao kod *motovidlo i *motorǫga: slč. dijal. motúz ‘nezgrapan čovek’, češ. moto(v)ouz ‘isto’, dijal. motus psovka, polj. dijal. motuz ‘seljak, neotesan čovek; vetropir, u onomastici rus. Motusovъ 1554, Mutovuzov 1627, blr. Mátuzou, Mótuz, u XVIII v. Motuz. U srpsko‑hrvatskom je posvedočen oblik motuz ‘konopac, uže’ kod Zadranina Jurja Barakovića (početak XVII v.) i starih leksikografa (Mikalja, dela Bela, Belostenec), od savremenih govora mòtuz ‘isto’ u Poljicima i mòtuz / mòtus ‘klupko’ na Braču, kao i izvedenica motuzica ‘uzica’ takođe kod Barakovića i u Riječkoj nahiji, gde se upotrebljava i kao pogrda „čovjeku nevaljalu, koji nije ni za što“ (RJA 7: 28; RSA 13: 101); postoji i varijanta màtuz ‘uzica kojom se lovi riba’ u okolini Karlovca, màtuzica ‘uzica kojom je privezan šibak (cijep) za stojalo (stojak) u Crnoj Gori.[76] Sa kajkavskog terena ovamo spada motvuz ‘nekakav nakit na platnu’ u Križevcima (RJA 7: 28), up. sln. motvoz pored motoz, sa prizrensko‑timočkog glagol motuzati sa primerom: Kude motuzaš toj dete? u Vranju, tamo i motỳzati se ‘motati se, lutati’.[77]

Mataguži

Ovde nam se valja osvrnuti i na Mataguže, jer ne samo da spadaju među „stare narode“ u predanjima dinarskih krajeva, nego se njihovo ime koristi i kao argument u korist albanskog porekla imena Mataruge, sa kojim deli ista prva dva sloga (v. gore str. ??). Predanje o Matagužima iz Kuča prenosi Erdeljanović, iznoseći i nagađanja o etimologiji njihovog imena (1907: 162–163):

O Matagužima (Matagušcima) već se ne može ni odnosno porekla ni odnosno njihova sedišta reći toliko koliko o Bukumirima. Njihovo ime moglo bi biti takođe ilirskog porekla, verovatno kakav nadimak, sastavljen od reči, koje bi bile srodne sa današnjim arbanaškim matε ‘Mass’ ili matεs ‘Mass, Elle; Feldmesser’ (a može biti da je ta prva polovina imena neko osobno ime) i gušε ‘Hals; Läppchen des Hahns’ gutš ‘Sau’ (Meyer, Etym. Wört.).[78] Videli smo po Jirečeku, da su negdašnji stanovnici zetskog sela Mataguža bili Arbanasi, te je i prema tome vrlo verovatno, da je ime Mataguži takođe ilirskog porekla. — O starom sedištu mataguškom može se nešto reći samo na osnovu narodnog predanja. Svud se po Kučima sasvim odlučno tvrdi, da su Mataguži bili „stari narod“, koji je baš sedeo u današnjoj kučkoj zemlji. A u južnoj podgorini Žijova ima najviše predmeta, koje predanje vezuje neposredno za njih. To je pre svega Ćafa od Nikića sa mnogim kiljanima, koji svedoče o pogibiji mataguškoj, dalje Gradina više D. Kržanje, na kojoj je, kako vele, sedeo vojvoda mataguški, pa u D. Kržanji mataguški ubao Dvijekalac i onda predanja u tamošnjim, kao i po svima drugim kučkim selima o „suhogradu“, koji je Mataguže sasvim raselio iz Kuča. Da li pak pomenuto selo Mataguži, koje je u zetskoj ravnici samo na dva‑tri časa hoda južno od Kuča, stoji u ma kakoj vezi s negdašnjim Matagužima kučkim, to mi nije znao niko reći.

Erdeljanović ovde referiše na mesto u Jirečekovoj monografiji o Romanima u dalmatinskim gradovima gde je reč o arbanaškom elementu na tlu stare Zete:

Ein Übergangsprocess aus dem Albanesischen ins Slavische ist jetzt bei den Kuči zu beobachten. Durchgemacht haben ihn die Mataguži bei Podgorica, jetzt Serben (Matagoužь in der Urk. von Dečani und Vranjina, Matagusi, ‑sii, ‑xi in ragus. und venet. Urk.).

Jireček misli na današnje selo Mataguži između Podgorice i Skadarskog jezera, u njegovo doba i danas nastanjeno življem srpskog jezika, uzimajući da su oni isprva bili Arbanasi, docnije posrbljeni. Pored pomena u srednjovekovnim dubrovačkim i mletačkim izvorima gde se ime piše Matagusi, Matagusii, Mataguxi[79] on upućuje i na one u starim srpskim poveljama.

Lično ime Matagoužь beleže dečanske hrisovulje u arbanaškom katunu:[80]

I da kralѥv’stvo mi katounь ar’banasьь. lѣšь touzь i z dѣtiю. branislavь kюr’ko i z bratiωmь i z’ dѣtiю. svinoglavь i z’ dѣtiю. gonь boušatь i gonь i petrь. bisь dosь i ginь. grata i geωrgicь i boudanь. petrь souma i z bratiωmь. mata goužь z’ bratiωmь. lazorь i priѥzda. krečь z dѣtiю. gonoma. d’min’ko i lѣšь. d’mitrь z’ bratiωmь. andrič’ko i z’ bratiωmь. petrь z’ bratiωmь. d’min’ko z’ dѣtiю. rečь i z’ dѣtiю. lѣšь i lazorь. progonь mira. petrь koučь z bratiωmь. pav’lь sь dѣtiю. d’min’ko z’ dѣtiю. nikola. pavьlь i z’ bratiωmь. mihalь i d’mitrь. goloub’ i gonь z’ bratiωmь. gюr’gь i šokь i tѣš’mirь. i mar’ko souma i miz’ko i pelegrinь piseragь i petrь. goislavь i bogoslavь.

Ovaj arbanaški katun na čelu sa Lješom Tuzom pominje se u trećoj dečanskoj hrisovulji još jednom pod nazivom Arbanasi Touziѥ (DH [III] 272); nalazio se negde na istočnom pobrežju Skadarskog jezera.[81] Njegovom imenoslovu najbližu paralelu nalazimo u drugom posedu manastira Dečana u Zeti, selu Kuševo (DH [III] 245–246), a oba oštro odudaraju od onoga što nalazimo u jezgrenom delu Dečanskog vlastelinstva, kako u selima tako i u vlaškim katunima. Tamo apsolutno preovlađuju slovenska imena,[82] kojima se pridodaje patronimik ili opisno određenje po bliskom srodniku, dok je ovde udeo slovenskih imena mali; najviše je kalendarskih, od kojih neka imaju albanski jezički lik (Đon, Đin ‘Jovan’, Lješ ‘Aleksije’), uz neka čisto albanska imena kao Šok (shok ‘drug’) ili (nadimak) Mira (mirë ‘dobar, lep’), a kao dopuna uz lično ime obično se pridodaje plemensko i/li geografsko određenje (Tuz, Bušat, Kuč itd. — i danas postoji selo Tuzi južno od Podgorice, Bušat kod Skadra, plemenska oblast Kuči), koje u nekim slučajevima dolazi u funkciji samog ličnog imena. Takav je slučaj sa Mataguž,[83] jer se u istom kraju nalazi i gorepomenuto selo Mataguži. Dakle, potvrda u DH ime Mataguž smešta u albansku jezičku sredinu prve polovine XIV veka.[84]

U Zeti se Mataguži pominju kao vlasteoski rod najpre u dvama poveljama Ivana Crnojevića. U prvoj od njih, iz 1460, reč je o šestorici Mataguža koji su poklonili zemlju manastiru Vranjini u zamenu za 3 grobna mesta u krugu manastira: Dadoše darovaniѥ .g. groba vanutarь monastira Matagužem ou viek; njihova imena su Nikola ćefalija, Lev Grubačević, Đurđ Buza, Petar, Pavle i Andreja (Šekularac 1987: 114). Taj mali imenoslovni uzorak pruža sličnu sliku kao onaj preko sto godina stariji iz arbanaškog katuna: preovladavanje kalendarskih imena uz prisustvo kako albanskih, tako i slovenskih elemenata.[85] U drugoj povelji plemensko ime se javlja u nominativu množine Matagužje,[86] za taj oblik v. niže. U desetoj deceniji XV veka u trima poveljama Đurđa Crnojevića pominje se pristavь Dragašь Gurgevikь (tako 1492) ili Ćurovikь (1493, 1494) ωtь Matagužь (Šekularac 1987: 223, 227, 230). On već nosi slovensko ime i možemo pretpostaviti da je u to doba posrbljavanje Mataguža već bilo poodmaklo.

Sve u svemu, u slučaju Mataguža, za razliku od Mataruga, ima osnova da se govori o njihovom verovatnom arbanaškom poreklu i potonjoj slavizaciji. Šta je, međutim, sa njihovim imenom? Albanska etimologija koju nudi Elezović nema mnogo smisla; u najmanju ruku spoj albanskih reči koje on navodi ne daje smislenu celinu, da ne govorimo o tome da ona nije posvedočena u albanskom. Ako pak ostanemo pri tome da je ovo ime u nekoj vezi sa Mataruge, što je samo po sebi verovatno, i ono mora biti slovensko. I odista, u stanju smo da ga protumačimo iz slovenskih jezičkih sredstava, polazeći od gorepomenute složenice *moto‑ / *mato‑ǫzь. Naime, pored *ǫzъ za praslovenski se rekonstruiše i varijanta sa početnim *g *gǫžь, ‑i, u značenjima spleta (od pruća, granja), obično prstenastog, za povezivanje, namotaja niti i slično.[87] Stoga se ne čini presmelo pretpostaviti da je pored složenice *moto / *mato‑ǫzь postojala varijanta *moto / * mato‑ǫžь koja se onda, sa za srpski regularnim razvojem zadnjeg nazala u u, odrazila u Mataguži ili Matagužje.[88] Semantička motivacija nazvanja bila bi ista kao u Mataruge. Podsetimo da se na istom području, u Riječkoj nahiji, termin motuzica (matuzica) upotrebljava da se označi bezvredan čovek. Sličnu motivaciju svakako ima nadimak *Matuz od kojeg su u Bosni prezime Matuzović i toponim patronimskog porekla Matuzić (RJA 6: 585). *Matuz je ista reč kao motouz / matouz, samo u stegnutoj varijanti, kakva se sreće i kod severnih Slovena (v. gore). U Cucima „stari narod“ zovu Matuzoli, što će biti varijanta od termina matuzica sa zamenom slovenskog deminutivnog sufiksa ‑ica italijanskim olo.[89] Ovamo po svoj prilici spada i toponim Matavazi, srpsko selo na Uni između Krupe i Novog.[90]

U primeni na etničke skupine Mataguži, kao ni Mataruge, nije, bar ne izvorno, bilo samonazvanje, nego podsmešljivo ime kojim su ih drugi, Srbi, označavali kao različite od sebe. Samo ime ništa ne govori o jeziku i narodnosti tako nazivanog življa; mogli su to biti inojezični i inoverni elementi, ali i stariji slojevi pravoslavnog slovenskog stanovništva.

Literatura

Barjaktarević 1998: Mirko Barjaktarević, Otkuda ime selu Mataruge (kod Prijepolja) i oko njega, Onomatološki prilozi XIV, 1–7.

Vlahović 1970: Petar Vlahović, Kriči i začeci njihovog etničkog raslojavanja, Glasnik Etnografskog muzeja 33, Beograd 1970, 93–108.

Vukanović 1974: Tatomir Vukanović, Etnogeneza južnih Slovena, Vranjski glasnik X

DH = Pavle Ivić / Milica Grković, Dečanske hrisovulje, Novi Sad 1976.

Erdeljanović 1911: Jovan Erdeljanović, Postanak plemena Pipera, SEZ XVII, 241–529.

