Poreklo stanovništva sela Šarbanovac (po knjizi Šarbanovci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Selo Šarbanovci se nahodi na tri četvrti časa hoda ispod Radičevaca, na Radičevačkoj Reci, koja se ovde zove Golema Reka. U sredini sela se stiču dva potoka: Paljevine i Urdeš, koji ulaze sa južne i jugo-istočne strane. Između Pa.ljevina i Urdeša je vis Kusi Del; zapadno je Biljačje, i dalje, Gradiška Čuka; na severu je vis Obli, koji je sav u šumi; istočno je Zdravči Kamen i Gradiška Mrtvina. Svi se ovi visovi, između kojih se zrakasto stiču Paljeviie, Urdeš i Golema Reka., vrlo strmo spuštaju u selo, te su Šarbanovci u sredini krševitph visova i kosa. Kuće su podignute na samom kamenu, i to u prisoju (11 k.) i osoju (14 k.), između pomenutih potoka i Golemo Reke.

Neobično brzi gorski potoci i Golema Reka, kad nadođu, nanose selu dosta štete. Otuda su kuće više pripete uz kamen, uz brdo, a manji ih je broj na peščanom nanosu.

Klima.

Hajjači su i najhladniji vetrovi: krivac, koji duva sa istoka, niz reku; košava, koji duva sa zapada, uz reku, i zalac, duva sa berčinovačke strane (j.–z.). Kišu donose svi vetrovi. Sneg napada i do 1 m. debljine, a zadržava se najčešće do Đurćevdana.

Vode.

U samom selu nema izvora (kladenaca), ali ih ima ispod sela i u celoj okolini, i sa njih se pije voda, osobito leti. Zimi se pije voda sa Goleme Reke i potoka : Paljovina i Urdeša. Rečna se voda upotrebljava uvek na mešonje hleba, kuvanje jela, pranje i t. d.

Zemlje i šume.

Zemlja je neobično krševita i neplodna. Ravnice nema skoro ni malo (osim nešto plodnije ravnice iznad sela, u dolini Goleme Reke). Ona je zemlja za obrađivanje po napred pomenutim visovima u Starom Selištu. Otuda stanovnici žive više od stočarstva nego li od zemljoradnje. Prodaje so stoka, sir, maslo, vuna, te se kupuje hrana. Svaka kuća ima svoju pojatu, a imućniji imaju i po 2-3 te se mogu stada i premeštati zbog torenja (gnojenja) zemlje i paše. Pojats su sve oko sela ili u samom selu, oko kuće. Utrine je najviše („selske“) y Oreovoj Glavi i na Gradiškoj Čuci, pa je ima u celoj okolini seoskoj.

Bačijanje se još održava, a u poslednje vreme ljudsku snagu sve više zamenjuje vodena. Da se izdrži jedna porodica od deset duša, potrebno je najmanje 50 bravi ovaca a toliko isto koza, a onakve zemlje ne bi bilo dovoljno ni 60 ralica.

Šume ima prilično u okolini, osobito mlađe. Mahom je bukova a ima i granice dosta. Izvozi se u Knjaževac za gorivo i za građu u Timok. Ima tri reznice (strugare) na vodi, na kojima se režu dasko (bukove), te se prodaju u okolini, osobito u 'Gimoku. Seoske („selsks'j šume ima u mestima zvanim: Bukovac i Gradiška Čuka.

Tip sela.

Celo je vrlo malo i ograničeno na vrlo uzan prostor, te su kuće dosta zbijene. U nedostatku prostora pored reke za podizanje kuća, oseća se težnja da se kuće podižu i po uzvišenijim mestima. Selo je, u opšte, zbijeni tipa. Pojedini se krajevi zovu po porodičnim imenima, naprimer Jasniči, Kućeljinci, Landžinci ili Landžiči, i t. d. Kuće su bez reda podignute. U selu ima svega 25 kuća. Najveća je zadruga od 12 duša.

Ime sela.

U narodu se ništa ne zna o postanku imena ovoga sela. Biće da mu je ime na davne starine.

Starine u selu.

O sedištima u ataru šarbanovačkom videti u delu „postanak sela'.

Blizu sela, zapadno, nalazi se vis Gradiška Čuka. Tu se nalaze nekakve rujine, koje se jedna poznaju. Narod veli da je tu bio grad, koji je zidao Latin. Sav je prekopan n ispreturan u nameri da se tu nađe „ostavka“ (zakopano blago). Tuda nalaze strelice i dr. gvozdene stvari. Istočno od sela, na visu Zdravči Kamen, misli se da je opet bio nekakav latinski grad, to se tu i zove jedno mesto Gradska Mrtvina. Ispod sela, priča se, odvajala se vada (jaruga), koja je išla preko jakovačko mrtvine (levom stranom Jelašničke – Golemo Reke) na Lazinje, mesto između Jelašnice i Donjeg Zuničja. Tom se vadom (jarugom), priča se, sprovodila vode iz Golemo Reke, te je tako Latin navaćivao (zalivao) oriz (pirinač) u Lazinju. U majčinoj utrobi je dete proplakalo dok se ta vada načinila! „Jedna žena je u selu sedamdeset ljuljće ljuljala“ (jer su ostale otišle na kuluk).

Postanak sela, selišta i poreklo stanovništva.

Selo Šarbanovci ima zanimljivu prošlost. Njemu je ovo treće mesto! Najpre je selo bilo y Lokvanskoj Reci, na pola sahata hoda istočno od Lokve, a u podnožju visa Gole Čuke. To se mesto i sada zove Selište. Priča se da je to selo bilo jedno od najvećih i brojalo oko devedeset kuća. U doba ustanka Karađorđeva, priča starac Miladin Nešić, iz Lokve, „sve muško od petnaeste do osamdesete godine moralo je ići vrbovkom u vojsku“. Tako i iz ovoga sela (Šarbanovaca) sve ode u vojsku, i sve izgine u boju. Na ono, pak, što je ostalo u selu, naiđe nekakva bolest (čuma), i strašno ga satre. Jedno zbog toga, a drugo, kako veli Pavle Milošević, iz Šarbanovaca, i zbog toga, što je to mesto vetrovito i preko zime vrlo hladno, raspršte se odatle. Jedan (veći) deo oceni se i dođe u sokobanjski kraj, i tamo osnuje novo selo pod starim imenom Šarbanovci; drugi, manji deo odvoji se od svoga starog ognjišta i dođe iznad Berčinovaca, te tu zaseli opet selo Šarbanovci. Ali ni tu ne ostane duže ovo selo, koje je bilo vrlo malo, nego se jedan deo, tri kuće, odvoji, i dođe na današnje mesto, tražeći zavetrinu i plodniju zemlju za svoja stada. Tu, dakle, osnuju novo selo, opet pod starim imenom: Šarbanovci. Pomenuti Miladin Nešić, koji sada ima 74 godine, jedva pamti kada su se krenule te tri kuće iznad Berčinovaca, otprilike između 1830. i 1840. god. Vuk Stef. Karadžić ga u svojoj Danici za 1828. god. ne pominje, po svoj prilici zato, što je selo bilo vrlo malo i što se još nije bilo zaselilo stalno.

Prvi su osnivači ovoga sela: deda Petko, deda Milen i deda Marinko. Marinkova se porodica utrla; od Petka su današnji:

-Petkoviči (2 k.), ili, po starijem nazivu, Proždrebinci, slave Đurđic,  preslavljuju Đurđevdan;

Od deda–Milena su današnji:

-Kućeljinci (4 k.), slave i preslavljuju istu slavu sa Proždrebincima.

Kad su se ove tri porodice odselile sa selišta iznad Berčinovaca, ostalo je još nekoliko porodica šarbanovačkih, koje su se, pošto su blizu Berčinovaca bile, i sjedinile sa berčnnovačknm stanovništvom. To su današnje porodice u Berčinovcima: Stevanovci, Surudžijiči ili Surudžinci, Miljćiči ili Živaniči, 'Ćosiči i Šunjeliči. Prema tome, čini se kao da se svega osam porodica otcepilo sa prvog sedišta za selišts iznad Berčinovaca, i to: Stevanovci, Surudžijiči, Miljćiči,  Proždrebinci, Kućeljinci. Deda Marinkovac porodica (ne zna joj se naziv), Ćosiči i Šunjeliči.

Na prvom selištu nema nikakvih tragova, sve je preorano. Blizu toga selišta je, u podnožju Gole Čuke, mesto koje se zone Rusalija ili Rusaliska Grobišta. Pričaju da je tu bilo nekakva kamena, bigra, uspravljenoga, ali ga danas nema. Ne zna se pouzdano ko se tu sahranjivao.

Na drugom selištu nalaze se creputine od sudova, ovde–onde temelji od kuća, ekseri, po koja zaostala šljiva, trešnja, i t. d.

Noviji su doseljenici:

-Jasniči (4 k.). Odmah posle deda–Petka, Milena i Marinka, dobegao je od nasilja turskoga iz Gornje Luke berkovačke, u Bugarskoj, deda Cvetko sa celom svojom porodicom. SlaveŠurđic, preslavljuju Đurđevdan.

-Landžiči ili Landžinci (3 k). Gotovo u isto vreme, kad i Jasniči, dobegao je ispod turskog nasilja Miloš Landžič, iz Šestigabra, u pirotskom okrugu. Od ove porodice ima doseljenika u Novom Koritu (Stojan H.) i u Jolašnici (Peša H.), u srezu timočkom. – Slave Đurđic.

-Čovrljug'iči (3 k.). Neki Radenko, iz porodice Čovrljug'iči, tražeći zemlju, doseli se iz Novoga–Hana (sada: Kraljevoga Sela) odmah za Landžičima. Slave sv. Alimpija.

-Kalinci (?)(3 k.). Deda Prvul Kalinac (?), za Čovrljug'ičima, doseli se iz Aldinaca u Zaglavku. Sada su poznatiji pod imenom Marg'itiči. (Vidi Kalinci u Aldincima). Ima ih i u Radičevcima. Slave Mitrovdan.

-Polomčiči (2 k.). Za Kalincima doselili su se Polomčiči iz sela Rejanovci. u Bugarskoj. Slave sv. Jovana.

-Karčiči (1 k.) su se doselili pre 20 godina na Balinaca y Zaglavku. (Vidi Karčiči u Balincnma). Slave sv. Luku.

-Terzi(j)iči (2 k.) su se skoro doselili iz istoimene porodice u Balincima. u Zaglavku. (Vidi tamo). Slave sv. Luku.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Šarbanovac (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Radičevac (po knjizi Radičevci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Selo Radičevci je u dolini Radičovačke Reke, koja postaje iz Golemo Reke i Meljiške Reke. Pruža cc duž pomenuto reke (pravac i.–z.) od ušća Levače, koja prodire između Vlajine Stru ge i Davnjanove Čuke, do potoka Vlaški Dol, koji protiče između Cvejine Glame i Marijina Čuvara, a utiče s leve strane u Radičevačku Renu. Kuće su na stranama rečne doline, na peščanom nanosu (osobito sredina sela), koliko u osoju, oprilike, toliko u prisoju. Pritešnjeno je kosama i visovima, tako: severno od sela je kosa Arničje koja se završava visom Vla(j)ina Struga, od koje je, preko Levače (zapadno), vis Davnjanova Čuka; na istoku je, između Meljiške Roko koja iz aldinačkog atara dotiče, i Goleme Reke koja izvire iz Rasovatog Kamena, vis Glog: na jugu je vis Mari(j)in Čukar i kosa Bilo, koja je u istočnom svom delu poznata. kao Cve(j)ina Glama. a u zapadnom — Ravni Del.

Pošto je obala rečna dosta niska, te se preko nje voda često izliva, biva da reka nanese štete selu, jer odnese po koju zgradu: košaru, plevnju, i t. d. Kućama ređe nanosi štetu, jer reka nije plahovita, pošto teče ravnicom. Veću štetu nanosi donjem kraju, jer kroza nj teče i plahovita Levača. Otuda se selo i ne širi na tu stranu, uz opšti zahtev: da se ravpica zadržava za obdelavanje.

Klima.

Pošto je selo otvoreno sa zapada i u nekoliko sa istoka, najjači su i najhladniji vetrovi: košava, koja duva uz reku (zapadni vetar), i krivac, istočni vetar. Oni donose kišu. Kad krivac donese kišu, ona duže traje. Sneg počinje redovno padati od Đurđica, pa traje do Đurđevdana. Napada do l metar debljine i traje cele zime, osobito po visovima. Ovde je u nekoliko toplije nego u Novom Koritu, jer je ovo mesto zaklonitije („u zavetrini“), ali hladnije no u Ošljanu. Kakva je toplota ovde, takva je i u Šarbanovcima, Balincima i Aldincima.

Vode.

U okolini sela ima dosta i dobre vode, ali je u selu nema. Pored reke izbija ovde–onde voda iz peska, te se odatle pije. Ti se izvori zovu podvirci ili abdvirčiči. Sa njih se nije osobito leti, ali zimi većinom sa reke. Bunara nema.

Zemlje i šume.

Nešto ravnice ima u dolini Radičevačke Reke, a sve ostalo radičevačko zemljište je vis. Na svima visovima, sem Arničja, ima dovoljno šume, osobito bukove. Zemlja za obdelavanje je najvećim delom po visovima, po proplancima. Zemlja je osrednje rodnosti, može se reći i rodna prema ostalom Zaglavku. To je otuda što je šuma dosta očuvana, te voda nije sprala zemlju sa visova. Aldinčani, osobito Balinčani, često ovde kupuju hranu. Najbolje se rađa rž (raž), ovđs: (ovas), limđc (krupnik) i kukuruz ili mamuruz; čenica (pšenica) se seje i rodi dobro, osobito jerica (jarica), ali se seje koliko za kolač ili za prodaju.

Zemlja je sva oko sela (u prečniku koji se može preći za sat i po do dva časa) u ovim mestima: Meljište, Ivov Del, Jelašnička Peka (ili: Elašnička Peka), Babin Dol, Putni Dol, Ciganski Dol, Šibnacki Del, Vrla Arnica, Papretljivica, Samovilac, Vlašk'i Del, Zavoj, Revni Del, Staćova Livada, Urdeš, Gradiška Mrtvin', Obli, Ploća, Sredilj, Tumba, Mala Reka, Davnjanova Čika, Bregovo Bilo, Ljiljak, Bazova, Pečana Preslav, Rasovati Kamen. Naj6olja je zemlja u dolini Radičevačke Reke i u mestu iznad sela, što se zove Rosulje.

Za ishranu jedne porodice od 10 duša potrebno je oko 25 ralica zemlje.

Po proplancima ima tako isto vrlo dobrih livada, sa kojih se dobija vrlo dobro seno.

Rečeno je gore da na radičevačkom zemljištu ima očuvane šume. Na ovima napred pomenutim mestima ima krasne šume. Skoro svaka kuća ima svoje branike; uz to ima selo svoju „selsku“, šumu y reci Levači, a državne ima u Barskoj i Kusoj Reci, koja je bila nekada seoska, pa je država oduzela. Šuma je mahom bukva, gorun, i gabor - ranice nema. Šuma se, ređe, izvozi u Knjaževac na prodaju za gorivo. Sela iz Timoka (timočki srez) često ovde kupuju građu za zgrade. U selu ima jedna reznica (strugara) na vodi, u kojoj se režu daske za domaću upotrebu a i za prodaju.

Ukoliko su Radičevci zemljoradničke selo, utoliko je skoro i stočarsko. Planinsko zemljište je ovde vrlo zgodno za stočarenje. Osobito se neguju ovce i koze. Čuvena je u okolini radičevačka vuna i sir ridičevački. Skoro svaka kuća ima po 30— 40 (prosečno) bravi, koje ovaca koje koza. Utrine za ovu stoku ima dosta koliko po privatnim posedima, toliko i seoskim, u Srediljskom Potoku i Levači, za koju se plaća utrinsko. Ko ima ovaca i koza, ima i pojatu („povatu“) – imućniji i po dve do tri, te sele stado c jedno pojate na drugu radi ishrane stoke a i zbog torenja (gnojenja) zemlje. Još se čuva običaj bačijanje, ali u poslednje vreme se sve više gubi ukoliko se više gubi zadruga. Dok je pređe „sagmal“ bivao od po 500–1000 bravi, sada ako bude tek oko 300 brava u njemu. Najviše se udružuje po 2, 3—4 kuće. „Bučkanje“ rukama zamenjuje se od skoro vodenom snagom. Često se udruže trojica, četvorica, pa načine bačiju, gde svaki ima svoju bučku i bačeva svakoga dana.

Tip sela.

Selo je, u opšte, podeljeno u dva kraja: Gornji kraj i Donji kraj, koji su odvojeni Selištem (razmak 300-400 koraka). Donji kraj je od Selišta niz reku, oko ušću Levačina, na desnoj strani Radičevačke Reke (3—4 kuće su na levoj obali), a pod visovima: Davnjanova Čuka i Vlajina Struga. Mnogo manji je od Gornjega kraja, jer je tek šesti deo sela. Kuće su ovde dosta zbijene, ali ima ih koje su dosta udaljene, kao što su: Ignetovci (1 k.) na desnoj strani uz Levaču, Gođiči (2 k.) i Džorćiči ili Bećarci (1 k.) na levoj obali Radičevačke Reke. U ovom kraju su mahom starije porodice (od kojih ima i u Gornjem kraju): Gođiči, Paljaniči ili Kovačovci, Džorćiči, Ružinci, Ignetovci, Radonjiči ili Cućinci, a samo 2—3 kuće novijih doseljenika: Petkovci i Andželiči.

Gornji kraj, mnogo veći, vrlo je zbijen, osobito na levoj obali Radičevačke Reke, pod Cvejinom Glamom. Kuće na desnoj obali Radičevačke R., pod Arničjem, udaljenije su jedna od druge (10—100 koraka), zbog prirode zemljišta. Od gornjega kraja izdvojili se u Vlaškodolski Potok Radivojevci (4 kuće–raselice), a iznad ušća Vlaškodolskog Potoka, na levoj obali, Prevalci (1 k.), Miljćiči (1 k.) i Vlaškodolci (2 k.) pod Marijinim Čukarom. Useljavanjem novijih doseljenika među starije porodice i množenjem starinaca, ovaj je kraj narastao i postao zbijei. Starinaca je nešto samo više od doseljenika u ovome kraju. Pada u oči da najnoviji doseljenici zauzimaju krajeve sela.

Kuće što pripadaju jednom plemenu (jednoj porodici), u najviše slučajeva, nisu u blizini, već su rastavljene doseljenicima i starincima. Tako od Goćiča, najrasprostranjenije porodice u selu, ima i u gornjom i u donjem kraju; tako i: Ignetovci, Ružinci, Džorćiči (Bećarci), Radonjiči, Paljaniči, itd. Čini se da je selo ranije bilo razbijenoga tipa.

Najveća zadruga je od 20 duša.

Ime sela.

Ne zna se otkuda je ime selu Radičevci. Narod ga zove i: Radičovci. Biće da je dosta staro.

Starine u selu.

Pod Vlajinom Strugom, između Gornjeg i Donjeg kraja sela, nalazi se mesto koje se zove Selište. Na pola časa hoda uz reku Levaču nalazi se na njenoj levoj obali vis Grad (tu je i Gradska Mrtvina), na kome je gomila kamenja, ali se o njemu ništa ne priča. Možda ga je  i Bog „stradal“, veli narod.

Grobišta seoska su vrlo stara, i, veli se, odvajlada su se tu Radičevčani „kopali“ (sahranjivali). Gotovo y sredini sela je kapela, gdo cc skuplja narod o 'Đurđevdanu i  Spasovdan na sabor. Tu je. priča se y narodu, bila drvena crkva, koju su Turci spalili, selo u zbeg naterali, viđenije ljude, žene i decu im isekli. Stari ljudi pričaju da je bila podignuta u slavu Vaznesenija Hristova (Spasovdan) i kad se vratili iz zbega, podignu kapelu na istom mestu. U njoj je i sada šestostrani stub od bigra, na kome je okrugla, debela, kamena ploča. Sada se tu vrši venčavanje i krštavanje, a pređe i pričešćivanje.

U donjem kraju sela ima jedan od bigra krst, na kome se sa mukom čita: Gti.. ProkopiA..  Pod ovaj krst dolazi samo porodica Radivojevci o sv. Prokopiju. Priča se kako je u jedno vreme bila čuma goveda, pa su Radivojovci prokopali ovde rupu, na kroz nju prepustili goveda, te ih čuma prestane biti, a oni, za spomon toga, na istom mestu podignu krst.

Na mestu Babin Dol, jugoistočno od sela, između Balinaca i Radičevaca, ima nekakve zgure, ali se ne zna šta je tu kovano, niti ko je to radio.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Kako je postalo selo, gotovo se ništa ne zna. Čini se da je selo vrlo staro, jer ima samo jedno selište, koje se nalazi u Donjem kraju sela, iznad ušća reke Levače u Radičevačku R. a pod Vlajinom Strugom. Priča se da je u jedno vreme tu bilo ovo isto selo. Docnije se selo, pošto je bilo u dolini te i na udaru Turcima, povuče u planinu, i to ovako: jedan deo se povuče u Nećin Dol (ispod sela), drugi u r. Levaču, a treći u Zavoj. Tamo su im bile pojate, koje su im, u mutnim vremenima, služile i kao kuće za stanovanje. Čim je prestajali. opasnost, oni su se spuštali u svoje selo. Da se nisu udaljavali, dokazuje i jedno jedino vrlo staro groblje, u koje se i danas sahranjuju. A ovde im je šuma bila vrlo jak zaštitnik od neprijatelja. „malko mrdnemo u šumu, pa smo se skutaln od Turci“.

Najstarije su porodice, kojima se ne zna poreklo:

-Gođiči (13 k.) su vrlo stara i vrlo razgranata porodica. Oni su poznatiji pod novijim imenima:

-Teklačozci ili Kostadinovci (3 k.),

-Vrbarci (žive u jednom vrbaru, i otuda im ime, —2 k.),

-Nikoljćinci (1 k.) i:

-Džaćeriči (7 k.). Slave sv. Nikolu. Preslavljaju letnjeg sv. Nikolu.

-DŽorćiči (8 k.) su poznati kao DŽorćiči (4 k.) i Bećarci (4 k.). Prvo im je ime najstarije. Slave sv Đurđic, preslavljuju Đurđevdan.

-Radivojevci ili Radivovci (9 k.) slave sv. Đurđic, preslavljuju Đurđevdan.

-Karčinci ili Karčiči (7 k.) slave sv. Đurđic, preslavljuju Đurđevdan.

-Ružinci (5 k.) slave sv. Đurđic preslavljuju Đurđevdan.

-Radonjiči ili Cukinci ili Cućinci (5 k.) slave sv.Đurđic preslavljuju Đurđevdan.

-Paljaniči ili Kovačovci (3 k.) slave sv. Đurđic, preslavljuju Đurđevdan.

-Ignetovci (3 k.) slave sv. Đurđic, preplavljuju Đurđevdan.

Porodice kojima se zna poreklo:

-Božinovci (10 k.) su došli, otprilike, pre 100—120 godina iz Dejanovaca, u Zaglavku. Slave sv. Stevana.

-Vlaškodolci (5 k.) su se doselili krajem 18. ili početkom 19. veka iz Vidovaca, u Zaglavku. Tamo se zovu Maskvvci ili Moskovci. Slave Vračevo.

-Ćosiči (2 k.) se doselili iz sela Burdimo, u Svrljigu, pre 80 godina. Slave sv. Alimpija.

-Andželiči (6 k.) su došli iz Selačka, u srezu timočkom i okrugu timočkom, pre 60 godina. Ovi slave Đurđic, a pošto su došli na zemljište Džaćeričko (uljezi), preslavljuju („na imanje“) Sv. Stevana. Prvi doseljenik je Joca N. priveden c majkom, te otuda njegovo potomstvo slavi i Đurđic i sv. Stevana.

-Rašinci ili Rašiči (2 k.) pre 55 godina su došli iz nekoga sela Prokupac, y Bugarskoj. Slave Đurđic, preslavljuju Đurđevdan.

-Petkovci (4 k.) su prozvani po prvom doseljeniku Petku, koji je došao iz Selačka, u srezu i okrugu timočkom. Slave sv. Jovana.

-Prevalci (1 k.) su se doselili pre 30—40 godina iz Prevale, u Bugarskoj. Slave Vračevo.

-Džadžinci (l k.) su došli iz Novog Korita pre tridesetak godina. Slave sv. Nikolu.

-Odadžijiči (1 k.) su došli pre 30 godina iz Aldinaca, u Zaglavku. Slave sv. Alimpija.

-Miljćiči (1 k.) se doselili iz Aldinaca, u Zaglavku, pre 12 godina.  Prikupili ovde zemlju i doselili se. Slave Đurđic.

-Strainjiči (2 k.) su prišli iz Balinaca pre 20 godina. Slave Mitrov-dan. a „na zemlju“ (proslavu) Vračevo, jer je prvi doseljenik došao na zemlju Vlaškodolaca.

Od pre dvadesetak godina doselile su se: 1 kuća iz Ošljana, u srezu i okrugu timočkom:

-Ošljančanje, prišli „na ženu“; slave sv. Nikolu);

Jedna kuća iz Gabrovnice, u zaglavskom srezu:

-Gabrovničanje, uljezi, slave sv. Nikolu i:

Jedna  kuća iz Knjaževca:

-Viden Milanović, uljez. slavi sv. Nikolu.

Iz ovoga sela nema odseljenihuokolna sela, što je retka pojava u Zaglavku. Radičevci stoje imovno bolje od svih sela u Zaglavku, pogotovu i od sela u Timoku. Ali zato zna se da su se odavde, iz ovoga gorskoga i ako sklonitoga sela, odselile mnogo porodice u unutrašnjost Srbije u doba ratovanja Srba sa Turcima za oslobođenje (1804—1815). Pouzdano se zna da su se neke porodice iz Karčiča, Džorćiča i Božinovaca odselile u okolinu Rače.

Celo selo ima preko 90 kuća. U selu su i dve ciganske kuće, doseljene u poslednje doba na Aldinaca, u Zaglavvu. Govore srpski, ređe ciganski. Rade i po malo zemlju, ali nije glavno zanimanje kovačluk.