Erdeljanović 1926: Jovan Erdeljanović, Stara Crna Gora. Etnička prošlost i formiranje crnogorskih plemena, SEZ XXXIX, Beograd.

Erdeljanović 1934: Jovan Erdeljanović, Starina i značaj plemenskih predanja u Srba, Letopis Matice srpske, god. CVIII, knj. 340, Maj–juni 1934, sv. 1, 1–13.

Zlatanović 1998: Momčilo Zlatanović, Rečnik govora južne Srbije, Vranje.

ZN: Stari srpski zapisi i natpisi I–VI, izd. LJ. Stojanović, Beograd / Sremski Karlovci 1902–1926.

Ivić 1985: Pavle Ivić, Dijalektologija srpskohrvatskog jezika — uvod i štokavsko narečje, Novi Sad.

Jireček 1952: Konstantin Jireček, Istorija Srba, prva knjiga do 1537. godine, Kulturna istorija, Drugo ispravljeno i dopunjeno izdanje, preveo Jovan Radonjić, Naučna knjiga, Beograd

Jireček Zbornik Konstantina Jirečeka

Kovijanić 1974: R. Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV–XVI vijek), II, Titograd 1974.

Kulišić 1939:  Špiro Kulišić, Mataruge, kod Prijedora, Razvitak VI/12, Banja Luka.

Loma 2014: A. Loma, Prasl. *rog ‘videti, gledati’?, u: M. Jakubowicz / B. Raszewska‑Żurek (red.), Studia Borysiana. Etymologica diachronica Slavica. W 75. rocznicę urodzin Profesora Wiesława Borysia, Warszawa, 73–85.

Loma 2019: A. Loma, Kovilje, kobile, Arhanđeo Mihailo i Sveti Nikola, Glas SANU , Odeljenje jezika i književnosti 31, 37–68.

Luburić 1925: Andrija Luburić, Prilog za ispitivanje Mataruga, Glasnik Geografskog društva 11, Beograd, 134–139.[91]

Luburić 1930: A. Luburić, Drobnjaci – pleme u Hercegovini, Beograd.

Medić 1930: Mojo Medić, Mataruga, Macura i Margan, tri prezimena, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini 42, 227–228

Miladinović 1928: M. J. Miladinović, Požarevačka Morava, SEZ 43, Naselja 29, Beograd.

Mihaljčić 1975: R. Mihaljčić, Kraj srpskog carstva, Beograd.

Novaković 1875: Stojan Novaković, Srpski pomenici od XV–XVIII  veka, GSUD XLII

Pavlović 1948: Radoslav Pavlović, Podibar i Gokčanica, Srpski etnografski zbornik LVI, Naselja i poreklo stanovništva knj. 30, Beograd, 217–443.

Pejatović 1902: Petar Mrkonjić (Atanasije Pejatović), Srednje Polimlje i Potarje u Novopazarskom sandžaku, SEZ IV, Naselja srpskih zemalja 1, 225–356).

Petrović 1977: Đurđica Petrović, Mataruge u kasnom srednjem veku, Glasnik cetinjskih muzeja X, 95–129.

Pešikan 1983: Mitar Pešikan, Zetsko‑humsko‑raška imena na početku turskoga doba (drugi deo), Onomatološki prilozi IV 1–135.

Pešikan 1984: Mitar Pešikan, Zetsko‑humsko‑raška imena na početku turskoga doba (treći deo), Onomatološki prilozi V 1–135.

Pešikan/Bojanić 1992: Mitar Pešikan / Dušanka Bojanić, Popis zaorjenskog plemena Riđana s kraja XV veka, Zbornik za orijentalne studije 1, 57–84.

Radović 1934: Bosiljka Radović, Moravke — vodenice na Velikoj Moravi, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu IX 64–69.

Rovinskій 1897: P. Rovinskій, Černogorія v eя prošlomъ i nastoящemъ, tomъ II. častь 1, Sanktbeterburgъ.

RP: Pomenik manastira Rače, priredio Tomislav Jovanović, Bajina Bašta 2005.

RSA: Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, Beograd 1959–.

SEZ: Srpski etnografski zbornik SANU.

Skarić 1918: V. Skarić, Porijeklo pravoslavnoga naroda u sjeverozapadnoj Bosni, Glasnik Zemaljskog muzeja XXX 219–265.

Tijanić‑Vuković 2018: Mara Tijanić‑Vuković, Toponimija Župe pivske (Biblioteka Onomatoloških priloga 4), Beograd.

Tomić 1949a: Svetozar Tomić, Banjani, SEZ LIX, Naselja 31, 277–378.

Tomić 1949b: Svetozar Tomić, Piva i Pivljani, SEZ LIX, Naselja 31, 381–530.

Ćorović 1933: V. Ćorović, Historija Jugoslavije, Beograd

Ćorović 1940: V. Ćorović, Historija Bosne, Beograd.

Filipović 1928: Milenko S. Filipović, Visočka nahija, SEZ XLIII, Naselja 25, Beograd

Filipović 1965: M. S. Filipović, Nekoliko napomena o proučavanju predanja o starom stanovništvu, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine 16: 231–241

Cvijić 1966: Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Beograd.

Škarić 1939: Miloš Đ. Škarić, Život i običaji „planinaca“ pod Fruškom Gorom, SEZb LIV.

Škrivanić 1954: Gavro Škrivanić, Žičko eparhisko vlastelinstvo, Istoriski časopis 4: 147–172.

Šobajić 1923: Petar Šobajić, Bjelopavlići i Pješivci – plemena u crnogorskim brdima, SEZ XXVII, Naselja 15.

Šobajić 1928: P(etar) Š(obajić), odrednica Mataruge u: Stanoje Stanojević (izd.), Narodna enciklopedija srpsko‑hrvatsko‑slovenačka II, Zagreb, 702.

Šobajić 1949: P. Šobajić, Ko su Mataruge?, Glasnik SANU knj. I, sv. 3, 570–572.

Šobajić 1952: P. Šobajić, Povodom dvaju najnovijih priloga proučavanju plemena, Glasnik Etnografskog instituta SANU I/1–2.

Šobajić 1964: P. Šobajić, Korjenići, Glasnik Etnografskog muzeja na Cetinju IV 103–171.

Šćepanović 1979: Ž. Šćepanović, Srednje Polimlje i Potarje, Beograd.

ЭSSЯ: Эtimologičeskiй slovarь slavяnskih яzыkov, Moskva 1974–.

*

AAlb: Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia, collegerunt et digesserunt Dr Ludovicus de Thallóczy, Dr Constantinus Jireček et Dr Emilianus de Sufflay, volumen I (annos 344–1343 tabulamque geographicam continens), Vindobonae MCMXIII, Typis Adolphi Holzhausen

Aličić 1985: Ahmed  S. Aličić, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Sarajevo.

EWU: Etymologisches Wörterbuch des Ungarischen I–II, Hrg. L. Benkő, Budapest 1993–1994.

Hadrovics 1985: László Hadrovics, Ungarische Elemente im Serbokroatischen, Budapest.

Jireček 1897: Constantin Jireček, Das christliche Element in der topographischen Nomenklatur der Balkanländer, Sitzungsberichte der kais. Akademie der Wissenschaften in Wien, Phil.‑Hist. Classe Bd. CXXXVI 2, 1–98.

Jireček 1902: C. Jireček, Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters I (Denkschriften der K. Akademie der Wisenschaften XLVIII 3), Wien 1902.

Jireček Handelstrassen

Kulišić 1967: Špiro Kulišić, Neki etnički problemi o starom stanovništvu dinarske oblasti, Godišnjak V, Centar za balkanološka ispitivanja 3, Sarajevo.

Langer 1889: J. Langer, Serbien unter der kaiserlichen Regierung (Mittheilungen des k.k. Kriegsarchivs, n.F. III), Wien.

Loma 1987: Aleksandar Loma, Problemi izučavanja supstrata u toponimiji Srbije, doktorska disertacija odbranjena na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1987.

Loma 2003: Aleksandar Loma, Zur frühslavischen Nominalkomposition und ihren indogermanischen Grundlagen, Studia etymologica Brunensia 2, Praha  267–277.

Lovretić, J., Zbornik za narod, život i običaje južnih Slavena II

Palavestra 1966: V. Palavestra, Narodna predanja o starom stanovništvu, Glasnik Zemaljskog muzeja BiH u Sarajevu – Etnologija, n.s. XX/XXI 5–86.

Pašić 2005: Ibrahim Pašić, Mataruga, starinački bošnjački rod predslavenskog porijekla, Znakovi vremena, vol. 8, dvobroj 26/27, zima-proljeće 2005, Sarajevo, 163–174.

Pleteršnik: Maks Pleteršnik, Slovensko-nemški slovar, Ljubljana, I A–O 1894, II P–Ž 1895.

Popović 1960: Ivan Popović, Geschichte der serbokroatischen Sprache, Wiesbaden.

REW: Meyer‑Lübke, Romanisches etymologisches Wörterbuch

RJA: Rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika JAZU I–XXIII, Zagreb 1880–1976.

Skok 1917: P. Skok, Neue Beiträge zur Kunde des romanischen Elements in der serbokroatischen Sprache, Zeitschrift für romanische Philologie XXXVIII, 544–553.

Skok 1921: P. Skok, Prilozi k ispitivanju srp.‑hrv. imena mjesta, Rad JAZU 224, 98–167

Skok 1972: P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika II, Zagreb

Šabanović 1982: Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk, Sarajevo.

Šekularac 1999: Božidar Šekularac: Tragovi starih naroda u Crnoj Gori – Mataruge kod Pljevalja, Breznički zapisi 11–12

Šuflaj 1925: M. Šuflaj, Srbi i Arbanasi, Zagreb.

Tiktin: H. Tiktin, Rumänisch‑deutsches Wörterbuch I–III, 2. überarbeitete und ergänzte Auflage von P. Miron, Wiesbaden 1986–1989.

Vego 1962: M. Vego, Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine I, Sarajevo.

Vekarić 1989: N. Vekarić, Pelješka naselja u 14. stoljeću, Dubrovnik 1989.

Vukanović 1960: Tatomir Vukanović, Terminologija plemenskog društva u Crnoj Gori, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije IV–V, Priština

Vuković 1978: Jovan Vuković, Ogledi tumačenja naših toponimskih naziva, Godišnjak ANUBiH XVII, Centar za balkanološka ispitivanja knj. 15, Sarajevo, 149–169.

Ylli 2000: Xhelal Ylli, Das slavische Lehngut im Albanischen, 2. Teil: Ortsnamen (Slavistische Beiträge, Bd. 395), München, Otto Sagner.

 

Aleksandar Loma

Mataruge als namenkundliches Problem

Zusammenfassung

In der mündlichen Überlieferung des nördlichen und nordwestlichen Montenegro sowie der anliegenden Teilen von Ost‑Herzegovina sind die Matarugen (Matàruge) ein sagenhaftes Volk, das die Serben bei ihrer Einwanderung dort angetroffen, allmählich dezimiert und verdrängt haben sollen. Im südwestlichen Montenegro auch als Appellativ in der Bedeutung ‘Alteingesessener’ belegt, lässt sich der Name Mataruge durch schriftliche Quellen bis ins XIII Jh. zurückverfolgen, als in einer Urkunde des ersten serbischen Königs Stefan aus 1222 der Flußname Motьružnica vorkommt, heute Motoružnice auf der Halbinsel Pelješac, wo im XIV Jh. auch ein Dorf Matarughe lag. Ein Katun (Sommerweide) der Mataruge wird in den Ragusanern Urkunden des späten XIV Jh. mehrmals erwähnt, der irgendwo im Hinterland von Ragusa (Dubrovnik) gelegen sein muss, höchstwahrscheinlich in den späteren Stammesgebieten von Banjani und Riđani, die zur alten Herzegovina gehörten und heute das nordwestliche Teil Montenegros bilden. Nach der Eroberung der Herzegovina durch die Türken erscheint 1475/7 im Gebiet um die heutige sebisch‑montenegrinische Grenze zwischen den Städten Prijepolje und Pljevlja ein Vervaltungsbezirk (Nahiya) Mataruge, der dort als Name von zwei Dörfern weiterlebt. Ein weiteres Dorf Mataruge unweit der Stadt Kraljevo in Zentralserbien ist unter diesem Namen urkundlich erst seit 1718. belegt, an dessen Stelle im Mittelalter die Dörfer Črna rěka und Zamčanje lagen. Der Ortsname Mataruge kehrt auch im nordwestlichen Bosnien unweit von Prijedor sowie in Montenegro wieder, wo aber beiderorts historische Belege fehlen. Die uns bekannten Namen der als Angehörige des Mataruga‑Stammes bezeichneten Personen in den Quellen des XIV–XVII Jh.s weichen vom altserbischen Personennamentyp kaum ab.

Der Name Mataruga wird allgemein für ein Fremdwort gehalten. Er war Gegenstand vager Vermutungen seitens der Historiker und Ethnologen, die ihn als „illyrisch“ mit Hilfe des Albanischen deuten wollten. Der führende serbokroatische Etymologe Petar Skok hat zwar erkannt, daß mataruga von den anklingenden Wörtern matoruga ‘Stab, Stock’, motoruga ‘Wasserradspeiche’, slovenisch motoroga dass.; ‘Haspel’ nicht zu trennen ist, er deutete aber sie alle irrtümlich als einheimische Ableitungen von lat. mat(t)aris ‘Wurfspieß’. Es ist jedoch von der Bedeutung sloven. motoroge Pl. ‘Kreuzhaspel’ auszugehen, die impliziert, dass die Singularform motoroga ursprünglich einen der Stäbe, von denen die Handhaspel besteht, bezeichnete und dass das Wort letzten Endes zur Sippe von ursl. *motati, lit. matóti ‘haspeln’ gehört. Vor rund einem Vierteljahrhundert kam zu dieser Erkenntnis V. A. Merkulova, die im Moskauer Wörterbuch (ĖSSJa 20: 51) die Grundform *motoruga rekonstruiert und sie als Ableitung von (nur ostsl.) *motorъ ‘Stab, Stange; Schnur’ interpretiert, mit genauer Entsprechung in lit. matãras ‘Spindel, Spinnrad’, matarúoti ‘haspeln’. Dazu ist zu bemerken, dass aus dem Vergleich zwischen skr. motoruga und sloven. motoroga ein ǫ in der vorletzten Silbe klar hervorgeht, das übrigens durch die frühen Entlehnungen aus dem Südslavischen in den Balkansprachen, alb. Matarango, Name eines mittelalterlichen Adelsgeschlechts, rum. alt mătărî´ngă ‘Fadenrolle; große Keule’, heute nur noch obszön ‘mannliches Glied’ bestätigt wird. Aus diesen Beobachtungen ergibt sich ursl. *motorǫga, wo eher als Suffixableitung eine Zusammensetzung zugrundeliegt, *moto‑rǫga, zu *motъ ‘Strähne’ und lit. rangýti ‘winden’, wortbildungsmäßig mit *moto‑vidlo  übereinstimmend, wo das Hinterglied *vi‑dlo ein Nomen Instrumenti zu viti ‘winden’ ist. Eine Nebenform *mato‑rǫga dürfte auch alt sein, durch Vrddhi‑Dehnung der ersten Silbe erklärbar, woraus *mata‑ durch Vokalassimilation entstanden sein kann. Sloven. motoroga kann auch einen ungeschickten Menschen bezeichnen, das Maskulinum motorog ist ‘Tor (m.), Tölpel’, das Adjektiv motorogast ‘tölpelhaft’. Ein metaphorischer Gebrauch von *motovidlo, um eine ungeschickte, dumme, wankelmütige, hitzige oder listige Person zu bezeichnen, ist in einer Reihe slavischer Sprachen (Tschechisch, Slovakisch, Russisch, auch Serbokroatisch) belegt.

Folglich wird Mataruga keine Selbstbezeichnung gewesen sein, sondern ein slavischer Spottname, mit dem man auf dem Balkan verschiedene Volksgruppen, slavisch oder nicht‑slavisch, zu bezeichnen pflegte. Ein weiteres Kompositum mit demselben Vorderglied, ursl. *moto‑ǫzь ‘Bindfaden’ wird ebenfalls in übertragener Bedeutung gebraucht, u.a. motuz‑ica ‘Schnur; ein nichtsnutziger Mensch’ in jenem Teil Montenegros, wo mataruga ‘Alteingesessener’ heißt. Zwei Ortsnamen in dieser Gegend, Mataguži und Tuzi, lassen sich auf dieselbe Vorlage zurückführen, vgl. ursl. *gǫžь als Variante von *ǫzь ‘Schnur’ bzw. tschech. tovuz dass. < *motoǫzь (oder eher *mьtoǫzь?). Im XIV Jh. erscheinen Matagužje und Tuzje unter den albanischen Stämmen in der Zeta, die nachträglich z.T. slavisiert wurden.

* Članak je nastao u sklopu rada na projektu „Etimološka istraživanja srpskog jezika i izrada Etimološkog rečnika srpskog jezika“ finansiranog pod brojem 178007 od strane nadležnog Ministarstva za nauku Republike Srbije.

[1] On je ponikao iz šireg preispitivanja etimologije prasl. reči *orǫžьje i *orǫdьje, koje je predmet našeg referata izloženog na IV međunarodnoj naučnoj konferenciji Эtnolingvistika. Onomastika. Эtimologiя u Jekaterinburgu 9. septembra 2019. godine. Zasad je publikovan samo rezime, dostupan i na internet-stranici: https://inslav.ru/publication/etnolingvistika-onomastika-etimologiya-materialy-iv-mezhdunarodnoy-nauchnoy-konferencii.

[2] Petrović 1977: 96, up. Luburić 1925: 135 dd.; 1930: 9 (Drobnjaci); Šobajić 1923: 204 (Bjelopavlići i Pješivci), id. 1928.

[3] Prvi je, koliko znamo, Rovinski krajem devetnaestog veka u Grahovu zabeležio da tamošnje starosedeoce, od kojih nikog nije ostalo, nazivaju Grcima ili Matarugama („Na Grahovcѣ poselilisь Ozriniči izъ Kčeva. Starožilovъ že, otъ kotorыhъ teperь nikogo ne ostalosь, nazыvaюt grk ili mataruga“, Rovinskій 1897: 31).

[4] 134: „Najjasnija predanja o Matarugama slušao sam u Nikšićskom polju, u Starim Riđanima i Banjanima; zatim o Kričima, kao mataruškom plemenu, u Drobnjaku, a o drugom mataruškom plemenu, Macurama, u Morači i u Rovcima“; up. Luburić 1930: 17. Vlahović 1970: 96 zna i za obratnu tradiciju, po kojoj Kriči nisu bili „deo starog plemena Mataruga“, već su Mataruge bile samo jedno od brojnih kričkih bratstava.

[5] Pada u oči da tim arealom nije obuhvaćen jug Stare Crne Gore gde je, u Riječkoj nahiji, reč mataruga zabeležena kao apelativ, v. niže.

[6] Šobajić 1923: 202; Luburić 1925; 134, dok bi po drugim varijantama Mataruge bili najstariji stanovnici Hercegovine (Petrović 1977: 96, sa lit.).

[7] Što se može tumačiti i kao s juga (Petrović 1977: 106).

[8] 136: „U Rudini se priča o Matarugama kao o narodu, koji je nekada stanovao po celoj Hercegovini; vele da ih je car Dušan prognao iz jugoistočne u zapadnu Hercegovinu i da su tamo od njih Balije i Šokci“. U Korjenićima (staroj Vrmskoj župi), gde se verovalo za Mataruge da su bili najstarije tamošnje stanovništvo, njihovo odseljenje objašnjava se klimatskim promenama: pao sneg u leto, grad često tukao useve (Šobajić 1964: 121), što je motiv koji se vezuje za druge legendarne starosedeoce dinarskih predela, osobito za „Grke“ (up. Palavestra 1966: 10, 41–44, 63–64).

[9] Radeta Mataruga iz vremena Ivana Crnojevića bio bi rodonačelnik pješivačkih Pavićevića (Luburić 1925: 137); Kokotovići i Miškovići u Banjanima sebe smatraju Matarugama (Šobajić 1949: 573). Za rasprostranjenost prezimena Mataruga v. niže.

[10] Petrović 1977: 98 d.; up. Palavestra 1966: 6 d., 52 d.).

[11] Up. Luburić 1925: 139: „Narod priča, da se stare Mataruge nisu kopale u zemlju, nego da su stavljale mrtvaca na zemlju i da su na grobove naturali gomile. Interesantno je, da raskopane gomile, koje sam video u tome kraju ovo potvrđuju“. Za poistovećenje Mataruga sa nosiocima praistorijskih, gvozdenodopskih kultura na tlu stare Dalmacije up. dole nap. 61.

[12] Vekarić 1989: 103; u selu se nalazila crkva.

[13] Omaška će biti Skokovo lociranje na Mljet: „Potok i brijeg Motoružnica na Mljetu zvao se u 14. stoljeću Matarughe“ (Skok 1921: 133, upućujući na Jireček 1897: 23, gde se Mljet ne pominje, dok su u Jireček/Radonić 1952: 56, n. 72 Matarughe i Motružnica jasno smeštene na Stonsko poluostrvo, tj. Pelješac.

[14] U dubrovačkim izvorima Mataruga se počev od 1318. sreće i kao prezime, ili, tačnije, plemensko ime, o čemu će biti reči u sledećem odeljku.

[15] Op.cit. 110, 111. Jedan mataruški katun je 1368. označen kao de bagna, gde se prepoznaje toponim Banja po kojem su se prozvali Banjani (Erdeljanović 1934: 6 d.). Šobajić 1952: 265 d. ukazuje da se plemensko ime Banjana nekad protezalo i na susednu oblast Pive („Piva Banjska“).

[16] Zvano još i Mataruško polje; za opis v. Pejatović 1902: 248.

[17] Aličićeva identifikacija Brezine sa Breznom kod Prijepolja jezički je prihvatljiva, ali bi se iz geografskih razloga pre moglo pomišljati na srednjovekovno naselje Breza u Polimlju, poznato iz dubrovačkih izvora, koje se identifikuje sa današnjom Brezom u pljevaljskom kraju pod istoimenim brdom, između Mataruga i Kozica.

[18] Polimske Mataruge on u svom antropogeografskom opisu srednjeg Polimlja i Potarja ne pominje. Đurđica Petrović za „selo Mataruge i Mataruški potok (Mataruška reka) u opštini Prijepolje“ upućuje na to delo, str. 238, gde se među ponornicama navodi Mataruški potok, i na kartu. Up. Barjaktarević 1998.

 [19]Na istom, 117 listu tog pomenika od sela iz istog kraja bila su upisana još Zvijezd i Karoševina, otprilike na podjednakoj udaljenosti od jednih i od drugih Mataruga, ali i Koukšićь, verovatno selo Vukšići sz. od Pljevalja, dok bi na prethodnom, 116 listu, Lisina najpre mogla biti današnja Lisina stijena na ušću Maočnice u Ćehotinu. Intrigantno je da isti pomenik na str. 96 beleži selo Matarevo u kontekstu pljevaljskih sela (95: Boljanići, Kržava, Pračica, Tara; 96: Bitine, Varine, Vodno, Vraneši, Vrulja (južno do pljevaljskih Mataruga!), Lju(k)ča; 97: Boljanići, Vukšići, Grevo, Dekare.

[20] Petrović 1977: 101; Kovijanić 1974: 167 d. U dubrovačke potvrde uključene su i one koje se odnose na naziv mataruškog katuna (v. prethodni odeljak).

[21] Imena Gojša i Radmil posvedočena su i samostalno i u sklopu patronimika.