Seoske su zavotine Đurđevdan i Spasovdan. Uz to Prokopija služe Radnvojsvcn. sv. Aranđela –– Karčinci, a Trnovu sv. Petku — Strainjiči.·

I ako cc u selu ne zna poreklo Gođičima, već se tvrdi kako su oni starinci, može se posumnjatn da su oni starosedeoci. Njihovo najstarije ime Gođiči t.j. Gogići (Gogo) navodi na misao, da ne budu odnekuda iz Staro Srbije, sa arnautske strane!

Uz Gođiče ćutuklnjs su: Džorćiči ili Bećarci, Radivojevci, Karčinci, Ružinci, Radonjiči ili Cućinci, Paljaniči, Kovačovci i Ignetovci. Sve ove familije slave istu slavu (Đurđic, Z. nov.), i, izgleda, smatraju se kao jedno pleme, jer se radije žene iz okolnih, često dosta udaljenih, sela. Uz ovo vredno je istaći još jedan fakat: ovo je selo, kao što se videlo, naseljavano, bar do kraja 18. veka, priraštajem, a od kraja 18. veka do naših dana, stanovništvo se umnožavalo priraštajem i doseljavanjem. Pada u oči veliki broj domazeta ili uljeza iz okolnih sela. Za njih se obično ovde veli: „Prišal na ženu“, ili: „Prišal na devojku“. Domazet je dužan, kao i njegovo potomstvo, mesiti kolač (slaviti slavu, preslavu) onom imanju na koje je došao. Ako je naprimer uljez („nakalamnjak“) uzeo udovicu, onda on preslavljuje slavu koju je slavio udovičin muž; ako je „prišljl na devojću“. onda preslavljuje slavu devojkina oca. Razume se da on (prilepak, nakalamnjk) donosi svoju slavu u kuću, i ona je glavna. Samo, u tom slučaju, ne preslavljuje i svoju proslavu. Kad se ista familija, u toku vremena, umnoži, često se mesi na imanje obrok. To se čini iz straha da napredak u kući i na imanju ne okrene unazad.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Radičevac (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Berčinovac (po knjizi Berčinovci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Selo Berčinovci se nastavlja od Gornjeg Zuničja na obema stranama Berčinovačke („Sive“) Reke ili Bošave. Zemljište se na levoj strani rečnoj talasaste spušta u reku, i zove se Dubrava. Deo Dubrave ka Gornjem Zuničju zove se Zli Dol. Desna strana od reke dosta je strma. Kuće su razbacane po celoj Dubravi, a manji deo, nešto više od trećine celokupnog broja kuća (37 k.), je na desnoj rečnoj strani („u lice“).

Vode.

Reka nanosi štete usevima kada se izlije, ali selu ne. Pored reke su mnogobrojni izvorčići, kladenci, sa kojih se pije voda. Pošto su oni slabi, to često presahnu, podignuti su i bunari (14). Zimi se pije i rečna voda.

Klima.

Selo je otvoreno zapadu i istoku, te otuda mu najviše dosađuju banjic, zapadni vetar, i krivac, istočni vetar. Ostali su vetrovi slabi. Jug se zove i beli; košava duva sa severozapada. Kišu donose najčešće košava i jug („kad se izmešaju"), ređe sever.

Zemlje i šume.

Zemlja je dosta brdovita i nerodna. Najbolja je u Dubravi, a nerodna, brdovita, u Starom Selu i Nereznnama („Lozja“), na desnoj obali rečnoj. Ceja ce ovas,raž, krupnik i kukuruz (najviše).

Za ishranu potrebno je jednoj porodici 30-35 ralica zemlje.

Seoske šume imau mestima: Bukovac, Sinja Mrtvin, Šibnlcko, Lice i Mala Mrtvin, i sva su iznad staroga oelišta, uz reku. na dst-st i po hoda od sela. Šuma je mahom granica, ima dosta kruške. Nalazi se i ruja, koji se upotrebljava za bojenje (farbanje, „činjenje“).

Najveća zadruga broji 15 duša.

Utrine seoske ima u Bašljevici, Đukovcu, Sinjoj Mrtvini, Maloj Mrtvini, Šibneckom Licu i Starom Selu. Za ispašu se plaća opštini „utrinsko“.

Ima desetak pojata, i sve su u Starom Selu. Inače trla su pored kuća. Ima i bačijanja.

Tip sela.

Selo Berčinovci je razbijenog: tipa; kuće su razdaljene jedna od druge često i po 500–600 metara. Uzrok ovome je y postanku današnjega sela Berčinovci. Gde je kome bila država (pojata), tamo se i zaselio posle poslednjeg srpsko–turskog rata, jer je staro selo bilo popaljene. Selo nije podeljene u male ili krajeve - retko se čuje: gornji kraj i donji kraj. Mahom se delovi sela zovu po porodicama, kod kojih je u najviše slučajeva jedna porodica razbacana po celom selu. Ali se oseća težnja da se selo sašori pored reke, da bi se tako uštedilo zemlje i izbeglo nanošenje štete polju. U selu ima oko 90 kuća.

Ime sela.

U narodu se ne priča ništa o postanku imena selu. Biće da je staro, možda romanskog porekla.

Starine u selu.

Iznad današnjih Berčinovaca nalazi se Selište ili Staro Selo (vidi postanak sela). Tvrdi se da je davno vodio jedan put iz Timoka kroz Gornje Zuničje, Berčinovce, Šibnnjcko Lice, Ždrebeču Padinu, pa dalje na Lokvu, Staro Korito, Gradište i dalje preko Pričevaca. — U Šibinnjckom Licu nalaze se komadi od sudova, te se misli da je tu negda bilo nekakva života.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

U okolini sela na pola časa uz reku, nalazi se berčinovačko selište. Do srpsko–turskog rata (1876.) tu je bilo selo Berčinovci. Na njemu je sada ižišta — temelji od kuća, šljivaci, po gde koja čitava kuća, preobraćena danas u pojatu. Dok je selo bilo na ovome selištu, gde je sada selo, bile su države seoske. To se mesto zvalo (a i danas ga po gde koji tako zove) Dubrava. Svaki je ovde imao svoju kuću, a oko kuće: ambar, koš, košaru za krupnu otoku i trljak (trlo) za ovce. Preko leta je skoro celo selo silazilo u Dubravu na države, i obrađivalo zemlju, a y selu su ostajali samo ovčari, jer je mesto, na kome je bilo selo, planinsko, te i zgodno za stočarenje. Zimi je pak bivalo obratno: stoka je silazila u Dubravu a radnici išli u selo.

U prvome srpsko–turskome ratu i ovo je selo, kao i mnoga druga u ovome kraju, sasvim popaljeno. Kada se narod vratio iz zbega, seljaci nisu hteli da podižu selo na zgarištu i ruševinama staroga, već se spuste u Dubravu, i tu podigne svaki sebi kuću na mestu gde je kome najzgodnije bilo (vidi i odeljak tip sela). Da se sasele u Dubravu gonio ih je najviše i vrlo nezgodan, vrletan položaj sela, kao i udaljenost polja, jer je oko sela bila sve sama šuma, planina. Na taj način vidimo prostu izmenu: pojate (t.j. države) su postale selo, a selo — pojate (tamo sada ima ponajviše pojata).

Ali kako je naseljeno selo na starome selištu, ništa se ne zna. Po tome i po imenu sela može se misliti da je ono vrlo staro. Pri oslobođenju ovoga kraja u ovome je selu sedeo subaša. Poslednji je Asan – subaša. Predanje veli da se stanovništvo ovoga sela u razmirna vremena (oko 1812. god.) selilo u Moravu, osobito oko Jagodine. Mnogi su, veli se, tamo ostali, ali se neki i vratili, kao što je bio slučaj sa Baljikarcima. Deda Stojadin,  rođen 1815. godine, priča da je mnoge ljude odavde nalazio u Moravi. Kao vrlo stare porodice kazuju se:

-Radojkovci ili Padinci (8 k.). Padinci se zovu jer stanuju u padini. Slave Vračeve.

-Popoviči (8 k.). Iz njihove je porodice pop Golub, po kome je prozvana njegova porodica. Slave Vračeve.

-Neiči (3 k.), prozvani po deda Neja. Slave Vračeve.

-Cvetiči (3 k.) su od familije Popoviča. Slave Vračeve.

-Baljikarci (3 k.) su od Baljikaraca u Lokvi, to je jedna sojevina, ali se ovde smatraju kao starosedeoci. God. 1812, kada su se iz ovoga sela odselile mnoge porodice, zna se da su se Baljikarci odavde krenuli u Moravu, pa su neki tamo ostali, a ovi su se vratili. Slave Petkovdan (vidi o njima u Lokvi).

-Babiči (10 k.) su, priča se, jedna od najstarijih porodica u ovome selu. Iz ovoga je plemena i deda Nikola, od koga su Manojlovci u Lokvi. Slave Petkovdan.

Što se Baljiparci ovde smatraju za ćutuklije, i što su Manojlovci, koji se u Lokvi smatraju za starince iz loze Babiča. može se tvrditi da je selo Lokva postalo iz Berčinovaca. Možda je Lokva bila samo mesto, na kome su bile berčinovačke pojate, pa je posle, što je vrlo česta pojava y istočnoj Srbiji, od pojata postao najpre zaselak a potom i selo. Pouzdano se može ovo reći: Lokva je novo selo i primilo je dosta stanovništva u početku iz Berčinovaca (vidi o ovome u Lokvi).

-Krndiči (4 k.) su stara porodica. Poznatiji su pod novijim nazivima:

-Dajdiči (2 k.) i:

-Krndiči (2 k.). Slave sv. Nikolu.

-Jerbiči (3 k.), slave Đurđic.

-Tivurci (3 k.), slave Đurđic.

Možda su Jerbiči i Tivurci poreklom iz jedne porodice.

Noviji su doseljenici:

-Stevanovci (9 k.) su se doselili iz Šarbanovaca (Zaglavak) Slave Đurđic.

-Surudžijiči (3 k.) su došli iz Šarbanovaca (Zaglavak). Slave Đurđic.

-Milćiči ili Živaniči (4 n.) su jedna sojevina sa Surudžijičima. Doseli su se iz Šarbanovaca (Zaglavak) Slave Đurđic.

-Čava (3 k.) familija se doselila iz Šarbanovaca u srezu zaglavsvoi. Prvi se doselio deda Golub. Živ muje unuk. Deda Stanoje. Slave Đurđic.

-Ćosiči (3 k.) su se doselili takođe iz Šarbanovaca u Zaglavku. Slave Đurđic.

-Šunjeliči (2 k.) su prešli na Šarbanovaca u srezu zaglavskom. Slave Đurđic.

Iznad sedišta berčinovačkoga na pola sata hoda uz reku nalazi se šarbanovačko selište. Sa toga sedišta krenule su se tri kuće u Jelašničku Reku i obrazovale novo selo Šarbanovci. One pak porodice koje nisu htele ići s njima, spuste se u selo Berčinovce. To su ove gore pomenute porodice:

-Stevanovci, Surudžijiči, Miljćiči, Čava, Ćosiči i Šunjeliči.

To je bilo otprilike pre 60—70 godina.

-Šugrinci (5 k.) su se doselili u četvrtoj desetini prošloga veka iz Šugrina u pirotskom okrugu, u ovo doba, kada (1836. g.) je nastalo bilo vrenje u Pirotu i okolnim krajevima među narodom. Prvi je došao neki Mirko N. Živ mu je unuk (60 godina star). Slave Vračeve.

-Zagorci (4 k.) su starinom iz Salaša u Bugarskoj. Petko Zagorac priđe na devojku otprilike odmah po oslobođenju (1833. g.). Slave Đurđic.

-Šetarci (3 k.) su iz Gornjeg Zuničja u srezu zaglavskom. Došli su posle oslobođenja.

Od pre 15-30 godina su došli:

-Jelenko Gavrilov iz Donjeg Zuničja. Prišao na ženino imanje. Slavi sv. Nikolu a Vračeve „na imanje“.

-Stevanovci (l k.) su iz Lokve. Prišao domaćin kao nakalamak. Slavi sv. Nikolu.

-Velojiči (1 k.) su takođe iz Lokve. Predak im prišao ovde kao nakalamak.

-Perišanci (1 k.) su iz Periša u zaglavskom srezu. Nakalamci. Slave sv. Alimpija.

-Stajćovci (1 k.) su iz sela Aldinaca u Zaglavku. Predak im domazet. Slave sv. Aranđela.

-Krstiči (3 k.) su starinom iz Lokve. Slave Petkov-dan (v. Krstiči u Lokvi).

Ima dve kuće turskih Cigana. Govore srpski, među sobom i ciganski. Kovači su. Zemlju ne rade a žene torbare po selu.

Do oslobođenja (1833) stanovništvo je u Berčivovcima raslo priraštajem, a od toga vremena i doseljavanjem. Osobito, je selo uvećano raseljavanjem starog sela Šarbanovac, kada je odjednom dobilo šest novih porodica. Kao što se iz pregleda stanovništva vidi, znatan broj, upravo polovinu stanovništva, čine doseljenici. U poslednje doba doseljenici su sve sam prilep.

Seoske su zavetine: Đurđevdan, Rusalnica (sv. Petka) i sv. Aranđel. Rusalnicu zavetuju samo Baljikarci.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Porteklo prezimena, selo Berčinovac (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Lokva, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Lokva je u jednoj lokvini, uloci, na kosi koja deli vode Lokvanskoj i Berčinovačkoj Reci ili Bošavi ili Bašavi (Suha Reka), a pod visom Čojnica. Priča se da je ovde bilo jezero (vidi postanak sela), koje je nestalo. Oticalo je na severnu stranu. Kuće su uglavnom, po ivicama toga negdašnjeg jezera, osobito u severnom kraju. U južnom kraju i u sredini toga basena i danas y kišno doba pravi se blato. Pored sela severnom stranom protiče omanji, bezimeni potok, u koji je oticalo pomenito „ezero“, koji, više sela, prima sa leve strane Belopavitski i Slivovski Potok. Zemljište je od sela zapadno vrlo strmenito i spušta se u vidu omanjih močarnih uloka i humki do Berčinovačke Reke.

Severno, preko potoka, je kosa, poznata pod mnogim imenima: Nerezine (tu su bili nekada vinogradi), Singurica, Ravnište, Čojnica, Oreova Glava i završava se Golom Čukom, iz koje izvire Lokvanska Reka (utiče niže Vidovaca). Od Čojnics izdvaja se kosa, koja ide u pravcu sever - jug, a poznata je pod raznim imenima: Meškov Kpc, Sinji Rt i.t.d.

Zemljište je vrlo brdovito, te se toga radi kola ređe upotrebljavaju, već mahom saonice („sana“) kako zimi, tako i leti.

Vode.

Potok, što protiče kraj sela, i ako je vrlo plahovit, ne nanosi štete selu, jer se duboko ukopao u belu zemlju (taj se kraj zove Beli Breg). Pored njega su tri omanja izvora, sa kojih selo pije vode. Jedan se zove Boraćin Kladenac, a ostala dva Kladenci Pošto leti izvori često presahnu, iskopana su dva bunara, sa kojih se takođe pije voda. Voda je u izvorima (i bunarima) leti vrlo hladna, a zimi skoro mlaka i nikada se y njima voda ne mrzne. Sa potoka se ne pije voda.

Klima.

Ovde je mnogo hladnije nego u svima susednim selima, jer je ovo selo na većoj visini, a izloženo jakim vetrovima. Najjači je vetar istočnik ili krivac, koji duva sa istoka, i banjac, duva sa zapada. Košava duva sa severo-zapadne strane — uz Timok, a piroćanac sa jugo-istoka - sa Pirotske  strane. Kišu donosi jug i košava: kad duva jug, pa okrene košava, mora biti kiše (snega). Banjac vedri. Zato što je mesto jako ietrovito, odžaci („komini“) su vrlo niski, često obloženi spolja daskom, osobito sa one strane, ca koje ponajčešće duvaju vetrovi i kiša dolazi. Sneg počinje padati početkom novombra, a napada obično 0,5—1 m debljine.

Zemlje i šume.

Zemlja je za obdelavanje, kao što je rečeno, brdovita i vrlo nerodna („divja“). Sva je oko sela, po brdima koja se zovu: Nerezine, Singurica, Čojnica, Dragin Del, Milkov Krs i Sinji Rt. Ravnice ima nešto na visoravnu Ravnište, ali je i tu vrlo slaba zemlja. Kao najbolja zemlja smatra se ono humkasto, iako vrlo strmenito, zemljište zapadno od sela, u čijim ulokama su najbolje seoske livade.

Od strmnine najviše se seje ovas, limac – krupnik, raž; pšenica se seje koliko za kolač (za blag dan ili blag den), a kukuruza relativno najviše.

Za običnu porodicu (od 10 duša) potrebno je 30—40 ralica zemlje, da se može ishraniti.

Utrine za stoku ima nešto u Čojnicn, ali je seoska, i plaćaju „utrinsko“ ili „popašu“. Stonu napasaju i u Oreovoj Glavi, ali za to plaćaju Šarbanovcima ispašu. Pojate („povate“) su u Oreovoj Glavi (6 p.), u Dlbokoj Padini (4 p.) i na Krstu (3 p.). Pojate se ne sele. Postoji običaj bačijanje.

Zajedničke šume (seoske) nema. Ima nekoliko omanjih privatnih branika ovde-onde po seoskom ataru. Šuma je iz granice i bukve (buka).

Tip sela.

Lokva je potpuno zbijenota tipa, ali su kuće u gomili, grupisane bez ikakve reda. Ipak se daje primetiti kako su kuće, uopšte, u razvučen krug poređane, a sredinom se tek u novije doba počele graditi, pošto se po periferiji selo ne može širiti, jer bi se stanovi i suviše izložili vetrovima.

Težnja je da se domovi podižu u lokvini, u zavetrini. Selo je zbijenije u severnom kraju, jer je južni močaran (u njemu ima još vrba). – Doselci su pomešani sa starincima, osobito novijim; ali se ipak primećuje da su oni osobito po periferiji, kao što su: Milenovci, Totoljanci, Taljbiči, Stevanovci i.t.d. Starinci zauzimaju sredinu sela. U selu nema krajeva ili mala, jer je selo na vrlo mali prostor ograničeno. Ima tri kuće raselice, i to: dve (Stevanovci) na ušću pomenutog bezimenog potoka u Berčinovačku Reku, a jedna (Manojlovci) u Dubravi (prema Knjaževcu).

U selu ima oko 73 kuće.

Ime sela.

Selo Lokva dobilo je ime po obliku zemljišta na kome je (lokva, uloka, lokvina). Brdo Nerezine dobilo je ime po tome, što su ovde bili vinogradi, na zapušteni (ne režu se više).

Starine u selu.

Na zapadnom podnožju Gole Čuke (gde se međe sela: Lokva, Vidovci, St. Korito. Berčinovci i Šarbanovci) nalazi se mesto Rusalija ili Rusalijska Grobišta, o kome se samo toliko priča da se „tuj bil nek'vn'vv Ruealija“.

Blizu Gole Čuke nalazi se Selište (o čemu vidi postanak sela Šarbanovaca).

U Lokvanskoj Reci nalazi se mesto Crkvište, na kome ima gomila kamenja. Misli se da je tu u davnini bila crkva.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

O postanku Lokve priča se ovo: U davna vremena bilo je na svome mestu blato ili jezero. Kraj jezera bile su livade, po kojima su pasla goveda seoska, a iz jezera bi se s vremena na vreme pojavljivao „vodni bik“ i s njima se bo. Priča se, dalje, kako je neki deda Radič imao jednoga bika, kome on okuje rogove, pa ga tako pusti kraj jezera da pase. Čim vodni bik izađe iz jezora, pojuri na Radičeva bika. ali ga ovaj ubode, i tako se spasu seoska goveda jedne napasti!

U to vreme, priča Miladin Nešić (star 74 godine), blizu jezera bile su 2-3 kuće i nekoliko kuća po planini (u to doba je bila okolina seoska obrasla gustom šumom). To je bilo, otprilike, krajem 18-og veka.

Oko 1836.—1838. bilo je svega osam kuća. Deda Miladin navodi ove iz toga vremena: deda Krsta, deda Živan (unuk dede Radiča), pop Golub, deda Marko, deda Nikola, deda Stevan, deda Janko i deda Pavun (Paun). Skoro od svih njih ima potomaka; tako:

-Ždanovci (4 k.) vode poreklo od deda-Živana, unuka Radičeva. Slave Petkov-dan.

-Miletiči (6 k.) su od deda–Milete. Mileta je brat od strica Radiču, dedi Živanovu. Slave Petkov-dan.

-Baljinarci (12 k.) su od deda Janka. Slave Petkov–dan.

-Manojlovcima (6 k.) je ćutuklija deda Nikola. Od njih ima u Vidovcima odseljenih. Slave Petkov-dan.

-Krstiči (5 k.) vode svoju starinu od deda Krste. Slave Petkov-dan.

-Jaršiči (4 k.) su, po svoj prilici, od deda–Pauna. Slave Petkov–dan.

-Markovca (10 k.) su iz loze deda-Markovo. Slave Petkov–dan.

Ovih sedam familija smatraju se kao starovremci (ćutuklije). Slava im je ista. Zna se pouzdano da Živanovci, Miletičn i Baljikarci vode svoje poreklo od jednoga pretka. Možda su i ostale pomenute porodice ista sojevina sa svima, ali se ne priča ništa o tome.

Popa Goluba familija živi danas u Berčinovcima, u srezu zaglavskom. i tamo se zovu Popovci ili Popoviči (vidi tamo).

Doseljenici su:

-Stevanovci (8 k.) su se doselili iz pirotskoga okruga, iz sela Vrtovci, oko 1836-1837. godine. Prvi se doselio Stevan, i po njima su prozvani Stevanovci. Ima ih i u Vidovcima (Treniči). Slave sv. Nikolu.

-Bugari, ili Stanojiči (5 k.) su poreklom iz Repljane u Bugarskoj. Njihov predak služio ovde, oženio se i stalno nastavio. Slave Đurđic.

-Totoljancima (3 k.) je starina Crni Vrh u pirotskom okrugu. Deda Milojko je „prišao na devojku“ pre šezdeset godina. Slave sv. Jovana, a na zemlju Petkov-dan (preslava).

-Maglenovci (Z k.) su iz Papratne, u Zaglavku. Njihov predak služio ovde, oženio se i zaselio se pre 60 godina. Služe Vračeve.

-Tiljćiči (2 k.) su došli iz Berčinovaca u Zaglavku. Slave Vračeve.

-Radonjiči (2 k.) su poreklom iz Štitaraca, y srezu zaglavskom. Pre 30 godina „prišao na ženu“ (uljez) Božin Milivojev. Slave Đurđic, preslavljuju Petkov-dan („na imanje“).

Poreklom iz pirotskoga okruga je i:

-Nikola Videnović usinjen je ovde pre 40 godina. Slavi sv. Nikolu, preslavljuje Đurđic.

Jedna kuća je starinom iz St. Korita*, y Zaglavku; prvi je (nakalamak) došao pre 20 godina. Slavi Đurđic a preslavlja Petkov–dan (*ne navodi se prezime)

U selu ima jedna ciganska kuća. Govore srpski. Kovači su, a i po malo zemlju rade.

Lokva je od mlađih sela, po svoj prilici s kraja 18–og ili početka 19–og veka. Glavno stanovništvo sačinjavaju stare porodice (Živanovci, Miletiči, Baljikarci, Manojlovci, Krstiči, Jaršiči, Markovci), koje su vaselile selo. Od njih ima nekoliko u Berčinovcima, u Zaglavku, kao što su Baljikarci, Babiči i Krstiči. Kao da je, prema pričanju starijih ljudi, Lokva postala od Berčinovaca.

Do oslobođenja stanovništvo je raslo priraštajem, a odatle pa skoro do naših dana množilo se i doseljavanjem, osobito na još onda neoslobođenih krajeva: pirotskog okruga. (Vrtovaca, Crnog Vrha, Repljane) i okoline. Veći deo doseljenika je nakalamak.

U Lokvi ima dva seoska groblja. Jedna su starija, napuštena, i u njima su se sahranjivali u prvo vreme Lokvanci. Nalaze se uza selo, na zapadu. Zbog blizine, grobišta su iseljena u Nerezine, severozapadno od sela.

Seoske su zavetine: Sv. Nikola, sv. Jeremija, Spasovdan, Trnova sv. Petka i Đurđevdan.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Lokva (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Trgovište, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Trgovište je na obalama Trgoviške Reke, nešto više ušća ove u Trgoviški Timok. C obeju strana irivlješteno je visovima: c leve strane je Obli Kamen ili Đule i, mnogo viši, Garvanit ili Garvanica; s desne strane je kosa Brda Strana ili Vrlja Strana; na jugu je, preko Timoka, prema ušću Trgoviške Reke, Jevik pod različitim imenima: Govedža Padina, Progon, Mali Jevik, Gabar i Baba-Radin Kamen.

Otprilike, dve su trećine sela na desnoj obali rečnoj, u prisoju, a ostatak na levoj, u osoju. Kuće su delom na kamenu liskunu i peščaru na desnoj obali, a na levoj su na samom peščanom nanosu. Jedan deo sela je izbio iz ove kotline na put, te se selo širi i ravnicom, pošto nije moguće oko reke; to je osobito slučaj sa krajem na desnoj obali, jer i kad ne bi tu bilo priprto zemljište, ne bi se mogle kuđe podizati, pošto je sve kamen, „sinji kamen“.

Reka je vrlo bujna. Kad nadođe nosi drvo, kamen, te čini velike štet selu, osobito gradinama ispod sela, pošto se reka tu izlije iz ovoga korita, te šljunak pritisne, na taj način, veliki deo polja.

Da ne bi reka naškodila kućama, podzidavaju se kamenom i ograđuju kamenim zidovima. Ali se u poslednje vreme ponajviše izbegava građenje kuća kraj reke, već se beži prema polju, na put Knjaževac - Pirot.

Klima i vode.