[22] ĐP čita Borsinić, ne navodeći originalan zapis patronimika, i izvodi odatle lično ime Borsina, inače neposvedočeno. Up. selo Boršinci u Svetoarhanđelskoj povelji. U krajnjoj liniji od Borislav.

[23] ĐP tumači kao hipokoristik od lat. Junius, što fonetski nije moguće (u dalmatoromanskom to ime glasi Žunj); osim toga, ach u ovim izvorima stoji za ‑ak a ne za ‑ьk.

[24] ĐP čita Vukomir, Vukomirović, modernizujući oblik i fonetski i tvorbeno. Stariji tip patronimika posvedočen je u toponimiji: Vukomirići, danas Komirić u Rađevini, Vukomerić u Turopolju; čuvanje vokalskog l u ovom prezimenu stoji u opreci prema Vucota i pokazuje da je prelaz l > u bio u toku u drugoj polovini XIV veka.

[25] Ako je latinski zapis tačno naveden, pre bi se moglo čitati Strijslavić, od *Strijeslav, u prvom delu strij ‘stric’,

[26] ĐP Dimitar, no er stoji za ьr, a ‑y‑ ima samo grafičku vrednost kao poluglas u stsrp. Dьmitrь, odakle je savremeni lik Mitar; latinski se ovo ime transkribuje Demetrius.

[27] ĐP Mihajlo, no taj lik nastao je tek sa prelazom l > o i mlađi je od XIV veka; originalni zapis daje književni latinski lik imena sa e < gr. η, kakav nije postojao ni kod katolika srpsko‑hrvatskog jezika, up. najskorije Loma 2019: 52 i dalje.

[28] Petko, doduše, može biti hipokoristik od Petar kao Pavko od Pavle, ali je to muško ime, kao i žensko Petka, karakteristično za istočne krajeve gde je jak kult Sv. Petke; Vuk se našao pobuđenim da na jednom mestu napomene kako se ime Petko ne sreće samo kod Bugara, jer on je u svojoj mladosti iz rodnog Tršića znao jednog Petka, koji je tamo verovatno bio i rođen. Na istok upućuje i Stavьr < gr. Σταύρος od σταυρός ‘krst’, u vezi sa kultom Časnog krsta (danas Stavro, Stavra).

[29] Dobro posvedočeno ime na starosrpskom prostoru, izvorno Koudѣlinь (Danilo), Dabojević Dubrovčanin 1388, takođe više puta u DH (up. RJA 5: 748).

[30] Ušak bi mogao biti nadimak ‘ušat, velikih ušiju’.

[31] U nap. 128 na str. 112 Petrovićeva patronimik sa natpisa na kamenoj ploči u Kruševu kod Stoca, datiran u XV vek:  „A se leži Vukosav Kučmaniča Tobije“ ( Vego 1962: 38o) dovodi u vezu sa Matarugama jer „koliko nam je poznato, lično ime Kučman javlja se samo kod Mataruga“. Postoji, međutim, i toponim Kučmani, zaselak u užičkom kraju (RJA 5: 724, iz rečnika Koste Jovanovića 158), a kod samih Mataruga ime Kučman se javlja u slovenskom kontekstu: Kučmanov otac zvao se Dobreta, a njegov sin verovatno Vladislav (Petrović 1977: 115–116).

[32] Zvezdicom su označena lična imena rekonstruisana iz patronimika.

[33] V. dole nap. 41.

[34] Petrović 1977: 112–113, gde pretpostavlja da su te Mataruge potomci onih iz zaleđa Dubrovnika i Kotora,  preseljeni ovamo od strane hercega Stjepana ili osmanskih vlasti.

[35] Izgleda da je uz jednog Radosava upisano ime majke (Zora) a ne oca, v. niže br. 58; žensko ime je i Stojka, osim ako umesto „sin Stojke“ treba čitati „sin Stojka“.

[36] Neka od imena od ove grupe ponavljaju se u uzorku, tj. imaju više od jednog nosioca, tako da je procentualni udeo slovenskog elementa u imenoslovu Mataruga još veći.

[37] Jedino Dimitrij(e) nije jasno okarakterisano svojim fonetskim i/li morfološkim likom kao srpsko, ali se i ono javlja na starosrpskom terenu uporedo sa posrbljenom varijantom Dmit(a)r.

[38] Od Pavl(e), prethodna tri od Mihail(o).

[39] Nije kalendarsko; v. Pešikan 1984: 136.

[40] U rano tursko doba najviše je bilo rasprostranjeno u humskim i susednim starocrnogorskim zonama (Pešikan 1984: 144). Najpre nadimak po poreklu kao (H)ero ‘Hercegovac’.

[41] Pod pretpostavkom da iza čitanja Boguta 1477. i Bogut 1485. stoji isto ime. I Pešikan/Bojanić 1992: 66 se između mogućih čitanja Bogut, Boguta, Bogota, negde i Bogeta odlučuju za ovo.

[42] Čitanje Grubač 1477. svakako je bolje od Grubac 1485; arapski se to isto piše.

[43] I ovde prednost dajemo čitanju Mihač, mada ne samo Aličić nego i Pešikan/Bojanić 1992: 82 čitaju Mihac, up. prethodnu napomenu.

[44] Radila pročitano 1485. svakako je isto ime kao Radilja koje čita Aličić. Verovatno je u pitanju pokušaj predaje arapskim pismom imena Radelja (Pešikan/Bojanić 1992: 67), koje je posvedočeno u pomenicima.

[45] „Dragi, sin Bukare“ po Aličićevu čitanju, no verovatno isto što i patronimik „Bokur“ kojim su označena dvojica članova trećeg džemata, Vukota i Đoran, a to je sigurno pogrešno pročitan Bukur. Sinovljevo ime je slovensko, kao i u slučaju druge dvojice čelnika i njihovih očeva („Iljaš, sin Bratoja“; „Dragić, sin Branisava“).

[46] Tu se navode tri potvrde iz vlaških katuna ali i dve iz običnih sela, što znači da je ovaj antroponim prodro i u (pretežno) slovenske sredine.

[47] Kruševski pomenik je, na žalost, izgoreo 1941. a da nije bio ni izdat ni snimljen, pa sve što znamo o njemu crpe se iz Novakovićeva članka (1875), gde su u registru uz imena mesta date reference na listove originala, ali uz lična imena nisu, tako da se danas ne može rekonstruisati koja su bila upisana uz koje toponime.

[48] U centralnoj Bosni, na području nekadašnje Visočke Nahije, u selima Misoča i Hadžići ima muslimanski rod Mataruge za koji Filipović beleži: „Ranije su se zvali Poluge, a još ranije Divići, i davnašnji su doseljenici iz Gore u sarajevskom srezu (1928: 351; up. 328, 347, 352). O tim Matarugama sasvim nekritički Pašić 2005. Za prijedorske Mataruge Skarić uzima da su isprva bili pravoslavci, pišući: „Pravoslavnih Mataruga nema više ondje, ali ih ima u blizini po parohijama oko planine Kozare i svi slave Đurđevdan“.

[49] U predanju iz Banjana i Nikšićkih Rudina, sestra Tadije Parežanina‑Mataruge bila je udata za Komnena, sina bana Pilata, sam Pilat bio je zet Ivana Crnojevića, a knez Parežana‑Mataruga 1605. zvao se Mlađen (Luburić 1925: 135).

[50] U drugom predanju iz  istog kraja (Banjani i Nikšićke Rudine) i  fragmentu pesme koje navodi Luburić 1925: 135 d., mataruški kralj zove se Tiotok, naizgled od grčkog Θεότοκος, „Bogorodica“ (?). V. sledeću napomenu.

[51] U predanju iz Pive mataruški kralj Sumor ostavio je toponomastičke tragove Sumorova Gora, Sumorov Klanac, Sumorova strana (Luburić 1925: 136; Tijanić‑Vuković 2018: 515 beleži Sȕmorove strâne u Seljanama). Toponimska osnova Sumor‑ na tlu stare Dalmacije može odražavati romanski hagionim San Maria ‘Sveta Marija’ (v. u ovoj knjizi OP str. ???), ali ne vidi se, šta je moglo dati povoda eventualnoj maskulinizaciji Bogorodičinog imena u imenima legendarnih mataruških „kraljeva“ Tiotoka i Sumora?

[52] Po priči iz Drobnjaka, Kriči ili Kričkovi, koji su mataruško pleme, imali su vojvodu po imenu Kaloka i mejdandžiju po imenu Rameza.

[53] Up. OP 23/2016: 1 dd. Neslovenskim ime Mataruge proglašava i Pavlović 1948: 242.

[54] RJA 6: 517, po zapisu Andrije Jovićevića. Pošto je tamošnjem staroštokavskom govoru stran kratkouzlazni akcenat prenesen sa sledećeg sloga (up. Ivić 1985: 157), po svoj prilici treba čitati *matarȕga.Up. Luburić 1925: 137: „Po dopuštenju g. J. Erdeljanovića iznosim ovde saopštenje g. Andrije Jovićevića, koje je on poslao g. Erdeljanoviću: „U staroj Crnoj Gori se čuje riječ „Mataruge“ i tim se imenom zovu pređašnji, iščezli, preistorijski narodi ili stari narodi, koji su negda živjeli ovuda i ostavili takve građevinske spomenike, koji nemaju ništa zajedničko sa današnjim naseljima. Za mogile i suhomeđne gradove naš narod kaže, da su još iz doba „Mataruga“ ... Ipak se ovo ime rijetko čuje. U narodu se čuje riječ „izmataružiti“, a to znači: izgovoriti neku čudnu riječ, koja nije svojstvena licu, koje ju je reklo, na pr.: kad neko budalasto lice reče nešto pametno, ili pametno lice nešto smeteno“. Up. RSA 7: 514 izmatàružiti. Apelativnom značenju ‘starosedelac’ bliže se upotrebe imena Mataruge poput Šobajićeve kad govori o Banjanima: „u plemenu se očuvalo i nekoliko porodica koje Banjani izdvajaju između sebe kao najstarije stanovnike i zovu Matarugama“ (1952: 260 d.). Na drugom mestu isti autor pretpostavlja (1964: 123 d.) da su Grahovljani, Krivošije, Cuce i još neka plemena oko Boke ime Mataruge preneli na sve zatečene starince, pa i na stare Srbe, zaključujući: „I zato kod njih reč Mataruge znači što i starinac, starosedelac“.

[55] U napomeni uz rad iz 1921. (v. niže), isključuje iz ove porodice matrak, prosudivši da je, kao i u slučaju rum. matrac, u pitanju turcizam. Up. Škaljić 449. Oblike matoroga, matoruga, matraga u značenju ‘batina’ RJA 6: 533–534 ima iz Stulićeva rečnika objavljenog u Dubrovniku 1806, a za ovaj poslednji lik daje i potvrde iz dubrovačkih pisaca XVI veka Mavra Vetranića i Marina Držića. RSA 13: 98 i za motòruga ima značenje ‘štap, batina, motka’ sa primerima iz pesme Jovana Jovanovića Zmaja i iz zbirke reči Laze Horvata prikupljene u Baranji, Sremu i Lici; s obzirom na Zmajevu potvrdu, ovaj Horvatov zapis biće najpre iz Srema, gde je isti oblik zabeležen i kao vodeničarski termin, v. niže.

[56] Koji pogrešno smešta na Mljet, v. gore!

[57] To nije shvatio Šobajić (1949: 570), ubrajajući Skoka uz Jirečeka, Erdeljanovića i Truhelku u one koji su različito rešavali etimologiju imena Mataruge, ali se slažu u tome da ono nije srpsko. Inače on trezveno sagledava problem, pišući: „Iz raznih tumačenja imena Mataruge ne vidi se jasno čija je to reč i šta je ona prvobitno označavala; ne znamo, da li su Mataruge činile neku srodničku zajednicu — pleme, ili su se tim imenom nazivale razne grupe balkanskih starosedelaca ...“ (id.ib.).

[58] Nemamo saznanja da je Truhelka svoju etimologiju igde objavio. Navodi je, po njegovom usmenom saopštenju, Luburić 1925: 139: „D-r. Ć. Truhelka, dobar poznavalac ilirskog doba, uveravao me je, da je reč Mataruge ilirskog porekla i da označava dug put, dugu ulicu. On misli da se Matarugama nazvalo neko ilirsko stanovništvo, koje je stanovalo pored velikih rimskih putova ili ih čuvalo“. Očito je njegov drugi deo povezao sa alb. rrug ‘put, ulica’, što je već sa glasovne strane nemoguće, jer se u Mataruge ‑u‑ svodi na praslovenski nazal (v. niže); sa čim je vezivao Mata‑ ostaje nejasno.

[59] Potvrde u AAlb: Matarangus 1297, 528o, 1319, 649o, Materanges 1304, 564o; na str. 196 izdavači u napomeni ukazuju na Nikolaja Mataranga (Νικόλαος ὁ Ματαράγγος) koji se 1334–1340. pominje u aktima svetogorskog Esfigmena. Izdanak istog roda bio je Ljek Matranga (ital. Luca Matranga, alb. Lekë Matrënga), katolički duhovnik iz Pjana delji Albanezi na Siciliji, koji je 1592. objavio kratak katehizam, jedno od prvih štampanih dela na albanskom jeziku i prvo na njegovom južnom, toskijskom dijalektu. Dodajmo još da prema „Vikipediji“ u savremenoj Grčkoj četiri naselja nose ime Ματαράγκα (oblasti Etoloakarnanija, Argolida, Aheja i Kardica).

[60] Popović 1960: 485–486: „Sporadisch sind alb. ONN auch weiter im Norden in Serbien zu finden. So z.B. die Gegend Gokčanica am Fluß Ibar, zu alb. StammesN Gog‑sh (~ Gog ‘Rumäne’), BadN Matarȕge ~ alb. StammesN Mataruge in derselben Gegend.“ „Albansko plemensko ime Mataruge“ ne postoji, a ništa srećnije nije Popovićevo prethodno izvođenje hidronima (desna pritoka Ibra) i toponima (oblast oko reke i selo u njoj) Gokčanica od albanskog plemenskog imena *Gogsh u vezi sa Gog ‘Rumun’, pri čemu je prevideo neke bitne činjenice. Prva je da u lokalnom govoru grupa potiče od šč (prakčići < praščići) i da postoje paralelna obrazovanja Lakčanica, reka koja teče kroz selo Lašci (gen. Lažaca) < *Laščanica i Pekčanica < *Peščanica, a druga, da je toponim zabeležen već oko 1220. u Žičkoj povelji kao Gvočanica, iz čega jasno izlazi da je izveden preko etnika Gvoščani od toponima stsrp. Gvozdьc > Gvozdac koji i danas postoji. To je, uostalom, blagovremeno uvideo Pavle Ivić, koga u jednoj napomeni citira Škrivanić 1954: 156 (up. Loma 1987: 228–229; Loma 2013: 169; tamo se grafije ŽP Gvočanica, Pѣčanь objašnjavaju disimilacijom [ʃtʃ > tʃ]; druga je mogućnost da je u prepisu povelje na zidu crkve, nastalom početkom XIV veka, izvorni digraf ≥ pogrešno prepisan kao ¤).

[61] Vuković 1978: 168 odnekud zna „da su Macavare i Mataruge bile posebna ilirska naselja“ i sklon je da tim predslovenskim i predrimskim, „ilirskim“ Matarugama, pripiše gvozdenodopske tumule u Mataruškom polju kod Pljevalja, a da se ne upušta se u bilo kakvu jezičku analizu navedena dva imena (Macavare bi lako mogla biti varijanta od Macure, no to ime predstavlja poseban problem, kojim se ovde nećemo baviti). Slično je Šobajić bio sklon da nekadašnje Mataruge — starosedelačko stanovništvo na području Korjenića, stare župe Vrma, izvodi od ilirskog plemena Deremesta koje je navodno tamo živelo u antičko doba (1964: 123). Šekularac 1999 odnekud tvrdi da Skok Mataruge izvodi od balkanskog turcizma matara ‘kožna torba, metalna čutura’, što nije tačno i bilo bi besmisleno, jer je Skok znao da je to ime posvedočeno u predtursko doba. To je zapravo narodna etimologija, koju Đurđica Petrović navodi po usmenom saopštenju Petra Vlahovića, upućujući u napomeni na Skokovu odrednicu matara  (1977: 100, n. 36; up. Skok 2: 387). U svojoj doktorskoj disertaciji (Loma 1987: 296 d.) fokusirali smo toponim Mataruge na tlu Srbije (kod Kraljeva) povodom Popovićeve tvrdnje da je to jedan od albanskih toponima u severnoj Srbiji, ukazali da je on tamo recentan (posvedočen tek od XVIII v.), da se selo u srednjem veku drukčije zvalo („današnje ime dobilo je, po svoj prilici, u tursko doba, doseljenjem roda za koji se ne sme unapred tvrditi da je bio albanski ili vlaški, a ne slovenski“), da je Erdeljanovićeva etimologija problematična jer poređenje sa albanskim i rumunskim imenima ukazuje na ǫ u pretposlednjem slogu, dok smo Skokovu precizirali u pogledu obrazovanja, tj. da je posredi slovenski sufiks ‑ǫga i na kraju smo istakli ekvivalenciju starijeg prezimena Poluga (od poluga < gr. φάλαγξ, φάλαγγα) novijem Mataruga kod muslimanskog roda u središnjoj Bosni.

[62] O tome će još biti reči pri kraju ovog rada.

[63] Petrovićeva upućuje na Istorija Crne Gore 2/2, Titograd 1970, 362.

[64] Zabeleženo 1335. kao rodovsko ime Miltena i Milosava iz katuna Velislava Burmaza. Godine 1368. pominje se Vladil Bunissich Moroblacus de Slocrucha; u tom obliku prepoznaje se nekadašnji toponim Zlokrusi u Rijeci Dubrovačkoj; Đurđica Petrović ga prosuđuje kao plod sekundarne slavizacije prvobitnog Sloruch, gde prepoznaje isto ime kao i u prvom pomenu imena Matarug iz 1318. Mataruch (1977: 103), što iz upravo navedenog razloga ne dolazi u obzir. Pre će biti da taj zapis treba čitati Mataruk (sa obezvučenjem završnog ‑g u ‑k, a da je Sloruch pogrešno zapisano umesto Slocruch = Zlokruh. Vladil Bunišić, označen kao Morovlah, nosi patronimik sa slovenskim sufiksom ‑iša izveden od rumunskog ličnog imena Bun (ili hibridnog rumunsko‑slovenskog Bunislav), ali sa druge strane se Zlokrusi 1335. ubrajaju u Burmaze, čije će ime biti albanskog porekla bur ‘čovek’ + madh ‘veliki’, a kao antonimna paralela rodovskom nadimku Zlokrusi može se navesti Bukumiri od alb. bukë ‘hleb’ i mirë ‘dobar’ (Skok 1: 707a).

[65] RJA 6: 533–534 ima je iz Jelica Belović Bernardzikowska, Građa za tehnološki rječnik ženskog ručnog rada, Sarajevo 1898–1906, 107, a RSA 12: 202 iz Ferdo Hefele, Naši domaći obrti, Sisak 1896, I 158; up. 10: 555 s.v. križnica.

[66] M. Cigale, Deutsch‑slovenisches Wörterbuch 1860; A. Janežič, Deutsch‑slovenisches Taschenwörterbuch, 2. izd. 1867.

[67] Ovde valja primetiti da reč nije obrađena a ni pomenuta u etimološkim rečnicima slovenačkog jezika (Bezlaj, Snoj; up. Metka)

[68] ЭSSЯ 20: 51–52; up. SRNG 18: 301.

[69] Postoji kod Rumuna i prezime Matarîngă, posvedočeno i na tlu Srbije (Miladinović 1928: 119 d. beleži u selu Kočetinu kod Požarevca rod Mataringići i mikrotoponime Matoringin kladenac, Mataringarska Mála).

[70] Za ǫ > rum. în up. crîng < krogь ‘krug’. Iz rumunskog je, pre nego li neposredno iz slovenskog, mađ. matring ‘povesmo; svežanj slame’, up. EWU 2: 947, gde se reč prosuđuje kao pozajmljenica spornog porekla, a među mogućim paralelama navodi se i slovenačko motoroga, za koje se međutim prihvata Skokovo izvođenje od mat(t)aris, dok Tiktin 2: 629 poredi mătărî´ngă sa srpskim motoruga, ali za krajnji etimon (anahrono!) uzima turcizam matara. Povratna pozajmljenica iz mađarskog je zast. mòtringa ‘smotuljak, klupko’ (Adam Dragosavljević, Đorđe Magarašević, po RSA 13: 100), up. Hadrovics 1985: 368 d., gde ispravno pretpostavlja slovensko poreklo mađ. reči u vezi sa sln. motoroga, ali ne pominje, s obzirom na vokalizam drugog sloga verovatnu, mogućnost rumunskog posredstva.

[71] U mlađim pozajmljenicama je o, npr. alb. motovilë < motovilo, Ylli 1997: 169. U Matarang, mătărî´ngă na rano doba pozajmice, verovatno pre 1000. godine, ukazuje i čuvanje nazala.

[72] Dalje je srodno sa lit. reñgti ‘pripremati’, povratno reñgtis ‘kriviti se’; isti koren je u oružje. Više na drugom mestu (v. gore nap. 1).

[73] Rekonstrukt se zasniva na s.‑h. dijal. matòvilo = motòvilo [RSA 12: 202 ← Hefele ‘križnica’; takođe Matòruga prezime, Šem. Bos. 1886, 79], matòvilac = motovilac ‘Valerianella locusta’, bug. matovélo ‘motovilo’. U RSA je Tadićeva potvrda iz Jadra i iz zbirke Laze Horvata (Baranja, Srem, Lika, bez bližeg određenja).

[74] V. gore nap. 55.

[75] Up. gore Šuflajevu interpretaciju, zasnovanu na Skokovoj etimologiji.

[76] Vuk 1852: 489; up. 975 s.v. stójak ‘motka za koju je matuzicom privezan cijep, te se njime žito mlati’ sa preciznijim lociranjem u Crmnicu.

[77] RSA 13: 101, gde ni rekonstruisani infinitiv ni akcenat ne odgovaraju jezičkoj realnosti. Zlatanović 1998: 234 ima motýzam se u naslovu odrednice i primer Tátko mi se motuzá po čáršiju.

[78] U modernoj transkripciji i prevodu: matë ‘mera’, matës ‘mera, lakat; zemljomer’, gushë ‘vrat; visuljak pod petlovim kljunom’, guç ‘prasica’ (A.L.).

[79] Za varijantu Matagulsi u Skadarskom zemljišniku v. niže.

[80] Tekst je dat po izdanju druge dečanske hrisovulje (DH 127); on se ponavlja u trećoj hrisovulji objavljenoj u faksimilu (DH 247), uz određene razlike, koje su najveće pri kraju odsečka, koji je u DH III oštećen. Te razlike za nas ovde nisu bitne.

[81] O tome svedoče rodovska imena katunara, koji se listom vezuju za okolinu Skadra, gde ih beleže nešto pozniji izvori, Skadarski zemljišnik iz 1416. i turski tefter za Skadarski sandžak iz 1485. (Pešikan 1983: 15; 21–24). Tu paralele nalaze sámo ime Mataguž, zatim Bisdos, Bušat, Grata, Đonoma, Kuč, Mira, Piserađ, Svinoglav (prevod s albanskog), Suma, Tuz, Ćurko.

[82] Po računici Mitra Pešikana (1984: 83), udeo slovenskih imena u dečanskim hrisovuljama je preko 92%.

[83] U DH II pisano razdvojeno, kao i Bisь dosь = Bousadosa (Kruševo), 1416. Butadossi, 1485. Bwtwdwsy, od alb. Bythëdos(ë) ‘svinjoguz’ (Pešikan 1983: 22). U DH III je matagoužь.