Kako je selo užljebljeno između visova i kosa, dosta je zaplenjeno od vetrova, te je u njemu naprimer toplije nego u Knjaževcu. Ipak i ovde duvaju jaki vetrovi, kao što je krivac, koji je silan, hladan, a duva niz Trgoviški Timok; banjac duva sa soko-banjske strane, košava uz Trgoviški Timok. Kišu donose svi vetrovi, osobito jug.

Oko reke ima ovde-onde kladenčića, ali ih reka zaroji čim pridođe. Otuda se nije najviše bunarsna voda. Ima šest bunara.

Zemlje i šume.

Maleno selo - malen mu i seoski atar: za jedan čas, pa i za pola časa, može se proći s kraja na kraj. U dolini Trgoviškog Timoka, od Baranice pa na više ka Knjaževcu, ima vrlo plodne ravnice, na kojoj rodi izvrsno kukuruz i pšenica. Ali je vrlo malo ima. I sve što je ima, često je zasipaju gorski potoci, osobito y gornjem delu, ka Baranici, gde je u ravnici sama narojina od šljunka sa visova. Skoro veći deo zemljišta je brdovit, vrlo neplodan, kamen je svuda ogoljen, pošto je voda sprala ono zemlje na njemu. Zemlja za obrađivanje nalazi se oko sela u mestima, koja se zovu: Gradine, Topoljak, Bašča, Lug, Ibrimovo, Dubrava, Bareći Del, Dlboći Dol, Jame, Vrlji Del, Ugrina Padina, Gravište, Krstovi, Kalni Dol, Mriš, Džurdžin Trap, Jezik. Po visovima se seje ponajviše raži i ovsa.

Za ishranu jedne porodice potrebno je najmanje oko 30 ralica.

Stočarstvom se narod slabo bavi, jer nema dovoljno utrine (paše). Nešto samo utrine ima u Jevnku, Stražinoj Padini, Vrljoj Strani i Garvanici i to je sve „selska“. Imaju svoje pojate na državama. Ali svaka kuća nema ni stoke, a kamo li pojate. Oni što imaju stoke, ne bačijaju, već sami „mlekuju“: prave sir i nose ga, kao i mleko, na prodaju u Knjaževac. Zemljoradnja i stočarstvo nisu dovoljni za ishranu stanovništva, to je otuda upućeno na argatovanje, pečalovinu itd.

Ali, svi su Trgovištavi dobri majstori, zidari. S proleća osobito idu u gradove - varoši, te zidaju zgrade, javne i privatne, tešu kamen i.t.d. Od toga veliki deo stanovništva živi, te se otuda manje ide u pečalovinu, nego što bi se očekivalo.

Zemlja je, kao što je napred rečeno, gotovo sva ogolićena. Nešto seoske šume ima u Jevinu, Baranici i Garvanici. Šuma je najviše dren, grab, granica, retko bukva. U Dlbokom Dolu ima privatno šume. Tu svaka kuća ima svoju deonicu.

Tip sela.

Selo je zbijenoga tipa. Pojedini delovi sela zovu se porodičnim imenima ili po slavama: sveto–nikolinci, sveto-jovanovci, gmitrovci i.t.d. Kraj sela na levoj obali rečnoj, što je pod samim Oblim Kamenom, zove se Buljčiči–mala. Između kuća rastojanje može biti 5-20 koraka, pa i više, naročito onde gde ima kakovih prirodnih prepona (kamen, stena i sl.). Tako na desnoj obali, u tesnacu, kuće su primetno podvojene u tri gomilice dvema stenama, koje se zovu Kamen i Rid, ali između njih nema 40-50 koraka. Oko puta (druma) kuće su nešto razbijenije.

Ime sela.

Ime selu došlo je od starog tržišta, trgovišta, koje je ovde bilo (vidi Starine).

Kalinina Polje. Priča se. da se nekakva devojka, Kalina, popela tu na krušku, da bere kruške. Dođo Turčin pod krušku i zatraži da odmah siđe. Kada Kalina ne htede, Turčin se i sam pope uhvati Kalinu i povuče, ali oboje padne, i na mestu ostanu mrtvi. Otuda se prozove polje - Kalinina Polje.

Starine u selu.

Oko Trgovišta ima puno ostataka iz starine. I brda i dolina Trgoviškoga Timoka imaju ostatke iz davnine, koje seljaci često izoravaju. Kada je kopan temelj za knjažezačne kasarne, iskopavane su mnoge starinarske stvari, naprimer novac („kostadinke“), različiti sudovi, crepovi od sudova, pepelišta (ognjišta), zidovi i sl.

Blizu sela. na levoj obali Trgoviške Reke, na putu Knjaževac - Pirot, nalazi se mesto Pazarište. Tu su danas trgovištansie gradine. Priča se da je u „tursko doba“ bila ovde nekakva velika varoš, koja se prostirala i preko Timoka na Kalinino Polje. Ono je mesto bilo čuveno, jer su ovde bivali veliki ,panairi“ - vašari, osobito o sv. Lazaru. Bilo je ovde, veli se, vrlo mnogo dućana, u kojima se prodavao espap. Jedan kraj te varoši zove se danas Valuge, ispod sela, na kome se nađe, pri oranju, tragova stare kaldrme, a misli se da je tu bila varoška crkva. Po tom pazarnštu, trgovištu, veli se, prozvalo se i selo Trgovište.

Niže sela, k severu, nalaze se preko Dubrave tragovi starog kaldrmisanog puta, koji je, po svoj prilici, vezivao Baranicu, „Golubac“ i Ravni grad. Osobito se raspoznaje put iznad knjaževačkih kasarni, idući ka Gornjem Zuničju.

Na 10 -15 minuta od sela yz Trgovnški Timok, na steni, „između brda Zelenike i Baranice“, nalaze se ruševine staroga grada Baranice O njemu se čitave legende u narodu prenose. Bio nekakav, priča se, silan i bogat car Baran (ili – Baron?). Muke je video narod, dok je car podigao ovaj grad. Pesak je iz Timoka morao vući jarcima n magarcima. Imao je on (car) ovde i svoju tarapanu, i silnoga blaga ima u dvama podrumima, koje je mučno naći. I narod rilja, prekopava, protura zidurine, tražeći blago Baranovo! U gradu ima divan, hladan izvor vode, koja je sprovođena „olovnim“ cevima, a kojih danas nema.

Baranina je u rimsko doba bila živo mesto i stajala u jakoj vezi, kao što nam svedoče napred pomenuti tragovi staroga kaldrmisanog puta, sa Ravnim gradom.

U ruševinama Baranice, jasno se poznaju gradski temelji; nalaze se komadi otarinskoga oružja (na pr. strelice), starinski novac, komadi od sudova, komadi od stakla, „tugle“, itd.

Južno od tvrđave, ovde gde se Timok probija između Baranice i Stražine Padine, a na desnoj obali Timokovoj, na jednoj steni nalaze se ostaci nekakve građevine. Ty je, priča narod, zatvarao car Baran (Baron!) prolaz Timoku, te su na više po Timoku plovile njegove lađe. Od ove su se građevine održali zidovi gde-gde vrlo dobro. Zidovi su vrlo debeli (po l m. debljine), a sama je građevina imala više odeljenja, manjih i većih. Zid je tako zidan, da je dolazio red kamena, pa onda pet redova cigalja (tugle), – pa opet red kamena, i tako redom.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Okolina Trgovišta botata je ostacima iz davne prošlosti. Uspomena na trg kraj sela (Pazarište), na varoš u Kalinovu Polju, Baraiica sa mnogim svojim ruševinama, put koji je išao dolinom Timoka ka Baranici, mnoge iskopine: crepine, ćupovi, ostaci od oružja - sve to svedoči, da je u ataru ovoga sela bilo u ranije doba kakvo živo i veliko naselje. Svojim donjim delom selo je na Pazarištu, gde je bio trg i u tursko doba. Nedaleko ispod sela nalazi se jedno Selište, na kome je, misli se, bilo Trgovište. Do skora su se poznavali bunari, ali su sada zatrpani, te nema nikakvih znakova na njemu od pređašnjeg života. Jednom udari čuma na selo tako, da je mnogo naroda pomrlo, vrlo mnogo se razbeglo u Bugarsku, u pirotski okrug, u Moravu (oko Ražnja). Od osamdeset domova, koliko je, veli se, bilo onda y selu, ostalo je samo četiri, to su:

Jovan, Gruja, Stojko i Buljčič (domaćini), od kojih su današnji Ključa porodica ili Ključiči, Stojkovci ili Dejanovci, Grujiči i Buljčiči.

Ovaj zaostatak krene se sa svoga ognjišta nešto od kuge, nešto od Turaka, y Dlboći Dol, na 15-20 minuta severozapadno od današnjeg sela. To je bilo krajem 18–og veka. U Dlbokom Dolu je selo, povučeno u šumu, ostalo, pateći od bezvodice, sve do oslobođenja. (1833. g.), kada se selo saseli ovde gde je danas.

Današnje stanovništvo, po starini poređano, izgleda ovako:

a) starinci:

-Ključiči ili Ključa (6 k.) slave sv. Vračeve. Vode poreklo od deda Jovana.

-Buljčiči (4 k.) slave Mitrov–dan; vode starinu od deda Buljčiča. Zovu se i Bulinci.

-Grujiči (8 k.) su od deda Gruje. Slave Mitrov–dan.

Buljčiči i Grujiči kao da su jednog porekla, jer se mala, u kojoj žive, zove Buljčiči-mala, a i istu slavu slave.

-Stojkovci ili (novije) Dejanovci (2 k.) su od deda Stojka. Slave sv. Nikolu.

b) doseljenici:

-Lućiči (10 k.) su starinom iz Crnog Vrha, u pirotskom okrugu. U Crnom Vrhu, priča se, bilo je u jedno vreme oko četrdeset kuća, koje su davale mahom hajduke. U to davno vreme neki Luka i još jedan spuste se iz Crnog Vrha, te Luka ode u Zmijanac (timočki srez), pa se odatle vrati ovde. Od njega su današnji Lućiči. Njegov se drug zadrži u Balincima (valjda su od njega današnji Terzijiči), u Zaglavku. Slave sv. Nikolu.

-Prelaznice ili Prlaznice (24 k.) su jaka i razgranata sada porodica. Starina im je u selu Prelaznici, u Bugarskoj (blizu Belgradžika). Slave sv. Nikolu.

Lućiči ili Crnovrščanje i Prelaznice su došli s kraja 18–og veka.

-Bugari (6 k.) su došli od nekuda s pirotoke strane u prvoj polovini prošloga veka. Slave Vračeve.

-Grdžalije (6 k.) su došli iz „Grčke“. Živi su praunuci. Slave Mitrov–dan.

-Kalinci (3 k.) su iz Kalne, u pirotskom okrugu. Prvi se doselio deda Miša kao uljez. Slave ov. Jovana.

-Videnovci (3 k.) su doselci, ali se ne zna odakle su. Slave sv. Alimpiju.

-Cariči (1k.) su iz istoimene porodice u Kandalici (Zaglavak). Slave sv. Đorđa.

-Živadinovci (3 k.) su iz Starog Korita (Zaglavak). Slave sv. Đorđa.

-Vilipovci (3 k.) su iz sela Bosare (Basare ?) y pirotskom okrugu.

-Ćepiči (2 k.) su iz Starog Korita. Slave sv. Đorđa.

Pored toga ima jedan dom iz Jakovca (timočki srez) i jedan sveto–stevanovac (ne zna se odakle je).

U celom selu ima oko devedeset kuća. Od celokupnog stanovništva ima dve trećine (i jače) doseljenika, a tek jedna trećina ćutuklija. Iako je selo vrlo staro, masa je stanovništva doseljenik. Doseljenici su iz Crnoga Vrha, Prelaznice, „pirotskog okruga“, Kalne, „Grčke“, „Bosare“, okoline, a mnogima se i ne zna poreklo iako se zna da su doselci.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića Zaglavak – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Trgovište (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Štitarac (po knjizi Štitarci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Selo Štitarci je na desnoj obali reke, koje se ovde zove Štitarska Reka. Pruža se u pravcu istok-zapad, te je okrenuto jugu. Sa istočne strane je selu Smrdanski Potok, preko koga ima 2-3 kuće; sa zapadne pak strane selo je ograničeno Krstovačkim Potokom, preko koga su takođe nekoliko kuće. Svi su potoci vrlo bujni kad padne kiša ili se sneg počne topiti, ali ne nanose štete selu, pošto su cc duboko ukopali u zemlju. Kuće su sve na kamenu i peščanom nanesu.

Štitarska Reka (u donjem toku Trgoviška) nanosi štetu samo gradinama, koje svake godine zasipa šljunkom i peskom.

Klima.

Selo je otvoreno istoku i zapadu, te su najjači vetrovi krivac, koji duva sa istoka i najhladniji je, i banjec, koji duva sa zapadne strane. Od Lokve duva košava. Kišu donosi najčešće banjac.

Vode.

Voda se pije izvorska. Pored reke ima kladenčića koji se ovde zovu podvirci, ali ih reka zarojava vrlo često. Najjači je kladenac – „Preko Reku'. Ima i jedan bunar, ali se ne pije odatle. Zimi se pije samo rečna voda.

Zemlje i šume.

Selo Štitarci nema ni malo ravnice; sveje zemlja po visovima, koji su potpuno ogoleli, sve sam kamen, osobito zapadni deo od sela (Vrla Strana). Otuda je zemlja vrlo neplodno i na njoj gotovo ništa ne uspeva. Kad je sušna godina, plod prigori („zemlja je naša prigorljiva“); kad je pak kišovita, voda za čas spere i odnose plod. Ni jedno ni drugo ne valja! Kad se uzme u pamet da je i atar vrlo mali, onda je pojmljiva ovdašnja sirotinja. Zemlja za obradu je u Mrtvini (prema selu) i „u Lice“, iznad sela. Ovako zemlje ne bi dovoljno bilo jednoj porodici ni 50–60 ralica.

Narod neguje i stoku, ali je i to slabo, jer i ono utrine na Vrloj Strani i Garvanici (gde je međa između štitarskog n trgoviškog atara) nije dovoljno za ispašu stoci. Ima oko trideset pojata „u Lice i u Mrtvin“.

Ima nešto šume (glog, grab, granica) u Mrtvini i u „medžačkim“ šumama.

Kad ne može da cc održi zemljoradnjom i stočarstvom, narod ide mahom u pečalovinu, službu, a u poslednje doba, kao i Trgovištani, odaje se zidarstvu.

Tip sela.

Selo je vrlo zbijenog tipa. Kroz sredinu sela prolazi put a kuće su oko njega zgomilane, više nad putem nego pod putem. Noviji doseljenici zauzimaju mahom krajeve naprimer Prvulovci (2 k.), Maskovci (1 k.) i.t.d. donji kraj (preko Krstevačkog Potoka). Selo se inače ne deli na krajeve, pošto je zbijeno, a inače maleno. U selu ima oko 40 kuća. Najveća zadruga od 15 duša.

Ime sela.

Kad su naši stari, priča se, došli ovde, oni su zaštitili ovu zemlju, i otuda — Štitarci.

Starine.

Baš do sela, do Smrdanskog Potoka, nalazi se staro groblje, gde su se davno sahranjivali Štitarčani. Zbog blizine iseljeno je ovde gde je danas, te se tu i Vidovčani kopaju.

Postanak sela. i poreklo stanovništva.

O postanju sela Štitaraca ovo se priča: Krenu se dva brata iz Crnoga Vrha, sela u pirotskom okrugu, da traže pitomiji kraj za život. Kad su došli ovde, jednome se od njih, po imenu Radonja, svidi ovo mesto i ostane, a drugi produži i dalje, i zaustavi se u Velikom Izvoru, selo u srezu zaječarskom, od koga, veli se, ima sada oko trideset domova. Od Radonje su postali današnji Radonjiči.

Prema svemu izgleda da je selo Štitarci jedno od starijih sela, iako, sudeći po stanovništvu, nema izgleda na kakvu osobitu starinu. Verovatno je da je ovo stanovništvo mlađe (najstarije iz 18-og veka), koje se naselilo na ruševine kakvog starijeg naselja.

U vreme oslobođenja, kao god većina sela, i Štitarci su bili rastureni po okolnim visovima, pa se posle skupilo ovde. Ovome je selu, kao što se pominje u postanku Vidovaca, bio zaselak –– mala Vidovci (vidi postanak Vidovaca).

Stanovništvo štitaračko sastavljeno je ovako:

a) starosedeoci:

-Radonjiči (10 k.) su od deda Radonje, osnivača ovoga sela, zovu se i:

- Crnovrščanje po mestu odakle su se doselili. Od njih ima u Vidovcima. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Anđelkovci (15. k.), vrlo stara i razgranata porodica, koja je, priča se, uskoro za deda Radonjom „zaštitila“ ovde zemlje. I od njih ima u Vidovcima. Slave Petkov-dan.

b) doseljenici:

-Gabrovničanje (8 k.) su se spustili iz sela Gabrovnice y zaglavskom srezu, po kome su i ime dobili. Prvi se doselio Rista, kao nakalamak, čij je sin (Petar) sada u sedamdesetoj godini. Doselio se, dakle, počotkom prošloga veka. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Prvulovci ili Velojiči (2 k.) su došli iz Gradišta (Zaglavak) pre 40 godina (vidi Velojiči u Gradištu). Slave sv. Nikolu.

-Maskovci (1 k.) su iz Vidovaca (Zaglavak) iz istoimene porodice. Slave Vračeve.

-Stojanovci (l k.) su iz istoimene porodice u Balincima (Zaglavak). Slave sv. Nikolu.

-Stojiči (1 k.) su iz Ravne (srez zaglavski). Slave sv. Aranđela.

Stanovništvo štitaračko je većim delom starosedelačko, jer od 38 kuća u selu, na starince ide 25 k. a na doselce 13 kuća, (srazmera, 2: 1). Od doseljenika je veći broj porodica iz okoline, samo jedna na pređe pirotskog okruga (sada zaglavskog sreza). Većinom je, prema tome, stanovništvo raslo priraštajem, a u novije doba doseljavanjem (mahom uljeza).

Seoska jo zavetina sv. Trojica i on. Aranđel. Osim toga Anđelkovci zavetuju Trnovu sv. Petku, Radonjiči – Spasov-dan, a Gabrovničanje - Pantelej.

Groblje je zajedničko Vidovcima i Štitarcima.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića "Zaglavak" – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Štitarac (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Vidovac (po knjizi Vidovci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Selo Vidovci je na desnoj obali Vidovske Reke, sve u prisoju, okrenuto ka jugu. Pruža se. kao i Štitarci. u pravcu rečnog toka (I. - Z.). Ca južne i severne strane selo je zatvoreno kosama, koje se zovu na severu: Straža, a preko ove još viša Gola Čuka, na jugu: Rusinica, Mačak i Radivoj Kamen, koji su proma Kandalici i St. Koritu. Kuće su iznad reke na Stražinoj kosi, na peskuši zemlji.

Badovska Reka (koja se različito zove, prema tome kuda protiče: Štitarska, Trgoviške) postaje iz Gorunovačke Reke koja dolazi sa Gole Čuke i Crne Reke, leve pritoke. Reka ne nanosi štete selu.

Klima.

Kako je selo otvoreno istoku i zapadu, najjači su i najhladniji istočni vetar ili krivac i zapadni vetar ili banjac. Košava duva sa severo–zapada („od Zeječar“) i donosi kišu a ređe jug. Ovde je hladnije nego li u Štitarcima i Kandalici, ali toplije nego u Starom Koritu.

Vode.

U selu ima samo jedan izvor (kladenac), sa koga selo pije vodu. Izvor je dosta jak, ali se pije i sa reke, osobito zimi, te bi selo moglo ostati ovde baš i da nije ovoga izvora.

Zemlje i šume.

Okolina vidovačka je bregovita, vrletna, ali ne tako krševita kao štitaračka. Ispod sela ima i ravnice u dolini rečnoj, ali je vrlo malo, te su kose i brda razorane. Zemlja nije, kao u Štitarcima (naprimer Vrla Strana) sasvim ogoljena, jer ima još ovde nešto slabe šume. Zemlja za obdelavanje nalazi se u ovim mestima: Krušje, Golema Livada, Umin Dol, Vukije, Crna Reka, Lice i Vrtopa, koja su oko samog sela. Na njima se seje najviše raž, ovas, ječam, ređe kukuruz i ječam.

Potrebno je ovake zemlje za jednu porodicu (od 10 duša) 40–50 ralica.

Stoga što je seoski atar vrlo malen („priprt“), a i brda i kose razorani, stočarstvom se tako jako ne zanima stanovništvo koliko bi se očekivalo. Ima nešto seoske utrine u Straži, Drečinovcima. (ili: Drečijovcima) i na Krasniku. Tamo su i pojate (5), ali se stoka prigoni mahom kući u „trljak“.

Šume je malo. Nešto više je ima („selska“) y Paničkama gde raste cer i granica, i u Drečinoecima, gde ima polovina bukve, polovina granice.

Tip sela.

Selo je vrlo zbijenoga tipa. Starinci su „u kup“, i zahvataju sredinu sela. Doseljenici su po periferiji (Mraliči, Kalenci i dr.). Kroz sredinu sela prolazi put, oko koga su nepravilno razbacani domovi. Selo se ne deli .na krajeve ili male.

Najveća porodica (zadruga) je od 17 duša.

Starine u selu.

U Drečinovcima je, priča se, bilo selo Drečinovci, pa se odatle odselile i zaselilo današnje Drečinovce. To se kao pouzdano tvrdi ali ovde nema tragova staroga života, jer je sve razoreno.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Vidovci nisu bili oduvek ovde. Ponajpre se bilo zaselilo u Crnoj Reci u mestu Bojincima, a odatle se, ne zna se zašto, spusti prema stazama Crne i Gorunačke Reke u mesto Sastavci, južno od visova Rusivnice (ili: Rusinice) i Mačka, na kome se i sada to mesto zove Selište. Iz Sastavaka se pre 80—85 godina polako siusti ovde gde je danas, zbog toga što je ovde pitomije mesto. Vidovci su se do skora smatrali ne kao zasebno selo, već kao jedna mala, kraj od Štitaraca, te su imali do skora i zajedničkog kmeta („kneza“). Otuda Vidovci i Štitarci još i danas imaju zajedničko groblje, što je jedini slučaj u celom Zaglavku (i Timoku). Inače Vidoaci su, po svoj prilici, mlađe selo, nema sumnje iz druge polovine 18-og veka.

Stanovništvo, raspoređeno po starini, ovako izgleda:

a) Starinci:

-Maskovci ili Moskovci (9 k.) se smatraju kao najstarija porodica. Iz sve su se porodice odselili jedni u Radičevce, u srezu zaglavskom, i zovu se tamo Vlaškodolci; drugiu Balince, i zovu se Stojkovci, treći u Štitarce, gde se tako isto zovu. Zovu se i Rusi. Po prirodi su ljuti i oštri. Često se čuje izreka: ljut kao Pyc (ali će pre biti: ljut kao ris, pa je narod, izgubivši pojam o značenju reči ris, preneo peti na Rus, ime narodno). Oni zahvataju sredinu sela. Slave Vračeve.

b) doselci:

-Mrzliči (6 k.) su doselci s kraja. 18–og veka, ali se ne zna odakle im je ćokovina (starina). Neki misle da su došli iz crnoročkog kraja. Slave sv. Nikolu (6. dec.), preslavljuju opet sv. Nikolu (9 maja).

-Kalinci (6 k.) su doselci, a starina im je u Kalni, u pirotskom okrugu. Prvi je došao Jovan Kalinac, početkom prošloga veka. Jedan mu sin (najstariji) ima sada preko 60 godina. Slave sv. Jovana.

-Bugari ili Bugare (2 k.) su došli iz Salaša y Bugarskoj. Slave Vračeve.

-Manojlovci (l k.) su od pre dvadesetak godina došli ovde da Lokve u Zaglavku (vidi Manojlovci tamo). Slane Petkov-dan.

-Treniči (1 k.) su takođe iz Lokve, u Zaglavku, iz porodice Stevanovci (vidi tamo). Slave sv. Nikolu (6. dec. i 9. maja).

-Radonjiči ili Radonjiči (l k.) su iz Štitaraca, u Zaglavku (vidi tamo). Došao je njihov predak kao nakalamak. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Anđelkovci (1 k.) su takođe iz Štitaraca. Slave Petkov-dan.

-Terzijiči (1 k.) su od pre tri godine iz Balinaca  u Zaglavnu, iz istoimene porodice (vidi tamo). Slave sv. Luku.

-Odadžijiči (l k.) su iz porodice Odadžijiči y Aldincima (Zaglavak). Slave sv. Alimpija.

Stanovništvo vidovačko mahom je doseljenih, jer od 27  kuća. koliko ima u selu svega kuća na starince pada samo jedna trećina. Doseljenika ima iz Bugarske, pirotskog okruga i okoline (mahom kao uljezi). Stanovništvo je raslo iako priraštgjem, tako i doseljavanjem, čak i u najnovije doba.

Seosko su zavetino: sv. Aranđel i sv. Ilija. Mraliči i Kalinci služe zajednički i sv. Petku Rusalnu (Rusalnicu).

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Vidovac (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Žukovac (po knjizi Žukovci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Ispod Kandalice, na Kandaličkoj Reci (koja se ovde zove Žukovski ili Žukovačka Reka) stoji selo Žukovci. Nahodi se na obema obalama pomenute reke, manje na levoj (oko 20 kuća) obali (u osoju), a više na desnoj (prisojnoj). Kuće su na rečnom nanesu (pesku i šljunku). Okolina mu je brdovita, tako: na jugu je vis Turčinica i Ocoj; na zapadu i jugozapadu Vrli Del, Mriš, Baranica; na istoku, između Aldinačke i Žukovačke R Reke.

Žukovačka Reka je plahovita kad padnu jake kiše, osobito oko sv. Ilije, ali bujica ne traje dugo. Tom prilikom nanosi štete selu: odnese po koju stasinu, retko kuću, jer su one podzidane i primaknute ka brdu, ali voda obično ispuni podrume ispod kuća. Reka vrlo često plavi gradine na levoj obali, osobito kad nadođe i Aldinačka Reku. Utiče u Aldinačku Reku na pet minuta ispod seda kod mesta koje se zove Kapež.

Klima.

Selo je u zavetrini, te je ovde nešto toplije nego li u Trgovištu, iako ovde uvek ranije padne sneg. Najjačije i najhladniji vetar krivac, koji dere dolinom Aldinačke i Žukovačke Reke. Sa zapadne strane duva košava, koja donosi kišu.

Vode.

Pije se izvorska i bunareka voda, retko rečna. Ima tri izvora u selu, od kojih su jači: Bara i Reka, ali ih reka, kao i mnoge omanje izvore, zaraja, te se retko pije sa njih voda. Ima sedam bunara. U okolini ima dosta izvora, ili su oslabi i nemaju imena (na primjer u Baljinoj Padini, Turčinici, i dr.).

Zemlje i šume.

Ravnice ima vrlo malo oko Aldinačke Reke i Trgoviškog ili Korenatačkog Timoka, na kojoj ima rodne zemlje, alije često oplavljena od pomenutih reka i bujnih potoka, koji jure sa okolnih vrleti. Ostala zemlja je brdo i krš, i na njoj se seje ovas, krupnik (limac), raž i kukuruz (najviše). Ovako planinska i brdovita zemlja je vrlo nerodna, te se hleb najčešće kupuje. Ova je zemlja oko sela i to u svim mestima: Vrli Del, Vržipalac Osoj, dolina Aldinačke Reke, Mali Grnčar i Ostrikovica. Najdalje su Mali Grnčar i Ostrikovica, ka crvenjskem ataru (za 1 čas), kuda se i najdalje pruža žukovački atar, koji je ca. svih strana pritešnjen atarima sela Trgovišta. Kandalice, Gornje Sokolovice i Štrbaca.

Pored zemljoradnje narod se bavi i stočarstvom, za šta ima dosta utrine u Golemoj Vodici (ka Štrpcima), Vrlom Deli i Vržipalcu. Ipak, narod se ne bavi toliko stočarstvom koliko bi se očekivalo, nego se, naročito u poslednje doba, odaje zidarstvu, ugledajućp se na Trgovištans. Žukovčani su danas poznatiji kao dobre ćeramidžije: grade ćeramidu, crep i ciglu. Bave se prilično dunđerstvom (svaki ume, uz to, napraviti sebi kuću itd.). Otuda se odavde manje ide u Rumuniju (15 do 20 godišnje). Osim toga žene i muževi idu u argatovanje, kao i iz ostalih okolnih sela, u Knjaževac.

Okolina žukovačka je i pod šumom, ali sitnom. Šumi je u ovim mestima: Vržipalac, Vrli Del, Vodice, Turčinica i Mriš - sve oko sela. U Vodicama ima ruja. koji se prodaje tabacima iz Niša i Pirota za farbanje koža; ovde ima još graba i granice, u Vrlom Delu - cera. Šuma se upotrebljava za ogrev i za hranu („šuma“) stoci preko zime. U Vodicama i Vržipalcu je seoska šuma. „Selska“ je šuma postala tako, što nije imala svoga sajbije, i onda pripala selu (odnosno opštini).

Tip sela.

Selo je. napred je pomenuto, predvojono rekom na dva dela nejednaka. Selo je potpuno zbijeno na desnoj obali rečnoj; kuće su po 5—10 koraka odvojeno jedna od druge. Gornji deo sela je gornji kraj, a donji —–dolnji kraj. Uglavnom, kuće koje pripadaju jednoj porodici, u kupu su, tako: u donjem kraju su većinom Jeliči, y sredini Liliči i Jankulovci, a u gornjem — Đorđiči. Dok je pristojni deo sela zbijen, dotle osojni — na levoj obali rečnoj - je relativno dosta razbijen, jer su kuće, osobito u donjem delu, udaljene jedna od druge i po 100 koraka, iako je ovaj kraj zgodniji za nastanjivanje.

Najveća zadruga od 15 duša.

Ime sela.

Selo se zove Žukovci. a ime mu je došlo ovako: Današnji su seljaci ovoga sela, kako predanje veli,  došli iz Žukova, pa su ovde bili poznati kao Žynovci, t.j. stanovnici ili seljaci sela Žukova. Docnije je od žukovci postalo Žukovci. Otuda je pogrešno ime Žukovac, kako ga pišu, već je pravilno Žukovci, kako ga i narod upotrebljavan.

Starine u selu.

Ispod sela na desnoj obali Aldinačie Reke nahodi se razvalina od malene, kamene crkne. Dobro su očuvani zidovi. Misli se da je bila posvećena sv. Pantelejmonu, a srušili su je Turci. Sazidana je od mesnog kamena. Ovu starinu zovu Crkvište ali češće Manastirište. Ispod Crkvine ima nekoliko izvora hladne vode.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

O postanku Žukovaca priča se ovo: Bilo je jedno vreme kada se kretao narod tražeći sebi nove zemlje i nova naselja. U to se vreme krene narod i iz Žukova, sela u pirotskom okrugu, negde u oblasti Visočkoj, — na sever, dohvati se Korenatačkog Timoka i njegovom dolinom spusti se do ušća Aldinačko Reke y Timok. Tu, na levoj obali Timokovoj, prema pomenute reke, nasele se. Ali visu tu dugo živeli. Deca se, vele, nisu htela nikad tu zaigrati! Stoga oni smisle da napuste i to mesto, pređu preko Timoka, upute se uz Aldinačku Reku, pustivši decu napred. „Gde se deca zaigraju, tu ćemo se zaseliti“. Kad su stigli na mesto današnjeg sela Žukovaca, priča se, deca se zaustave, zaigraju se: stanu praviti kolibice, u krštajućn drvca. Odmah se selo tu zaseli. Jedan se Žukovac, neki Staniša, nije hteo poseliti, te ga toga radi seljaci ubiju i bace u jedan vir u Timoku, koji se sada zove Stanišin Vir.

Iz ovoga predanja o postanku sela Žukovaca može se kao pouzdano ovo reći: da je selo postalo iz nekoga sela Žukovu, koje se, po svoj prilici, nalazilo negde oko Pirota (da nije oko „Žukovskog Mosta?!) a koga danas nema; daje to bilo vrlo rano, možda krajem 17-og veka, u doba velike seobe srpskog naroda („kada se kretao narod, tražeći sebi nove zemlje i nova naselja“); da se narod krenuo u većoj masi (možda celo selo Žukovo); da se taj narod zadržao na levoj obali Timoka, nešto niže ušća Aldinačke Reke, na mestu koje cc danes zove Selište: da selo, pošto je skoro na putu, nije ostalo tu dugo, nego da je potražilo sklonitije mesto, i našlo ga na ušću današnje Žukovačke i Aldinačke Reko, otprilike pre 100–120 godina. Na Selištu noma nikakvih tragova od staroga sela, sve je preorano.

Pamte ljudi da je u tursko doba (pre 1833. g.) selo bilo rastureno po okolini: po Mrišu, iznad Baranice. po Vrljem Delu, itd -  i da se posle oslobođenja ovde selo „našorilo“.

Stanovništvo po starini može se podeliti na ćutuklije (starine) i doselce:

a) stariici:

-Jeliči (25 k.) su najstarija ćutuk porodica. Poznati su pod novijim imenima:

-Markovci, Beliči, Puzarci. Slave sv. Nikolu.

-Liliči (13 k.) slave sv. Nikolu. Neki tvrde da su oni iz Crnog Vrha u pirotskom okrugu.

-Đorđiči (22 k.), slave sv. Nikolu.

-Ninjćiči (4 i.), slave sv. Nikolu.

-Džoniči (2 i.), slave sv. Nikolu.

-Stevanovci (1 k.), slave sv. Nikolu.

-Tataroviči (3 k.), slave sv. Nikolu.

-Svilenoviči (2 k.). slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Pačučkovci (2  k.), slava sv. Đorđa (3. nov.).

b) doseljenici:

-Šutanovci ili Popoviči (10 k.) su starinom iz sela Dejanovaca (Zaglavak) od poznato porodice Šutaci. Njihov predak, deda Živko, prišao je ovde kao uljez krajem 18–og ili početkom 19–og veka. Slave Vračeve.

-Jankulovci (5 k.) su došli iz Stanjinaca, sela u pirotskom okrugu. Slave Mitrovdan.

-Markovci (1 k.) su iz Kandalica (Zaglavak) iz istoimene porodice. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Aranđelovci (1 k.) su iz Papratne. Uljezi. Slave svetog Aranđela.

Stanovništvo je najvećim delom starinsko, jer od 80 kuća, koliko otprilike ima u selu, na ćutuklije pada 63 kuće, a tek 17 k. na doselce (razmera: 1:4). I što ima doselaca, sve su uljezi. Starinci mahom slave sv. Nikolu.

Seosko su zavetina: se. Pantelejmon, sv. Nikola (9. maja), car Konstantin i carica Jelena i sv. Ilija.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Žukovac (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Kandalica, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Iznad Žukovaca za pola časa je na Žukovačkoj Reci selo Kandalica. Nalazi se sve u prisoju, na desnoj obali pomenute reke. Sa svih je skoro strana ograđeno kosama i brdima. Prema selu je na južoj strani Gabrov Rt: na zapadnoj Vrli Del; na severnoj Radivoj Kamen, a na istočnoj Mačak. Zapadni deo sela je na samom kamenu (Rt), a istočni na vrlo tankom sloju peskuše, ispod koje je opet kamen (Ravnište).

Reka ne nanosi štete selu, jer se ono na 50-60 m. iznad nje prilepilo, kao lastino gnezdo, za kamen.

Klima.

Najviše duva krivac ili istočnik sa istoka, koji je i najjači i najhladniji; sajugo–istoka duva beli vetar; sa severa - sever ili košava. Ovde je hladnije nego u Žukovcima, a toplije no u Starom Koritu. Jug donosi kišu.

Vode.

U selu i okolini njegovoj nema većih ivvora. Pije se voda sa jedne česme (tako se i zove: Česma), koja je dosta jaka. Preko jeseni i preko zime pije se i rečna voda. Bunara nema.

Zemlje i šume.

Malo selo, pa mu malen i atar, jer od ovoga sela udaljeno je St. Korito pola časa, Vidovci oko 20-25 minuta i toliko isto i Gornja Sokolovica. Zemljište je brdovito, krševito, kao god u Štitarcima (s kojim ima dosta sličnosti). Osobito je zapadni deo, onaj što graniči sa atarom žukovačkim -brdovit, kamenit i neprohodan. Ravnice nema, već su brda ovde-onde počišćena od kamena i preorana. Njiva najviše ima na ovim mestima: Gabrov Rt, Padeš, Livađe, Prisadje, Gromotar i Selište. Na. njima se najviše seje ovas, raž, krupnik i kukuruz, najmanje pšenica, nikako ječam, jer je zemljište za vrlo tanko.

Stočarstvom se narod manje bavi, jer nema dovoljno „topraka“. Utrine ima na Mačku. Pojatu ima skoro svaka kuća, ali su neke kod kuće. U okolini su: u Gabrovu Rtu (1 p.), na Mačku (1 p.), Padišu (2 p.), Krstu (3 p.), Gromotaru (1 p.) i Poljanama (1 p.). Pojate su mahom prostije, krivuljačke.

Odaju se toga radi zidarstvu naročito u poslednje doba, a idu i u pečalovinu.

Šume seoske ima u Gabrovu Rtu ili u Strikovu Rtu. Šuma je sve glog ili grab.

Tip sela.

Tipom se Kandalica izdvaja od ostalih zaglavskih sela, jer se ne pruža u dužinu, nego je selo uglavnom u jednoj gomilici od kuće. Selo je zbijenog tipa, ali je podeljeno u dve male: zapadni kraj (mala) je Rt a istočni - Ravnište. U Rtu su ove porodice: Đižanci, Markovci, Kurtulinovci, Lazarevci, Cariči i Šestogriv; u Ravništu su: Jugoviči, Čelinci, Derigusće, Šestokrilci, Karapulovci i Vlaovci.

Male su odvojene mestom koje se danas zove Kamenje, na kome su ranije bile pojate. Između Rta i Ravnište. ima oko 50-60 koraka.

Najveća porodica od 15 duša.

Starine u selu.

Zapadno uza selo ima jedno mesto Selište. Ne zna se da li je, koje i kada selo ovde bilo. Tragova nema. Na visu Mački ima zgure, te se drži da je ovde nešto „topeno“.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

O postanku ovoga sela ništa se ne zna. Toliko se pamti, da je selo vrlo staro, jer se iz njega izdvojilo selo Staro Korito. Blizu sela zapadno nalazi se Selište, ali se o njemu ništa ne priča, niti ima na njemu kakvih znakova staroga života.

Položaj je sela takav, da ono nije moglo biti nikad kakvo veliko naselje. U doba oslobođenja, pričaju savremenici, selo je bilo rastureno po pojatama u okolini sad, sela, po visovima i gudurama. Tek se posle 1833. godine saseli ovde selo.

Kandalica svojim krševitim. kamenitim zemljištem nije moglo ni poslužiti kao mamac doseljenicima. Otuda je stanovništvo sam starosedelac.

Da poređamo sve sadašnje porodice.

 -Đižanci (5 k.), slave sv. Đorđe (3. nov.).

-Markovci (11 k.), slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Kurtulinovci (7 k.), slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Lazarovci ili Lazarevci — (2 k.). slave sv. Đorđa ( 3. nov.). Jedan se od njih odselio y Trgovište.

-Cariči (1 k.), slave sv. Đorđa (Z. nov.).

-Vlaovci (2 k.), slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Čelinci (7 k.), slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Derigusće (1 k.), slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Šestokrilci (1 k.). slave sv. Đorđa (3. nov.). Od njih ima u Novom Koritu (timočki srez).

-Karapulovci (2 k.). slave sv. Đorđa (3. nov.).

Svih ovih deset porodica su ćutuklije i svi slave sv. Đorđa (3. nov.). Verovatno je da su sve ove porodice postale iz jedne, ali se danas o tome izgubilo predanje. Padaju y oči retka a neka u lepa imena, mahom starinska, kojih nema u drugim selima: Lazarovci, Cariči, Šestokrilci, Đižanci, Kurtulinovci, Derigusće, Karapulovci, Vlaovci.

Ima dve porodice doseljenika:

-Šestogrivci (3 k.) su se doselili iz Šestogriva, sela u Bugarskoj. Predak im je prišao na ženine imanje (kao prilep, nakalamak). Žive danas unuci. Slave Pstkovdan.

-Jugoviči (4 k.) su se doselili, ali se ne zna odakle. Zovu ih i Ćišljinci. Slave sv. Nikolu.

Stanovništvo je raslo skoro samo priraštajem.

Seoske su zavetine: Rusalna sv. Petka i Đurđevdan.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Kandalica (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Staro Korito, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Ovo je selo na obalama istoimene reke, koja polazi od Balinaca, a protiče kroz St. Korito, Kandalicu i Žukovce. Ono se kao pantljika pruža i s jedne i s druge strane reke y dužinu, a u širinu vrlo malo. tako, da se može y širinu prebaciti kamenom. Iznad sela su i c jedne i s druge strane visovi i kose; naj ugu je goli vis Kitka (Ćitka/, a na severu Visoći Rt, koji se vrlo strmo spušta u reku. Sa ovih golih visova jure mnogi potočnći, koji presecaju selo. S desne strane utiču, pored omanjih, Razdolci i Pičćin Potok, s leve: Padina i Ladisov Potok. Ovi potoci i mnogi potočići, kada  se sneg počne topiti ili padne jača kiša, nabujaju toliko, da je selo u velikoj opasnosti da ne odnesu kuće. I sama reka nanosi štete kućama potkopavajući ih. A kuće su većinom na peščanom nanosu i kamenu. Otuda se kuće pripinju uz brdo, izbegavaju se potoci, to se tip stalno menja. Pošto je korito, u kome je selo, vrlo usko, to i zgrada drugih sem kuća nema.

Otprilike podjednak je broj kuća na obema obalama. Selo nije samo sa severa i juga aaklopljeno, već se njemu na jugo–zapadu nalazi šumom obrastao Aljin Del i Glavičica, a na severo-istoku Mandarički Rt i Dubavica, Sa koje se spušta Dubavični Potok.

Klima.

Naloženo je istočnim i zapadnim vetrovima. Sa istoka duva krivac; sa jugo–istoka – beli vetar, sa severa – košava. Kišu donosi jug.

Vode.

Voda sa pije u selu sa tri kladenca: Veljkov Kladenac (y donjem kraju), Vasilijin Kladenac i jedan bezimeni kladenac u gornjem kraju. Rečna se voda slabo pije, dok potočna dosta. Vunara nema.

Zemlje i šume.

Ravnice nigde nema, nego su brda i kose razorani. Ako padne kiša, potoci i potočići niz ogolelu vrlet pojure, zemlju snesu, te je čitav teren izbrazdan jarugama i urvinama. Seje se nešto raži, ovsa i malo od ostaloga žita po ovim mestima: u Gorunjaku, Visokom Rtu, Vidovačkoj ili Crnoj Reci, Drečinovačkoj Reci, Osoju, Kitki (Ćitki), Tesioj Padini, Dubavici i Maloj Dubavici, Bojincima, Bojištu ili Selištu, Jesikovcu, Koritskim Šumama i Šarbanovcima.

Oralija zemlja je vrlo slaba, nerodna, te jedva ako je dovoljno jednoj porodici od deset duša oko 50-55 ralica zemlje.

Narod redovno kupuje hranu.

„Selske“ šume ima na Goloj Čuci (gde imaju i Balinci i Vidovci svoj deo) i ispod sela u Pričelu, na levoj rečnoj obali. Šuma je gorun, granica, cep, bukva a u Vidovačkoj Reci ima ruja.

Narod se bavi stočarenjem: neguje stoku (ovce i koze) i „mlekuje“. Prodajom stoke i stočnih proizvoda (vune, sira i dr.) kupuje sebi hleb. Stoka se u celoj okolini čuva po pojatama i državama, gde ko ima više imanja (zemlje). Pojate su često na državi, ali i odvojene. Pojate su naprimer u Selištu (Z p.), Goloj Čuci (3 p.), Šar6aiovcima (1 p.), Vidovačkoj Reci (2 p.), Jesikovcu (2 p.), Koritskim Šumama (1 p.). Ima pojata i u selu.

Seoske utrine ima oko sela, u mestu zvanom Golćčko (do Drečinovaca) i Mačak. Na nju se plaća utrinsko.

Tip sela.

Staro Korito os tipom nešto razlikuje od mase zaglavskih sela: ono je, uglavnom, zbijenoga tipa, ali se pruža samo u dužinu, a u širinu toliko, da ga. kao što je rečeno, čovek može kamenom iz ruke prebaciti. Zbog nezgodnog zemljišta kuće su gde-gde poviše udaljene jedna od druge. Južni deo sela (osojna polovina) presečen je napred pomenutim dvama potocima (Padina i Ladnsov Potok) u tri kraja, koji se neposredno jedan na drugi nastavljaju. Često između kuća u jednom istom kraju razmak je i po 200–150 koraka, ali najčešće deset do dvadeset koraka. Severna, prisojna strana sela je jače izdvojena u gomilice kuća; tako. sa istoka ozgo su najpre Saviči, pa onda na 3—400 koraka Čičivragovci, koji su od Saviča odvojeni potokom Razdolci. Od Čičivragonaca izdvojili su se na 40—50 koraka doseljenici oko Pičćinog Potoka: Pasjačkovci i Strainjiči, i stariici: Bundiči i Čičivragovci.

Iako nema osobito odvojenih krajeva ili mala, ipak se gornji deo sela zove gornji kraj, a donji – donji kraj.

Najveća je zadruga od 18 duša. Obična je od 8-10 duša.

Ime sela.

Selo se zove upravo Korita, tako ga zovu meštani i Zaglavak, a selo je dobilo ime po obliku zemljišta (koritasto), na kome je. Staro Korito je „zvanično“ ime selu, da se razlikuje od Novog Korita, koje oni zovu Zagorsko Korito.

Starine u selu.

U Vidovačkoj ili Crnoj Reci bilo je nenada selo Vidovci, koje se zbog kuge („čume“) iselilo na današnje svoje mesto. Toje mesto bilo vidovački atar, ali su ga polako, polako St.–korićann prekupili, te je sada y njihovu ataru. Tu se izorava železor.

U Šarbanovcima je bilo selo Šarbanovci (iznad Lokve i Borčinovaca), odakle se odselile na današnje svoje mesto (i postanak Šarbanovaca, u srezu zaglavsnom).

U Drečinovcima je bilo selo Drečinovci (v. Starine u Vilovcima).

Tragovi starog rudarstva, u vidu mnoge zgure, nalazi se na stranama visa Kitke i u njegovu podnožju na istočnoj strani sela. O njima se ništa ne priča. „Možda je toj Latin prail!“.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Staro Korito (Korita) je postalo, po pričanju, ovako: Otprilike pre 150—180 godina, dok su Turci vladali, bio je ovde čivlik, a subaša je sedeo u Kandalici. Na ovom je mestu bio veliki turski uljanik („trmće'). Iz Kandalice se izdvoje tri porodice: Čičivragovci, Bundiči i Dzebiči, dođu na čivlik, i od njih se zasele Korita. Tako je iz Kandalice zaseljene selo Staro Korito, što se vidi i po slavi, jer svi starinci slave i ovde sv. Đorđa (3. nov.).

Starinsne su, dakle, porodice:

-Čičivragovci (13 k.) su najveća i najrazgraiatija porodica u selu. Rastureni su po celom selu. Od njih ima u Balincima (Zaglanak) i u Štipini (Zaglavski srez) pod istim imenom. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Bundiči (11 k.) su, kao i Čičivragovci, rastureni po celom selu. Zovu se i Veljojiči. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Saviči (7 k.) su u gornjem kraju, u jednoj gomilici. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Lisičkovci (3 k.), slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Pašiči (2 k.), slave sv. Đorđa. Majka im je iz Pašinaca u Donjoj Kamenici (Zaglavak), pa su po njoj i prozvani tako.

-Davidoviči ili Davidovci (4 k.), slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Vlatkovci ili Mladenovci (2 k.), slave sv. Đorđa (Z. nov.); jedna su sojevina sa Davidovcima. Od njih ima y Gradištu (Zaglavak).

-Soćerinci (2 k.), slave sv. Đorđa (3. nov.); praded im je Ladisov (Vladislav), po kome je prozvan potok što protiče pored njihove kuće.

-Dzebiči (l k.), slave sv. Đorđa (3. nov.). Zovu se i Krađiči.

Samo je ova kuća zadržala staro prezime, a ostale su promenile.

Doseljenici su:

-Glavnjičiči ili Rusi (3 k.) su starinom iz Gradišta (Zaglavak), iz porodice Markovaca. Prišao im predak na imanje ženino (nakalamak). Slave sv. Aranđela a. preslavljuju sv. Đorđa („na imanje“).

-Markovca (1 k.) su iz Markovaca u Kandalici (Zaglavak). Uljezi su. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Pasjače ili Pasjačkovci (2 k.) su u prvoj polovini prošloga veka prebegli (od duga) iz Pasjače, sela u niškom okrugu. Slave sv. Lazara.

-Strainjiči (3 k.) su starinom iz Balinaca (Zaglavak). Rista Karađoz, iz porodice Strainjiča, dođe ovde kao prilep (uljez). Slave Mitrov-dan, preslavljuju sv. Đorća – 3. nov. („na imanje').

Staro Korito je nesumnjivo mlađe selo, iz 18-og veka, postalo iz čivlika, a starinom iz Kandalice. Stanovništvo mu je sastavljeno iz starih porodica, sve iz 18-og veka, koje su i osnovale selo. Doselaca je tek šesti deo celokupnoga stanovništva. Doseljenici su mahom iz okoline (Gradišta, Kandalice i Balinaca), a samo je jedna porodica (Pasjače) iz niškoga okruga, što je jedini slučaj u celom Zaglavku.

Naseljavanje je do kraja osamnaestoga veka bilo isključivo priraštajem, a tek u prvoj polovini prošloga veka dobilo je selo četiri porodice doselaca.

Seoska je zavetina Sv. Trojica, a Bundiči zavetuju i sv. Ćirika.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Staro Korito (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Balinac (po knjizi Balinci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Balinci su u jednoj sklopčini od kosara i visova, a skoro na izvoru Balinačke Reke. Na istoku od sela su visovi: Samotica, Garvan, Golemo Drvo; na severu je jedna kosa sa Golemog Drva, koja se zove Radavski Del) ; na jugu su: kosa („del“) Glavurine, Pisanica i Lipov Čukar, koji se k selu zove Kolarije: samo je na zapadu selo otvoreno.

Sa ovih visova i kosa teku mnogobrojni potočići, iz koji: postaje Balinačka Reka (protiče kroz St. Korito, Kandalicu, Žukovce i utiče u Aldinačku Reku). Najveći su: Crkvena Padina, koji dolazi sa Pisanice; Šipče Arniče, izvire iz Sakotice; Radansći Dol, dolazi sa Garvana; Široka Padina, teče od Golemog Drva, i Bretnjavica, koji izvire sa bezimene kose koja ce proteže od Golemog Drva na Radav(n)eći Del. Svi su se oni duboko urili između omanjih kosa, koje se između njih spuštaju tako da teku radijalno, spuštajući se sa juga, istoka i severa, dok se skoro ispod samog sela ne sastanu i čine reku.

Selo je, prema tome, nešto više od sastavaka ovih potoka, poglavito između Bretnjavice, Široke Padine, Rljdljnskog Dola i Šipčeg Ariiča, a nešto kuća ima oko i ispod sastavaka. Selo je okrenuto jugu i zapadu (upravo: jugo–zapadu). Kuće su na peskuši, gde–gde na kamenu.

Kosari su između potoka, na kojima je selo, dosta strmeniti; potoci između njih bujni, osobito kad nadođu, ali zato ne nanose štete selu budući su se duboko urezali u zemlju.

Klima.