[84] Ona takođe sužava opcije za njegovu jezičku interpretaciju. Premda se 1416. u Skadarskom zemljišniku dvaput beleži prezime Matagulsi (Pešikan l.c.), što bi ukazivalo da je u Mataguž glas u od vokalskog l, starosrpska potvrda iz prve polovine XIV veka, kada se promena > u još nije vršila, tu mogućnost isključuje. Ime je pogrešno zapisano i u mletačkom spisku katuna Gornje Zete iz 1455, kao Maraguzi (Pešikan 1983: 52).

[85] Up. za Buza alb. buzë ‘usna’, za patronimik Grubačević ime Grubač, poznato i iz nahije Mataruge; lično ime njegovog nosioca Lev nije sasvim jasno, možda slovensko ‘lav’, ali up. Lѣvь kao lično ime Vlaha žičkoga vlastelinstva (RKS).

[86] Takožde i Cečь čto behu otuzeli vlasteli Matagužie to povratismo i ispravismo domu svetago Nikole povelja Ivana Crnojevića iz 1469. o granicama poseda manastira Vranjine (Šekularac 1987: 111).

[87] U južnoslovenskim jezicima up. sln. gôž, ‑i, bug. gъž; u srpsko‑hrvatskom odrazila se, sa ovim fonetizmom, samo stara uosnova *gǫži, ‑ъve > gužva. Up. ЭSSЯ 7: 93–95; SP 8: 176–178. „Protetsko“ *g ispred *ǫ javlja se još u nekim rečima, up. s.‑h. gŷž pored čak. vŷž < prasl. žь ‘(neotrovna) zmija’, gỳs(j)enica pored usjenica od  *ǫsěn‑ica.

[88] Kako je *gǫžь stara iosnova, moguće je da stsrp. množina matagužie, posvedočena 1465, nije, kako bi se u prvom trenutku pomislilo, sekundarna, prema tipu ljudje (za pojavu up. Loma 2013: 257), nego izvorna. Srednje ‑a‑ bi se, kao i u mataruga pored matoruga, objašnjavalo vokalskom asimilacijom. I toponim Tuzi pokazuje u DH isti morfološki lik Tuzje. I to je očito naziv za stanovnike, zasad, koliko znamo, bez etimologije. Sa krajnjom uzdržanošću ukazujemo na mogućnost da se i on protumači kao varijanta od *motoǫzь, od varijante sa redukovanim vokalom u prvom slogu *mьtoǫzь na kakvu ukazuje češ. tovuz, tuvuz ‘uzica’ kao varijanta od motouz, motuz (ЭSSЯ 20: 61); po ispadanju slabog poluglasa, početna grupa *mt uprostila se u *t: *Mьtoǫzьje > *Mtouzje > Tuzje?

[89] Pogrešno T. Maretić u RJA l.c., gde izvodi Matuz(ov)ić od Matej, Erdeljanović 1926: 706, koji za Matuzoli polazi od ital. Matusalemme ‘Metuzalem’, što prihvata kao najverovatnije Palavestra 1966: 34).

[90] Od *Matovuzi ili *Motovuzi, sa glasovnim razvojem koji se u nedostatku ranijih pomena može različito tumačiti. Skarić, koji ovo ime stavlja zajedno sa Mataruge i Mataguži, pominje da u slivu Sane ima hidronim Matavaz (1918: 252); to je ime potoka koji se sa desne strane uliva u rečicu Gomionicu kod istoimenog manastira.

[91] http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/glasnik_srpskog_geografskog_ drustva/1925/b011#page/83/mode/1up

The post Mataruge kao onomastički problem appeared first on Poreklo.

O srpskom pravoslavnom stanovništvu u Iloku

$
0
0

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Radovan Sremac

[caption id="attachment_74810" align="alignright" width="252"] Pravoslavni hram u Iloku srušen 1942. godine[/caption]

Prema kasnijim podacima, srpski pravoslavni hram u Iloku nakon izgona turaka sagrađen je oko 1703. Godine. Bio je posvećena Sv. Arhistratigu Mihailu (kao i sadašnji). Hram je nešto kasnije posvetiomitropolit Sofronije Podgoričanin (1710-1711). U hramu je postojao Antimins koji je osvetio mitropolit Pavle Nenadović 1758. godine. Tokom 1730. godine u Iloku je bilo je bilo 55 srpskih kuća, 1733. 57, 1756. 40 srpskih porodica, 1766. 67 srpskih porodica, 1774. 87 srpskih porodica, 1791. 82 srpska doma sa 375 duša, 1810. godine 86 srpskih domova. Nova crkva je na novom placu u centru Iloka građena u periodu 1798-1801. godine. Na žalost, ona je porušena do temelja u vreme Nezavisne države Hrvatske. Broj Srba u Iloku je bio 249 tokom 1863. godine, zatim 309 1873. godine, 342 1880. godine, 356 1890. godine, 347 1900. godine, 376 1905. godine, 450 1910. godine itd. U Iloku je 1800. godine rođen arhiepiskop beogradski i mitropolit srpski Petar Jovanović.

Spisak srpskih porodica u Iloku i njihovih krsnih slava 1906. godine:

1. Arsenić, 1, Đurđevdan

2. Bukinac, 2, Sv. Jovan

3. Bukinac, 3, Sv. Nikola

4. Belić, 1, Sv. Nikola

5. Božić, 1, Sv. Nikola

6. Bobić, 1, Sv. Jovan

7. Bugarski, 1, Sv. Dimitrije

8. Bundački, 2, Đurđic

9. Vasić, 1, Đurđevdan

10. Vasiljević, 1, Sv. Nikola

11. Vemić, 1, Sv. Nikola

12. Vojvodić, 1, Sv. Nikola

13. Vučatov, 1, Sv. Nikola

14. Golubov, 1, Sv. Kirjak Otšelnik

15. Golubović, 1, Sv. Nikola

16. Grujin, 1, Sv. Nikola

17. Dagmalović, 1, Sv. Jovan

18. Daronić, 1, Sv. Nikola

19. Deanović, 1, Sv. Vartolomej i Varnava

20. Dimitrijević, 1, Sv. Nikola

21. Dražić, 1, Đurđevdan

22. Živković, 2, Sv. Jovan

23. Živojnović, 1, Đurđevdan

24. Ivančić, 1, Sv. Alimpije

25. Ilić, 1, Sv. arh. Mihailo

26. Isaković, 1, Sv. arh. Gavrilo

27. Jakovljević, 1, Sv. Dimitrije

28. Jerkov, 1, Petrovdan

29. Jovanović, 3, Đurđevdan

30. Jovanović, 1, Sv. Nikola

31. Josimović, 2, Sv. Sava

32. Jošanović, 1, Sv. Jovan

33. Kirjanović, 2, Velika Gospojina

34. Kozobarić, 1, Sv. Alimpije

35. Kolarović, 1, Sv. Nikola

36. Koljanin, 1, Đurđevdan

37. Kostić, 1, Sv. Stevan

38. Kuzmanović, 1, Sv. Nikola

39. Lacić, 1, Sv. Nikola

40. Letić, 1, Sv. Jovan

41. Mandić, 1, Sv. Nikola

42. Mašić, 1, Sv. arh. Mihailo

43. Marjanović, 1, Sv. Nikola

44. Marković, 1, Đurđevdan

45. Marković, 1, Sv. Nikola

46. Medak, 1, Sv. Ignjatije Bogonosac

47. Mihić, 1, Đurđevdan

48. Mičić, 1, Đurđevdan

49. Micić, 1, Sv. ev. Marko

50. Milašinović, 1, Sv. arh. Mihailo

51. Milovanović, 1, Đurđevdan

52. Milutinović, 1, Đurđevdan

53. Mirković, 3, Sv. Stevan

54. Mijaljević, 3, Sv. Jovan

55. Momirović, 1, Đurđevdan

56. Nikolić, 5, Sv. Jovan

57. Nedeljković, 1, Sv. arh. Mihailo

58. Papić, 1, Đurđevdan

59. Perić, 1, Đurđevdan

60. Petrović, 2, Petrovdan

61. Petrović, 1, Sv. Nikola

62. Plavšić, 1, Sv. Nikola

63. Poznanović, 1, Sv. Dimitrije

64. Popović, 1, Đurđevdan

65. Prkosovac, 1, Sv. Nikola

66. Probojčić, 1, Sv. Nikola

67. Radosavljević, 1, Sv. Jovan

68. Rajnović, 1, Đurđevdan

69. Racković, 1, Sv. Jovan

70. Ružičić, 1, Sv. Jovan

71. Sekulić, 1, četverodnevni Lazar

72. Spaić, 1, Sv. Nikola

73. Sremčević, 1, Sv. Stevan

74. Stankov, 1, Sv. Stevan

75. Stojković, 1, Đurđic

76. Stojnović, 1, Sv. Jovan

77. Stojanović, 1, Sv. Jovan

78. Trifunović, 1, Đurđevdan

79. Tucić, 1, Đurđevdan

80. Cvetićanin, 1, Sv. Jovan

81. Ubavić, 1, Sv. arh. Mihailo

Spisak Srba vlasnika nekretnina u Iloku 1908. godine:

1. Belić Vasa

2. Biljčević Draginja i Milena

3. Bobić Gavra

4. Bukinac Gavra

5. Bukinac Lazar

6. Bukinac Miloš

7. Bukinac Sima

8. Bukinac  Nikola

9. Bundački Maksim ml.

10. Bundački Maksim st.

11. Vasić Milan

12. Vasiljević Svetozar

13. Vasić Sava

14. Velimirović Mita

15. Velimirović Petar

16. Vemić Vladimir

17. Vučatov Ljubomir

18. Dr Georgijević Svetolik

19. Glamočlija Moja

20. Golubov Stevan

21. Golubović Jovan

22. Grujin Mladen

23. Dagmalović Kosta

24. Deanović Zaharija

25. Daronić Ljuba

26. Dražić Nićifor

27. Dražić Sava

28. Daronić Miloš

29. Dražić Teodor

30. Živanović Teodor

31. Živković Katica

32. Živković Pavle

33 Živojnović Hristina

34. Ilić Sofija ostavina

35. Isaković Gavra

36. Jakovljević Vlada

37. Jerkov Stevan

38. Jovanović Jovan

39. Jovanović Paja

40. Jovanović Miša

41. Jovanović Jelena

42. Jovin Jefta

43. Jovin Miloš

44. Josimović Petar

45. Josimović Đoka

46. Josimović Vlada

47. Jošanović Đura

48. Keravica Petar

49. Kirjanović Mita

50. Kozobarić Jovani

51. Kikić Ljubica

52. Kiš Danica

53. Kovačević Andrija

54. Dr Kolarović Nikola

55. Kostić Sava

56. Kuzmanović Svetozar

57. Letić Gavra

58. Mandić Jovan

59. Marjanović Nikola

60. Marković  Đoka

61. Marković Ilija

62. Medak Jovan

63. Mijaljević Gavra ostavina

64. Mijaljević Maksim

65. Mijaljević Nikola

66. Milašinović Jovan

67. Milovanović Nikola

68. Milutinović Avakum

69. Mirković Milivoj

70. Mirković Stevan, kovač

71. Mirković Stevan, ratar

72. Mihajlović Svetozar

73. Mihajlović Panta

74. Micić Mihajlo

75. Milovanović Milan

76. Mičić Maksim

77. Momirović Kosta

78. Naumković Đoka

79. Nedeljković Nikola

80. Nikolić Aleksa

81. Nikolić Dušan

82. Nikolić Vlada

83. Nikolić Sofija

84. Nikolić Mita

85. Nikolić Pavle

86. Novaković Sofija

87. Papić Moja

88. Perić Sima

89. Petrović C. Petar

90. Petrović M. Petar

91. Petrović Mila

92. Petrović Sava

93. Plavšić Milisav

94. Poznanović Dušan

95. Pozović Angelina

96. Popović Pavle

97. Popović Đoka

98. Prkosovac Ljubomir

99. Probojčić Đoka

100. Radivojšić Jovan

101. Radosavljević Matej

102. Rajnović Ivan

103. Rakić Simeon

104. Racković Mladen

105. Rogulja Stojan

106. Ružičić Đorđe

107. Ružić Mladen

108. Savić Paja

109. Sekulić Jefta

110. Spajić G. Jelena

111. Stankov Avram

112. Stanković Ilija

113. Stojanović Mihajlo

114. Dr Stojković Mita

115. Stojković Paja

116. Stojković Novak i Vlada

117. Trifunović Jovan

118. Tucić Đoka

119. Ubavić Ilija

120. Cvetićanin Vasa

121. Fodor (Koljanin) Milica

122. Šamšalović Sofija

[caption id="attachment_74811" align="aligncenter" width="666"] Vrbica u Iloku 1938. godine[/caption]

Srbi zavičajnici Iloka 1912-1947. godine (spisak čine samo osobe koje su imale zavičajnost u gradu, poput današnje prijave prebivališta, dakle u pitanju nije spisak celokupnog srpskog stanovništva grada):

- Bugarski Marija (1854-1913. Daruvar), deca: Vladimir (*1880), Kot. carinik u Zemunu; Bogdan (*1882),  Krsta (*1885).