U selu je najjači istočni vetar, krivac; sa severa duva hladan vetar — studenko ili košava. Kad se „zbodu“ jug i košava, pada kiša. Zimi je ovde vrlo hladno; sneg napada i po čitav metar debljine, a počinje padati vrlo rano, kao u Radičevcpma.

Vode.

Pije se izvorska voda. Izvora ima vrlo mnogo, skoro na svakom koraku, koji se ovde zovu kladenci. I u najbližoj okolini ima dosta jakih izvora naprimer Samovalac u Gornjim Balincima; Brod nad selom; Balinčiči u Donjim Balincima; Izvor u Crkvenoj Padini. Bunara nema, a rečna i potočna voda se ne pije.

Zemlje i šume.

Atar Balinački relativno dosta je veliki, ali je skoro samo brdo. Iako je zemljište brdovito, ipak ima zemlje i osrednje rodnosti, ali je najveći deo vrlo tanka, neplodna zemlja. Vrlo često je izbrazdano dubokim jarugama, padinama, potocima, koji neprestano snose ono tankog sloja zemlje. To dolazi otuda što je šuma tako upropašćena da je skoro nigde u okolini nema sem nešto privatne, kržljave šumice.

Žito, osobito raž i ovas seje se u mestima koja se zovu: Bilo, Gola Čuka, Dolnji Balinci, Gornji Balinci, Poljane, Obršine, Vitonjina, Lešje, Crkvena Padina, Barna Padina, Golema Šiba, Radavci, Livadje, Staro Selište.

Hleb se i najrodnijih godina kupuje. Da se ishrani jedna porodica treba oko 50 ralica zemlje.

Gotovo svaka kuća ima po malo i stoke, ovaca i koza, koja se čuva oko sela. Ali pošto za nju nema dovoljno dobro paše, to je sve manje. Seoska je utrina u Raninoj Čuci, Goloj Čuci, Starom Selištu i.t.d. Za čuvanje ove stoke svaka kuća ima pojatu („povatu“). Ima u okolini oko 80 pojata, naprimer u Livadju (4 p.), Sanotici (10 ), G. Balincima (10), D. Balincima (10), Goloj Čuci (11), Tiljeviku (12), Vitonjini (10 ), Crepljarniku (3), Šipčem Arniču (1), Dedinu Delu (1).

Pojate se, kao i svuda, pomeraju radi torenja, osobito torovi („trljaci“). Bačijanje se, zbog nemanja utrine, skoro izobičajilo.

Tip sela.

Mnogobrojni potoci, koji paraju selo, izdvojili su ga u nekoliko krajeva, koji ne nose naročita imena. Tako: jedan kraj je između reko i Brstnjavice pod Matejevim Rtom; drugi između Bretnjavice i Široko Padiie; treći između Široke Padine i Radanskog Dola, a četvrti između Radanskog Dola i Šipčeg Arniča. Sve ove krajeve razdvajaju samo pomenuti potoci, te je između njih često manji razmak nego između pojedinih kuća. Iako je zemljište, gde su kuće, vrlo strmenito, te i nezgodno za grupisavanje, ipak je selo više zabijenog tipa. Najzbijenija je sredina sela, koju zauzimaju osnivači sela (iz Drvnika), a krajevi su već razbijeiiji, osobito onaj kraj između Bretnjavice i reke, gde su Čičivragovci, koji su od sela udaljeni na 400–500 koraka. Najzbijeniji je pak kraj izmeću Široke Padiie i Radanskog Dola, koji zauvimaju Stojanovci, Čikčrci, Došljinci i Torzijiči, i ovaj deo pri sastavcima između Radanskog Dola i Šipčeg Arniča (tu je opština), gde su Sretkovci. Moravci i dr. Često od jedne porodice ima y svima krajevima. Ako ovi krajevi nemaju imena, ipak se često čuje da se gornji deo sela zove gornji kraj, a donji – dolnji kraj. Najčešće se krajevi zovu po imenima većih porodica, naprimer Stojanovci, Čakvrci, Savijanci, Srebriči, Gojkoviči, Čičivragovci, Džodiči, Sretkovci i dr.

Najveća je zadruga od 17 duša.

Ime sela.

Iznad sela se nalazi kosa Balinci (Gornji i Donji), po kojoj je i selo dobilo ime.

Starine u selu.

Blizu sela na zapadu nahodi se mesto Staro Selište. ali se ne zna koje je selo i kada ovde bilo. Tu je, priča se, bila država deda Strainje.

U selu ima jedna crkvica, koja je podignuta 1892. g. na mostu Kapela, gde je pređe bio krst, posvećen sv. Arh. Mihailu. Podigao ju o svome trošku mesni sveštenik Ignjat Popović za uspomenu sebi i svojoj ženi Đurđi. Tu je, gde je crkva, bilo balinačko groblje, pa je zbog blizine izmešteno.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Zapadno od Balinaca, uza selo, prema Radanskom Dolu, je jedno selište, na kome je davno bilo nekakvo selo, a ovo je selo, zna se pouzdano, iz Drvnika postalo. Drvnik je na vrlo priprtom i uskom zemljištu, te se teško može širiti ma na koju stranu. Priča se, da je na mestu gde su današnji Valinci, bila vrlo gusta, gorostasna šuma, u kojoj su bile pojate (države) drvničke. Zna se dobro da je porodica Strainjiči imala tu najviše zemlje. Zbog toga što su im ovuda bile države, njive, livade, i osobito zbog priprtosti i teskobe u Drvniku, Strainjiči se isele ovde i zasnuju novo selo Balinci. Strainjiči, kao osnivači, zahvataju danas sredinu sela.

Najstarija je, dakle, porodica u selu:

-Strainjiči (29 k.), jako razgranata porodica koja je zasnovala selo iz Drvnika. Danas su Strainjnči poznati kao:

-Srebriči (7 k.), Gojkoviči ili Popoviči (5 k.), Stevanovci (Z k.), Karakačinci ili Karčinci (5 k.), Sretkovci (7 k.), Jovanoviči ili Pandurci (2 k.). Slave Mitrov-dan.

-Moravci (5 k.) su kao i Strainjiči iz Drvnika. Zovu se tako jer su u jedno vreme bili prebegli u Moravu, pa se opet neki od njih vratili u svoje selo. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Čičivragovci (7 k.) su došli iz starinske porodice Čičivragovaca u St. Koritu (Zaglavak) krajem 18–og ili početkom 19-og veka. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Terzijiči (16 k.) su starinom iz Crnoga Vrha, u pirotskom okrugu. Došli su, otpriliko, kad i Čičivragovci. Od njih ima u Šarbanovcima (Zaglavak). Slave sv. Luku.

-Stojanovci (15 k.) su poreklom iz Stanjinaca, u pirotskom okrugu (v. Stojanovci u Štitarcima — Zaglavak). Slave sv. Nikolu.

-Džoćiči (6 k.) su starinom iz St. Korita. Slava sv. Đorđa.

-Savijancima (5 k.) je starina Savija (Sofija ili sofijski predeo) u Bugarskoj. Početkom prošloga veka dođe kao „bećarin“ neki Kosta, ovde se oženi i zasnuje savijansku porodicu. Slave sv. Aranđela (8. nov.).

-Došljinci (3 k.) su došli iz Inova, sela u pirotskom okrugu. Slave sv. Nikolu.

-Čakarci* (5 k.) su došli iz Berčinovaca (Zaglavak). Slave Vračevo.

-Stojkovci (2 k.) su starinom iz Vidovaca. u Zaglavku (v. Maskovci u Vidovcnma). Slave Vračeve.

-Dićar (1 k.) porodica je iz Drvnika. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

-Gornjolomci (l k.) su došli iz Gornjeg Loma u Bugarskoj. Slave sv. Nikolu.

Selo je od vrlo mladih sela, iz druge polovine osamnaestog veka. Postalo je iz država drvnnčkih kao i mnoga druga sela. Strajinjiči su prvi zaselili selo, a odmah za njima su do kraja 18-og veka, doseljene ove porodice: Moravci, Čičivragoeci, Terzijiči, Stojanovci i Džoćiči. I dalje je stanovništvo uvećavano doseljavanjem (Savijanci, Došljinci, Stojkovci, Dibar i Gornjolomci), ali u manjoj meri. Prema tome, stanovništvo je krajem 18-og veka uvećano doseljavanjem, a na dalje, do oslobođenja, nešto doseljavanjem a više priraštajem. Doseljenici su iz Bugarske, pirotskog okruga i okoline. Interesantno je da ovde ima jedna porodica iz sredačke oblasti.

Seoska je zavetina se. Aranđel i Đurđevdan.

*U tekstu se pojavljuju meni nepoznata slova – verovatno staroslovenske azbuke – tako da sam prema sopstvenom nahođenju stavljao druga slova, za koja sam smatrao da su adekvatna zamena.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Balinac (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Gornja Sokolovica, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Na pola časa od Žukovaca na desnoj obali Aldinačke Reke nalazi se selo Gornja Sokolovica. Sve je na prisojnoj strani, a pruža se u pravcu rečnoga toka. u dužinu.

Opkoljeno je skoro ca onih strava planinskim kosama n brdima. Na severu, iznad sela su Stranje, Sanakbsnica, Igrište i Aljin Del: na istoku Sokolov Dol, Grad, Golema Glama i Mala Glama: na jugu su Valuđe i Bučje. Selo je otegnuto visokim kosama i visovima, to mu se okolna sela podsmevaju kako njega zimi sunce ne greje. Kuće su skoro na samom kamenu ili vrlo tankom sloju peskuše, ispod koje je opet stena. Na istočnom kraju, gde je nekada bila sredina seda, izbija gorski, bujni potok Zarevac, koji zareva taj kraj, te se selo pomiče dalje od njega, naviše i naniže. Reka, pak, ne čini štete selu, jer su kuće podalje od rečnog korita.

Klima.

Mesto je dosta zaklonjeno od vetrova; duva niz reku krivac, a uz reku košava, koja donosi kišu. Pošto je planinsko selo, zima je ovde vrlo hladna: sneg napada i do jednog metra debljine. Osobito su veliki smetovi.

Vode.

Oko reke ima, osobito na levoj obali (u osoju) vrlo mnogo izvora, sa kojih selo pije vode. Oveći su: Bigar, Buče, Lev i Maglanovski Kladenac (nazvan po porodici Maglanovcima. Zimi se pije voda sa reke, jer izvori zamrznu.

Zemlje i šume.

Okolina je planinska i krševita. Zemlja je vrlo nerodna. Pošto nema ni malo ravnice, to su i najstrmenitije kose i visoii razorani. Najnerodniji. najkrševitiji i najnepristupačniji kraj je istočno od sela. U ovome selu i nema kola, nego se pomoću saonica (,,cana“) i zimi i leti vrši prevoz drva, snoplja i dr. Još je ponajbolja zemlja u Valugama, na kosi prema selu. Najviše su obrađena ova mesta: Valuđe, Laz, Slbica, Bisavi ili Bisađe, Livađe, Kršina, Ibrimova Čuka, Crvena Reka. Orevica ili Oraovica, Glavičica i Aljin Del, i sva su oko sela, jer je atar ovoga sela priprt atarima okolnih sela: Žukovaca, Kandalice, Gradišta i Štrbaca. Ponajbolje uspevaju raž i ovas, te se oni i seju najviše.

Narod se bavi stočarstvom u znatnoj meri, osobito neguju ovce i koze, za koje je jedino i zgodno sokolovičko zemljište.

Skoro svaka kuća ima pojatu. Pojate su oko sela, ali ih je više u samom selu. kod kuće. Oko sela su naprimer u Livađu (1), Bovači (2), Kršini (4 ), Orevici (1), Igrištu (3) itd. Pojate se seljakaju u jačoj meri zbog gnojenja zemlje. Čuva se još običaj bačijanja.

Ima prilično šume, alije veći deo sve sama golet, krš. Šuma je u Valugama, Sokolovom Dolu, Maloj Glami i Gradu. Pa i na ostalom zemljištu ima šume, ali je ona zakržljala: grab, glog, ovde-onde i granica. U pomenutim mestima šuma je osobito: bukva, leska, granica, glog, grab i dr.

Narod mahom ide u Rumuniju u pečalovinu. Ide ih oko petnaest godišnje.

Tip sela.

Selo je zbijenog tipa. Negda mu je bilo središte onde gde protiče potok Zarevac, ali zbog njegova razornoga uticaja, selo se pomiče više i niže od njega. Tu je, priča se, bila i kula turska. Kuće su nepravilno poređane oko puta, više ispod puta. Često se, iako nema odelitih krajeva, Pojedini delovi sela zovu po porodičnim imenima: Velkovci, Dzipiči, Gmitrovci, itd.

Ime sela.

Priča se po narodu da je ovuda u staro doba bilo mnogo sokola i da su Turci dolazili ovde, hvatali ih, pitomili („pitovnili su sokolje“) i obučavali ih lovu. Po tim sokolima prozove se i selo Sokolovica. Sokolovica nije nikada mogla biti kakvo jače naseljeno mesto, pa je ipak ovde y doba turske vladavine uvek sedeo subaša.

Jedno to a drugo i pomenuto predanje upućuju na misao da je ovo selo bilo za turske vlade, a možda i ranije, znatnije mesto, u kome je obavljan lov na sokolove. U srednjem veku je bio jako omiljen lov sokolovima, o čemu nam svedoče mnogi pomeni y domaćim našim spomenicima, da ne govorimo o živahnim spomenima u usmenoj našoj, narodnoj književnosti, osobito u junačkim pesmama. Za turske vladavine se i nekakav danak plaćao u sokolima.

Seljaci zovu svoje selo Sokolovica. Neki vole da se nekada zvala Stara Sokolovica. Gornja se zove za razliku od Donje Sokolovice u istom ovom srezu.

Starine u selu.

Iznad Sokolova Dola nahodi se vis Grad. Tu je, priča se, bio latinski grad. Ima tu gomila kamenja, ali nema nikakvih tragova starijeg života.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Kako je postalo selo, ništa se u narodu ne priča; ali za to Gornja Sokolovica ide u grupu ređih sela istočne Srbije, koja nemaju svojih selišta.

Najstarije su porodice: Velkovci, Dzipiči i Gmitrovci.

-Velkovci (4 k.) su starinci; slave Petkovdan. Od ove su porodice Petroviča ili Arnavučeta (3 k.).

-Dzipiči (10 k.) su starosedeoci; slave sv. Đorđa ili Đurđic (3. nov.). Priča se da se ova porodica doselila sa Kosova. odmah po pogibiji kneza Lazara. O imenu ove porodice priča se ovo: Iz ove porodice, koja je poznata po tome što je davala svome kraju sveštenike, neki pop Nedeljko skrivi nešto subaši, te ga ovaj okuje u železa. (konjska). Jednom pop Nedeljko upita subašu: bi li mu odobrio da malo poigra pred njim sa železima na nogama. Ovaj mu odobri. Pop je, na veliko iznenađenje subašino, i onako okovan igrao vrlo lako.

Toga. radi ga natera subaša da okovan preskoči reku, a da ne okvasi željeza,. Pop preskoči reku a ne okvasi železa, te će subaša reći: „Ala ovaj dzipa!“ t.j., po timočko–zaglavokom govoru, skače, i posle ostane ime celoj porodici popovoj Dzipiči. Pop Nedeljko je, pričaju, bio pop–delija, koji je češće dosađivao Turcima u selu i okolini.

-Gmitrovci (6 k.) se zovu i Kaladžijiči a novija su im imena:

-Stojanoviči ili Stojanovci (4 k.) i:

-Pavkovci (2 k.). Starinci su. Slave „Gmitrovdan' — Mitrovdan. — Ime Gmitrovci im došlo od slave a Kaladžijiči prozvali se po ženi osnivača ove porodice, koja je bila iz porodice Kaladžijiča u Štrpcima (srez zaglavski).  Od njih ima u Štipini (Rajkovci i Kusijiči).

Doseljenici su:

-Grujiči (Z k.) i:

-Vojinovci (3 k.) su jedna porodica. Gruja i Vojin, rođena braća, sredinom XVIII veka (u doba „kada je Turčin vrvel na Rusiju“) dosele se ovde iz Jakovca, u srezu tpmočkom. Jakovac je tada bio na Jelašničkoj Reci, više sela Jelašnice.

-Maglenovci ili (novije) Maglanovci (4 k.). Doselili su se u prvoj polovini prošloga veka iz sela Maglenovo, u Bugarskoj. Slave sv. Nikolu.

-Kljundza ili Ivankovci (2 k.). Doselili su se pre 60-70 godina iz Dejanovaca, u Zaglavku, iz porodice Šutaci. Slave Vračeve.

-Bandziči ili Videnoviči (l k.) su nakalamci od pre 40 godine, iz sela Pričevaca, iz porodice Krstiči. Slave sv. Aranđela (8 nov.).

-Đuriči (2 k.). Đurin sin Cveja iz Paježa, sreza belopalanačkog, okr. pirotskog, „priđe na devojku“ pro 40 godina. Slave sv. Nikolu.

-Stajćoviči (l k.) su uljezi iz Stajćovaca (u Bugarskoj). Slave sv. Đorđa (3. nov.),

-Gornjolomci (1 k.) su od pre 25 godina iz Balinaca (Zaglavak), iz istoimene Porodice. Slave sv. Nikolu.

-Radonjiči (1 k.) su uljezi iz Štitaraca (Zaglavak) iz istoimene porodice. Slave sv. Đorđa (3. nov.).

Stanovnici su starinci i doseljenici skoro podjednako; jer na starince (tri oveće porodice) pada 20 domova, a na doseljenike (8 porodica) oko 18 kuća. Doseljenici su mahom iz okoline, najviše kao uljezi, i to iz novijeg doba.

Drži se da je selo dosta staro, iz doba kneza Lazara.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Gornja Sokolovica (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Gradište, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Gradište se nalazi na desnoj obali Aldinačke ili Goleme Reke. Iznad njega je brdo Obešenik. Kuće su na jednoj zaravni iznad pomenute reke tako, da selu reka ne može naškoditi. Zapadno pored sela promiče bujan potok Rajan Dol, koji odseca četiri kuće od sela. Gradište je usred visova tako, da je sa svih strana zatvoreno i sasvim mu sprečen saobraćaj. U selu se jedino saonicama kako leti tako i zimi služe. U poslednje vreme, od kad se počeo prosecati put Kršinom ka Sokolovici, počinju se i kola graditi. Prema selu su naprimer sa juga Grad i Crkvište; na zapadu Golema Glama; na severu Aljin Dol, na istoku Kućina Šiba, Jelje itd.

Klima.

Ovakav položaj ne dopušta vetrovima da selu škode. Najjači a i najhladniji je istočni vetar, koji se zove krivac, a za njim - košava, koja duva sa zapada, uz reku, i najčešće donosi kišu.

Vode.

Okolina Gradišta je bogata u izvorima. Najjači je izvor Vrelo, koji se nahodi ispod sela na 10—15 minuta, na levoj obali Goleme Reke a pod Golemom Glamom. Izvor je tako jak da odmah može vodenički kamen okretati, a zimi još je jači. Narod složno tvrdi da je to voda iz Repušničke (Papratske) Reke, koja ponire više Gornje Kamenice na pola časa hoda, pa ispod atara pričevačkog, ponirući, teče i izbija ovde. To svoje tvrđenje posvedočava ovim: 1) Kada je Repušnička Reka mutna, onda se uskoro pojavi mutna voda i u Vrelu, i ako nigde nije padala kiša u okolini. 2) Iznad Gornje Kamenice u Repušničkoj Reci opaža se da nestaje vode u pesku kraj desne stenovite obale rečne. To mesto zove se „Propas“. I doista, dotle rokom mnogo više vode teče, nego odatle. 3) Ljudi su puštali slamu y ,Propas“, i onda se primetilo da ona izlazi u Vrelo. 4) Kad ima dovoljno vode u Repušničkoj Reci, Vrelo je jače; a kad popresuši, i Vrelo je slabije.  Tako narod tvrdi i ovde i y Gornjoj Kamenici. Vredno bi bilo da pozvaniji obrate pažnju na ovo zanimljivo narodno verovanje.

Ali dok u okolini ima dosta izvora, dotle ih u selu nema. Gradište danas pije vodu sa jednog jedinog bunara, koji je načinjen u sredini sela pre nekoliko godina. Dok on nije bio načinjen, selo je pile vode sa reke, osobito zimi, i sa izvorčića koji su prema selu, preko reke, a u podnožju Crkvišta i Gradišta.

Zemlje i šume.

Dobre zemlje za obrađivanje nema, jer je okolina brdovita. Nema skoro visa koji nije ovde–onde razoran. Kad sneg otpočne kopniti, ili kad jača kiša padne, plahoviti potoci sa visova i kosa jure noseći sa sobom i ono malo zemlje što je povrh kamena. To biva osobito leti, kada je zemlja obrađena, i onda brda, zasejana žitom, izgledaju kao izbrazdana, razorana vododerinama. Osobito je Aljin Del razoran mnogim potocima. Ova je ta zemlja, prema tome, oko sela, a mesta se zovu: Crkvište, Glama, Zagrad, Ogorelica, Jelje, Aljin Del, Trnovica, Mali Jesikovac, Jazvine, Kruševica, Golklasica, Obešenička Padina, Prlo, Prestolje, Goleći Rt, Aljin Dol, Bara, Rajin Dol, Rudine i Kršina. Najdalje je Aljin Dol – na pola časa hoda. Na ovako nerodnoj zemlji seje se poglavito ovas, raž, krupnik i kukuruz, koji vrlo slabo uspeva.

Narod se više, prema ovome, bavi stočarstvom — negovanjem koza i ovaca, jer za njih ima prilično utrine, paše. Utrina je najviše seoska, i to u Vrelu, Ogorelici, Manastirištu, Tovaljici i Begešovu Licu ili Tovaljevoj Dupki. Na popašu se plaća „utrinsko“. Svaki seljak ima pojatu, i one su oko sela.

Običaj bačijanja drži se dobro.

Najveći deo okoline jeste golet. ali ipak ima dosta šume, koja je najviše seoska. Najbolja je šuma u Kućinoj Šibi (državna šuma), gde je sve sama bukva, Jelju, gde raste granica i cer, i Ogorelica, gde je bukova šuma. Šuma se upotrebljava za ogrev, građu i u poslednje doba za pečenje kreča.

Kako je narod vrlo siromašan, ide u Rumuniju u pečadovinu (oko 20 duša godišnje), to otuda plaća porez i kupuje sebi hranu.

Tip sela.

Selo je potpuno zbijenog tipa, niti se deli na krajeve ili male. Kuće su one u gomilici a sred njih prelazi seosii put, oko koga su dosta nepravilno poređane. Rastojanje između kuća je 5-10 nerava. Nešto su jače odvojene četiri kuće potokom Rajni Dol. Iako selo nije izdeljeno na krajeve, ipak se čuje gornji kraj, u kome su Velojiči, i donji kraj, u kome su mahom Prvuloeci, ali između njih nema razmaka.

Ime sela.

Selo je dobilo ime Gradište po gradištu, gradskoj rujini, koja se nalazi prema selu na jednoj steni. Ne zna se da li se selo kad god drukčije zvalo.

Zagrad se zove onaj deo atara iza grada (južno), te mu je otuda i ime došlo.

Crkvište je dobilo ime po tome što je tu bila nekada crkvi.

Manastirišts je dobilo ime od manastira koji je tu bio.

Jazeine mesto prozvano je po jazvinama, rupama, koje su se tuda nalazile a i danas nalaze kao ostaci staroga rudarstva.

Starine u selu.

Gradište po svojim starinama spada u red ređih sela zaglavačkih. Ovo je njima tako bogate da je teško čoveku oteti se od misli: kako je ovde moralo jednom biti kakvo jače kulturno mesto. Da ih pomenemo redom:

Gradište. Južno od sela Gradišta na jednom stenovitom okomku nahode se još sveže razvaline gradske. Nalazi se iznad samoga ušća Pričevačke Reke u Golemu (Aldinačku) Reku. Moguće je ući u nju samo sa jugoistočno strane, a sa svih ostalih strana je odsek. Na istočnoj strani ima dobro očuvanih zidina. Grad je imao dva platna, koja još, na istočnoj strani, štrče za 2—3 m. u visinu. Predanje je o gradu vrlo tamno. Veli se da ga je zidao Latin. Priča se da je u gradu bila varoš, od koje se poznaju tragovi - temelji od kuća i podruma. U ruševinama nalazi narod vrlo često (osobito čobani} novac od potpuno čistoga srebra, stopne,  krčage, grnce (lonce), gvožđuriju itd.

Milićević je zabeležio o ovome gradiću ove: „...stari gradić, za koji se ne zna ni čiji je ni kadašnji je. Tu je jedan seljak izorao haljine, koje su, umesto gajtana, bilo sve srebrnim tokama iskićene; još su izoravani neki sudi, sve od samog srebra.

Stanajina crkva. Na desnoj obali Aldinačke Reke, na jednoj steni, pod samim gradom nalaze se opet nekakve debele zidine. Nekakva Stanaja (žena) iz Gradišta otkopavala je ovde crkvu, i od tada se ova rujina prozone Stanajina Crkva. Po mnogim znacima vidi se da je ovo bila kula, koja je branila prolaz dolinom reke.

Crkvište. Istočno od grada na 300  -400 koraka nalaze se na jednom ćuviku temelji nekakve stare građevine, obrasli sve y trnju i šipražju. Narod veruje da je tu bila crkva i da se do skora tu poznavao trag od starog crkvenog bunara. Okrenuta je pravo istoku; dužina je 23 i po koraka  a širina 13 koraka; debljina zida je oko pola metra. Jedva se raspoznaju vrata ka jugu. Možda je ovo bila gradska crkva!

Manastirište. Na četvrt časa od sela uz Golemu Reku, na desnoj njenoj obali nahodi se Manastirište. Ty je na neznatnoj ravnini, između drevnih jasenova i klenova koji i danas stoje, bila crkva od slabog materijala, pa je, budući od drveta, sva izgorela tako da joj se danas ni temelji ne poznaju. Jedini je ostao sveti presto - prestoni stub od bigra, preko koga je četvorostrana ploča, takođe od bigrovitog kamena. Po pričanju starijih ljudi. koji su i danas živi i u nju išli te se pričešćivali, crkva je bila posvećena sv. Arhangelu, te se i danas tu narod skuplja na taj dan. Pamti se da ju je poslednji sveštenik opsluživao Radojko Gojković iz Balinaca. Šuma u okolini bila je crkvena. Kućina Šiba koja je prema crkvi, manastiru - na levoj obali rečnoj, bila je crkvena, pa je država preuzela. Blizu crkve ima dobar izvor vode.

Stara trobišta. Uza „Stanajinu crkvu“ nalazila se stara grobišta. Niko ne zna ko se tu sahranjnnao. Bilo je tu dugačko kamenje, uspravljeno, bez ikakvih osobntih znakova. Kada se prosecao put niz reku, nađeno je ljudskih kostiju, a kamenje je sve povađeno.

Rudarstvo. Oko Gradište, osobito sa severne i istočne strane, ima puno ostataka staroga rudarstva. Silna zgura, šljaka, od topljenja rude, rudarski alati (napr. čekići), mnoga podzemna okna jasno svedoče, da je onde bilo važno rudarsko mesto. Osobito ima mnogo tragova u Jazvinama (koje je i nazvano tako po mnogim jazvinama y njemu), R'ajinom Dolu n Aljinom Dolu. Danas se pokušava. da se ponova oživi ovde rudarski rad, i već se nekoliko godina istražuje ruda. Ima bakra, po malo srebra, ređe i zlata. Na majdanu rade i seljaci iz Gradišta, tu zarađuju 1,20–1,50 din. dnevno.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

O selu Gradištu ima u narodu ovakvo predanje: U davna vremena, u doba cara Lazara, ovde je bilo vrlo veliko naselje. Kosovski boj je zatekao ovde preko 700 domova. Nekoliko stotina vojnika otide odavde u boj na Kosovo, pa gotovo svi izginu, a samo ih se sedmorica vrati u selo. Kada su pak, posle srpske propasti Turcn poplavili ove srpske zemlje, i ona se sedmorica (sa svojim porodicama) razbegnu: jedni prebegnu u selo Stajćovce (u Bugarskoj), kao naprimer Prvulovci, a drugi prsnu u pirotske strane, treći u Moravu itd. Do skora. su, priča se, dolazili iz Stajćovaca stari Gradištani radi trgovine i svojakali se sa ovdašnjim stanovništvom. Selo je bilo pusto neko vreme, dok se opet neki ne vratiše na staro ognjište (Prvulovci, Velojiči).

Prema selu, na levoj strani Aldinačke Reke, nalazi se mesto Ižište. Ižištem se zove stoga, što su tu bilo iže, domovi. Ko je tu živeo i kad, narod ništa ne priča, ali neki misle da je to naselje bilo dok je i grad bio u životu. Možda je ovde bilo podgrađe gradsko, jer se nalazi u neposrednoj blizini grada, na istočnoj mu strani.

Narodne tradicije, vrlo mnogi ostaci rudarstva, kao: zgura, okna rudarska, alatljike rudarske, crkvine i dr.  sve to pokazuje da je doista moralo ovde biti neko jako naseljeno mesto, o kome se danas skoro ništa ne zna. Vrlo je verovatno da je današnje Gradište na rujinama toga staroga naselja.

Najstarije su porodice:

-Velojiči (7 k.) su jaka i razgranata porodica. Slave sv. Nikolu.

-Prvulovci (10 k.) su takođe starinska i razgranata familija. I oni slave sv. Nikolu.

Misli se da obe ove porodice vode svoje poreklo čak iz doba Kosovskoga boja. Tradicija naročito potiče Prvulovce, od kojih su se, kao što je napred rečeno, mnogi odselili u Stajćovce.

-Živkovci (4 k.) se tako isto smatraju za ćutuklije. Deda Živko je, po kome je prozvana porodica, današnjim najstarijim Živkovcima čukundeda. Jedni su poznati kao:

-Rističi (2 k.), po praunuku Živkovu, a ostali:

-Živkovci po čukundedi. Slave Petkovdan.

Ostalo stanovništvo je doseljeno: Tako su se:

-Markovci (4 k.) doselili iz Gornje Kamenice pre 80 godina. Prvi je doseljenik prišao na ženino imanje kao uljez.Ovih ima i u St. Koritu (Glavnjičiči, Rusi), ali tamo slave sv. Đurđic (3. nov.), dok ovi – sv. Aranđela (8. nov.).

-Ćosaci (2 k.) su poreklom iz Aldinaca. Njihov predak došao je otuda ovde kao domazet. Slave sv. Đurđic (3. nov.).

-Šutaci (3 k.) su došli otprilike kad i Ćosaci (domazeti) iz Dejanovaca u zaglavskom srezu. Slave Vračeve.

-Vlatkovci (1 k.) su iz St. Korita od pre pola veka. Slave Đurđic (3. nov.).

-Aksentije Milovanović (1 k.) doselio se kao domazet iz Kandalice. Slavi Đurđic (3. nov.).

U selu ima dve ciganske kuće. Doselili su se iz Bele Palanke. Kovači su. Govore srpski.

Kao što se vidi, stanovništvo Gradišta sastavljeno mahom iz starih porodica, a tek neznatnim delom iz doseljenika; jer od 32 kuće, na ćutuklije pada dve trećine a tek jedna trećina na doseljenike. Do pre 80 godina stanovništvo je raslo priraštajem, a tek posle nešto doseljavanjem (domaaetima).

Seoska je zavetina Pantelej i Trnova sv. Petka.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Gradište (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Drvnik, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Južno od Balinaca, za pola časa daleko, nahodi se selo Drvnik. On je u južnom podnožju Pisanice, koja je na granici između Balinaca i Drvnika. Okolina ovoga sela je najkrševitnja u celom Zaglavku. Sa ovih je skoro strana, osobito južne i severne, pritisnuto neprehodvim visovima i kosama. Prema njemu je sa južne strane vis Klepalo, a iznad njega (sela) kosa Pisanica, na čijoj je strani solo. Ispod Drvnika dere viloviti Drvnički Potok (ili: Reka), koji duboko između stena teče, te ispod sela kao da je provalije. Selo je na desnoj strani pomenutog potoka, u prisoju, okrenuto jugu.

Neznatai je deo sela (3—4 kuće) na levoj obali, u osoju (Kovačevište). Kuće su na samom kamenu.

Zapadnim krajem sela promiče opet jedan potok, koji se zove Mrsni Potok, a utiče odmah ispod sela u Drvnički Potok. Iako su oni potoci bujni, plahoviti, ne čine štete selu, jer su se duboko ukopali, te se ne izlivaju van svoga korita.

Klima.

I pored toga što je Drvnik u sklopčini, ipak je nešto otvoreniji na istoku i zapadu, te otuda i duvaju najsilovitiji a sa istoka i najhladniji gornjak ili krivac („najz'vl“), sa zapada – dolnjak. Jug donosi kišu. Sneg napada i po 1 m. visine, pa i više. Hladnije je nego u Balincima.

Vode.

U okolini ima dosta izvora, pa i jačih. Najjači su: Korenatac, Lešje, Jesikovac i Pajež, koji su skoro uza samo selo, te se pije voda i sa njih. U sredini je sela izvor Milice, sa koga selo najviše pije vodu. Sa pottoka se ne pije. Bunara, nema.

Zemlje i šume.

U celom ataru drvničvom nigde pitomije zemlje, sve sam kamen, preko koga je gde–gde tanak zemljin sloj. I ono malo raži ili ovsa što se baci u zemlju, najčešće ili prigori ili ga voda odnese. Ovo je samo jedinstveno u Zaglavku time, što u njemu i danas narod nikako ne upotrebljava kola, pošto se njima ne može služiti. Zimi leti ovde rade samo saonice, a gde ne mogu ni sve da se upotrebe, tu se prevoz vrši durašnim zaglavekim konjićima; gde pak ni oni ne mogu da posluže, tu čoiek zalaže svoja leđa, naprimer snosi drva, prenosi snoplje na obramicu („na kobilku“). Njive su ove oko sela u svim mestima: Mel-Drvnik, Pribilica, Golema Kruša, Rudolac„ Orlova Padina, Lešje i „Preko Del“.

Nije dovoljno ii 60 ralica zemlje zajednu porodicu od 10 duša.

Zemljoradnjom se, zbog nerodnosti zemljine, manje bave nego li stočarstvom. Stočarstvo je, uz pečalevinu, jedino koje unekoliko pomaže i olakšava život u ovom jadnom, sirotom i zabačenom selu. Svaka kuća ima po 40-50 brava ovaca i veza (prosečno). Stoka se prodaje za hranu. Neguje se svuda oko sela po vrletima, osobito u Vinjagi i Perkašu (na 1 čas ispod sela), „selskim“ utrinama. Svaka kuća ima svoju pojatu, ili ako ne to, onda kod kuće tor (trljak) za stoku. Pojate su naprimer u Pribiljici (3 p.), Korenacu (3 p.), Bojinovici (3 p.), Slatinama (2 p.) itd. Bačijanje se održava još.

Tip sela.

Napred pomenuti potoci i još mnogi omanji koji se probijaju, osobito kišnih dana, kroz selo, učinili su zajedno sa oblikom zemljišta, da kuće nisu zbijene kao što je to obično kod ostalih zaglavskih sela. Razmak je 30-50 koraka, pa i više. Ima dva kraja koje rastavlja Drvnički Potok: Mrsni Potok i Kovačevište. Kovačevište je vrlo malo (3—4 kuće).

Ime sela.

Zapadno od sela nahodi se mesto Mil–Drvnik, po kome je, veli se, i selo dobilo ime: Drvnik.

Starine u selu.

U okolini Drvnnka, osobito na Pisanici i u Krušju, ima zgure, te se misli, da je nekada. ovuda vaćena ruda. (Uporedi ime mestu Rudnik sa ovim mišljenjem).

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Kako je postalo selo Drvnik, narod ništa ne zna. Opšte je mišljenje da je selo vrlo staro, i da je iz njega postalo selo Balinci (v. postanak Balinaca). Malen prostor na kome se mogu podizati kuće, opkoljen skoro sa svih strana visovima, pokazuje da ovo selo nije moglo nikada biti kakvo jako naselje. Takvo, u sred visova i kosa, moglo je poslužiti kao utočište gonjenima od obesti turske ili kao stočarsko mesto, a nikako kao mesto, koje svojom pitomom i rodnom okolinom privlači. Otuda se zbilo u ove vrleti mnogo više doseljenika, nego što je starinaca, kao što će se iz pregleda malo čas videti.

Kao starinci (,ćutuklije“) jedini su:

-Rikmanovci (7 k.). Misli se da su oni zaselili selo. te je onda ova porodica vrlo stara. Iz sve su porodice Strainjiči u Balincima (Zaglavak), Perkiči u Štipini [srez zaglavski), kao i vrlo jaka, razgranata porodica Šujinci ili Tabakovci (ili i: Gmitrinci) u Malom Izvoru, u srezu i okrugu timočkom, kamo su se. odselili od 1815.—1833. od obesti turske. Iz ovoga se vidi da je ova porodica ne samo stara, nego i vrlo razgranata. Slave Mitrovdan.

Ostalo je stanovništvo sve doselac ili „bežanac“. Tako:

-Skornjiči (14 k.) su se doselili, otprilike, u drugoj polovini osamnaestog veka iz sela Ragodeša y pirotskom okrugu. Prvi njihov predak - doseljenik Petko dođe u Gornju Kamenicu a iz Gornje Kamenice u Drvnik. U Gornjoj Kamenici kao da će Glavšinci biti iz ove porodice, iako se tamo smatraju kao starinci. Hoce pirotske, zarubljene šubare. Slave sv. Alimpiju.

-Karpuzovci (3 k.) su došli kad i Skornjiči. Starina im je y Bazovu, selu u pirotskom okrugu. Slave sv. Jovana.

-Zagorci (4 k.) su starinom iz Prevale, sela u Bugarskoj. Majka im se preudala ovde prošloga veka, i dovela mušku decu, od koje su ovi Zagorci. Zovu se i Kukavci. Slave sv. Đurđic (3 nov.).

-Selinčanje ili Tornjiči (5 k.) su došli iz Aldinaca, otprilike kad i Zagorci. Oni su iz porodice Miljćiča, po svoj prilici od Severinjćiča (Selinčanje možda iskvareno od Ceberinjćiči!) Slave sv. Đurđic (3. nov.).

-Surudžijiči (1 k.) su u sredini prošloga veka došli iz Dejanovaca. Slave sv. Stevana.

-Gabrovničanje (1 k.) su iz Gabrovnice, u srezu zaglansnom. Slave sv. Nikolu.

-Odadžijiči (1 k.) su iz istoimene porodice u Aldincima. Slave sv. Alimpija.

Drvnik je. po svemu izgleda, iz starijeg doba, svakako je postalo pre 18-og veka. Ovo je od ređih sela, bez selišta. Stanovništvo je sastavljeno mahom iz doseljenika, jer od 35 kuća, koliko ima u selu, na ćutuklije pada samo 7 kuća, a ostalo na doselce (razmera 1 : 4). Doseljavanjem je umnoženo krajem 18-og i početkom 19-og veka, kada su i odseljeie odavde mnoge porodice. Od oslobođenja ovoga kraja (1833) stanovništvo je raslo mahom priraštajem, jer se stanovništvo umnožilo u to doba samo dvema doseljeničkim porodicama (uljezima). Najviše je doseljenika iz pirotskog okruga i današnje Bugarske, a neznatan iz okoline.

Seoske su zavetine: Đurđevdan i Petkovica, a Skornjičp zavetuju i sv. Ćirika.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Drvnik (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Aldinac (po knjizi Aldinci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Selo Aldinci je na obalama Šipkove Reke. Pored Šipkove Reke je uzana dolinica na levoj obali, to je tuda podignuto nešto manje od polovine sela. Veći deo kuća je priprt na desnoj obali, u prisoju. Kuće su na peskuši, a one u prisoju i na kamenu. Selo se prostire u pravcu rečnoga toka (istok-zapad), a sa jedne i sa druge strane je ispresecano nekolikim potocima, od kojih su na levoj strani oveći: Rasina Padina, Trebežina i Štrnovec, a na desnoj: Sorčin Dol, Leva Reka, Kragujevac i još nekoliko bezimenih, kraćih potočića.

Leva Reka je skoro kao i Šipkova Reka velika, a postaje iz dva kraka: Leskovicke Reke i Bajnopečnot Potoka, koji izvire iz Gradskog Kladenca; teče sa severoistoka i utiče u Šipkomu Reku, razdvajajući Odadžijiče.

Šipkova Rena postaje iz dva kraka: Kosmatičke Reke, koja izvire između Smiljeve Čuke i Zelen-Grada, i Šipkove Reke, koja izvire iz Pisane Bune. Kad se one sastanu, teku na jug, pa. pre nego će ući u selo, primaju rečicu (ili potok) Tyriju, koja dolazi sa Topuzanova Groba, i onda okreće na zapad, ulazi y ceno, prima u se Levu Reku, i teče na dalje kao Aldinačka Reka.

Selo je opkoljene sa svih strana (sem zapadne) visovima i kosama. Na jugu je Jablan, koji se spušta ka selu čas blaže čas strmije pod imenima Zubrov Del ili Mrtvina. Na jugoistoku je Topuzanov Grob, kosa koja deli aldinački atar od repušničkoga, i u isto vreme je vododeliica Šipkove i Pepušničke Reke. Na severu i istoku su mnogobrojni visovi i ogranci sa Stare Planine: Pisana Buka, Zelen–Grad, Smiljeva Čuka, Graden–Kladenac, Ruška Čuka, Tumba itd. Iznad samog sela je na severu kosa koja se strmo spušta k selu i zove se Krst ili Prlina i Kriva Poljana.

Vode.

Šipkova Reka i Leva Reka nikada ne presahnjuju; dosta su bujne, ali štete ne nanose selu, a tako isto ni potoci. Oko pomenutih reka i istoka ima u izobilju omanjih izvora sa kojih se pije voda. Najveći su: Šapur, Štrokovac (kladenac), i Stare Voda (gde su Turci „grebli“ vodu. Ima i jedan bunar, ali se mnogo više nije izvorska no bunarska voda. Preko zime se pije većinom rečna voda, jer onda je ona vrlo čista i bistra i hladna, dok je u to doba izvorska — mlake, topla. U okolini ima dosta i jačih izvora, a najjači je Graden-Kladenac, koji se nalazi na granici srpsko-bugarskoj, odakle polazi Bajnopečki Potok.

Klima.

U selu je vrlo hladne, skoro kao u Dejanovcima. Sneg napada po jedan do jedan i po metar debljine, a u planini i više, te traje i do polovine maja meseca („sneg se ucrvjaje"). Duva osobito jak vetar krivac ili istočnik, koji je i vrlo hladan. Kišu donosi i krivac, ali je onda tiha i duže traje, ali kad je donese košava ili jug, onda je vrlo jaka (pljusak, sprija).

Zemlje i šume.

Aldinačko je zemljište dosta slično radičevačkom. Zemlja je potpuno planinska, brdovita, mestimico krševita. Pošto je pokrivena, kao što će se čas videti, šumom, nije toliko ni zemlja sprana koliko u ostalih zaglavskih sela. Zemlja je stoga srednje rodnosti, i potrebno je jednoj porodici najmanje 40 ralica zemlje. 50–60 brava ovaca i koza, par volova i 2–3 brava svinja.

Najviše se seje ovas i raž, ostala žita manje. Najviše njiva ima u ovim mestima: Željevo, Vitonjina, Vitonjin Del, Kladenčica, Šopur, Grbinjin Dol, Kaluđerica, Obršina, Bilo, Radiov Dol, Zubrov Del i Loboderica. Sva su oko sela, najudaljenije za l čas.

Iko je zemlja srednje rodnosti, pa i rodna na nekim mestima (prema ostalom Zaglavku), ipak se narod bavi dosta i stočarenjem. Neguje se stoka — ovce i koze — za koju ima dosta i dobre utrine, paše. Bačijanje je još na glasu, ali kao god što zadruge propadaju, i ono propada. U poslednje vreme podižu se osobito bačije na vodi, t.j. voda zamenjuje ljudsku snagu u bućkanju masla. Ima na 5—6 mesta tako podignutih bačija.

Seljaci imaju svoje „ponate“ u okolini sela, a najviše ih je u planini, na proplancima, gde su im vrlo dobre livade i njive. Tako ima ih u Krivoj Poljani (3), skovici (3), Grdovcu (10), Ruškoj Čuci (10), Cremošnici (6) Kosmatici (6), Svinarnici (6), Popovoj Padini (5), Visokoj Lipi(8) itd. Sva su ova mesta ka srpsko–bugarskoj granici, udaljena od sela za 1-1,5 č. Ima seljaka koji imaju 2, 3 pa i 4 pojate. Svaki domaćin ima i po jednu omanju pojatku za sitniju stoku. Stoka se premešta sa pojate na pojatu kad je rđavo vreme, a najčešće zbog ishrane i đubrenja njiva i livada. Na pojatama se mahom i bačija. Tu su sprave na „bučkanje“.

Paše (utrine) ima najviše u svim mestima: Stranje, Guška Čuka, Debela Klada, Leskovica, Bilo, Bilce, Smiljina Čuka, Vetren. Sve je ovo „selska“ utrina, na koju se plaća ispaša („utrinstko“). Uz ovu, ima mnogo privatne utrine u celoj okolini.

Aldinovački je atar pravi šumski predeo. Otuda je okolina Aldinaca i vodom obilata. Svuda, u celoj okolini, nalazi se šuma, koja je ovde–onde proređena radi obrađivanja zemlje. Ovde gde je sasvim odgoljena zemlja, ima i vododerina (baš kao u Pričencima). „Selske“ šume ima u ovim mestima: Mladenov Krš, Debelo Bučje, Zelen-Grad, laćije, Popova Padina ili Popov Preslab. Najbolja je privatna šuma u Tutmi i Žljeburini. Državne-šume ima na Pisanoj Buki. Šuma je bukova, a y Žljeburnpi ima i goruna (beljikovine). „Selska“ je šuma postala, po narodnom pričanju, ovako: Pređe je bilo malo kuća u selu, a imali su veliki atar. Onda se seljaci dogovore da izdvoje jedan deo kao zajednički, iz koga će pomagati, naprimer, siromašne doseljenike ili sirotinju iz istog sela.

Šuma se upotrebljuje poglavito kao grede (uopšte građa) za zgrade, hrana stoci i ogrev. Od nekoliko godina podignute su ovde tri strugare, koje se ovde zovu reznice, te režu daske, tarabe, baskije, letve itd. za domaću upotrebu a i za prodaju. Oseća se jači pokret za podizanjem ovih rezpica, i nema sumnje da će ih biti mnogo više, samo dok se preseče put dolinom Aldinačke Reke. A uz Radičevce i Šarbanovce nema pogodnijega mesta od Aldinaca u celom Zaglavku za pomenutu eksploataciju šume.

Iako su ovde mnogo povoljnije životne prilike nego igde u Zaglavku, ipak narod listom ide u Rumuniju u pečalovinu. To dolazi poglavito otuda, što je ovde najbolje očuvana zadruga (u zadruzi nije retko naći preko 20 duša), pa onda po jedan ili dva člana iz kuće (osobito najbolja radna snaga, od 22-35 god.) idu te pečale u Rumuniji, a ostali rade polje i čuvaju stoku. Odlazi ih po 180 godišnje.

Tip sela.

Selo je, i ako je Šipkovom n Levom Rekom i mnogim omanjim potocima ispresecano, ipak zbijenoga tipa. Pruža se u dužinu. Nema osobitih krajeva ili mala, ali se gornji deo sela zove gornji kraj, a donji - donji kraj, između kojih nema određene granice. Najčešće se pojedini krajevi zovu po imenima porodica ili familija, jer kuće koje pripadaju istoj familiji, mahom su u „kupu“. Takvi se krajevi, dakle, zovu: Miljćiči (koji zauzimaju gornji kraj), Štrkovčanje, Kaparci, Kalnaci, Despotovci, Severinjćiči, Odadžijiči (zauzimaju mahom donji kraj), itd. Između pojedinih takvih „kupova“  razdaljina je kao i između pojedinih kuća u „kupu“.

Ime sela.

Selo se zove Aldinci, a misli se da je ovako postalo: Pre nego što je ovde osnovano selo, Šipkova Reka se zvala Aldina Reka ili Aldin Potok. Kad su se ovde zaselili, reše se da se i selo prozove Aldinci po potoku (odnodno  reci).

Topuzanov Grob. Iznad sela, na istoku, nahodi se kosa Topuzanov Grob, a prozvana je tako, što je tu sahranjen nekakav Topuzan, Turčin, koji je uvek na konju nosio topuz, pa otuda tako i prozvan.

Starine u selu.

Crkvište. Na pola časa uz Levu Reku, na njenoj levoj obali, nahodi se mesto koje se zove Crkvište. Tu se nalaze temelji od nekakve zidine, za koju se misli da je bila crkva. Stari ljudi pričaju da je tu bio hram sv. Petke (Petkovice), i tog se dana tu narod skuplja na sabor. Crkva je bila od tvrdoga materijala, od koje se jedva poznaju temelji, debeli 0'60—0'70 m. Imala je tri odeljenja. Dugačka je 17 m, a široka 6,50 m. Okrenuta pravo istoku. Oltar se ne poznaje.

Temelji su otkopani. O ovoj „crkvini“ ima u narodu ovakvo predanje: Ovde je bila crkva i narod se u njoj uvek pričešćivaao. Jednom na sv. Todora, kada je oko crkve igralo kolo, doleti gavran noseći u kljunu „sinjo obljalo“,  zaleprša krilima nad orom, spusti ga usred kola i zagrakta. Uskoro dođu Turci, sav narod porobe i iseku, a crkvu iz dna razruše. Same jedan brat i jedna sestra ostanu utekavši ispred Turaka.

Mesto se tako zvalo odvajkada. Dakle i pre nego je ona rujiia otkopana. Prema ovim razvalinama je vis Vrli Kamen i Gradom, na kome se nahode tragovi gradskih zidova. ali se o njemu ništa ne priča. U podnožju visa Gradac, a prema Crkvištu, ima dobar izvor, gde je voda bila sprovedena „ćuncima“.

Iznad Crkvišta u Leskovckoj Reci ima tragova o nekom starijem naselju, ali se ništa o njemu ne priča.

U ataru aldinačkem ima vrlo mnogo tragova starijeg rudarstva. Iznad sela, na istoku, na Aldinoj Kasi ima ostataka rudarskih: starih okana, direka i dasaka čamovih u oknima, zgura, šljake itd. Tako isto su mnogi tragovi u Ruškom Dolu, na Krstu (više sela), na Obršini (međi aldinačko–balinačkoj), Sorčinom Delu itd. Kao da je vađeno i topljeno osobito bakar i gvožđe. Danas se pokušava da se opet oživi rudarski rad i ovde., kao u Gradištu.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Reka, na kojoj je selo Aldinci, zvala se, pričaju, Aldina Reka. Cela okolina oko Aldine Reke bila je, kao što je i danas većim delom, planina. Pastiri su oko reke napasalii svoja stada. Priča se da su ovčari iz Dejanovaca, Stevan i Božan, tumarajući tamo amo, sa svojim stadima došli u Aldinu Reku. Čeprkajući i zagledajući po dolini rečnoj, nađu kao neke temelje i podrume, te im odmah padne na pamet da je ovde moralo jednom biti kakvo naselje. Dogovore se oni te ovde ostanu i zasnuju novo selo na starim ruševinama. Od Božina su današnji Božinovci, a od Stevana — Odadžijiči. Za ovima se presele Miljćiči, pa onda Štrkovčanje itd. i tako se sele umnožavalo deseljavanjem na dalje.