- Bukinac Gavra (1858-1914), deca: Anka (*1898) u Vinkovcim, Bogomila (*1903) u Doljani.

- Bukinac Laza (*9.4.1864. Ilok), supruga: Mara, (*28.9.1867), deca: Milica (*1891) udata za Pantu Bunjevca, Mirko (*16.10.1897). Supruga Mirkova: Olga (*6.2.1905), deca: Branimir (*14.7.1924), Nada(*26.3.1928.); supruga Branimirova: Katarina (*21.3.1925).

- Bukinac Miloš (*30.3.1865), supruga: Soka (1870-1927), deca: Sava (*12.8.1890) Supruga Savina: Ljubica (*3.9.1891); Laza, (*6.3.1894) živi u Beogradu,supruga Lazina: Dragica (*15.5.1902. Šid), deca: Miloš (*7. 10.1925) živi u Beogradu, Sofija (*26.11.1927) živi u Beogradu; Gavra, (*6.12.1901), supruga Gavrina: Milica (*21. IX. 1903), deca: Jelka, (*23.9.1927), Dobrila (*15.4.1929), Zagorka (*22.5.1933).

- Bukinac Sima (1851-1914), supruga: Kata (1863-1927), deca: Kosta (*29. V. 1894).

- Bukinac Stevan (*1843. Vukovar), supruga: Marija (*1845. Vukovar), deca: Dušan (*1870. Vukovar), Milan (*1871. Vukovar), Milivoj (*1881).

- Bundački A. Maksim (1836-1917), supruga: Jelena (1836-1917)

- Cvetičanin Vukašin (*24.1.1900. Ilok), supruga: Ruža (*3.5.1905. Susek).

- Dagmalović Kosta (*1841), supruga: Jula(*1841).

- Daronić Miloš (*1854).

- Darović Ljubica (*1852), živi u Srbiji.

- Deanović Zaharija (1857-1932), supruga: Ana (*6.10.1892. St. Palanka), deca: Jelisaveta (*1913), Vera (*1916), Čedomir (5.12.1918-1935), Nadežda (*8.10.1922), Zdravko (*4.3.1925), Andelka (*14.7.1927).

- Dražić Sava (*28.11.1848. Palanka), supruga: Marija (1842-1.3.1913), deca: Svetislav (1.11.1877-1932), supruga Svetislava: Milica (*20.8.1895., Mohovo) (preudata za Velimira Plavšića iz Martinaca).

- Jerkov Stevan (*20.9.1855. Parage), supruga: Milica (*13.1.1859. Despotovo), deca: Jovan (*14.7.1879. Parage). Supruga Jovanova: Persida (*12.3.1885. Palanka), deca: Smiljana (*1905), Zora (*29.1.1908), Milan (*20.4.1902).

- Josimović Đoka (*7.4.1868), supruga: Anka (*1870), deca: Lazar (*13.10.1892). Supruga Lazarova: Sofija (*10.10.1898), deca: Anđelka (*16.11.1921), Slobodan (*21.12.1924), Mirko (*21.12.1924).

- Josimović Katica (1872-1916).

- Josimović Petar  (*1840).

- Josinović Toša (*21.4.1885), supruga: Milena (*19.3.1884. Beočin), deca: Katica (1907-1919).

- Jovanović Joca (1834-1919), supruga: Stana (1842-1925), deca: Dimitrije (*1867), živi u Americi. Dimitrijev sin: Milutin (*1893) živi u Osijeku.

- Jovanović Marija (*1839).

- Jovanović Pajo (*20.6.1865), supruga: Ljubica (23.4.1880-1942), deca: Joca (*30.12.1893. Ilok), živi u  Sarajevu, supruga Jocina: Darinka (*11.4.1896) ne živi sa njim; Olga (*25.4.1904), deca Olgina: Ružica  nezakonita ćerka (*28.8.1928) živi u sirotištu u Čurugu; Steva (1912-1915), Jelena rođ. Kopić Pajina druga supruga (*1889. Mirkovci) venčani 6.5.1943.

- Jović Juliana (*8.10.1848).

- Jovin Jefta (*1869), supruga: Justina-Julijana (*28.7.1878), deca: Aleksander (*28.7.190). Supruga Aleksandrova: Emica (*11.4.1908), deca: Steva (*11.12.1928), Anđelka (*11.4.1927); Sofija (1903-1926), Ružica (*1908) udata za Ivana Sekulića, Jovan (*13.6.1910).

- Jovin Miloš (*3.4.1864), supruga: Sofija (*29.12.1863), deca: Joca (1891-1923). Supruga Jocina: Katica (26.12.1892-1926); Milica (*24.2.1895) udata za Pavla Grubješića u Novi Sad.

- Josimović Đoka (*7.4.1868), supruga: Anka (*1870), deca: Lazar (*13.10.1892). Supruga Lazarova: Sofija (*10.10.1898), deca: Anđelka (*16.11.1921), Slobodan (*21.12.1924), Mirko (*21.12.1924).

- Josimović Katica (1872-1916).

- Josimović Petar (*1840).

- Josinović Toša (*21.4.1885), supruga: Milena (*19.3.1884. Beočin), deca: Katica (1907-1919).

- Kirjanović Mita (1837-1915), supruga Marija (*14.4.1849)

- Kirjanović Nikola († 10.3.1917)

- Kozobarić Jovan (*18/30.8.1871. S. Karlovci), srpski pravoslavni paroh, premešten iz Iloka u Dalj. Supruga: Jovanka (*7/19.1.1876. Sombor), deca: Jelena (*1895) udata 1923. za Milana Radića velikog župana u Somboru, Branko (*18/30.8.1897), Milena (*7/20.3.1900), Zlata (*27.4/10.5.1905).

- Kolarović dr. Nikola (1853-19.2.1928), supruga: Franjka (*11.12.1856. Zagreb), deca: Vladimir (*2.6.1889), dr. Marjan (*9.9.1890) supruga Marjanova: Ružica(*23.3.1895. Zemun); Jelka(*11.4.1893),. Deca Marjanova: Ljerka (*26.2.1916), Vladka (*20.7.1918).

- Kostić Savo (*1.12.1871), supruga Pelagija (*29.11.1873. Mirkovci), sestra Savina Marija (*1876) (udata za Nikolu Joakimovića iz Beograda)

- Kuzmanović Svetozar (*1861), supruga Sofija (*1862), deca: Svetislava (*1896)

- Kuzmić Kata (1840-1923)

- Mandić Jovan (*15.2.1861), supruga: Ana (*1867), deca: Jelena (*1885), Sava(*8.1.1890) supruga Savina: Ana (*10.3.1888. Opatovac); Kosta (1895-24.11.1915. u Zoloszei).

- Marković Gjoka (*1847), sestra Sofija (*1849).

- Marković Ilija (*1868), živi u Mitrovici, supruga: Terezija (*1872), deca: Mirko (*1902), Zagorka (*1906), Milica (*1908), Softa (*1901), Melanija (*1904).

- Medak Joco (*1884. Beograd), MEdak Đuro brat (*1889) u Srbiji, Medak Stevo brat (*1891); Jocina supruga Angelina (*1888), deca: Mihajlo (*1911), Zorica (*1913).

- Mihaljević Maksim (*1848), supruga Kata (*1852), deca: Joca (12.2.1878-1933), Jelena (*7.12.1881), Juca (9.12.1884-1933), Lazo (*21.9.1886). Lazina supruga Ljubica (*23.9.1900), deca Marta (*13/26.7.1923), Milan (*10/23.4.1926), Stevo (*15.9.1888).

- Mihaljević Marko (*24.2.1904), supruga Katica (*16.1.1901), deca: Julius (*30.10.1930).

- Mihaljević Panta (1858-1917), snaja Mihaljević Nata (*6.2.1858)

- Milašinović Jovan (1870-1915), supruga Persida (*1877); druga supruga Milica (*1866).

- Milovanović Milan (*1860. Novi Sad), supruga: Matilda (*1863. Novi Sad), deca:Jovanka (*1888. Novi Sad).

- Milovanović Nikola (1855-1917), supruga: Anka (*1856. Vukovar), deca: Kosta (*20.7.1882), Danica (*15. 6.1880), Milica (*1893) udata za Miloša Vujičića u Kragujevcu.

- Mirković Đoka (*15.5.1877. Ilok), živi u Osijeku, supruga: Ljubica (*1879), živi u Osijeku.

- Mirković Milivoj (*1.1.1865. Ilinci), supruga: Draginja (*25.8.1860. Šid).

- Mirković Stevan (16.121863-1937), supruga: Soka (*1866. Šid), deca: Nikola (*30.4.1896). Supruga Nikolina: Vera (*23.9.1904. Sr. Mihaljevci), deca: Nada(*29.6.1922) udata za Juliusa Alasovića, Desanka (3. 8.1923-1933), Steva (*3.8.1928. B. Palanka).

- Mirković Stevan (*23.8.1872), kovač, supruga: Jelena (*20.3.1881. Šid), deca: Mihajlo (*7.10.1905), Kosta (3.5.1907-1917), Đoka (*14.2.1909), Radmilka (1913-16.12.1913), Milica (*1.6.1920).

- Mirković Dimitrije Mito (*1856), gostioničar u Bjelini, supruga Stefanija (*1861)

- Mičić Maksim (15.7.1870-1931), supruga: Katica (21.7.1877. Kuveždin-1934), deca Mičić dr. Milan (*11.2.1900), supruga: Dragica (*20.3.1904. Valjevo), deca: Sonja (*28.8.1928), Vera(*19.9.1930), Mirko (*25.2.1902), supruga Mirkova: Danica(*4.8.1907. Sot), deca: Nada (*3.9.1929).

- Momirović Kosta (*1839), supruga Marija (*1839), deca: Mirko (*22.12.1902)

- Momirović Kosta (1874-1916), supruga Marija (*25.1.1881), deca Mirko (*22.12.1902), supruga Mirkova Štefica (*25.5.1909. Zenica), deca Ksenija (*2.10.1930).

- Naunković Đoka (*1865), supruga: Darinka (*13.10.1871. N. Sad), deca: Olga (*12.9.1892), Svetozar(*3. 9.1896), Čedomir (*16.8.1903), Ivanka (*16.7.1906).

- Nedeljković Nikola (*4.12.1865), supruga: Julka (1872-31.10.1899), deca: Živoslav (*30.3.1899), supruga Živoslava: Julijana (*28.1.1900), deca: Ljubica (*16.9.1920), Boško (*26.12.1922), Draginja (*26.10.1924). Nikolina druga supruga: Katica (*6.3.1879), deca Stevan (*6.3.1901), Eva (*3.1.1903), udata 28.10.1921. za Nikolu Vlaonića iz Neština, Milica (*18.2.1906) udata za Lazara Ilića, Ivanka (*28.9.1910) udata za Pavla Jankovića, Mirko (*9.8.1912). Supruga Mirkova: Jelena-Marija (*13.5.1912), deca: Katica (*1932). Supruga Stevanova: Zorka (*15.1.1903), deca: Milan (*28.9.1924).

- Nedić Sofija (*1889), deca: Ozren (*1926. Šid), Anđelija (*1933).

- Nikolić Aleksa (1854-2.11.1913), supruga: Katica (*1893) (preudata za Gavru Borockog iz Palanke 1914).

- Nikolić Antonija (*1867), živi u Novom Sadu.

- Nikolić dr. Giga (*5.11.1883. Čerević), supruga: Anđelka († 1929).

- Nikolić Dušan (27.11.1862-1932), sestra Sofija (*18.6.1868. Šarengrad). Dušanova supruga: Joka (*18.6.1869). Deca: Kosta, nezakoniti sin Sofije (*1883), supruga Kostina: Sofija (*1888. Opatovac).

- Nikolić Ivan, brijač u Pragu, Paja, brat (*1857).

- Nikolić Joca (*1877), supruga: Ljubica (*7.7.1891), deca: Pera (*14.7.1908). Pera brat Jocin (*13.7.1874), supruga Pere: Ljubica (*27.8.1892. Klenak) živi u Vukovaru, deca:  Milan (*24.3.1915. Sl. Brod) živi u Vukovaru, Branko (*26.7.1917. Sl. Brod) živi u Vukovaru, Vidosava (*14.9.1919) živi u Vukovaru, Mirko (*13.2.1910) živi u Zagrebu, Ivanka (1912-10.1.1918).

- Nikolić Marija Lukina (1837-1913).

- Nikolić Miloš (*14.12.1876) živi u Bos. Šamcu, supruga: Milica (*1889) živi u Bos. Šamcu, deca: Vera (*1913), Darinka (*2.6.1915), Smiljka (*22.8.1919).

- Nikolić Stipan (1854-1914), supruga: Marija (1858-1917), deca: Aleksander (*1910).

- Nikolić Vojin (*5.11.1869), supruga Mara (*16.10.1888. Tovariševo), deca: Mita (*1906), Đoka (*1908),  Milica (*16.12.1910), Laza (*12.5.1912), Rajko (*20.4.1914), Branko (*5.6.1916), Gavra (*5.5.1919),  Veselin (*30.3.1924)

- Petrović Aleksande (*30.6.1899.  Ilok).

- Petrović Ivan (*18.11.1874) živi u Beogradu, Manda majka Ivanova (8.7.1844-1927). Supruga Ivanova Magdalena (*14.5.1887. Palanka), deca: Sofija (*14.5.1899) živi u Beogradu, Ivan (*8.7.1907) živi u Beogradu, Marija (*5.8.1912) živi u Beogradu.

- Petrović Ivan (*1853), supruga: Ana (*1865), deca: Julius (*1882), živi u Novom Sadu, supruga Juliusova: Ana (*1890) živi u Novom Sadu; Robert (*5.6.1887) živi u Novom Sadu. Supruga Robertova: Katica (*1886) živi u Novom Sadu.

- Petrović Katica (*28.6.1871), deca: Milica (*26.7.1902), deca: Zdravko (*28.7.1920).

- Petrović Nikola (11.7.1884-1933), supruga: Terezija (*29.9.1888), deca: Antun (*26.1.1908).

- Petrović Pero (*1885), supruga: Persa (1862-1918), deca: Maca (*1882), Macina deca: Ilija (*3.8.1905); Milica (*1894); nezakonita deca Danice: Stevan (*14/27.11.1913) (Danica se kasnije udala za Radu Kosanića  iz Grgurevaca), Cveta (*17.10.1907. Grgurevci). Supruga Ilije: Joka (*3.8.1908. Ilok), deca: Zdravko (*5.7.1927).

- Petrović Petar (1865-1915), supruga: Ana (*29. XI. 1865. Srbobran).

- Plavšić Branko (1879. Suhopolje), supruga: Milena (*1886), deca: Milenko (*15.3.1909. St. Pazova), Žarko (*10.4.1910. Ilok), Božo (*5.4.1912. Ilok).

- Plavšić Milisav (Despotovo, 1852 - 1920, Despotovo), supruga: Katica (*15.12.1859. St. Sivac), deca: Dušan (1883-1919).

- Popjovanov Vukica (*1893), deca: Vladimir (*26.8.1912. Jamena), Milica (*20.8.1916. Ilok).

- Popović Branko (*12.2.1880. Osijek), supruga: Mara (*30.8.1875. Osijek), deca: Melanija (*1902. Slatinski Drenovci) udata za Momira Rusića carinskog činovnika na Sušaku, Lazar (*25.12.1904. Slatinski Drenovci) supruga Lazina: Marija, deca: Verica (*26.8.1929); Jovan (*1906. Dalj), Zlatoje (*4.6.1909. Divoš), Stanoje (*19.1.1911. Divoš), Milan (*30.7.1915).

- Popović Dimitrije (*5.10.1891), supruga: Suzana (13.10.1886-1937), deca: Svetozar (*1921), Marko (*24.4.1922) supruga Markova: Milica (*23.3.1927), deca: Milana (*16.10.1946); Ivanka (*1923), Ružica (*1925), Zorka (*1926), Đurđica (*1927), Slavica (*1930).

- Popović Đoka (*27.8.1870), supruga: Natalija (1881-1919), deca: Ivanka (*16.6..1907) udata za Jerković Stevu, Zagorka (*20.8.1909) udata u Beograd, Zorka (*6.10.1911) udata za Peru Stojanovića.

- Popović Milica (*6.6.1858. Parage), deca: Aleksandra (*1890) udata u Beograd za Svetozara Đorđevića, Pera (1883-2.10.1915. Mitrovica) živi u Mitrovici. Supruga Perina: Draga (*1883), živi u Mitrovici (preudana za beležnika u Slankamenu).

- Pozović Ivan (1856-1922), supruga: Marga (*27.6.1865), deca: Stipa (26.10.1883-17.12.1943), supruga Stipina: Angelina (*26.10.1885), deca: Pavica (*1908) udata za Kozarića iz Sotina); Antun (*1887), supruga Antunova: Katica (*1888); Anka (1896-1915).

- Probojčić Elizabeta (*1866), udata za Mišu Strekarski.

- Prokić Jovan (*1872), supruga: Milica (*24.2.1876. Susek), deca: Đoka (*20.1.1901. Susek) preselio se u Beograd, Milan (*24.9.1911. B. Palanka), Anka (*1. 4.1914. Susek), Ilija (*8.11917. Susek). Supruga Ilije: Nada (*13.4.1918).

- Protić Vasa (*1883. Lipovac), sestra Leposava († 1897. Morović). Deca: Ilija, nezakoniti sin (*1896. Lipovac), supruga Eržika.

- Racković Mladen (10.7.1854-1926), supruga: Manda (1856-1924).

- Radivojšić Jovan (*1861), supruga: Jelena (1864-1928), deca: Sava (*1887. St. Palanka) supruga Save: Marina (*1887. Čib), deca: Mica udata za Josipa Šetulu, Nada (*4.9.1919), Ljubomir (*10.7.1911); Ana (*1892) udata za Zahariju Deanovića, Hosana (*1898) udata za Radu Ikokića iz Neština.Supruga Ljubomira: Latinka (*4.10.1911), deca: Jelka (*15.10.1930), Slavko (*7.4.1932), Zlatica (*7.6.1946).

- Radosavljević Matija (*1840), supruga: Marija (*1840).

- Radođević Stevan (*17.8.1889), supruga: Danica (9.1.1898), deca: Đorđe (*13.9.1929).

- Radusinović Ladislav (Vukovar, 1875 – 6.8.1913. Osijek).

- Rajnović Ivan (*1873. Vukovar), supruga Milica (*29.8.1882), deca Dobrila (*22.11.1903) udata za Dragomira Boškovića, Mihajlo (*23.10.1905), Miroslava (11.9.1908-1933), Marta (*13.10.1910), Ljubomir (1913-1914).

- Sekulić Jefta (19/31.1.1866-1.1.1941), supruga Katica (Vukovar, 1870 – 28.8.1945), deca Kosta (*1892), Darinka (*17.10.1893) udata za Petra Sinkića iz Brčkog, Veselin (*30.7/12.8.1903) supruga Veselinova: Zora iz Berkasova (venčani u Iloku 21.6.1929), Verica (*13.1.1906), Sofija (*17.4.1907 udata za Jovana Skokića)

- Sekulić Rado (*31.10.1879. Sr. Mihaljevci), supruga: Berta (7.6.1884), deca: Verica (*1903) udata za Nikolu Mirkovića, Ivan (*8.2.1906) supruga Ivanova: Ružica (*22.3.1908), deca: Milan (*2.9.1926); Sofija (*17.12.1928), Radivoj (*23.3.1930), Verica (*18.7.1936); Đuro (3.3.1913) supruga Đurina:  Jelka (*22.4.1917) deca: Miroslav (*13.8.1946). Supruga Milana: Ljubica (*29.8.1933).

- Spaić Lenka (*1.7.1851. Ruma).

- Stankov Avram (*1834), supruga Kata (*1844).

- Stojanović Mito (1844-1915), supruga Draga (1850-9.1.1913), deca Milan (*5.5.1875), Svetozar (25.2.1877-1933), Ljubomir (*13.3.1883) Ljubomirova supruga: Danica (*1.1.1888. Adaševci) deca: Mirko (1904-1916), Jovanka (*29.4.1912) udata za Dragoslava Dremovića; Julka (1864-1933).

- Trifunović Joco (1860-6.5.1913), supruga: Katica (20.2.1871-1928), deca: Pero (*21.5.1896) supruga Perina: Draga (*21.9.1903) deca: Aleksander (*8.11.1920), Jovan (6.8.1922), Milena (22.5.1925-1927), Milena (*20.7.1928); Anka (*1899).

- Trifunović Jovan (1861-1913), supruga: Katica (1874-1928), deca: Pera (*16.6.1896), supruga Pere: Draginja (*29.9.1903) deca: Aleksander (*21.11.1920), Jovan (*19.8.1922), Milena (*20.7.1928); Anka (*1899) udata za Radomira Terzića U Vel. Ivanču. Aleksandrova supruga: Eržika (*23.8.1923).

- Ubavić Ilija (*16.7.1878), supruga: Anka (8.10.1877), deca: Mileva (*29.10.1903) udata za Radivoja Nešića, Stevan (*16.9.1905) supruga Stevina: Katica (*4.8.1903); Zagorka (*10.2.1909), Sofija (*6.1.1911), Božidar (*19.7.1922).

- Vasić Milan (1864-1925), supruga Milica (*13.9.1892), deca: Julijana (*21.1/3.2.1920), Nikola (*6.12/19.12.1914).

- Vasić Petar (*1873), živi u Americi, supruga Sofija (*1874) živi u Americi, deca: Helena (*1898) živi u Americi, Ana (*1902) živi u Americi.

- Vasić Sava (*1858) živi u Kamenici, supruga Sogija (*1860) živi u Kamenici, deca: Đoka (*1886) živi u Novom Sadu od 1926. godine. Đokina supruga: Vukica, venčani 24.1.1911. u Sremskoj Kamenici.

Izvori:

- Z. Virc, Zavičajnici grada Iloka 1912-1947. Osijek, 2003.

- M. Jačov, Srem na prelomu dva veka XVII-XVIII. Beograd-Sremski Karlovci, 1990.

- J. Kozobarić, Pravoslavna parohija u Iloku krajem 1908. godine. Sremski Karlovci, 1909.

- D. J. Popović, Srbi u Sremu do 1736/7. godine. Beograd, 1954.

The post O srpskom pravoslavnom stanovništvu u Iloku appeared first on Poreklo.

Viewing all 2195 articles
Browse latest View live


<script src="https://jsc.adskeeper.com/r/s/rssing.com.1596347.js" async> </script>