Po starini stanovništvo se može ovako poređati:

-Odadžijiči (38 k.) su vrlo stara i razgranata porodica. Zovu se i Rtljanci prema mestu (Rt) na kome su. Iz sve je porodice čuveni hajduk Živko N. U prvome ustanku se zajedno sa Veljkom tukao protivu Turaka. Bio je uz Veljka pri osvajanju Beograda (1806.), pa je s njim i u Krajinu došao i ostao zajedno s njim do njegove pogibije. Posle smrti Veljkone dođe Živko sa nekoliko drugova svojih u okolinu svoga sela, te je iz ogranaka Stare Planine kao hajduk zadavao strah Turcima u Zaglavku, osobito aldinačkom subaši, koji je toga radi morao držati čitav odred sejmena. Kad ga Turci jednom uhvatiše prevarom, skupe se subaše aldinački, papratski n trgoviški, da većaju kakvom će ga smrću umoriti. Osude ga na vešala, ali njegova žena, Stana, plačući stane moliti subaše da mu oproste život. I ako su vešala bila gotova a Živko obrijan, subaše se smiluju i oproste Živku, te je uskoro dočekao i oslobođenje (1833.). Tri kuće iz porodice Odadžijiča zovu se Kotlarovci, po Mladenu Kotoru (bio je kotlar, pa tako i prozvan), koji je takođe pored Živka hajdukovao u Staroj Planini. O obojici se hajduka sačuvala vrlo sveža uspomena o njihovu hajdukovanju po okolini. Odadžijiči slave sv. Alimpija ili posnog sv. Đorđa (26. nov.). Od njih ima odseljsnih u celoj okolini: u Drvniku, Radičevcima. Vidovcima i t. d.

-Božinovci (27 k.) su kao i Odadžijiči stara porodica, koja je osnovala selo. Boživovci su od jako razgranate porodice Despotovci u Dejanovcimi (Zaglavak). Noviji su im nazivi:

-Petkovci, Veljkovci i Cvetkovci. Od njih su Doselci u Debelici. Slave Sv. Stevana.

-Štrkovčanje (19 k.) su starinci. Starina im je takođe u Dejanovcima. Naziv su dobili po potoku Štrkovac, u kome ih najviše ima; inače su Šutaci ili Šutakovci (vidi o tome u Dejanovcima). Tri kuće Štrkovčana zovu se Kaparci. Slave Vračeve.

-Miljćiči (53 k.) su vrlo velika i jako razgranata porodica. Doselili su se iz Miljkovaca y Svrljigu odmah za prvim zaseljenicima, Božinovcima i Odadžijičima, a zašto – ne zna se. Jedni se Miljćiči zovu:

-Ćosaci (3 k.), drugi:

-Severinjćiči (7 k.) a ostatak je zadržao svoje starije ime – Miljćiči. Slave Đurđic (Z. pov.).

Noviji su doseljenici:

-Kalanci (3 k.) su poreklom iz Kalne u pirotskom okrugu. Doselili su se otprilike u četvrtoj desetini prošloga veka. Od njih ima dve kuće u Šarbanovcima (Zaglavak). Slave Mitrovdan (26. okt.).

-Zagorci (3 k.) su prebegli iz Zagorja, u Bugarskoj, to su ovde dobili nešto zemlje od sela (seoske zemlje), a nešto su i sami prikupili. Došli su uskoro posle oslobođenja (1833. g.). Slave sv. Aranđela.

-Terzijiči ili Galjiči (1 k.) su doseljeni iz Crnog Vrha u pirotskom okrugu. Ima ih i u Balincima (Zaglavak). Slave sv. Luku.

Ima jedna kuća turskih Cigana, kovača.

Iz onoga što je dovde rečeno, vidi se da je selo Aldinci od mlađih sela. Postalo je u prvoj polovini 18. veka, a zaseljeno je poglavito iz Dejanovaca u Zaglavku i Miljkovaca u Svrljigu. Glavno stanovništvo čine ćutuklije, starinske porodice, koje su osnovale selo, a mlađih doseljenika je neznatan broj, jer od preko 140 kuća na njih ide oko sedam kuća. Stanovništvo je raslo, kao što se vidi, poglavito priraštajem.

Seoska je zavetina sv. Aranđel (13. jula), Spasovdan, sv. Ilija i Đurđevdan.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Aldinac (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Pričevac (po knjizi Pričevci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Pričevci se nalaze u dolini Ranine ili Pričevačke Reke. Neznatan je deo sela (do 20 kuća) y ocojy (na levoj obali), a sve ostalo u prisoju (na desnoj obali pomenut reke). Donjim krajem sela protiče sa desne strane Ždrelička Reka i utiče u Raninu Reku. Uporedo sa rečnom dolinom pružaju se i sa jedne i sa druge strane kose, koje se, osobito prisojna, strmo spuštaju u dolinu. One su izbrazdane mnogim potocima, koji silaze u dolinu, cepajući selo na mnogo krajeva. Najpoznatiji su potoci s desne strane, počevši odozgo: Jazvine, koji prima u sebe u gornjem toku Milkovu Baru; Stublova Padina; Bratinska Padina; Raljin Dol, Suvodolčič ili Sodolčič (u brzom govoru) i Zlatarica. Ovi su potoci iscepali kosu na više delova, te se različito zovu: istočno od Jazvnna je Paličište; između Jazvina i Stublove Padine je Rećevic i Urvine; između Stublove i Bratinske Padine (koji se u gornjem toku zove i Line), jeste Zapadi; između Bratinske Padine n Raljinog Dola — Vrančina Arnica; između Raljinog Dola n Zlatarice je Arnička, koja je prolomljena Suvodolčičem, a između Zlatarice i Ždreličke Reke je Pejina Čuka, kojom se završava ova kosa. Cela je ova kosa vrlo strmog nagiba i sve go kamen. Osojna strana doline je pitomija i manje izbrazdana potocima, a poznata je pod imenom Široka Rudina i Vodna Padina na koju se naslanja Golema Glama. Ca nje silaze oni potoci: Valođe, Vlašinova Padina i Nešina Padina. Između potoka Valođe i Vlašinova Padina je vis Debele Buće; između Vlašinovs Padino i Nešine Padins je Radovarnica, a od Nešine Nadine je na zapadu Pazarska Čuka, koja je vrlo krševita, namenita i divlja.

Ranina Reka izvire u Lešju, u ataru sela Dejanovaca, na pola časa hoda od Pričevaca. Teče sa istoka na zapad i pred ušće u Aldinačku Reku skreće na severo–zapad. Rečeno je da prima u se s desne strane Ždreličku Reku, koja izvire takođe u dejanovačkom ataru.

Ranina Reka i napred pomenuti potoci (s desne strane) vrlo su bujni. Čim padne kiša, potoci za tili čas nabujaju tako silno, da čoveka strah hvata od silne huke kojom se lome niz nose. Sa sobom nose pesak, šljunak n kamenje i  njima zarajaju dolinu. Negda je dolina Ranine Reke bila plodna, dok nije bilo ovako strahovite goloti. Ona je bila divno obrađena: lepe livade, gradine (bašte), vrlo dobri šljivari i dr. Od svega toga danas ni pomena! Ranina Reka i pomenuti potoci naneli su na tu plodnu zemlju toliko peska i šljunka, da danas izgleda kao pustara. Još se vide grane i vrhovi od oraha, koji su zatrpana! Time ne samo što je uništena ona plodna dolinnca, nego je, kao što je rečeno, silno promenjen i tip sela. Selo je neprestano u opasnosti da ga reka i potoci poplave. Malo jača bujica kada dođe, čuje se uz silnu huku od potoka i reke pisak dece, lelek žena i podvikivanje ljudi. Celo selo poleti da se brani od ove napasti. Ali je retka godina da ne odnese voda po nekoliko zgrada ili kuća.

Vode.

Rašina Reka, zato što je njena dolina zasuta peskom, vrlo često presuši, te je selo vrlo oskudno vodom. U selu se pije izvorska i bunarska voda. Kraj reke ovde–onde izbijaju s vremena na vreme izvori — kladanci, sa kojih se pije. Pije se i rečna voda dok ne presuši. Ima tri bunara.

Klima.

Selo je prilično izloženo i vetrovima. Najjači su i najhladniji krivac, koji duva sa istoka, niz reku, i  košava, koji duva sa zapada, uz reku. Vrlo je jak i jyg, koji katkada i krovove sa kuća i ostalih zgrada nosi. Kišu donose poglavito jug i košava: kada duva jug, pa okrene košava, mora biti kiše. Sneg pada prilično rano, često o Krstovdanu, a obične o Mitrovu-dne; traje do Đurćevdana, a napada po jedan metar, pa i više. Ovde je hladnije nego li u Štricima, G. Kamenici, D. Kamenici i Gradištu, a otprilike tako je isto hladno i u Papratna.

Zemlje i šume.

Pričevačka zemlja je najnerodiija skoro u celom Zaglavku, jer je brdovita i kamenita. Osobito je slaba na istoku, severu i zapadu od sela, a nešto pitomija na jugu. Na ovim se mestima seje raž, enas i kukuruz: Tatin Jaz (i: Jaz), Radovarnica, Glama n Obradova Padina. Iako svaka kuća zaseje podosta zemlje žitom, ipak nema ni desetak kuća, koje ne bi i najrodnnjih godina kupovale hranu. Stanovništvo se više bavi stočarstvom no zemljoradnjom: neguju ovce i koze, te stoku prodaju i zemlju održavaju. Svaki seljak ima stoku i pojatu. Imućniji imaju i po više pojata, po 5, 6, pa i 7 pojata. Pojate su oko sela po visovima, ali i kod kuće ima svaki tor za stoku. Pojate se premeštaju no nekoliko puta preko godine, ali ne toliko rada gnojenja (jer se ova golot i ne može gnojiti), već radn ishrane stoke: na jednom mestu stoka bude po pola meseca ili mesec dana, pa se kreće odatle na drugu stranu kamo ima paše, i to kako leti tako i zimi. Pojate su vrlo proste — krivuljače, a pored njih tor („trljak“) prigrađen za stoku.

Bačijanje se još dobro drži. ali u poslednje doba počinju i sami bačevati (osobito u donjoj mali).

Paše za stoku, ma da ima dosta ziratnog prostora, ima malo. Utrine je najviše u Širokoj Rudini, „Preko Vr“–u i u Vrelu. To je sve seoska utrina. U nedostatku svoje, oni gone svoja stada radi ishrane u atar sela Repušnica, Papratne i Dejanovaca, i za to plaćaju utrinsko.

Selo je šumom vrlo siromašno, jer je šuma isečena. „Selske“ šume ima uz Ždreličku Reku u Vrloj Arnici i Javorevu Dolu, ka Dejanovcima. Privatna je šuma uništena.

Tip sela.

Selo Pričevci odlikuje se svojim tipom od ostalih sela u Zaglavku, jer je ono razbijenom tipa. Do srpsko-turskog rata i ono je bilo zbijenoga tipa, ali se zbog poplave i rata onda rasprštalo dolinom Ranine Reke sve do ušća Ždreličke Roke. I što je vrlo važno, ovo selo i danas neprestano menja svoj tip. Kuće su zbog bujica vrlo jako izložene opasnosti, te se pomiču tamo-amo. Pa ipak selo je nešto zbijenijs u gornjem delu, u prisoju. Najrazbijenije je na levoj, osojnoj strani, gde su kuće po 200 pa i više koraka (a ima ih i sa razmakom 10 koraka, osobito u gornjem kraju) razdaljene. Može se reći da je razmak između pojedinih kuća ili grupica kuća 20-500 koraka, pa i više, zavisi od toga gde je kome zgodnije i bezbednije bilo načiniti kuću. Prema onom što se zna kako se došlo do ovopa tipa, ne može se ni misliti da su kuće grupisane bar po familijama. Tako naprimer Krstiči su rasuti po celom selu. Uglavnom selo se pruža u dužinu dolinom rečnom, i ne može se proći pola časa (2 - 3000 m.). Iako je razbijeno n podeljeno, pojedini krajevi, jer su noviji, nemaju svojih imena. Obično se deli na gornji kraj i donji kraj.

Ime sela.

Selo narod zove Pričovci ili Pričevci, a o postanku njegova imena priča se ovo: Nekada je čuma morila po selu toliko, da je ostao bio samo jedan svinjar „za priču“, da priča propast svojih, i od njega se namnoži ponovo selo i otuda se prozove Pričevci.

Starine u selu.

U potocima Zlatarici i Sodolčiču ili Suvodolčiču ima mnogo zgure, šljake, rupčaga, te su, po svoj prilici, tragovi stare rudokopnje. Šljake, zgure ima dosta i u dolini Ranine i Ždreličke Reks, kamo su je sneli potoci. Zgura se ovde zove zgurija.

Na desnoj obali Ždrelnčks Reke, pred samim njenim ušćem, priča se, nalazila se crkva. Danas se tu poznaju temelji, i sudeći po njima, crkva je bila dosta prostrana. Očuvan je prestoni stub od bigra kamena, koji je sav išupljikan. Na temelje te crkve podignuta je kapela, te se tu skuplja narod o Rusalnoj sv. Petki. Kome jo bila posvećena, i iz koga je doba, ne zna ce, niti se o njenoj sudbini priča.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Iz prošlosti Pričevaca zna se ovo: Na stavama Ždreličke i Ranine Reke, baš ispod sela, nalazi se Selište. Do početka prošloga veka, u vreme vojevanja za slobodu (1804.—1815.), Pričevci su bili na ovome mestu. Jednom udare Turci, krdžalije, na selo, porobe ga i spale, pa i crkvu na desnoj obali Ždroličke Reke, od koje se danas vidi samo temelj. Na mestu staroga sela su danas mnogi šljivaci, koje narojina iz Ždreličke i Ranine Reke sve više i više zasipa. Blizu sedišta su i stara grobišta, kojima se služilo staro selo. Nadgrobno kamenje je do skora stajalo: sada je razneseno. Iznad selišta nalazi se jedan kosar zvani Kalimanica. Tu je, misli se, bila grnčarnica, jer se tuda neprestano iskopava komađe od lonaca (grnaca), panica, zemljanih kazana, čitavi ćupoii, i dr.

Nada je selo bilo na svome selištu, priča se, bilo je svega 12 kuća.

Što je ostalo noporobljepo od krdžalija, to se ne htede više naseljavati na starom selištu, jedno što je selo bilo u pitomoj dolini Ranine i Ždrel. Rene, te je selo bilo uvek na udaru Turcima, a drugo i zbog toga. što je bilo u neprestanoj opasnosti da ga Ranina ili Ždrelička Rena ne poplave. Otuda se selo zasoli u Raninoj Reci, baš iznad današnjega sela. U to vreme cela je okolina za priču bila pritisnuti šumom. Ovo je mesto bilo pogodnije za ondašnje prilike: i prikriveii su u tesnacu Ranine Reke, opkoljeni šumom, i obezbeđeni od poplave. Ali stanovnici ovoga sela stanu odmah seći šumu koje za građu koje za ogrev. Za kratko vreme ogoleše kose iznad sela. Ali od tada i Ranina Reka poče sve češće i češće plaviti selo, dok u vreme prvoga srpskoga i turskoga rata ne udari jedna sprija (pljusak s burom), koja oko 17 kuća odnese. Jedno priroda a drugo i Turci (1876) učiniše, te se selo odatle raspršta kao razbijena vojska niz Raninu Reku: svaki je napuštao staro selo, i pravio kuću na zgodnijem, beabsdnijem mestu. Tako ovo selo za nepun vek pretrpe dva jača poraza i promeni dva selišta. A kao da se neće zadržati ni na ovom, trećem mestu.

Stanovništvo, izdeljeno po porodicama, izgleda ovako:

-Krstiči (28 k.) su vrlo stara i jako razgranata porodica. Starinci su. Zovu se i Matejinci. Iz ovo su familije, priča se, Bandziči u G. Sokolovici, Krstiči u Štrpcima, Krstiči u D. Kamenici, Krstiči i Grci y Dejanovcnma i Krstiči u Aldincima (sve u Zaglavku). Slave sv. Aranđela (8. nov.).

-Milijiči (10 k.) su tako isto stara i razgranata familija. Oni su, kao i Krstiči, rastureni po celom selu: u Garištu, Bratiiskoj Padini i u selu (kraj Ranine Reke). Iz ovo se porodice izdvojio deda Davnjan (Damnjan), od koga su Davnjinovci u Papratni (Zaglavak). Slave sv. Nikolu (6. dec.).

-Stojiči (6 k.) su starinci. Po deda Stoji nazvani su Stojinci, a po njegovu sinu Nikoli – Nikoliči ili Nikolinci. Od njih su dve kuće u Kalimannci a 4 k. u selu. Iz ove se porodice odselio u G. Kamenicu deda Nedeljko, od koga su tamošnji Pričovčanje. Slave sv. Nikolu.

-Đorđiči ili Pavloviči (11 k.) su ćutuklije. Zahvataju donji deo sela (Raljin Dol). Od njih se jedan preselio u Rumuniju, kuda je otišao službe radi. Slave sv. Nikolu (6. dec.).

-Vlatkoviči ili Vlatkovci (8 k.) su starovremci. Nazvani su po čukundedi njihovu Vlatku. Slave sv. Đorđa-Đurđic (3. nov.).

-Šutaci (1 k.) su iz Dejanovaca. Slave Vračevo.

Jedna ciganska kuća. Cigani Turski. Kovači su. Doseljenici iz Aldinaca. Govore srpski.

Jedinstveno selo po svojoj prošlosti, jedinstveno po stanovništvu svome— to je selo Pričevci. Ovo se selo, posle Dejanovaca, smatra kao najstarije. Redak je slučaj da je stanovništvo sastavljeno od sve samih ćutuklija. Onaj Šutak je domazet. I ne bi se doselio u selo, gde čovek mora biti na mrtvoj straži večito za vreme kiša i topljenja snega, da mu voda ne odnese krov sa glave i njega c njim! Iz ovoga sela, obrnuto, ima dosta odseljenih u okolinu. Čitavo selo Papratna preselilo se odavde. Zna se da su se 19 porodica odselile y Bugarsku, y okolinu Belgradžika, od kojih se neke vratile amo.

Seoska je zavetina Petkovdan.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Pričevac (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Dejanovac (po knjizi Dejanovci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Dejanonci se nalaze na Manojličkoj Reci, i to više u prisoju, a samo 15 kuća u osoju. Na desnoj obali je selo ispresecano omanjim jarugama,  petočićima, to je selo u glavnom na četiri rta: na Tumarici, Jovičkom Pty, Bandolu i Radovici. Iznad sela su mnogi veći i omanji visovi, koji izdalje izgledaju kao zupci na testeri, a zovu se: Gorunje, Orlova Padina, Manojlica, Mil–Jablan, Lokva i Drta-a Delnica.

Sa ovih visova spuštaju se mnogi potočići, a sa Gorunja, Orlova Kamena i Manojlice poglavito postaje Manojlička ili Dejanovačka Reka. Južna je kosa mnogo niža i zove se Ostran i Crceška Padina. Sa istočne je strane selo zatvoreno Prljbicom, te je tako selo skoro sa svih strana, sem zapadne, zatvoreno visovima i kosama. Selo je okrenuto jugu.

Reka i potoci ne nanose štete selu, pošto su se duboko ukopali u zemlju i stenje.

Klima.

U selu su najjači vetrovi: dolnjak. koji duva uz reku, sa zapada, i krivac, ili sinjomorac duva sa severne strane. Dosta je jak i jug i prilično dosađuje; on je topao i donosi najčešće kišu. Mesto je na vrlo velikoj visini, najviše u celom Zaglanku, te je ono ne samo jako vetrovito, i ako dosta zaklonjeno, nego je u njemu hladnije nego i u jednom selu u Zaglavku preke zime.

Vode.

Oko reke ima podosta omanjih izvora kao i u rovinama u selu i oko sela, te se pije samo izvorska (ovde se kaže: „živinička“) voda. Ovde onde iz stene izbija, izvire („klije“) voda, ali su one slabe. Bunara, nema, niti se rečna voda pije.

Zemlje i šume.

Dejanovački je atar ponajveđi u celom Zaglavku, ali su Dejanovci ipak selo ponajsiromašnije. Zemljoradnjom se narod više bavi, ali je zemlja vrlo tanka, krševita i nerodna. Svaki ima dovoljno zemlje za obrađivanje, ali badava kad ta zemlja ne rađa. Često i zbog velike hladnoće omane godina.  Najviše se zemlje obrađuje u svim mestima: Dubrava, Ivov Rt, Golemi Sredilj, Grecki Rt (t. j. Gradski...), Ješje, Kusa Rt, Arnačje, Rovinje, Konjarica, Papratna, Nejćina Bara, Prestocki Trap, Korenak, Stričin Kamen, Stublica, Ivkov Rt, Bukove, Plosni Rt, Provalija, Vrla Strana, Bođin Del, Grćinja Padina, Čukova Strana, Lolina Padina, Vrđine, Miljinska Čuka, Država i Koprivnica. Najdalje je Grcki Rt i Kusi Rt, istočno na dva do dva i po časa hoda od sela.

Najviše se seje ovas, raž, ređe pšenica i kukuruz, a ječam samo na nagnojenoj zemlji.

Znatno se zanimaju i stočarstvom, za šta imaju prilično i dobre utrine. Stoku čuvaju za domaću upotrebu (za hranu, odelo), a i za prodaju, te tako plaćaju danak. Pojate su oko sela. Skoro svaka kuća ima po jednu ili više (imućniji) pojata. Tako ima ih na pr. u svim mestima: Grad (10), Grecki Rt (6), Kusa Rt (3), Bunski Del (3), Golemi Sredilj (4) i Pojate (6). Pojate se meštaju po pet–šest puta preko godine zbog hrane i torenja. Stoku čuvaju starci i deca, odrasliji, bolja radna snaga ide u Rumuniju, u pečaloviiu. Ide ih oko stotine godišnje.

Iako u blizini sela nema šume, podalje od sela ima je prilično. Selska je u Vrelu (čas i po od sela) i Bučju, južno uza selo. Ima mnogo sajbijeke šume (privatne svojine) u ovim mestima: Grecki Rt, Kusi Rt, Ovčana Čuka, Ušova Čuka, Podlešje, Orlova Padina, Manojlica, Julin Kamen i Čuka. Šuma je mahom gorunova i bukova. Upotrebljava se samo za građu, gorivo i ishranu stoke (koza i ovaca).

Tip sela.

Selo je zbijenog tipa. Napred pomenutim potocima i rekom selo je podeljeno u pet delova: Kalavat (u osoju), Tymarica, Jovički Rt, Nandol i Radovica. Poslednja su četiri u prisoju. Između ovih delova nema velikog razmaka, često je između njih manji razmak nego između pojedinih kuća u kome kraju. Razmak je između kuća po 5—20 koraka. Selo se prostire, kao većina sela u Zaglavku, u dužinu - pravcem rečnoga toka (istok - zapad).

Ime sela.

Selo se zove Dejanovci (upravo: Deanovci), a o postanku njegova imena ima ovakva pričica u narodu: „Nekada je prolazio kroz Zaglavak nekakav vladika, pa nigde nije mogao naći miro. Nad dođe u ovo selo, nađe miro u jednome orahu (,u ore“). Onda on blagoslovi ovo selo: ,,E, da Bog da ovo selo navek da svaki! (t. j. da živi)“. Otuda se selo nazove Dejanovci“. Ne zna se da li se ikada drukčije zvalo.

Starine.

Grad. Na dva do dva i po časa hoda istočno od sela, gde je izbio atar dejanovački između repušničkog i papratskog atara, nalaze se na jednom visu, na desnoj strani Repušničke Reke, razvaline od nekakvoga grada, te se i zove taj vis Grad (ili: Grecki Rt). Na njemu se poznaju tragovi gradskih zidina. Narod veli da ga zidao „Latin“. Pričaju da je dete u utrobi majčinoj proplakalo dok je ovaj grad sazidan bio: kamen je iz reke s ruks na ruku predavan.

Blizu Grada, uz Repušničku Reku, nalazi se Crkvište. Misli se da je tu bila crkva, ali nikakvih tragova nema. Tvrdi se da su Grad i Crkvište bili vezani putem, koji je gde–gde i podzidan bio, pa i kaldrmisan.

Na Tumarici se nalazi starinske groblje, na kome se nalaze i danas kamene, položene ploče. Misli se da su se tu ovdašnji stanovnici negda sahranjivali. Sada su tu podignute kuće.

Blizu sela, na severo–zapadu, u Provaliji nalazi se zgura, te kao da je i ovde vađena ruda. Zguru zovu ovde zgurija. Zgurije ima i na Plosnom Rtu.

U selu je bila davno crkva sv. Marka. Na tom je crkvištu danas kapela. Na crkvištu se održao samo prestoni, bigroviti kamen, koji je sada u kapeli. Prema crkiištu padina zove se Crkvena Padina. Crkva je bila od slabog materijala, pa je spaljena i razrušena.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

U narodu se ne zna ništa kako je zaseljono selo Dejanovci. Dejanovčani i okolina složno tvrde: da je ovo selo najstarije u celom Zaglavku. Uz to priča se da je sve u staro vreme bilo najveće selo u celom kraju. Jednom udari sprija, te voda nadođe vrlo velika, mnoge kuće odnese kao i mnoge pivnice po vinogradima. Voda se crvenela od mnogoga vina iz pivnica. Ta nesreća natera Dejanovčane, te se rasturiše po celoj okolini.

Stari ljudi pričaju da, se selo Dejanovci nije nikad selilo na drugo mesto. Jugo–istočno od sela na pola sahata nahodi se mesto Ravnište, na kome se nalazi Selište. O njemu se ništa pouzdano ne priča. Misli se da je tu možda bio kakav zaselak ili kraj od Dejanovaca.

Uzima se da su selo zaselila najstarije porodice Despotovci i Šutaci ili Šutanovci.

-Despotovci (39 k.) su skoro najveća i najrazgranatija porodica ne samo u ovome selu, nego i u celom Zaglavku. Oni su se danas toliko namnožili da se i ne uzimaju u rod. Poznatiji su danas po novijim imenima:

-Stanislovci (5 k.), Vešiči (6 k.), Džućiči (8 k.), Božinovci ili Popadijiči (4 k.), Kalavačanje (15 k.), nazvani po mestu Kalavatu na kome su, i Kurijiči (l k.). Iz ovog je plemena i mnogo razgranata porodica Despotovaca u D. Kamenici, koja se, otpriliko, pre 200 godina saselila. To su današnji: Bratilovci, Kabulovci, Popovci (od Popadijiča), Ranđelovci, Gocinci, Korčinci, Šajtinci ili Šajta, Božinovci i Čuravinci. Iz ove su porodice, po svoj prilici, i Božinovci u Aldincima (Zaglavak), kojima je stariji naziv Despotovci, a zaselili su se tamo otprilike u prvoj polovini 18–og veka. Od Kurijiča Despotovaca ima odseljenih u Makreš, u Bugarskoj (vidinska okolina). Kao da su od njih i Doselci u Dobelici (zaglavski srez). Svi slave sv. Stevana.

-Šutaci (30 k.) su tako isto stara i razgranata porodica, kao i Despotovci. I njih ima raseljenih po celom Zaglavku. Tako naprimer ima ih u Aldincima (Štrkovčanje), u Gradištu, Žukovcima, Pričevcima itd. Slave Vračeve.

Novije su porodice:

-Surudžijiči (5 k.) su po poreklu iz Stajćovaca, u Bagarskoj. Doselio se ded današnjih Surudžijiča na ženino imanje kao prizet. Od njih ima u Repušniii i Drvniku (Zaglavak). Slave sv. Stevana.

-Grci (4 k.) su starinom iz Pričevaca (Zaglavak). Njihov se predak prizetio ovde u prvoj polovini prošloga veka. Oni su iz porodice Krstiči (v. tamo). Slave sada sv. Stevana („na imanje“) a pređe sv. Aranđela.

-Toromejiči, Toromeljiči ili Toromeljci (8 k.) su starinom na sela Repušnice (Zaglavak) iz istoimene porodice. Pre 60—70 godina udala se neka udovica iz Toromeljiča za udovca u ovome selu, i dovela mušku decu od kojih su današnji Toromeljiči. Slave ov. Nikolu.

-Osmanovci (3 k.) su se doselili iz sela Osmanova (ili: Asmakova), u pirotskom okrugu pre oslobođenja (1833 g.) ovoga kraja. Kad su se oni preselili, subaša, koji je ovde sedeo, oduzme od drugih nešto zemlje i preda ovim.

-Krstiči (l k.) su iz istoimene porodice u Pričevcima (Zaglavak). Slave sv. Aranđela (8 nov.).

-Črđiči (2 k.) su doseljenici, ali se ne zna odakle su (Zaglavci u Trnovcu). Slave sv. Nikolu.

Nema sumnje da. je selo Dejanovci jedno od najstarijih u Zaglavku. To se vidi i po tradiciji narodnoj i po stanovništvu, koje vodi poreklo iz dublje starine. Nema nijednoga sela iz koga bi bilo više odseljenih. Do oslobođenja stanovništvo je raslo priraštajem, a i na dalje zajedno sa doseljavanjem (osobito prizećivanjem). Macy stanovništva čini staro stanovništva, jsr od 92 kuće na starinske, ćutuklijsko stanovništvo pada oko 70 kuća a nešto jače od dvadeset kuća na doseljenike.

Seoska je zavetina sv. Marko.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Dejanovac (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Repušnica, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Maleno selo Repušnica, potpuno planinsko, nalazi se usred visokih planina, u jednoj sllopčini. Na severu je losa Drum; na istoku – Veselinova Čuka, a sa južne kosa Debela Lipa. Kroz selo protiče Daućina Reka, koja dolazi sa Pisane Buke, a odmah ispod sela prima s leve strane Malu Reku, koja izvire na Ivanovoj Livadi; još niže, na 10 -15 minuta, prima u se sa desne strane rečicu Barni Dol, koji izvire na Topuzanovu Grobu iz dva kraka: Peinov Dol i Bazova Padina.

Selo je više u prisoju (19 k.), nego y ocojy (12 k.). Reka mu ne nanosi štete.

Vode.

U selu se pije izvorska voda — sa tri bezimena kladenčića, ali se više pije, kako zimi tako i leti rečna voda, jer je vrlo bistra, čista i hladna.

Klima.

Selo je zaklonjeno od vetrova, ali je najjači i najviše dosađuje selu krivac, istočni vetar, i beli vetar, koji duva sa jugo–zapadno strane. Sa zapada duva zalac, koji je hladan, danju oblači a noću vedri. Kišu donose sva tri ova vetra. Inače, ovde je vrlo hladno, jer je potpuno gorsko selo (kao u Aldincima).

Zemlje i šume.

Ima vrlo malo zemlje za obdelavanje, pa i to je po visovima. Mahom je zemlja pod šumom i u proplancima pod livadama. Pa ipak oko celog sela ima prljušs zemlje: na Drumu, Veselinovoj Čuci, Debeloj Lici, Kućama (pod Stražom), gde su i dobre livade. Zemlja je nerodna i za jednu porodicu trebalo bi 70–80 ralica zemlje.

Narod više živi od stočarstva. Svaka kuća ima ovce i koze, koje pasu oko sela po selskoj i privatnoj utrini. Utrine nešto bolje ima u Rudini i iza Kuća. Bačijanje se vrlo dobro drži. (God. 1903. behu dve bačije sa po 300—350 brava u sagmalu). Od stoke se živi: prodaje se vuna, stoka, sir, te se za dobiveni novac kupuje hrana. Potrebno je najmanje 100—190 ovaca i koza pa da se održi jedna porodica. Ali se ono stoke što ima teško održava, jer slobodne utrine nema dovoljno.

Ima 11 pojata: U Veselinovoj Čuci (2 p.), na Drumu (3 p.), y Debeloj Lipi (3 p.), u Gorunu i Strižinoj Padini (Z p.).

Selo je sve u šumi kao i cela mu okolina. Divna je bukova šuia, ređe gorunova, ali se ne upotrebljava ni za šta drugo, već samo za ogrev, građu (domaću potrebu) i stočnu hranu. Državna jo šuma u Brusnici, Pisanoj Buci i između Pisane Buke, Veselinove Čuke i Ivanove Livade.

Tip sela.

Selo je jako zbijenog tipa i ako je podeljeno rekom. Ne deli se na krajeve ili male, niti po porodicama.

Ime sela.

Repušnica je dobila ime po repuhu (tussilago retasites), koga je ovde negda bilo vrlo mnogo, te ga i danas prilično ima, i škodi ovcama (nabijs se y vunu).

Starine u selu.

Ispod sela u Kamenitoj Arnici misli se da je bila crkva (vidi Starine u Dejanovcima).

Između Male Reke i Dzukine Reke ima nekakvo starije groblje. o kome se ništa pouzdano ne tvrdi. „Možda su tu Srbi kopali“, vele seljaci.

Uz reku je vodio stari put (otuda ime kosi Drum, iznad sela) preko Pisane Vuke.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Mesto gde se sastaju Barina Reka i ona sastavljena iz Dzukine i Male Reke, zove se Stanci. Desno od Stanaca je Carski Dol (ili: Sarska Dol). Priča se da je tu bilo selo Repušnica, i to onda kada je bilo od 3-4 kuće. Odatle se preseli selo na današnje mesto, i to poglavito zbog oskudice u vodi.

Po starini mogu se poređati ovako porodice:

-Toromeljiči (7 k.) su najveća i najraširenija porodica u selu, i smatra se kao najstarija familija u selu. Oni su starinom iz Klještice, sela blizu Berilovaca, u pirotskom okrugu. Oni su zaselili selo krajem osamnaestog veka (ili početkom devetnaestog). Iz nje ima odseljenika u Dejanovcima, gde se tako isto zovu. Slave sv. Nikolu.

-Jovanovci (6 k.) su prešli iz Stajćovaca, sela u Bugarskoj. Zaselili se odmah posle Toromeljiča. Slave sv. Alimpiju.

-Kurijiči ili Kurijinci (4 k.) su doselci, ali se ne zna odakle su. Doselili su se u prvoj polovini prošloga veka. Slave sn. Nikolu.

-Nešiči (3 k.) su starinom iz Stajćovaca u Bugarskoj. Doselili su se kad i Kurijiči. Slave sv. Alimpiju.

-Džadžiči (3 k.) su prešli iz Ropljane, sela u Bugarskoj, u isto doba, otprilike, kad i Nešnči. Slave sv. Alimpiju.

-Mučibapci (3 k.) su se preselili iz Gabrovince, u zaglavskom srezu. Zovu se i Tričkovci. Slave si. Đorđa (3. nov.).

-Gabrovničanje (2 k.) su tako isto nazvani po selu Gabrovnici, y zaglavskom srezu, iz koga su došli pre 40–50 godina. Tamo su rasprodali svoje imanje i ovde prikupili. Slave sv. Nikolu.

Mučibapci i Gabrovničani još se nose pirotske (bele haljine, zarubljene šubare itd.) i kod njih se jače oseća pirotski govor.

-Surudžijiči (l k.) su starinom iz Dejanovaca (Zaglavak). Došli su pre 30—40 godina. Slave sv. Stevana (vidi Surudžijiči u Dejanovcima).

-Prevalci (1 k.) su skoro prešli na Prevale u Bugarskoj (blizu Berkovice). Slave Mitrovdan.

-Crnovrščanje (l k.) su iz Crnog Vrha u pirotskom okrugu. Slave sv. Alimpiju.

Repušnica je vrlo mlado selo. Zaselili su ga Toromeljiči krajem 18-og ili početkom 19–og veka. Svo je stanovništvo, prema tome, doseljenik i to skoro sve na onda neoslobođenog pirotskog okruga i Bugarske. Kada je prisajedinjen stari gurgusovački okrug Srbiji, oseti se pokret stanovništva u celom skoro pirotskom, berkovačkom, trnskom kraju, tražeći za sebe slobode. Tim je data prilika da se još jače nastavi raseljavanje u tim krajevima, što se, razume se, najjače opaža u susednom gurgusovačkom kraju. Repušničko je stanovništvo doseljeno najviše tada. Dakle, u prvoj iolevšš 19-og veka stanovništvo je umnoženo doseljavanjem, a nadalje priraštajem.

Seoska je zavetina sv. Trojica.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Repušnica (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Papratna, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Papratna se nalazi na desnoj obali Repušnnčke Reke a neznatnim delom na levoj, te je selo u prisoju. Pruža se u dužinu, rečnim tokom. Kao u kakvom koritu, selo je sa jugoistočne strane zatvoreno kosom Ussk Ravnište. a sa severo-zapada kosama Main Del, Vosići Del i Levoeište, koje se strmo spuštaju iznad sela. Sredinom sela protiče Levovski Potok ili Levovski Dol, koji je vrlo bujai i sa Levovišta snosi kamen, šljunak i pesak, te grozi donjem kraju sela. Stoga se donji kraj pribija više uz kosu. Reka, što protiče kroz selo, ne nanosi štete selu.

Kuće su u gornjem kraju na kamenu a y donjem na peskuši, rečnom i potočnom nanesu i kamenu.

Vode.

U selu ima dva šopura, izvora; bunara nema. Od jeseni pa do Đurđevadne najviše se pije rečna voda, inače sa ovih šopura, od kojih je jedan y gornjem kraju a drugi u donjem. Pa i leti se vrlo često nije sa reke, jer su šopuri vrlo slabi.

Klima.

Ovde je vrlo hladno, skoro kao i u Repušnici. Osobito je hladan i jak vetar krivac, koji duva niz reku, sa ogranka Stare Planine. Kišu donosi jug.

Zemlje i šume.

Zemlja je brdovita, kamenita i pod šumom, te je vrlo nerodna. Sva je zemlja oko sela u svim mestima: Levovište, Ravni Trap, Drenje, Dve Buće, Drum i Lilina Ostrika. Najudaljenije je mesto za pola časa hoda. Seje se obično raž, ovas, ređe kukuruz, ječam i pšenica.

Više se narod bavi negovanjem koza i ovaca. Utrine ima u celoj okolini, osobito u Rudinici, Visokom Delu i Levevištu. Svaki seljak ima pojatu, i one su u okolini sela, po imenevanim mestima.

Seosko šume ima u mestu Dve Buće. Inače, oko celog sela ima dovoljno šume, koja je mahom bukova. Zapadni i jugo–zapadni deo sela. je dosta odgoljen, te i siromašan u šumi.

Tip sela.

Levovski Potok je primetno podelio selo u dva skore jednaka kraja: gornji kraj i donji kraj. Njih samo potok rastavlja (30—40 koraka), inače je selo zbijenog tipa. Gornji kraj zahvataju Maglenovci a donji — Obradovci i Sakulavci.

Onaj deo sela (4 k.) preko reke (u osoju) nije zbijen, već su kuće prsle prema celoj dužini sela. Selo se pruža u dužinu.

U selu ima oko 80 kuća.

Ime sela.

Selo se zove Papratna, a ime je dobilo po biljci poprat (pteris aquilina L.), koji je negda bujao u celoj okolini, te se od njega nisu mogla brda orati. Danas ga je manje, i ograničen je na stenovita mesta.

Starine u selu.

Iznad sela na levoj obali reke na četvrt časa hoda, nahodi se mesto Hejino Selište. O njemu se veli da je tu bilo selo nekakve Neje! Ima nekakvih rupčaga na tom mestu, ali se ništa bliže o njemu ne zna.

Jugo–istočno od sela kosom išao je drum ka Pisanoj Buki, te se i zove Drum.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

O postanku sela Papratne priča se ovo: Gde je danas Papratna, u ranije doba nije bilo selo, nego je ovde sedeo samo Turčin subaša. Da bi za sebe dobio čifčije, on stane nagovarati seljake iz sela Pričevaca u Zaglavku, da ostave svoje selo i svoga subašu, pa da dođu k njemu, „daću vam“, rekao je on „zemlje koliko hoćete i kakve god hoćete“. Taj se subaša zvao Suliman. I doista, mnogi ga poslušaju. Među prvimaje došao neki Nikola Sakulavac, te otuda, vele seljaci, Sakulavci danas imaju najbolju zemlju u selu. Od Nikole su današnji:

-Davnjanovci (Davnjan je sin Nikolin a ded današnjim Davnjanovcima). Za Sakulavcima su dolazili redom današnji:

-Vlatkovci, slavo Vračevo,

-Maglenovci ili Miljanovci, slave Vračeve, i:

-Obradovci, slave takođe Vračeve.

Samo jedna kuća dođe iz Repušnice (u Zaglavku) iz porodice:

-Nešiči, slave sv. Đorđa (3. nov.).

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Papratna (Knjaževac) appeared first on Poreklo.

Poreklo stanovništva sela Gornja Kamenica, opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Gornja Kamenica je na obalama Papratsko ili Repušničko Reke, više na desnoj obali, u prisoju. Istočno od sela nalazi se jedna kosa., koja je poznata pod imenima: Vranjanica, Vrla Čuka. Progon, Dlga Padina i Vrtača. Često se cela ta kosa zove Vrtača, a pruža se u pravcu i-z i svršava se u ždrelu iznad sela. Severno je od sela kosa pod raznim imenima: Poljana, Dubrava i Debela Glava, koja dopire u donjo–kamennčki atar. Između- Vrtače (Progona) i Dubrave nahodi so Ždrelo ili Peč, kojim je prodrla Papratska Reka. Stenovito korito rečno nije ovde šire od 3-4 m. a iznad njega je odsek od stena, te izgleda kao da je ovaj tesnac prosekla ljudska ruka, a ne reka prokopala. Iznad onoga tesnaca, koji je dugačak 40-50 m., dolina se rečna nešto jače širi. Na pola časa hoda iznad onoga tesnaca nalazi se Propas, gde propada, kako narod misli, rečna voda kroz pesak, a javlja se tek ispod Gradišta, pod imenom Vrelo (v. opis Gradišta).

Reka je vrlo bujna, i da nije Ždrela, gde se voda, kad nadođe, razbija i  usporava, selo ne bi mogao ostati ovde. I ovako reka nanosi dosta štete selu, te su skoro sve kuće podzidane. Najviše štete nanosi donjem kraju sela.

Donji kraj proseca drum Knjaževac—Pirot, oko koga se dosta pravilno podiže selo. Malo niže sela reka utiče u Trgoviškp ili Korenatački Timok.

Vode.

U selu se pije bunarska i izvorska voda. Ima pet bunara i  četiri kladenca, koji se zovu: Vičjanka, Bojanin Kladenac Bota i Ružinski Kladenic. Vičjanka je u gornjem kraju, Ružinski Kl. y donjom, a Bota i Bojanin Kladenac u sredini sela. Iznad sela, u Korenacu, pored samog Timoka nalazi se jedan vrlo jak izvor, koji se zove Vrelo. On je tako jak, da može odmah dva vodenična kamena okretati. U blizini mu je pećina Odijalo. — Sa reke se nije voda samo zimi. Leti reka presušuje.

Klima.

Najviše duva krivac ili prečec, a slabiji su jug ili beli vetar, sever i košava, koja duva uz Timok. Jug i košava donose kišu, krivac vedri. Za krivac vele: „Dolazi iz ledeno more“, i zato je „najhladniji“.

Zemlje i šume.

Zemlja je srednje rodnosti. Ravnica, dolina Korenatačkog Timoka, je plodna, dok je zemlja po visovima, vrlo tanka i neplodna. Osobito je divlji predeo Vrtača i Vrla Čuka, gde nema ni šume, niti utrine, paše za stoku, niti zemlje za obradu, već je sve go kamen, koji se polako snosi u dolinu. Zemlja za obdelavanje je u ovim mestima: Melo, Čapljica, Krajište, Progorelica, Ravnište, Korenatac, Arničje, Velji Lug, Koštanica, Dlga Padina, Rudina, Bara, Ždrelo, Beženište, Debela Glava, Dubrava, Del, Mrmešnica, Stražni Kamen, Zabel i Duga Arnica. Najdalje su Debela Glava i Korenatac (1 čas). Polovina se seje strmninom (raži, ovsom, pšenicom) a polovina kukuruzom.

Stočarstvom se narod manje bavi, jer nema dovoljno utrine u Vranjanici i Vrtači. Bačijanja nema.

Seljaci imaju svoje države. Nalaze se u okoline sela, gde ko ima imanje. osobito u Korenacu. Oko trideset (siromašnijih) kuća nema svojih država. Na državi ima obično kolibe i pojate. Kolibe su mahom krivuljače ili kućice pod ćeramidom ili slamom, i služe za ljudske stanove. U njima često ima i sobice, ako je izgleda kućice. Pojate su za stoku na državi su često i plevnje i košare za volove. Na državi stalno, i leti i zimi, živi čobanin, koji tu neguju stoku. Preko leta dolaze ovde i ostali ukućani, te rade polje. Pojate se meštaju oko kolibe radi torenja, s njive na njivu i sa livade ne na livadu.

Tip sela.

Selo je zbijenoga tipa. Pruža se u dužinu rečnim tokom i oko druma. Deli se u tri dela: grnji kraj, srednji i dolnji kraj, koji se nastavljaju jedan na drugi bez ikakva razmaka. Češće se krajevi zovu po porodičnim imenima: Babičevci, Kalinderci, Madanci, Ćatinci, Ćereveinci, itd.

Ime sela.

Selo je dobilo ime prema stenama, kamenju, koje je iznad sela. Vele da se pređe, dok je bilo u Pustome Trgovištu, zvalo Trgovište.

Beženište. Tu je bilo sklonito mesto od Turaka (zbeg), te su se tu krili zbegovi, i otuda: Beženašte.

Starine u selu.

Iznad sela uz Papratsku Reku nahode se na desnoj obali ruševine neke crkve, od koje su ostali temelji i pod. Ništa se o njoj ne priča.

Blizu sela je Grcni. Rt (t.j. Gradski Rt), na kome je u staro doba bio grad. Poznaju se tragovi od zidova; a nalazi se sitan novac, cigla, različie stvari od gvožđa itd. Podigao ga „Latin'. (v. Gradič u D. Kamenici).

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Prema Gornjoj Kamenici preko Timoka nalazi se mesto Pusto Trgovište. Priča se da jo tu bilo jedno veliko naselje, mesto, i da se tada zvalo Trgovište. Jednom udari na nj čuma, te se narod odatle razboleo, i to ovako: jedni se spustiše niz Timok Korenatački i zaustaviše se onde gde je današnje selo Trgovište (u Zaglavku), drugi deo pređe preko Timoka, uputi se uz Papratsku Reku, zaustavi se u Ždrelo i tu zasnuje novo solo Kamenicu. Prema pričanju starih ljudi, ovo je moralo biti vrlo davno, najmanje pre osamnaestog veka. Na starome Trgovištu nema nikakvih tragova staroga života. Kada se narod iseli iz Trgovišta, Trgovište se prozva Pusto Trgovište.

U Ždrelu je, po svoj prilici, bilo poduže, otprilike do kraja 18 veka. Od tada se selo poče širiti na niže, a osobito od oslobođenja, naglo izbi na put Knjaževac—Pirot, tako da su grobišta seoska u Ždrelu došla do u sredinu današnjega sela.

Iako je, kao što predanje veli, selo postalo iz starog naselja, sada nema tako starih i jako razgranatih porodica, kao što bi se očekivalo. Ima desetak familija za koje se misli da su došle iz Trgovišta (Pustoga Trgovišta), a to su:

-Meinci (14 k.) su najveća i najrazgranatija porodica u selu. Meinci su poznatiji danas pod najnovijim imenima:

-Tubanci, Pisarovci, Ružinci i Ducinci. Slave sv. Alimpija (ili sv. Đorđa posnoga, 26. nov.).

-Babičovci (8 k.) slave sv. Jovana (7. jan.).

-Bojinci (7 k.) slave sv. Nikolu.

-Berdinci (6 k.) slave sv. Nikolu.

-Čolinci (6 k.) su poznati i kao Mrkonjinci. Slave sv. Đorđa (Z. nov.).

-Spasinci (5 k.) slave sv. Jovana. Za ove neki misle da su doseljenici, ali se ne zna odakle su.

-Dunđerovci (5 k.) slave sv. Nikolu.

-Šikurevci (3 k.) slave sv. Nikolu.

-Glavšinci (3 k.) slave sv. Alimpiju.

-Kuljinci (Z k.) slave sv. Nikolu.

-Buljukovci (5 k.) slave sv. Aranđela.

Za ove se porodice zna da su doseljenici:

-Desimirovci (14 k.) su vrlo jaka i razgranata porodica. Oni su se doselili iz pirotskoga okruga, ali se ne zna iz koga sela. Predanje veli da od doseljenja njihova ima ne manje od 200 godina. Slave sv. Nikolu.

-Kalinderci (5 k.) su se doselili iz sela Stanjinaca, u pirotskom okrugu, u 18-om veku. Slave sv. Aranđela (8. nov.).

-Ćatinci (10 k.) su se spustili iz sela Kalne, u pirotskom okrugu. Prvi je došao neki deda Nikola, zvani Ćata, po kome mu se prozvala i porodica. Deda Nikoli su živi praunuci. Jedan, manji deo Ćatinaca (3 k.) zove se Kuranovci. Slave sv. Nikolu.

-Madanci (7 k.) su poreklom iz nekoga sela Madana, u Bugarskoj, u trnskoj okolini. Došli su u 18-om veku. Slave sv. Nikolu.

-Ajvazovci (4 k.) su starinom iz Trna u Bugarskoj. Došli su, otprilike, kad i Madanci, i zauzeli „pustaiju“ zemlju. Slave sv. Aranđela (8. nov.).

-Asanovci (4 k.) su prešli, vele, iz Miljkovaca (da nije: Milojkovaca?) y pirotskom okrugu (?), pre 150 godina. Slave Vračeve.

-Vagašovci (4 k.) su se doselili iz Vrtovaca,u pirotskom okrugu, vrlo rano, možda u 18–om veku.

-Doljćiči (2 k.) su došli kad i Vagašovci. Starina im je takođe u Vrtovcima, u pirotskom okrugu. I Vagašovci i Doljćiči slave sv. Đorđa, iz jednog su sela, zajedno su došli, te će, po svoj prilici, ovo biti ista familija.

-Pričovčanje (4 k.) su se u prvoj polovini 19–og veka spustili iz Pričovaca. Oni su od starinske familije Stojinci (Vidi Stojiči u Pričovcima). Slave sv. Nikolu.

-Širćincima (7 k.) jo starina y Zaskovcima, u pirotskom okrugu. Došli su u prvoj polovini prošloga veka. Slave sv. Nikolu.

-Todorovci (3 i.) su došli iz pirotskoga okruga (iz nekoga sela: Odorovci?) otprilike kad i Širćinci. Prvi se doselio deda Todor, od kuda posle: Todorovci.

-Vodeničarci (2 k.) su došli iz Rudinji, sela u pirotskom okrugu, i to kad i Širćinci. Slave sv. Nikolu.

-Coninci (2 k.) su došli iz sela Šugrini, u pirotskom okrugu, te se otuda zovu i Šugrinci. Slave Mratu.

-Ćereveinci (4 k.) su došli iz Tatrasice, pređe u pirotokom okrugu a sada u okrugu timočkom, srezu zaglavskom. Došli su u prvoj polovini 19-og veka. Slave sv. Alimpiju.

-Tabaci (4 k.) su došli iz pirotskog okruga kad i Ćerevenici. Slave sv. Nikolu.

-Pešaci (1 k.) su doseljenici ali se ne zna odakle. Za ovu familiju vele: „Noma podiz. Zatiru se. Njino ce. imanje ne doli“. Slave Mitrov-dan.

-Markovci (3 k.) slave Đurđic (3/16 novembra). Ne zna se odakle su.

-Mladenovci (8 k.) su došljaci, ali se ne zna odakle su.

U G. Kamenici, kao što ce iz pregleda porodica vidi, ima doseljenika mnogo više od ćutuklpja. Važno je, da su doseljenici oni na pirotskoga okruga, sa neznatnim izuzetkom. Uz to su to porodice vrlo stare. Dosta veliki broj doseljeničkih domova je iz doba oslobođenja, iz onoga vremena kada se sav skoro pirotski kraj zatalasao bio, nema sumnje, pod uticajem oslobođenja Srbije.

Selo je većim delom naseljeno doseljavanjem.

Seoska slava Đurđevdan, zavetina Sv. Trojica.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

The post Poreklo prezimena, selo Gornja Kamenica (Knjaževac) appeared first on Poreklo.